Ulogujte se / Kreirajte profil

Divlji lov

„Zar nisi ti sam vetar što pištavo zviždi i naglo otvara vratnice na zamkovima smrti?

Zar nisi ti sam kovčeg pun šarolikih pakosti i anđeoski iskreveljenih lica života?“

Fridrih Niče,  Tako je govorio Zaratustra 

z68

U svom, danas gotovo zaboravljenom i proskribovanom tekstu, pod naslovom „Votan“, Karl Gustav Jung nas podseća na doživljaj „petnaestogodišnjeg Ničea u školi u Forti. Tako stoji u Autobiographischen Aufzeichnungen (Autobiografske beleške), koje je priredila njegova sestra Elizabeta Ferster-Niče“:

 „Tu Niče opisuje fantastično noćno lutanje po tamnoj šumi, kada ga je najpre uplašio `prodoran krik iz obližnje ludnice`, a zatim je sreo lovca sa `divlje neprijatnim crtama lica`. U jednoj dolini, `okruženoj divljim šipražjem`, lovac je u usta stavio pištaljku i tada se `začuo prodoran ton`, od kojeg je Niče izgubio svest, ali se opet probudio u Forti.“

„Bila je to noćna mora.“

Ničeova pesma „Arijadnina tužbalica“ nije ništa manje izričita:

„Opružen, ježeći se,

Nalik na upola mrtvog kom greju noge –

Protresan, ah! neznanim groznicama,

Drhteći od oštrih ledenih strela mraza,

progonjen tobom, misli!

Neizreciva! Prekrivena! Užasna!

Ti, lovče iza oblaka!

Oboren tvojom munjom,

Podrugljivo oko što gledaš iz tame;

Tako ležim,

Povijam se, krivim, mučen

Svima večitim mukama,

Pogođen

Tobom, najsvirepiji lovče,

Ti, nepoznati bože!“

tumblr_mh8dwfKPUL1qiw9oko5_250

Nepoznati bog, „najsvirepiji lovac“, bez ikakve sumnje, jeste Odin ili Votan, starogermanski, ili skandinavski bog pesničkog nadahnuća i ratničke furioznosti. Pojava nepoznatog boga oluje u šumi te noći, uz prodoran zvižduk, teško se može pogrešno razumeti. On se tada, uostalom, baš kao i danas, još mogao sresti po krčmama, u zabitima, premda njihovi posetioci često nisu bili svesni da, umesto u Hristov, gledaju u lik samog Odina:

„U jednoj severnonemačkoj sekti jednostavnih ljudi stoji on u sobi u kojoj se okupljaju, stidljivo predstavljen kao Hristos koji sedi na belom konju.“

Pokret mladih je tada, ranih 1930-tih, zahvatio mnoštvo, hiljade i hiljade devojaka i mladića koji su, „naoružani ruksakom i lautom“, lutali od Norkapa do Sicilije. Kasnije, krajem Vajmarske republike, pokretu se pridružilo i mnoštvo nezaposlenih, što iznenađuje u Nemačkoj (a ne bi nas iznenadilo u Rusiji), o kojoj, osnovano ili ne, imamo predrasudu da je to u suštini filistarska, ćiftinska, malograđanska zemlja. To je nemir koji će ubrzo obuzeti milione. Jer, „probuđen je Votan, putnik.“

2580387-rwlUc

Njegovo buđenje ili ponovno rođenje, kako primećuje Jung, smesta je „proslavljeno s nekoliko krvavih žrtvovanja ovaca“, da bi se lutanje bezbrojnih na koncu pretvorilo u marš miliona.

Votana-Odina, neumornog putnika, tajanstvenog gosta i začetnika nemira, hrišćanstvo je prognalo – ali nikad u potpunosti – pretvarajući ga, za početak, u đavola. Otada Odin je, kako primećuje Jung u svom čuvenom eseju, „u olujnim noćima još samo titrao kao varljivo svetlo, kao utvara lovca koji je sa svojom pratnjom u poteri“. Viđali su ga putnici nadomak sela ili oni, poput mladog Ničea, izgubljeni u gustoj šumi. Gde je, međutim, zapućena ova potera, za čim traga taj neznani bog? To je prizor divljeg lova Odina, praćenog ajnherijarima i valkirama, koji se sreće u nemačkim zemljama tokom čitavog srednjeg veka. On se iznenada, za sada noću, pojavljuje u galopu, nalik na olujni vetar, ali nema sumnje da će se jednog dana vratiti. Kao što smo već videli, on se sasvim neočekivano može pojaviti i kao Hrist, ali i kao bog rata, vesnik katastrofe.

Ta figura podseća na našeg Svetog Savu, premda je prvi proizveden u đavola, drugi u sveca i uzornog branitelja hrišćanske vere.

Svetog Savu takođe prate vuci: „U našoj narodnoj tradiciji vuci su, inače, stalni pratioci svetoga Save, njegovi hrtovi, kao što su, u germanskoj mitologiji, vuci hrtovi Vodanovi“ (Veselin Čajkanović: Mit i religija u Srba). Vuci su, u oba slučaja, duše mrtvih, duhovi predaka.

30-01-10/50

Slično Odinu, i on je neumorni putnik koji, idući od mesta do mesta, neprekidno traga za nečim. On je tajanstveni gost, upućen u „okultne tajne“, koji će se docnije dovoditi u vezu s pismenošću, kao što se Odinu-Votanu pripisivalo otkriće runa. I, slično Odinu-Votanu, kako primećuje Veselin Čajkanović, i njega često obuzima gnev: „Najprirodnije je, u ovom slučaju, pomisliti na starinske bogove indoevropskih naroda, na Indru, Vodana, Donara, kojima – da se poslužimo Platonovim terminom – i pripadaju `strašne strasti`, i čija se moć i gospodstvo u gnevu i manifestuje“ (Veselin Čajkanović: Mit i religija u Srba).

Katkad se budimo pre svitanja, podstaknuti nekim snom ili probuđeni neobjašnjivom željom: da napustimo uobičajene životne forme, da se zaputimo neutrtim putevima, možda stazom kroz šumu koju smo jednom videli ili koju svakog jutra posmatramo sa prozora svog stana. Ovde smo se, ionako, zatekli manje ili više slučajno; iz istih razloga, mogli smo da prebivamo i na nekom drugom mestu. Potreba da se zaputimo u nepoznato, van uobičajenih kolotečina, to je potreba svakog ljudskog bića – pratiće nas dok god smo živi. Opisuje je, među ostalim, Artur Rembo u svojoj ranoj pesmi „Predosećaj“:

U plav, letnji suton,

Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,

U njenoj svežini, moje noge gaze

I da vetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,

S dušom od ljubavi opijenom,

Na put ću da pođem, poput Ciganina,

Kroz prirodu – srećan kao s nekom ženom.

Treba primetiti da je reč o pesniku koji je, u izvesnom smislu, arhetip, i to pesnika-skitnice, onog koji unosi nemir, uznemirava i očarava, drugim rečima – Votana, boga-lutalice, koji je znao tajnu runa. „Bog puberteta“ je pojednostavljenje moderne kritike – u pitanju je, ustvari, slično Odinu, bog pesničkog nadahnuća i bog-skitnica, kome, da bi postao Votan, nedostaje jedino ratnička mahnitost.

Odin je onaj koji izaziva zanos i nadahnuće. Upravo zanos ga pokreće u „divlji lov“, kao i besne ratnike koji ga slede, zbog čega njegov dolazak najavljuje prodoran zvižduk, a prate ga buka, smeh i larma. On je, u isti mah, „divlji smeh života“ i predznak nevremena, oluje, nadolazeće katastrofe.

Fenrir bounded manuscript AM 738 4to Árni Magnússon institute Iceland

Pojam „vrhovnog boga“ je, međutim, varljiv. Nema sumnje da poredak često diktiraju okolnosti, koje pojedine bogove guraju u senku ili u zaborav, dok druge ističu u prvi plan. Izvesne okolnosti nateraće ga da hitne svoje koplje i skine kapuljaču koja je do tog časa skrivala njegovo lice. Ispod nje će se otkriti zlatni šlem i lice sa samo jednim okom; drugo je žrtvovao Mimiru i zauzvrat dobio apsolutnu memoriju, sećanje na sve ono što je bilo i što će ikad biti. To je trenutak u kome će svoju vojsku povesti u odsudnu bitku, čiji je kobni ishod njemu, i jedino njemu, unapred znan. Tada će postati jasno „šta je on mumlao s glavom Mimirovom“. „Izgleda da je on samo spavao u Kifhojzeru sve dok vrane nisu objavile da se razdanilo“, primećuje Jung.

Sledeće stihove govori on sam, neuhvatljivi bog, što postaje jasno svakom ko pažljivo čita Voluspu:

Sinovi se kreću Mimirovi,

sudbina se budi,

jeka odjekuje

Gjalar-roga;

visoko duva Hajmdal,

rog u vazduh pokazuje,

govori Odin

s glavom Mimirovom;

Drhće Igdrasil

jasen uspravni,

puca drvo prastaro,

a Jotun se oslobađa,

požuruju svi

na putu Helinom

pre no ga Surtov

prijatelj ne sažeže.

Šta bi s Asima?

Šta bi s alfima?

Sede Asi na savetu,

huči sav Jotunhajm;

pred kamenim stenju

patuljci kapijama,

znalci iz planinskih zidova

znate li dosta, ili ne?

za P.U.L.S.E:  Boris Nad

http://arktogeja.blogspot.com/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *