Ulogujte se / Kreirajte profil

Divlje godine: Tom Waits – Lome te dok ne postaneš ogorčen

5e8abe1b-9ac2-429a-b043-a0f2a9c2f2cd-0000016223217

Izvodi iz knjige koju je objavila izdavačka kuća “Dereta” u prevodu Ane Miletić

Dotakao je dno

Svirao u prljavim bircuzima i napijao se / Foto: Gie Knaeps/ London Features International

Svirao u prljavim bircuzima i napijao se / Foto: Gie Knaeps/ London Features International

Osvežen, Waits se posvetio traženju sopstvenog izraza kroz muziku. Pisao je, oslanjajući se na različite uticaje kao što su Irving Berlin, Johnny Mercer i Stephen Foster49. Ovom bogatom miksu doprineli su i Mosse Allison, Nat „King“ Cole, Cab Calloway, Frank Sinatra, Ray Charles i Rendy Newman, da ne pominjemo Georga Gershwina i Jeroma Kerna. Svi oni pomogli su u oblikovanju prepoznatljive Waitsove persone. Ako se u obzir uzme njegova sklonost ka duhovitom scenskom brbljanju, ne predstavlja iznenađenje što je Waits tokom godina navodio kao uticaje u ranoj fazi i komičare Rodneya Dangerfielda, Wallyja Coxa, Harryja the Hipstera, Redda Foxxa, Lorda Buckleya i Lennyja Bruca.

Waits je konačno morao da razvije i lirski elemenat u svojim pesmama. Kako bi to postigao, izveštio se u osluškivanju. Dok je radio u klubu „Heritage“, motao se okolo, slušao razgovore starijih i hvatao beleške. „Kada bi ih kasnije sastavljao“, objasnio je kasnije, „otkrio sam da se i tu krije neka muzika“.

Kako sam kaže, u to vreme je radio na svom originalnom materijalu, stalno je prepravljao pesme u nastojanju da budu što bolje. Uspeo je, korak po korak, da sastavi repertoar. Imao je nastup. Došlo je vreme da se obiju neki pragovi i ugovore svirke. Waits je svirao u prljavim bircuzima i bio je plaćen tek toliko da može da se napije posle nastupa. Svakog ponedeljka bi se odvezao do severnog Los Anđelesa u nadi da će nastupiti na Hoot Night, predstavljanju amatera u popularnom klubu „Troubadour“, ali nikada nije uspeo da izađe na scenu. Uglavnom je imao svirke u San Dijegu, povremeno i u klubu „Heritage“.

Pesme koje je izvodio imale su pre folk nego džezi prizvuk, po kojem će postati prepoznatljiv kasnije u karijeri. Glas mu je bio nekako sirov – još ga nisu upropastili alkohol i cigarete, nije još dobio onaj osobeni umoran sam-od-života kvalitet. Glas mu je ipak bio izrazito drugačiji. U razgovoru sa Markom Rowlandom iz magazina Musician 1987. godine, Waits je naveo da se nikada nije opterećivao pitanjima poput: „Hoću li se uklopiti? Hoću li biti jedini momak na žurki koji je obukao košulju naopako? Nikada ga se nisam stideo, ali mi se više dopada moj glas sada. Učim kako njime da izvedem razne stvari“.

Posle više od godinu dana sviranja u obližnjem krugu lokala, Waits je tapkao u mestu. Svirki je bilo sve manje, a pauza sve više. Novca je bilo malo, veći deo odlazio je na finansiranje noćnih izlazaka i nabavljanje dodatne kapljice da se razbije mamurluk i svet zadrži na odstojanju. Waits je do tada već živeo u svojim kolima – staroj lađi iz pedesetih koja je verovatno bila prostrana kao mnogi stanovi u Los Anđelesu. Nastupila je frustracija, a ubrzo i očajanje.

Dotakavši dno, Waits je konačno dospeo na scenu kluba „Troubadour“. Posle meseci stajanja na trotoaru ispred kluba, sa gomilom drugih koji su priželjkivali da se pojave na Hoot Nights, bilo mu je dozvoljeno da uđe i dokaže da ima ono što je potrebno da zabavi publiku. „Bilo je zastrašujuće biti izviždan, saterivan kao stoka“, rekao je Richu Wisemanu. „A „Troubadour“ je bio kao poslednje pribežište. Jedino si još tu mogao da vidiš stare vodviljske likove, bendove sa istočne obale koji su sve založili samo da bi došli i jedno veče svirali u „Troubu“. Tu si mogao sresti i brojne karnevalske galamdžije, kako puše „roi-tan“ cigare na teksaški način. Kažu ti: ‘Zdravo, naivčino.’ I bio sam naivčina. Ali šta ćeš kad si očajan, kad si švorc.“

Te večeri ispisana je još jedna klasična priča o rokenrol uspehu po standardnoj šemi. Nekako se pogodilo da je rok menadžer bio u klubu i video Waitsov nastup. Herb Cohen bio je menadžer Franka Zappe i Mothers of Invention, Tima Buckleyja, Freda Neila, Captaina Beefhearta, kao i pevačice u usponu Linde Ronstadt. Slušajući Waitsa, bio je ubeđen da je otkrio nebrušeni dijamant, umetnika koji je bio dovoljno talentovan i eklektičan da se probije. Sledećeg dana Waits je imao ugovor i trista dolara u džepu.

Lome te dok ne postaneš ogorčen

Preselio se u Los Anđeles i dobio priliku da piše / Foto: Fotos International/ ArchivePhotos

Preselio se u Los Anđeles i dobio priliku da piše / Foto: Fotos International/ ArchivePhotos

„Polomiš se dok se ne uhvatiš za nešto“, rekao je Waits Davidu McGeeju. „Lome te iznova i iznova dok ne postaneš ogorčen i hladnokrvan, i odjednom ti neko kaže: ’Okej, evo ti.’ I ne možeš to nikako da odbiješ. Treba samo da prihvatiš, zajedno sa odgovornošću. A to je bilo zastrašujuće.“ Zastrašujuće, ali podsticajno. Waits je konačno mogao da se preseli u Los Anđeles. Tamo ga je Cohen podržavao nekoliko godina, usmeravao njegov talenat, dajući mu priliku da piše.

Waitsov ugled polako je rastao. Njegove pesme počele su da se slušaju. Kvalitet njegove muzike i tekstova bio je očigledan onima koji su već bili u poslu. Istovremeno, pojedini Tomovi prijatelji, muzičari, preuzeli su neke njegove melodije za svoje nastupe. Tako je Jerry Yester prvi put čuo pesmu Toma Waitsa. Yester, koga je Herb Cohen kasnije angažovao da producira Tomov debitantski album, Closing Time, radio je produkciju za Tima Buckleyja, The Turtles i The Association, pop sastav koji je izvodio megahitove šezdesetih kao što su „Along Comes Mary“, „Windy“ i „Cherish“. Yester je prethodno bio član i producent pop-folk grupe The Lovin’ Spoonful. Joe Butler, član i osnivač benda Spoonful, izveo mu je Waitsovu numeru.

„Čuo sam ’Grapefruit Moon’ dosta pre nego što sam sreo Toma“, priseća se Yester. „Tako da mi je zazvučala poznato kada sam je prvi put čuo u Tomovom izvođenju, u mojoj dnevnoj sobi. Joe Butler je ranije negde sreo Toma. Butler je bio u gradu i snimao je u studiju Association Clubhouse. I ja sam bio tamo, vrzmajući se tu kako bih mogao da koristim studio dok su oni na putu… što su mi i dozvolili. Tražili su mi da pomognem nekim njihovim prijateljima, a Joe je bio jedan od njih… Odsvirao je tu pesmu… Sećam se da sam pomislio: ’To, sviđa mi se ta pesma.’ Posle kada sam čuo Toma kako je svira, to je bilo kao da slušam verziju u boji. Osećao sam tu pesmu duboko do pleksusa.“

Waits je uradio najmanje dvadeset četiri snimka za Cohena i Zappinu Bizzare/ Straight etiketu. Protivno Tomovim željama, Cohen je objavio ove snimke na duplom albumu pod nazivom The early Years 1991. i 1992. godine, mada to nije bila izvorna zamisao. To su, zapravo, bili demo-snimci na dva kanala, pomoću kojih je Tom mogao da razrađuje svoje ideje i uči o procesu snimanja. Cohen ih je iskoristio da ponudi Waitsov materijal diskografskim kućama i drugim umetnicima. Neke od ovih pesama, koje će se potom naći i na Waitsova prva dva albuma, potiču sa ovih snimanja, uključujući i „Ol’ 55“, „I Hope That I Don’t Fall in Love With You“, „Ice Cream Man“ i „Shiver Me Timbers“. U sirovoj, originalnoj verziji, ovi snimci su nesumnjivo zanimljivi za slušanje, ali kasnije, prefinjenije izvedbe spadaju u bolja izdanja Waitsove umetnosti.

Neki od tih prvih snimaka nikada nisu zvanično objavljeni. „Mockin’ Bird“ je zadivljujuća sinteza Waitsovih fascinacija Tin Pan Alley izdanjima i popularnim folk-rokom tog vremena. „Looks Like I’m Up Shit Creek Again“, bez obzira na neslavni naslov (u kome, čini se, ima Zappinog uticaja), zapravo je prilično lepa i dirljiva kantri balada po uzoru na Hanka Williamsa. „I’m Your Late Night Evening Prostitute“ divna je najava Waitsovih budućih izleta u folk i džez. Za pojedine verovatno je bolje što su pale u zaborav, kao „Had Me a Girl“, na primer. Ona je među retkim Waitsovim numerama bolno uvrnutih stihova – „Had me a girl in L.A. / I knew she could not stay“; „Had me a girl in Tallahassee / Boy she was a foxy lassie“; „Had me a girl from Mississippi/ Shesure wak kippy.“ Ali čak i ovu pesmu gotovo da izvlači njen bluz refren – „Doctor says it’s gonna be all right / But I’m feeling blue.“

Snimci urađeni pod Bizarre/ Straight etiketom poslužili su svrsi. Predstavljali su za njega odličnu vežbu. Pred Tomom Waitsom bile su krupne stvari. Potpisao je za Asylum Records 1972. godine.

Najbolje se osećao među muzičarima

Često je nastupao na klupskim scenama / Foto: George DuBose / London Features International

Često je nastupao na klupskim scenama / Foto: George DuBose / London Features International

Do 1972. godine, Tom je postao redovan izvođač u klubu „Troubadour“.  Često je izlazio na omanju klupsku scenu, noseći pohabane crne farmerke, izgužvanu jaknu i bušne cipele. Otresao bi pepeo sa svoje „Viceroy“ cigarete na pod i počastio okupljene losanđeleske noćobdije pričama o trijumfu i patnji. Waits se dobro uklapao – njegova prilika stapala se sa izgledom lokala. Uprkos tome, ili možda baš zbog tog oronulog izgleda, „Troubadour“ je bio trendi – raspad mesto, a poziv na svirku bio je velika stvar za autora bez ugovora.

Waits je to opisao na sledeći način: „Okačili bi tvoju veliku sliku u izlog. U to vreme, ako si napunio’Troubadour’, to je bilo to. Ljudi nisu svirali po sportskim halama. Najavili bi tvoje ime, naciljali te reflektorom kod automata za cigarete i otpratili svetlom do scene. To je bilo tako kul… kao kod Eda Sullivana, ali bez Eda. Svako je mogao da se popne na scenu. Bilo je veoma uzbudljivo, jer si mogao da sretneš ljude koji su stopirali da bi tamo dobili svojih dvadeset minuta.“

Jedne noći, dok je Tom učestvovao na „hootenanny“ večeri, u klubu se obreo i David Geffen, izuzetno talentovani, mladi muzički producent koji je otkrio Lauru Nyro, The Eagles i Joni Mitchell (koja je bila toliko oduševljena svojim mentorom da ga je učinila besmrtnim u pesmi „Free Man in Paris“). Geffen je počeo karijeru kao agent Williama Morrisa, a nos za talente ga je progurao u sam vrh. Tada se odvažio da nastavi sam, pa je sa partnerom Elliottom Robertsom osnovao kompaniju za muzički menadžment. Njih dvojica bili su moćna kombinacija – jin i jang za promociju rokenrola. Roberts je zadržao izgled pomalo ofucanog bivšeg hipika, najbolje se osećao među muzičarima, sa kojima je pio, izlazio i organizovao spontane svirke. Geffen je bio vešt biznismen, sa izraženom sposobnošću da grupu umetnika koju je brižljivo odabrao proda masama. Više ga je privlačilo da sklapa poslove, nego da se iz dana u dan angažuje oko snimanja

Geffen i Roberts su na kraju postavljeni na čelo Asylum Records-a. Asylum i njena sestrinska etiketa Elektra bile su poznate po otkrivanju i negovanju ezoteričnih talenata. Izvođači koji su se pojavili pod njihovom etiketom Elektra/ Asylum, pokrivali su čitav spektar muzičkih stilova – od The Doors i The Eagles, preko Iggy Popa and The Stooges, do Joni Mitchell. Geffen je zatim pokrenuo sopstvenu prestižnu izdavačku kuću, Geffen Records, za koju su potpisali izvođači kao što su Guns N’ Roses i Beck. Kasnih devedesetih, Geffen je napravio još jedan značajan potez u karijeri, ujedinjujući snage sa filmskim magnatima Stevenom Spielbergom i Jeffreyjem Katzenbergom kako bi osnovali super studio Dreamworks SKG.

Geffen nije planirao da ostane dugo, kada je banuo u „Troubadour“ te večeri, 1972. godine, ali se ubrzo predomislio. Scenom je vladao momak koji je više ličio na skitnicu nego na rok muzičara. Pre nego što je uopšte uspeo da sedne, Geffena je osvojila Waitsova zavodljiva energija. „Kada sam ga čuo, pevao je pesmu pod nazivom ‘Grapefruit Moon’“, skoro se prisetio Geffen. „Pomislio sam kako je to odlična pesma, pa sam odslušao ceo set.“ Odgledao je, poslušao je i mašinerija se pokrenula. Pred njim je bio umetnik koji je mogao da snimi neke zanimljive ploče. „Posle [nastupa] sam mu rekao da sam zainteresovan za njega. Rekao je: ‘Pa, reći ću svom menadžeru Herbu Cohenu da te nazove.’“

Geffen je napustio „Troubadour“ sa mišlju da od svega „neće biti ništa“, pošto je Cohen imao svoju diskografsku kuću. Ali, na njegovo iznenađenje, Cohen ga je na kraju pozvao: „Bio je zainteresovan da sklopimo ugovor za Toma… Herb je rekao kako je pomislio da ne bi bilo dobro da on producira ploču. Kada bih je ja producirao, to bi pomoglo oko objavljivanja. Tako sam se dogovorio u njegovo ime [Tomovo]. I snimio je sjajan prvi album.“ Geffen je uključio i Robertsa kada je Waits potpisao za Asylum. Roberts, koji je danas menadžer Neila Younga, bio je srećan što može da doprinese čitavom procesu. „Waits je bio drugačiji od drugih izvođača“, rekao je Hoskynsu, „preporodio se kao bitnik.“

Najlakše snimanje u životu

Bio je zagrejan za snimanje albuma Closing Time / Foto: Ebet Roberts / Redferns

Bio je zagrejan za snimanje albuma Closing Time / Foto: Ebet Roberts / Redferns

Pošto je Tom potpisao za Elektra/ Asylum, Herb Cohen je kontaktirao Jerryja Yestera. Cohen je bio zadivljen Yesterovim produkcijskim radom i verovao je da on može da izvuče najbolje iz njegovog mladog štićenika. Ne znajući šta da očekuje, Yester je pristao da upozna Toma i zamolio je Cohena da pošalje mladog muzičara u njegovu kuću.

Yester se i dalje živo seća tog događaja. „Svratio je, a ja sam mu rekao: ‘Hajde da čujemo tvoje pesme’. Počeo je da svira. Marlen Yesterova žena je bila u kupatilu, prala je kadu ili tako nešto. Čula je tog momka kako svira i samo je zapanjeno bacila sunđer. Bilo je zadivljujuće. Pesma je bila prosto neopisiva, apsolutno predivna. Tada sam znao da će to biti izuzetan projekat.“ I sam Waits je Barnyju Hoskynsu pomenuo taj susret, zaključujući: „Jerry Yester je bio sjajan producent. Prvi tip kod koga sam u kući zatekao harmonijum.“

Yester tvrdi da nije bio toliko zatečen Tomovom bitničko-džezersko-hipstersko-boemskom pojavom. „Ništa me nije iznenađivalo te ‘72, jer je to bio početak nove decenije. Prošli smo kroz šezdesete i kroz toliko uvrnutih sranja da me više ništa nije čudilo. Delovao je Waits kao fin mlad momak, što je i bio. Tokom snimanja albuma, počeo je da neguje taj imidž marginalca. I istrajavao je u njemu album ili dva… dok to nije počelo da se ustaljuje. Onda je samo odjednom iskočio iz toga. Shvatio je da je to destruktivno. Bilo je zadivljujuće, samo je rekao: ‘Okej, dosta je ovoga’. I već je prešao na nešto drugo. Jer to je izvesno bio samo glumački lik, to nije bio on. Ali ti njegovi likovi su tako dobri i tako ih ubedljivo kreira.“

Na albumu Closing Time, koji je izašao godinu dana pošto je Waits potpisao ugovor, našli su se mnogi standardi sa njegovih živih nastupa. Taj album mu je verovatno i najprijemčiviji za širu publiku. Mada postoje oni okoreli ljubitelji Waitsa koji smatraju da je isuviše uglađen, Closing Time je, zapravo, ujednačeno snažna kolekcija pesama i veoma impresivan debitantski album. Tomov glas još nije dostigao onu promuklost koju će dobiti kasnije, ali zato su tekstovi pravi tekstopisački biseri. „Oduvao me je njegov materijal“, kaže Yester.

Zapravo, čitav rad na projektu Closing Time od početka je tekao glatko. Odličan materijal bio je polazna tačka da bi, kako je snimanje odmicalo, postalo očigledno da je i hemija prava. „Lako je raditi sa Tomom“, primetio je Yester. „Imali smo odličan odnos. Nisam hteo da mu govorim šta da radi. Samo sam hteo da izvučem muziku iz njega. To je bilo važno. Zato smo razgovarali o tome kako bi on nešto želeo da odradi, a ja bih mu davao predloge. Odnosi su bili odlični, među svim članovima benda. To mi je jedno od najlakših snimanja u životu. Završili smo za oko nedelju i po… u studiju ‘Sunset Sound’. Mislim da je jedan od razloga što je bio dobar i taj što nismo dobili noćne termine koje sam tražio. Morali smo da budemo u studiju od deset do pet svakog dana. Trebalo nam je dva dana da se priviknemo, ali pošto smo uspeli, bilo je sjajno. Bili smo čak i budni kada smo stizali tamo, osećali smo se kao da odlazimo na posao. Svi su bili spremni i stvarno zagrejani za snimanje. Pravili smo pauze za ručak, vraćali se i nastavljali da radimo. I imali smo slobodno veče. Kao sav normalan svet.“

Najupečatljivija pesma sa Closing Time bila je „Ol’ 55“, suptilna oda izvoru najveće američke zaluđenosti – automobilu, i slobodi koju on predstavlja. U emisiji VH1 Storytellers, 1999. godine, Waits je otkrio šta ga je inspirisalo kada je pisao „Ol’ 55“. Ideju je dobio od svog drugara po imenu Larry Beezer. Njih dvojica su se združili u motelu Tropicana, u kome je Waits živeo nekoliko godina. Beezer je pokucao na Waitsova vrata usred noći. Bio je na sudaru sa veoma mladom devojkom i morao je da je vrati kući roditeljima, ali mu je nestalo goriva. Beezer je tražio od Waitsa da mu pozajmi pare za gorivo. U zamenu, obećao je Waitsu da će mu ispričati neke dobre fore za nastup. Ovaj je, naravno, pristao. Waits je zatim objasnio da je Beezer imao kadilak iz ‘55, koji je mogao da ide samo u rikverc. I tako je Beezer svoju sedamnaestogodišnju devojku vratio kući, vozeći unazad Pasadena auto-putem.

Kupio auto od 150 dolara

Waits je o svojim pesmama govorio kao o kratkim pričama / Foto: Ebet Roberts / Redferns

Waits je o svojim pesmama govorio kao o kratkim pričama / Foto: Ebet Roberts / Redferns

Waits je gajio veliku ljubav prema automobilima. Do ranih sedamdesetih, mnogi Amerikanci postali su daleko konzervativniji po pitanju potrošnje goriva, pa su se odjednom svuda pojavili mali strani automobili.

Ali, Waitsov ukus za automobile ostao je veoma tradicionalan. Uvek je bio za američki klasik, veliku staru lađu koja troši četiri litra po kilometru i može da skući omanju porodicu. Sam je objasnio tu privrženost tokom koncerta 1976. godine u sali „Boston Music Hall“: „Uđi u oldsmobil i pusti da te provoza. Ne, hvala na ekonomičnim kolima. Ne volim da se vozikam celu noć u položaju fetusa. Volim duge automobile, od po pola bloka.“ Kola o kojima je Frank Waits samo maštao kada su bila poslednja moda, sada su bila nadomak auto-otpada. Ćelave gume, slomljeni migavci, limarija u više nijansi l to je za Toma imalo vrednost. Iz njegovog ugla, sve je to imalo smisla. Privlačili su ga takvi automobili, kao i ljudi, koji su nekad obećavali i bili lepi, ali su poklekli pred teškim vremenima.

U jednom radijskom intervjuu iz 1975. godine, Waits je rekao šta za njega znači posedovati kola. Pre svega, ideja da iskešira više od 150 ili 200 dolara za kola, bila je protivna njegovim principima. Radije bi pokupio auto na specijalnom popustu za dvadeset pet dolara i vozio ga dok ne počne da preklinje za milost. Jerry Yester bio je sa Waitsom u jednoj od takvih lovačkih ekspedicija na auto. „Pomogao sam mu da kupi kadilak iz L52.“, smeje se. „Izgledao je kao umetničko delo namerno natrpano smećem. Unutra su bile novine, stari tanjiri i plastične viljuške. Konzerve od piva. Potpuni haos. Onako, u stilu Andyja Warhola.“

Najviše što je Tom ikada potrošio na auto bilo je 150 dolara. Za taj novac je kupio bjuik roudmaster iz 1955. godine na „Mile of Cars“ u Nešenel Sitiju. Tvrdio je da su ga „navozali“ za nabavnu cenu, ali bio je zaljubljen u taj roudmaster i morao je da ga ima. Vozio ga je tri godine, vozikajući po nekoliko kilometara između kvarova. Tokom tog perioda, bacio je 3.500 dolara na popravke. Jednog dana, dok je roudmaster bio parkiran ispred obližnje hemijske čistionice, pokvarenih kočnica, sa gomilom neplaćenih kazni za parkiranje u kaseti, Waits je shvatio da mu je dosta. Prodao je to čudo Aceu Wreckingu za dvanaest dolara.

Bez obzira na Tomovu priču o Beezeru za VH1 Storytellers, mnogi smatraju da je upravo roudmaster bio prava inspiracija za „Oll 55“. Yester kaže: „Prosto obožavam tu pesmu.“ Sećajući se snimanja albuma Closing Time, objašnjava: „Mogli smo da se bacimo na LOll 55l i rokamo do koske. Sedeli smo i slušali prvi snimak, a Johnny Seiter, koji je svirao i bubnjeve na snimku, počeo bi da pevuši uz nju. Čuti Johnnyjev glas uz tu pesmu, bilo je kao ? Lo, čoveče, izađi pred mikrofonl. Tom se oduševio i sjajno su zvučali zajedno.“

Waits je o svojim pesmama govorio kao o kratkim pričama, a Closing Time je krcat pričama o izgubljenim ljubavima i raspršenim snovima. „I Hope That I Donlt Fall in Love with You“ evocira čistu usamljenost. Barska mušica razmišlja o ženi koja sedi malo dalje za istim šankom. Počinje da razmišlja o mogućnostima. Da li bi ona mogla da se zainteresuje za njega? Kako bi trebalo da joj priđe? Da li bi mogli da budu ljubavnici? Hoće li joj slomiti srce? Hoće li ona njemu slomiti srce? Skupio se iza svoje krigle crnog piva, propuštajući da načini prvi korak. Na kraju, žena sama odlazi u noć. „To je jedna od tih sjajnih pesama sa pričom“, komentariše Yester. „Voleo sam način na koji Tom svira gitaru, jer je tako neobičanu Uvek bih se iznenadio, iako sam znao šta će uraditi.“

Na Closing Time albumu postoji još jedna kratka priča koja je zahtevala daleko veći uzlet mašte. „Martha“ je priča o starcu koji sreće prvu ljubav pedeset godina posle raskida. U priči istinski nostalgičnog šarma Waits, bez obzira na svoje godine, ubedljivo prikazuje čoveka koji sumira svoj život i dolazi do tužnog zaključka. Lepo je proživeo život, ali nešto je ipak izostalo. Waits se u potpunosti ogolio u predivnoj pesmi „Grapefruit Moon“. To je jednostavna priča o čoveku koji očajnički pokušava da zaboravi ženu koju je izgubio. Svaki put kada se približi tom cilju, čuje njihovu omiljenu pesmu i ponovo bude slomljen. Ali, ljubav ne mimoilazi svaki put sanjare koje stvara Waits: „Little Trip to Heaven (On The Wings of Your Love)“ je iskrena himna o ljubavi i predanosti. Potom Waits postaje nestašan i razigran, mešajući fanki bluz i seksualne insinuacije u pesmi „Ice Cream Man“.

Jay S. Jacobs

Prethodni nastavak:

Divlje godine: Tom Waits – Seks, džez i zen budizam

Danas Online

Ova biografija je dirljivo slavljenje jednog čoveka i njegovih mitova. U prvoj detaljnoj biografiji Toma Waitsa, Jay S. Jacobs prati sudbinu jednog od najeminentnijih američkih umetnika, čoveka koji veoma ceni privatnost i čija karijera prikazuje neobičan niz pobeda i poraza, lepote i uvrnutosti. U potrazi za ljubavlju i ličnom srećom, Waits je stvorio jedinstveno muzičko delo koje postaje sve čudnije, riskantnije i emocionalno angažovano. Knjigu je objavila izdavačka kuća Dereta, a prevela Ana Miletić. Uz dopuštenje izdavača prenosimo najinteresantnije odlomke.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *