Ulogujte se / Kreirajte profil

Dilen Tomas – pripovetke

Dylan Thomas in New York, 1950

Dilen Tomas

’’Dilan Tomas se javio u engleskoj književnosti u trenutku kada je počelo razgraničavanje između poezije starih pesnika koji su još živeli i stvarali i poezije nove mlade generacije, koja je nastojala ne samo da unese nove elemente u literaturu već i da za sebe izvojuje priznanje pored čitavog niza imena koja su još uvek bila ovečana svetskom slavom. Umro je one iste 1953. godine, ne napunivši ni četrdesetu, kada je stari Volter de la Mer slavio osamdeseti rođendan – pesnik krajnje suprotan Tomasu i po temperamentu i po filozofiji i po tehnici. Tako su se susrele dve generacije pesnika: jedna nova, rastrzana, dinamična, i druga stara, mudra, staložena. Smrt Dilana tomasa, u neku ruku, simboliše erupciju moderne poetske strasti, koja se, poput zanosa romantičara devetanestog veka, spržila na vlastitoj vatri. Zato Tomasa mnogi nazivaju ’’modernim romantičarem’’ i pripadnikom ’’nove apokalipse’’, kako su nazivali grupu pesnika tridesetih godina koji su imali izvesnih dodirnih tačaka, iako nisu svesno izgrađivali nikakav program, a čak se mnogi od njih međusobno nisu ni poznavali. Zajednička odlika ovih pisaca, kako to ističe Džefri Mur, bila bi ’’interesovanje za reči kao takve, potenciranje poetskog ritma, vizija koja prevazilazi ali ne ignoriše svakodnevni život’’. Ipak, iz čitave grupe, Tomas se najviše izdvaja osobenošću. Od pesnika koji su na njega uticali spominju se Hopkins, Hart Krejn, Svinbern, Rembo i Fransis Tompson, a od romansijera Džejms Džojs i Henri Miler. Iako se, zaista, mogu naći mnoge sličnosti izeđu Tomasa i ovih stvaralaca, čini mi se da su na njega direktno uticali jedino Rembo, Džojs i francuski nadrealisti.

675-10.jpg

Džejms Džojs

rimbaud

Artur Rembo

Francis_Thompson_at_19

Frensis Tompson

Dramatika Tomasove poezije proizilazi, ili se bar može dovesti u blisku vezu sa njim, iz ovakvog njegovog objašnjenja procesa stvaralaštva: ’’Ja dopuštam da se u meni stvori emotivna slika da bih tek onda u nju uneo intelektualnu ili kritičku snagu koju osećam. Dopuštam da nastala slika iznenadi drugu, koja joj se odmah suprotstavi i kroz taj sukob gradi treću sliku, iz čega, opet, nastaje četvrta. Najzad, dopuštam slikama da se sukobljavaju, naravno, u granicama koje sam odredio. Svaka slika nosi u sebi jezgro svog vlastitog uništenja i moj dijalektički metod stvaranja sastoji se u neprekidnom građenju i rušenju slika koje se iščaure iz centralnog jezgra, pri čemu je i ono samo konstruktivno i destruktivno u isti mah’’. Pored ovih gore istaknutih nadrealističkih obeležja Tomasove poezije i proze, mislim da je značajan Frojdov uticaj na ovog pisca i njegovo interesovanje za čovekov podsvesni život. Dilanovo traganje po mračnim, nedokučivim predelima ljudske psihe ostalo je njegova opsesija tokom celog života. Nastojeći da pesničkom intuicijom prodre u predele podsvesti i da otkrije složene procese duše, on je, kako sam kaže, bacao svetlost na ono što je u čoveku odveć dugo prikrivano tamom, pokušavajući da izvuče tajnu na čistu nagotu svetlosti. Tu su već očiti koreni Tomasovog simbolizma. On je umeo svoj lični doživljaj da objektivizira, generališe i da mu da smisao simbola. U toj sprezi konkretnog i opšteg, u toj njihovoj, reklo bi se, filmskoj izmeni i dinamici, nestaju granice jednog i drugog, i sve se sliva u celovit i jedinstven doživljaj. Retki su moderni pisci čiji je poetski svet toliko jedinstven i nepodeljen, uprkos unutrašnjem rascepu između osećanja i misli. Tomasova poetska dijalektika premošćuje rasekline koje dele emocije od intelekta, upravo se na tom kritičnom mestu obe poništavaju, gube snagu i donose mir. I kada Tomas kaže da proces stvaralaštva predstavlja „rasterivanje mraka i probijanje do svetlosti“, onda tu svetlost ne treba shvatati bukvalno kao optimizam, već kao jedno duševno stanje vrlo blisko nirvani, unutrašnjoj ravnoteži do koje pesnik dolazi uklapanjem svoje svesti u opšti filozofski sistem, u okviru kojeg emocije i nervne reakcije gube moć. Tragajući za vezom koja postoji između ljudskog bitisanja i prirodnih procesa, Tomas se približava eliotovskoj enigmi „rođenja, kopulacije i smrti“, i spušta se do, naizgled, banalne konstatacije da je „čovek, kao svaka životinja, deo prirode“. No, to je samo polazna tačka njegovog stremljenja ka „jezeru“ i dobro je što je u tolikoj meri fundamentalna. Postavivši se tako „na čvrste noge“, pesnik zaključuje da u životu imaju smisla jedino dve stvari: ljubav prema čoveku i religija. Ove dve kategorije imaju za Tomasa sasvim poseban smisao. Ljubav prema čoveku znači za njega, pre svega, prijateljstvo i razumevanje između dva bića, kao i adoraciju detinje čistote i naivnosti, zbog čega se on u svojim delima stalno vraća vizijama nevinog detinjstva. Religija je za Tomasa sinonim nadanja; to je, u isti mah, neki panteistički pesimizam i optimizam, to je verovanje u dobar krajnji ishod svega, čak i radovanje smrti, ne zbog toga što nas ona prebacuje u neki drugi svet („Posle prve smrti, druge više nema“ – uzvikuje on), već zbog toga što ona označava promenu i kraj nečega što bi postalo nesnošljivo kada bi bilo večno.

Tomasovi simboli više se poimaju indirektno, intuitivno, nego kao određene literarne metafore. To dolazi otuda što je on, kako to primećuje David Dajč, nastojao da odveć mnogo značenja kondenzuje na isuviše malom prostoru. Spender, takođe, smatra da su određeni problemi toliko obuzimali i rastrzali Tomasa, da je on često gubio kontrolu nad izrazom. Tomas, donekle, objašnjava uzroke i oblike tih svojih preokupacija, kada piše: „Ja u sebi nosim životinju, anđela i ludaka; moj problem je njihovo podjarmljivanje, njihovo rušenje, njihova pobuna; moj napor je da ih izrazim“. Tomas nije ulagao energiju da iznedri svoje unutarnje demone samo da bi ih se oslobodio, da bi ih izbacio iz sebe, već da tim pročišćavanjem svoje psihe pomogne i drugima, „budući da i drugi mogu izvući koristi, pa da uporede slične sukobe koje osećaju u sebi sa slikom psihičke borbe koju je izrazio pesnik“. Kada pesnik otkrije neku svoju preokupaciju, kada da oduška nekoj svojoj emociji, on se, u neku ruku, oslobodi, odvoji od nje. Eliot bi rekao da je to „bekstvo od emocije a ne davanje oduška emociji, bekstvo od individualnosti a ne izraz individualnosti“. Tomas ne beži od emocije koju izražava, iako se ona odvaja od njega; on koristi priliku što sada više nije u njenoj vlasti i nastoji da je celishodno iskoristi „za dobro i ljubav čoveka“, i još, poput onog čobanina koji se klanjao Mesecu i molio da mu čuva stado, dodaje: „Bio bih lud kada to ne bih činio!“

Henri Tris primećuje da je Tomas u svojoj biti poetski duh; romansijer je, kaže Tris, kao trkač na duge staze, a Tomas je imao daha za šprint na sto metara, i tu je uvek bio prvi ili među prvima! To je najočiglednije kada se čita njegova proza. To su pripovetke tipičnog liričara. I kada ima nečeg epskog u njima, to se ne javlja u širokom panoramskom razvijanju radnje već u nizu kratkih, trenutnih impresija. Najčešće su to vizije i žudnje za detinjstvom uokvirene romantičnim velškim pejzažem kao u priči „Pogled na more“, zatim tema sudara spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta kao u priči „Posle vašara“, fantasmagorična smeša stvarnosti i mašte u stilu Poa i Bodlera kao u „Posetiocu“, doživljaj straha i mistike („Neprijatelji“), analiza podsvesti potencirana gotskom atmosferom („Drvo“), strast, asocijacije, nadrealističke ideje („Mapa ljubavi“), delirijum svesti čiji je jedan trenutak razvučen do čitave vizije života („Miš i žena“), povezivanje običnog, svakodnevnog s neprirodnim i natprirodnim kao u „Pratiocima“. Sve ove pripovetke, koje se nalaze i u zbirci povodom koje pišem ove redove, karakteriše jedna opšta emotivna nota u kojoj ima i bola i zanosa, pa neće biti nimalo čudno ako se poneki čitalac zapita zbog čega je u knjigu unesen, inače vrlo duhovit, tomasov tekst „Kako postati pesnik“…”

H-423

Dylan Thomas book

9780753811030

..”Pored pripovedaka, među Tomasovim proznim radovima treba spomenuti i njegovu radio-dramu „Pod mlečnom šumom“, zatim zbirku tekstova pisanih specijalno za radio (iz koje je i uzet pamflet „Kako postati pesnik“), izdatih pod zajedničkim naslovom „Sasvim rano jednog jutra“, kao i njegov nerealizovan filmski scenario „Lekar i đavoli“, koji je, u stvari, prerada jedne priče Donalda Tejlora. Tomas, očito, nije posedovao dramsku žicu u klasičnom značenju te reči, naročito što se tiče razvoja radnje i stvaranja zapleta. Ali je zato umeo da stvori bremenitu atmosferu i da ličnosti ispuni emotivno-poetskim naponom. Pokazalo se da takav tekst ne deluje intenzivno samo preko radija, već i na modernoj sceni. Drama za glasove „Pod mlečnom šumom“ nema radnje ni sukoba, ali poseduje čvrsto jedinstvo mesta i vremena. Kroz tri čina koja označavaju jutro, podne i noć, data je atmosfera nekog malog, fiktivnog mesta i njegovih živih i mrtvih građana, i to jedinstvenom mešavinom humorističkih i tragičnih elemenata i čudesnim spojem fantazije i stvarnosti. Postoji još jedna vrednost Tomasove proze koja nadoknađuje odsustvo dramske radnje u manuskriptima pisanim za radio ili film – to je dijalog koji je istovremeno prirodan, ubedljiv, poetičan i simboličan. Bio je ne samo briljantan govornik već i majstor konverzacije, naročito kada je imao prilike da je vodi u šaljivom duhu, što je dokazao i u nekoj vrsti svoje autobiografije izdate 1940. godine pod naslovom „Portret umetnika kao mladog psa“. U njoj veoma slikovito prikazuje svoj život i svoje stvaranje kroz niz razgovora, priča, šala, impresija, sećanja, doživljaja i parodija na svoj vlastiti račun. Isto su tako interesantna pisma koja je Tomas pisao Vernonu Votkinsu: iz njih se može još neposrednije sagledati kompleksna emotivno-intelektualna piščeva priroda.

dylan-thomas-2509846

U sadržajnom i emotivnom pogledu Tomasova proza se može podeliti u dve grupe: jednu koja odgovara pričama objavljenim u „Mapi ljubavi“, i drugu u kojoj preovlađuje stil kakvim je pisan „Portret umetnika kao mladog psa“, bez obzira što su pripovetke nastale u raznim periodima. Ako bismo hteli uopšteno da okarakterišemo ove dve grupe, onda se za onu prvu može reći da je ispunjena poezijom, apstrakcijama i simbolizmom, dok je ova druga više dramatična i, ako ne realistična, onda daleko više konkretna. Ako treba praviti poređenja u vrednosti, čini mi se da treba istaći onu prvu grupu pripovedaka u kojima dominiraju karakteristike koje i u Tomasovoj poeziji predstavljaju najveći kvalitet. To je, kao što smo već istakli, neki čudan, gotovo metafizički doživljaj stvarnosti i simbolična vizija sveta iz doba detinjstva. Već prve njegove pripovetke, kao što su „Plamteća beba“, „Škola za veštice“, „Sveta šestica“, ukazuju na razbuktalu, iako često neobuzdanu maštu mladog pisca koga rastržu čudesne slike bliske snoviđenju i emocije kojima više gospodari podsvest nego razum.

Za razliku od proze, Tomasova poezija sadrži dosta dramatičnih elemenata. Tu dramatiku on je postizao na razne načine, a najviše unutrašnjim i spoljašnjim ritmom. Tvrdio je kako pesma ostaje mrtva ako ne sadrži dovoljno narativnih momenata i ako u njoj nema dovoljno pokreta! „U svakoj pesmi mora da postoji čvrsta razvojna linija, određena tema ili kretanje“ kaže on. Ta narativna linija se oseća ne samo u pojedinim Tomasovim pesmama već se provlači kroz čitavu zbirku, čak i kroz sve njegove zbirke zajedno. Već u najranijoj zbirci „18 Pesama“ (1934), nalazimo začetak struja koje su se iščaurivale iz mladićevih nagona, erotizma, strasti i životnih pulsacija, i one će stalno da prate pesnika u najrazličitijim reminiscencijama, čija će slika gotovo uvek biti okrenuta detinjstvu. U idućoj zbirci „Dvadeset i pet pesama“ (1936) javlja se nota smrti, mraka i razočaranja. Suočivši se s vlastitim kompleksima, sa šumom kroz koju treba da se probije da bi došao do nekog smisla bitisanja, Tomas pokušava da se spase, s jedne strane, bekstvom u svoju bezazlenu prošlost, a sa druge, stvaranjem vlastite religije. U četvrtoj zbirci „Mapa ljubavi“ (1939), koja sadrži i prozu i poeziju, reminiscencija detinjstva i preokupacije podsvesti donekle blede i gube se u nekom opštem bolu koji bi se isto tako mogao definisati kao otkupljivanje svesti i smirenje nerava. Zbirka „Nove pesme“, koju je Tomas izdao 1943. godine u Norfolku, gde je živeo za vreme rata, ne nosi nikakve nove karakteristike i više znači ponavljanje prethodnih tema i, donekle, pripremu, uvod u njegovu značajnu posleratnu zbirku pesama „Smrt i prolaženje“ (1946), u kojoj se, nasuprot mraku, javljaju prvi znaci nadanja. Priroda ovde opet igra značajnu ulogu, ali ne više kao dekorativno-simbolički rekvizit detinjeg zanosa, već kao magični izvor snage koja postaje dostojna religije. U ovoj zbirci Tomas je postigao najveće jedinstvo između metričkog savršenstva pesme i njenog emotivnog i misaonog značenja. Zato je nemogućno ne složiti se sa G. S. Frejzerom, koji kaže da Tomasova zbirka „Smrt i prolaženje“ ostaje kao jedna od dve ili tri najimpresivnije i najuzvišenije zbirke pesama objavljene u Engleskoj za poslednje dve decenije.

Dylan-Thomas-whute-giants-Thigh1

Rukopis Dilena Tomasa, kojim je ispisana pesma “In White Giant’s Tight”

Tomas je celog života nosio u sebi sećanje na detinjstvo, ali ne poput starca koji se setno predaje uspomenama iz mladosti. On je u sebi sačuvao mladalačku energiju, zanos i čistotu. Nisu ga bez razloga nazivali „večnim dečakom“! Ova crta njegovog bića ne može se smatrati infantilizmom, pošto se ona uvek javlja u sprezi sa zrelošću jednog mislioca i filozofa koji prodire u sve tajne života i smrti. Možda se on zato i obraća svome detinjstvu kao jedinom spasonosnom doživljaju koji je u stanju da negira ili bar ublaži porazno dejstvo sopstvenog besmisla. Upravo u tom jedinstvu detinje čistote i nevinosti sa životnim iskustvom i mudrošću, u doživljaju sveta kroz emotivno-simbolične vizije, ja vidim Tomasovu poetsku snagu i u proznim delima i u stihovima.“

Vladimir Petrić
(pogovor iz knjige „Pripovetke“ Dilana Tomasa)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *