Ulogujte se / Kreirajte profil

Divinacije ljubavi

U ime nadstvarnih moći žubora bića zaposednutog stanjima dubokih naklonosti čini se, bez izuzetka, sve pod kapom nebeskom. Tako glasi jedan od verskih aksioma erosa, filije i agapea, trijade ljubavi u svetoj hijerarhiji. Vrednovanja čovekova i sklonosti njegove ka određenim opredeljenjima pod spoznajom ljubavnog pronalaze nadlični ujedinjujući faktor čovečjih duševnih snaga, spasiteljski element Jastva kao najviše suštine celovitosti. Biće, uhvaćeno u dejstvo “metafizičke gravitacije” koja ljubav jeste (Bakminster Fuler), čini sebe prisutnom u svojoj autentičnosti pred iluzijom (mayom) sveta koja se razvejava i razotkriva istinsku svest i budnost. U ovom smislu, i po smeloj umesnosti kosmološke analogije ljubavi kao više ravni bivanja, ona i jeste rumijevski “astrolab za misterije Boga”, instrument saznanja; orijentaciona zvezda u tmastom spletu zemaljskog delovanja sumnjivih svrha.

“Ljubav je put za otkriće tajne lica i shvatanje ličnosti u dubini njenog bića. Onaj koji ljubi zna o ljubljenom licu ono što ceo svet ne zna, onaj koji ljubi uvek je više u pravu nego ceo svet, jer samo on uistinu shvati ličnost i upozna njenu genijalnost.” – Berđajev

“Onaj ko proučava i traži kontemplaciju (intuitivno znanje) morao bi početi ispitvanjem sebe u kojoj meri voli. Jer ljubav je motivaciona snaga uma (machina mentis) koja ga izvlači iz sveta i uspostavlja u visine.” – Sv. Grigorije

Cope/Arnold - Aether

Cope/Arnold – Aether

Podložna mitskom, filozofskom, religijskom, psihološkom tumačenju, ljubav nije mogla skriti – niti je to bilo moguće! – svoj kognitivni koren u kojem je Paul Tilič i prepoznao mogućnost sjedinjenja odvojenih a međusobno pripadajućih, kao zajedničku i saznanju i ljubavi. Haksli je saglasan: “ne možemo u potpunosti spoznati ono što ne volimo”, a povrh svega, dovoljno intenzivna ljubav “doseže intiutivno znanje, takoreći nepogrešivost”. Svet helenske klasike je poznavao stanje takozvanog “božanskog ludila”, nadahnuća u najvišem naponu strastvene, impulsivne ljubavi. Theia mania, originalni platonski termin, možda je i semantički isuviše nalik vrlo posebnoj formi ljubavi u kojoj kasnija zapadnjačka tradicija “sklonosti ka uzdržavanju” i “dobrovoljnog uzmicanja i uzdržavanja pred predmetom ljubavi” (Kulijanu) vidi uzvišenost patnje i očuvanja čistote ovog neuporedivog duševnog stanja.

Šta je, pri tom,”intenzivna ljubav”? U čemu je tačno susret sa božanskim temeljem, ujedinilačka čestica divinacije, taj Atman u sjedinjenju dvojstva?

Sveti centar apsolutnog značaja i kosmička evolucija

Za Vladimira Solovjova je njegov duhovni naslednik, Berđajev, izjavio da je prvi hrišćanski mislilac koji je priznao individuu i jedini koji je iznedrio originalnost o ljubavi kao erosu. Teozofski karakter njegove filozofije imao je za goruću ambiciju izgraditi detaljan sistem kao antipod evropskoj tradiciji racionalizma i empirizma. Projektovanje onostranog, mističnog i transcedentnog na baštinu velikih tema, čak i onih esencijalno “sekularnih” kao što je svrha evolucije, očitovalo je u njemu bazičnu crtu preporođene ruske filozofsko-religiozne misli XIX veka.

Nema sumnje da su ponavljani astralni susreti sa božanskom Sofijom, kojo je doživeo tokom svojih duhovnih hodočasnih osama u mladosti, svoje filtrirano ovaploćenje našli u traktatu “Smisao ljubavi”. U njemu, dihotomije duhovne i polne ljubavi se ukrštaju na ravni ovozemaljske datosti, uz nazor da potpuno predavanje samo jednoj ili drugoj vodi degradaciji i trijumfu smrti kao raspolućenju ljudske celovitosti. Solovjovu ovo vođstvo Celine diktira, i to vrlo dosledno, kompletan ton njegovih meditacija o ljubavi kao evoluciono-nebeskoj strategiji.

Solovjov reaktualizuje patnju kao svagdašnju hrišćansku temu, no ovoga puta, u kontekstu prevazilaženja iste kroz odbacivanje egoizma. Tu malazimo i prvi postulat ove filozofije erosa: odbacivanje prirodno urođene egocentričnosti i samodovoljnosti kao put do božanskog ujedinjenja kroz kreaciju idealne ličnosti, jer “istinsko ljudsko biće ne može biti samo muškarac ili žena, već viša unija to dvoje“.

Cope/Arnold - Aether

Cope/Arnold – Aether

“Smisao i vrednost ljubavi je u tome što nas primorava da, celim bićem, priznamo drugome isti apsolutni centralni značaj kojeg smo, usled moći ega, svesni samo u slučaju nas samih. Ljubav je značajna zbog tog transfera našeg životnog, sudbinskog interesovanja sa nas samih na drugo biće. (…) Samo takva seksualna ljubav može voditi do stvarnog i nedeljivog jedinstva dva života kao jednog.”

Nekoliko odeljaka pre toga, Solovjov je odlučan i po pitanju greške u odsustvu prepoznavanja vlastitog značaja individue koji nam ne sme promaći – “ono je ekvivalentno negiranju ljudske vrednosti, poreklo sveg neverovanja.” Ovo, ipak, ne sme odvesti u drugu krajnost sebičnog egoizma čije je zlo ne u prenaglašenoj samosvesti i vrednovanju sopstva, već u pripisivanju apsolutnog značaja sebi i ujedno odbacivanju jednakog značaja kod drugog. Rečju, kosmološka je greška u potisnuću druge ličnosti na margine vlastitog polja svesti i dodeljivanju joj sekundarne i relativne vrednosti.

Ispravno je formulisati ovaj filozofski fragment kao spasenje individue kroz žrtvovanje egoizma, primarni postulat polne ljubavi. Kao princip božanskog i element divinacije, Solovjov uočava da nijednoj drugoj vrsti ljubavi nije inherentna potpuna integracija dvaju ličnosti u jednu celu, sliku Boga (imago dei). Kada se u drugoj ličnosti ugleda seme božanstvenosti, tada je “u ljubavi sva moć mistične transfiguracije sveta (…), ta ista ljubav kroz koju je moguće sagledati i pronaći u drugoj osobi bezuslovno ostvarenje (ispunjenje) sebe samog”, što postaje evoluciona strategija protiv kosmičke dezintegracije.

Da li se u i kroz ljubav može podvesti i takva dimenzija kao što je vremenska? Solovjov je uveren ne samo da je to moguće, već je i svojevrstan cilj ljubavnih osećanja i ishodišnog Jedinstva – transformacija podeljenih smrtnih bića u celovito besmrtno biće, prijem temporalnog i privremenog u večno. Apropo duhovne ljubavi, ne anticipacije smrti već pobede nad smrću, ne odvajanja besmrtnog od smrtnog, beskrajnog od trenutnog, već transfiguracije smrtnog u besmrtno. “Lažna duhovnost je negiranje telesnog; istinska duhovnost je preporod tela, njegovo spasenje, vaskrsnuće iz mrtvila.”

Cope/Arnold - Aether

Cope/Arnold – Aether

Otkrovenje suštinske prirode kroz ljubav i profil duše

Za Hozea Ortegu i Gaseta, posve drugačije istorijske okolnosti značile su imanentnu individualnost čak i geografskog tipa, premda već sama problematika filozofije ljubavi pruža garant usamljenosti. Iberijsko tle koje nije iznedrilo plejade filozofa uobičajenog tipa, prilično nesklono filozofskim sistematizacijama i konglomeratima, zahvatalo je iz drugačijeg tradicijskog vedra. Zlatno doba islamske kulture koje su za sobom ostavili Averoes, Avicena i drugi mavarski ljudi renesanse, dato je kao amanet za mistične momente pojedinačnog bleska briljantnosti, tragove mistine istočne zore koja pikira na same vratnice zapadnog neba – u takvom nasleđu duhovnog prostora nastaje, Španiji urođena, romantična vizija ljubavi i mogućnost ostrva posebnosti u inače međuzavisnoj mreži evropskih misaonih tokova.

Ortega i Gaset uspostavlja kontinuitet sa Stendalom; u zapodenutosti dijaloga sa njim naslućuje se dejstvo “Studija o ljubavi”, verovatno prvom od velikih  koja je u XX veku u kojem je veza ljubavi bila pod nešto većim nadzorom  . Gaset kritikuje Stendalovu “teoriju kristalizacije”, njegovu preteranu uverenost u obmanu ljubavi kao “halucinatornog procesa” projekcije idealizovanih perfekcija na osobu koji ima našu privrženost, a koje i pobuđuju i pothranjuju naše osećanje ljubavi.

Uopšte, jedna od prvih stavki u “Studijama o ljubavi” je pravljenje vrlo jasne distinkcije između “biti zaljubljenim” (proces i stanje “mentalne mizerije”) i “voleti” (daleko temeljnije, razboritije stanje bivanja). Ljubav, voleti, to je hronično podsticanje i bivanje podstaknutim, ali i anomalijsko, abnormalno usmerenje naše pažnje na drugu ličnost (uočavaju se prve sličnosti sa Solovjovim) – ovakvo stanje fokusa, svojevrsna manija, karakteristično je samo za natprosečne umove, graditelje sveta i za stanje ljubavi – iako nipošto ne obogaćuje mentalni život, naprotiv, čini ga rigidnijim i skučenijim, a nas “zatočenikom jednog jedinog bića”, iako se onome koji voli čini upravo suprotno: “u redukciji njegovog sveta, on naizgled postaje koncentrovaniji (…) prestaje da postoji, u potpunosti istisnut voljenom osobom”.

Cope/Arnold - Aether

Cope/Arnold – Aether

Tom stranputicom dolazi se do još jedne vizije obogotvorenja u ljubavi. U takvoj dizufnost stvarnosti, izobičenoj prostorno-vremenski, podvrgnutoj slepoj sili neslućenih sinergija čula i novooktirvenih mogućnosti, dešava se Bogojavljenje – novi Tvorac realnosti se ukazuje – za mistika, to je Bog, za osobu u ljubavi, to je voljeno biće. Upletenost dvaju duša u ljubavi je ekvivalent mističkom iskustvu u kojem duša mistika u ekstazi pronalazi nedeljivo jedinstvo sa Bogom (eto i druge podudarnosti sa ruskim filozofom).

Kao što Objavljenje donosi Otkrovenje, prisutnost pred milošću voljene/voljenog, tvorca nove stvarnosti, donosi razotkrivanje vlastite esencije. “Čovekova istinita priroda, mnogo onoga što leži sakriveno, otkriva se onda kada se naš interes intenzivno usmeri na nekoga. U izboru svoje ljubavi, muškarac otkriva svoju suštinu; praveći svoj izbor, žena čini isto. (…) Tip čovečnosti ka kojem naše simpatije grabe samostalno i instinktivno, skicira profil naše duše.”

Najzad, i Gaset ne može da se ne nastavi na promišljeni kontinuum slavljenja ljubavi kao pre svega kreacije, a tek onda (da li uopšte?) instinkta. Čitajući o razlikovanju muškog osećaja ljubavi kao pre svega nasilne želje da se bude voljen (“muškarac je uvek pluralan u ljubavi”, dodaje) od ženskog kao čiste težnje da se oseti ljubav sama po sebi, kao takva, teško je ne setiti se Dučićevih sentenci: “Već Hesoid kaže da je ljubav najstarije božanstvo, duša i tvorac sveta; zato i nije čudno što su stari Grci dizali oltare ljubavi. (…) Žene razneže srca, izgrade jezik duševnosti, profine načine, i dignu ljubav i lepotu do religije i mudrosti. Žene su unele više blagosti i uglađenosti među ljude, nego svi moralisti ovog sveta. Žena je nenadmašni artista u hiljadu dnevnih slučajeva, pored kojih čovek prođe neopaženo, i onda kada se zove Rafael ili Luj XIV.”

Za P.U.L.S.E:  Andrej Vidović

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Divinacije ljubavi

  1. Marija Verzio

    30/09/2015 at 07:42

    tekst je odlican i istinit

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *