Ulogujte se / Kreirajte profil

Дијалектика савремене архитектуре / део трећи /


architectural-art-mura3l

АРХИТЕКТУРА – као посредник

(контекст домаће средине)

Видели смо на које све начине и у коју сврху архитектура користи сазнања других, пре свега друштвених наука, као свој алат. Ако сада тежиште са дикскурса у архитектури померимо на посматрање архитектуре као дискурса, поставља се питање – Колико анализа архитектуре једне нације може да се употреби као алат у сазнавању међуодноса унутар те нације?

„Модернизација и слављење исте имало је потпуно други контекст у осталим европским земљама које су пре тог тренутка вековима живеле себе. Ми смо се тек непун век пре тога ослободили вишевековних туђих утицаја под којима смо живели и гледали само оно што нам се допусти да видимо.“ (Јевтовић Александра, Београдски мостови – иза кулиса)

1

Национална архитектура је током читавог XIX и XX века успешно пратила актуелне европске трендове. Праћење моде је увек било и биће једна од битнијих карактеристика архитектонске уметности. Развој теоријске мисли паралелно са развојем савремених технологија у грађењу сваким даном све више убрзава темпо којим архитектура еволуира даље. Архитектура је свакодневна потреба стога то и јесте неизбежно.

Девентнаести век је на нивоу читаве Европе протека у стилу историцизма, рађали су се нови стилови који су били само евокације протеклих – неокласицизам, неоренесанса, необарок… Европа је у домену сваког од поменутих стилова имала узоре у самој себи. У ком смислу? Једна Италија, Грчка, Француска, … имале су на својој територији грађевине настале у доба неког од тих стилова. Оно што је Србија имала на својој територији, као спомен прошлих времена, јесу верски објекти и тврђаве ,чији је карактер сада више био споменички него што су се користиле за било какво становање или дешавање.

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%82%D0%B2%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%B2%D0%B0

Смедеревска тврђава

На територији Србије у деветнестом веку ничу здања еклектицизма (европског) иако није било реално да се та средина „присећа“ неке туђе историје. Било је реално да та средина жели да се што пре и на који год начин „очисти“ од турских утицаја који су били прејаки и дубоко усђени у сваки сегмент живљења. Историцизам је ту успешно одиграо своју улогу. У том периоду, у зависности од владјуће идеологије, политика је била приклоњена Аустроуграској или Француској сили што је уједно био и пут којим су пристизали нови утицаји у архитектури.

Већ од средине XIX века, од остваривања државне самосталности, почео је и процес тражења националног стила у архитектури. Народ јача и постаје свестан сопствене прошлости, има потребу да се идентификује. Иницијална каписла и за такав потез стигла је из Европе али се даље самостално развијала опирући се разним стилским утицајима који су се паралелно сударали на истом тлу.

Оно што је било константни повод стручних расправа јесте сукобљавање мишљења по питањима традиционалног и модерног. Питања које се потеже и дан данас.

„Нажалост код антимодерних не видим ништа што би било вредно спасавања. Увек у дефанзиви, непрестано су веровали у оно што су модерни говорили о себи да би им силовито обрнули предзнак. Као антиреволуционари, они су о прошлом времену, као и о традицији, стекли исту смешну идеју као модерни.“ (Латур Бруно, Никада нисмо били модерни)

Почетак XX века у Србији: национални стил кулминира уласком у своју зрелу фазу, рађају се прва архитектонска дела која сведоче о угледању на сопствене узоре и одбацују се страни академски узори који су национално наслеђе идентификовали само као део укупне балканске традиције; рађа се сецесија у Србији; академизам и даље траје.

„Када се европски токови упореде са збивањима у архитектури Србије тог времена, може се закључити да је пут оживљавања националне медијевалне традиције, као основни образац у стварању националног стила, уз примену појединих елемената народног градитељства и сецесије, широм Европе био веома сличан.“ (Кадијевић Александар, Један век тражења националног стила у српској архитектури)

Нису биле сличне околности под којима се јавила сецесија као стилски правац. Сецесија означава одцепљење. У Бечу, Паризу и другим великим европским градовима до „отцепљења“ је дошло услед презасићења. Историцизам је дуги низ година захтевао гомилање пластике и украса, подражавање симбола превазиђених значења и хоризонталну расподелу фасада, организационе шеме објеката које су устаљене и готово па званичне у зависности од намене објекта… Сецесија је била само корак ка модерној. Неопходан корак који је прво покидао сва та прашњава правила да би нешто заиста ново* уопште имало простора да се догоди. Временски је трајала кратко у читавој Европи али је оставила јако карактеристичне споменике у свим срединама кроз које је протутањала. У Србији није тутањала, у Србији се сецесија није догодила као невероватан уметнички бунт, у Србију сецесија се буквално ушуњала. Тихо и неприметно.

2

Док је цео свет одзвањао од најава бруталне и модерне архитектуре, а сецесија увијена у флоралне мотиве лукаво разбијала устаљене шеме – стручна домаћа јавност се сукобљавала по питању националне архитектуре. Са јачањем исте, јачали су и аргументи против ње и кад се препуцавање по јавним гласилима завршило – сецесија се већ смешкала са београдских улица. Није било реалне потребе да се она деси у том тренутку. Увежена је пуким копирањем мотива. Што је са данашњег становишта – гротескно.

Три деценије касније родила се и модерна архитектура у Србији. За једну, рекли смо, релативно младу свест о сопственом идентитету и значају сопствене културе, бучна сукобљавања по питању националног стила и модерне, унеле су немерљив јаз. Захтевале су неприродан сингуларизам у стварању и беспотребно кочиле даљи развој.

12

Важно је напоменути да је преплитање стилова било увек приметно у нашој средини, тако је и академизам остваривао спреге са сецесијом, национални стил са акдемизмом, неоморавски са сецесијом,… То не говори о незнању домаћих градитеља, који итекако јесу били упућени у све стилске правце, већ говори о еманципацији струке и нефомалном размишљању које је помогло да се у уметничком смислу рађају јаке ауторске личности са особеним печатом.

Постмодерна уметност која је уследила намеће плурализам као начин. Исмева испразност Модерне и све доводи у питање.

У једној таквој културној средини, седамдесетих година прошлог века, на уметничку сцену ступа архтекта Александар Ђокић.

architectural-art-mura3l

 Студија случаја архитекте Александра Ђокића

Занимљив као пројектант јер је остварио дела од изузетног уметничког значаја, дела која су се савршено уклапала у контекст сопственог времена без подилажења трендовима. Оснивач бироа под називом „Романтична архитектура“ који је кроз своје стваралаштво заправо демистификовао саму архитектуру и савршено пливао како у светским тако и у националним токовима, мирећи их и стварајући сопствени израз готово научном методом. Изузетан као личност јер је паралелно са пројектантским радом радио и на популаризацији струке. Инсистирао је на остваривању комуникације између архитекте и средине у којој и за коју ради – као једном од значајних квалитета архитектонског дела уопште.

„Поштено је рећи да је Ђокић, хотимице или нехотице – отварао путеве, али не за следбенике (којима би они долазили до разумевања јавности), већ управо обрнуто – путеве којима је јавност могла да стигне до архитекте и његовог дела.“ (Живковић Драган, Архитектура као игра са екстремима)

1

Архитекта који размишља медијски и архитектуру доживљава као медиј је савремени феномен. У доба рекламократије неопходан је како би и архитектура остала актуелна и блиска друштву за које се ствара. Ђокић је сарађивао са већим бројем часописа (Архитектура-урбанизам, Урбанизам Београда, Изградња, Комуникације, ИТ новине, Борба, НИН, Политика итд.) и инсистирао на комуникацији између архитектуре и средине на јако опасном – популарном нивоу. Писао је приказе сопствених пројеката и уједно се бавио проблемима, као и популаризацијом, струке. Примеру његовог ангажовања у том смислу указује на, тада надолазеће, нове димензије поимања уметности не само као естетког медија већ и комуникацијског. Био је промотер нових струја и трендова у светској архитектури, поборник постмодернистичких схватања, као инструмента у комуникацији и хуманизацији архитектуре и друштва, својеврсни хроничар сопственог времена.

2

-О игри са екстремима-

Корз целокупни радни век аутор се игра се са екстремима, пројектује у духу авангарде комбинујући романтичну архитектуру са дозом пост-модерне.

Од осме деценије надаље, већ чврсто позициониран као аутентични стваралац даје својеврсни омаж средини из које потиче што означава нову, зрелу фазу његовог стваралаштва. Не напуштајући тенденције епохе којој припада, усваја и примењује елементе националне културе. На примеру куће Југословенско-норвешког пријатељства у Горњем Милановцу, та идеја је најјасније приказана. Аутор из синтезе српског конака и норвешког брода рађа монументални обејекат скулпторалне форме, окружен природним амбијентом који на својеврсан начин обележава читаву Ђокићеву каријеру као архитекте.

Изглед куће Југословенско-норвешког пријатељства у Горњем Милановцу

Изглед куће Југословенско-норвешког пријатељства у Горњем Милановцу

Александар Ђокић се са националном културом упознао на самом почетку свог радног века, учешћем са пројектом на конкурсу за реконструкцију Смедеревске тврђаве. Као да су читаве две деценије биле потребне да та идеја сазри у њему и да свој пуни домет оствари на пројекту за кућу југословенско-норвешког пријатељства.

Макета куће Југословенско-норвешког пријатељства у Горњем Милановцу

Макета куће Југословенско-норвешког пријатељства у Горњем Милановцу

Слично се дешава и у опусу Михајла Митровића а слично се дешава и када посматрамо целокупни развој националног стила у српској средини.

Домаћа културна сцена је одувек осцилирала између конфирмације сопствене традиције и прихватања страних утицаја и у тој вечитој борби, само су ретки појединци успевали да постигну баланс оба. У делима Александра Ђокића, видимо спој романтичног историцизма и свемирске технологије авангардних покрета, читав опус у стилском погледу је својеврсни ход по жици, од романтичних понирања у свет вечитих симбола до жеље да се прихвате контроверзне визије будућности, а потом смештање оба у контекст самосвесног доживљаја регионалне архитектуре.

14

-О просторима забаве-

Приликом прегледа заоставштине у бироу архитекте Ђокића, пронашла сам пакете са уредно класификованим новинским чланцима подељених по темама. Засигурно најобимнију колекцију чине они намењени игри. Наиме аутор је годинама сакупљао све прилоге који се тичу како дечије игре тако и разноразнх манифестација културно-забавног карактера. Проспекти Дизниленда у фиокама. Ништа од тога не чуди, када се зна да је значајан део стваралаштва аутора чинило и његово залагање за просторе забаве. У виду пројеката, објављиваних стручних публикација и изложби са том тематиком.

py3

Ђокић је сматрао да је забава и у свету и код нас углавном комерцијализована и да ју је нужно померити из уходаног кола профита, које иако не може да буде избегнуто, не сме бити главно. Позивао је на истраживања „југословенске чежње за забавом“ помоћу које би у у организацији конкретних простора аутори требало да истакну како карактеристичне аутентичности нашег поднебља тако и најсавременија достигнућа у свету.

„Најзад, просторе забаве треба реализовати релативно скромним средствим, јер постигнути ефекти треба пре свега да се одликују људскошћу, непосредношћу и живошћу и да утичу на стварање пријатне животне средине.“ (Ђокић Александар, Простори забаве)

py2

Племенит позив на овакав вид размишљања, на домаћој културној сцени, није био први. Још је Момир Коруновић 30-тих година истог века упорно радио на томе. Разлика је у томе што Коруновић, у то доба, није размишљао медијски. Пројектовао је и градио, ћутке. Далеко испред периода постмодерне архитекта Коруновић пројектовао је управо на тај начин. Изузетно експресионистичка дела која се уједно сматрају и врхунским дометима уметности националног типа, која су нажалост углавном порушена за време и након другог светског рата, данас сведоче о аутизму домаће културне сцене. Интересантно је што се улога Момира Коруновића у Србији пореди са улогом Антонија Гаудија у Шпанији и што сам на питање о узорима приликом разговора са сином Александра Ђокића добила одговор да никада није признавао узоре изузев Гаудија такође.

„Парадоксално је да су управо ствараоци Коруновићевог типа свету најинтересантнији и најпожељнији, под условом да њихове матичне културне средине имају снаге и луцидности да изврше њихову међународну промоцију. Свету су најмање занимљиви они ствараоци чија дела говоре универзалним језиком и који су свој градитељски стил до те мере интернационализовали, да тај свет у њиховим делима не може да нађе ништа другачије од онога што већ познаје и поседује.“ (Кадијевић Александар, Момир Коруновић)

Што не значи, да са друге стране, аутори треба да се слепо држе своје традиције јер то поново води у аутизам.

-О хуманизацији града-

6

Изложбе и текстови који прате урбанистичке пројекте аутора: залагање за повратак тргу, скулптуру у простору, просторе забаве, хуманизацију градова, говоре о ширем смсилу који је за њега имало бављење архитектуром. У домену пројектовања засигурно је оставио обиман опус о којем се може писати као о опусу који јесте на граници кича. Ако се у обзир узме да је све време на уму имао идеју о архитектури као медијуму и о томе да архитекта нужно мора мислити медијски, можда кич и јесте био нешто што тадашња средина заслужује.

architectural-art-mura3l

 „Истинска дијалектика није монолог усамљеног мислиоца, она је дијалог између ЈА и ТИ.“ (Бахтин Михаил, Марксизам и филозофија језика)

Архитектура која не води дијалог са садашњошћу не заслужује да се дешава. Архитектура која слепо прати монолог садашњице, такође. Тиранин жели да сви мисле као он, док интелектуалац жели да провоцира на размишљање.

66

Савремена архитектура прешла је дуг пут од првобитног склоништа које је представљала. Од опипљивог објекта, невешто изграђеног од природних материјала и са задатком да успостави дијалог са природом пружајући уточиште човеку, поступном трансформацијом , пролазећи кроз фазе више или мање компликованих конструкција, симболика и значења одговарајући на потребе друштва његове идеологије, економије, политике и културе, дошла је до данашњег статуса – статуса метајезика, начина мишљења, статуса дигиталне презентације која нема тенденцију да постоји било где ван виртуелног света. Нико не спори да се објекти и даље граде али више нема места за преиспитивање њихове „валидности“ стога се ретко шта од изграђеног назива архитектуром.

То би била мистификација архитектуре.

„Данашња архитектура је оно што данашњи свет заслужује. Међутим, за архитекте је битно да упознају и другу страну тог света. После Рата, нови американизам, са психологијом суперпроизводње и суперпотрошње, за врло кратко време је освојио ту исту Европу. То је болест од које нико није имун јер делује као сладак отров.

Садашње стање у друштву, сходно томе и у архитектури, може се оцењивати и као прелаз у нешто друго. Свест о друштвеној функцији архитектуре поново намеће питање да ли оно што она данас ради задовољава праве човекове потребе?“ (Ћипан Борис, Будућност архитектуре прошлости)

Грађење без икакве свести о друштву за које се гради и о текућем духу времена. Вратимо се сад на на Гидионову причу о образовању архитекте и неопходности „стицања осећаја за“. Архитекта данас школовањем стиче осећај за све практичне проблеме своје струке. Битнијих проблема, проблема друштва, се тек овлаш дотакне уколико је довољно својеглав. Све те историје (насељавања, архитектуре, уметности) које смо у току школовања добили нису нам пружиле заокружену слику прошлости на којој би се могла разматрати садашњост. Генерације и генерације омладине су изашле из клупа немајући појма да је несналажење које следи у стварности нешто са чиме су се тек свршени архитекти сусретали одувек.

9

Најпре треба „заслужити архитектуру“ – бавити се малим архитектонским проблемима оправком оронуле фасаде, адаптацијом поткровља, оправком ограде дворишта – са подједнаким ентузијазмом са којим су модернистичке вође двадесетих и тридесетих година мењале свет у својим свечано интонираним повељама.  (Маневић Зоран, Неизвесност архитектонске младежи)

Ентузијазам омладине је у опадању. Познајем велики број оних који одустају и који већ увелико раде на оплемењивању неке друге средине. Нико им не може рећи да греше и да се врате кући. По једну културу несрећно је да се успехом сматра одлазак из исте, а тако је. Као да нам и сама средина поручује да не жели да се бори и да се предала.

Превелики идеали вуку за собом и превелика разочарења. Можда је у томе кључ. Треба бити реалнији и у том смислу сматрам да постојање личности какав је архитекта Ђокић, може само да охрабри. Правилно сагледавање времена, друштва и њене уметности му је омогућило правилно сналажење у истом. Успео је да буде актуелан али је ангажована природа његових дела омогућила да она превазиђу ефемерност тренутка у којем су настајала. Хуманистички аспект целокупног рада је константа која треба бити препозната као вредност докле год друштво и постоји.

5

2002. године архитекта Александар Ђокић одузео је себи живот бацивши се под воз.

architectural-art-mura3l

 / део први /
/ део други /

Крај

за  P.U.L.S.E  Skineta Splajn

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *