Ulogujte se / Kreirajte profil

“Divlji tok” – početak jednog eksperimentalnog romana

Marcin Sacha, "34"

Marcin Sacha, “34”

“Vetrenjača”

Fikcija je odjednom postala beživotna u njegovoj glavi. Svaka misao je bila grana za koju se hvatao, na koju bi stao, i odmah zatim ona se lomila. I tako je padao. Hvatajući se za jednu po jednu granu. Ni jedna od tih grana nije bila stvarna i zato je padao. Grčevito se hvatao, jer je znao da je to kraj. Borio se za život, ali taj život više nije bio njegov.

Obreo se na dnu. Telo mu se još uvek grčilo, isto kao i njegov um. Bio je dobro istreniran, štrecao se na svako novo priviđenje…

Shvatio je da plače. Zatim se nasmeja, isprva tiho, zatim glasnije. Uvek je mislio da su priče o dnu stereotipi i da nisu neophodne, a sada je on bio baš tu. Dole.

Čekao je.

Vezao je za pitanje poslednju strast i odjednom sve misli nestadoše.

Josephine Cardin, "Fractured moonlight "

Josephine Cardin, “Fractured moonlight “

“Program”

Njene oči su emitovale lažnu sreću dok se smejala onim filmskim osmehom, a njegove su gorele znatiželjom. Pitao se da li i dalje igra igre nadmoći i skuplja korisne ljude oko sebe. Nije se odavala. Nije bilo onog pogleda potvrde.
Oboje su poticali iz prvog „perioda dna“ koji svaka duša željna iskustva nekako natera na sebe. Klinci koji su se prepoznali u svojim manipulativnim porivima i nesvesno osnovali grupu, markirajući mrakom sam kraj puberteta.
Počeše mu proletati slike jednog od prošlih života, pitao se zašto je uopšte i krenuo na taj put, isti put sa kojeg  još uvek nije sišao. Koji je bio razlog? Koliko je uopšte imao prošlih života? 7? 8? Svaki je trajao oko godinu i po, dve… Upoznao je mirne ljude, agresivne, mistične, lude… Ali zaista ih je upoznao. Živeo je sa njima, učio, ako je bilo šta da se uči, lutao je od grupe do grupe, ostavljajući ih iza sebe nemilosrdno, tražeći nešto… Sada je zaboravio šta. Sada je shvatio to, u momentu kada je sreo svog prvog pravog druga. Druga sa kojim nikad nije bio dobar, druga koga nikad nije razumeo, druga sa kojim nikada nije mogao otvoreno da priča, ali druga sa kojim je prvi put dotakao dno. Sada zna da ne zna zašto ide ovim putem više. Zašto je krenuo uopšte na taj put bola i metamorfoze. Zašto stoji tu sada, čovek koji je naučio svaki trik psihološke i fizičke borbe koji mu je ikad bio na raspolaganju. Predator priče i fizike koji ima taj oklop i mač i još uvek ga usavršava, ali zašto? Predstava se odvijala ka sve besmislenijem vrhuncu značaja, ljudi su počeli da se dive njegovom oklopu i njegovom oružiju, da prepoznaju iskustvo u njemu i da se plaše. Ženski pol  je padao pod izvežbanom silom pogleda i pred samom odlučnošću, i mnogo stariji ljudi gledali su ga sa poštovanjem, postao je svestan moći svoga glasa i same njegove rezonance, njegovo telo se ispravilo, ojačalo, postao je svestan svojih mišića i naučio je kako da ih koristi. Karakter i stav.

Ali.

Ali odakle je poticao taj stav? Šta ga je pokretalo? Da li je prva iskra zaista bila svetla? Da li je ideja bila na mestu? Otišao je na mesto na kome se ne traži svetlost. PRVO je otišao tamo. Da li je uopšte tražio svetlost?

Nikada nije sebe smatrao preterano časnom i plemenitom osobom, ali imao je čvrste stavove koje je vezivao za takozvane „humane ciljeve“… Zašto se onda uputio na takvo mesto? Znao je da neće dobiti odgovor sada na ovo pitanje. Ali bio je i više nego zahvalan za podsećanje. Njegov put je sada već usmeren. On putuje. Nosi ga inercija, vetar, on lovi svaki koristan patern, ono što mu zapali dušu, kada mu se oči zacakle, kada se plamen pojavi u njima, kada ožive za momenat i on doda deo čelika u svoj mač. On odlazi na piće sa njom, a u mislima na divlji ples sa jednom drugom.

Sada on mora da se vrati u momenat kada je prvi put ležao na hladnom betonu pre deset godina. Mora da zatvori krug još jednom. I začudo, sviđa mu se ovaj mračni tok misli, dočekao ga je sa radošću i uplovljava u tadašnje reke tamnog crvenila…
Šta ono kaže? Zašto sam ovde? Iscrpljen kašljem dok se čovek u plavom približava sa željom da me identifikuje. Ovde niko nije moj drug. Ovde nema prijatelja. Svako od njih bi ti uzeo pare i prebio bi te zbog par pogrešnih reči. Razlog zašto me štite sada i zašto govore panduru da sam se napio i da me oni čuvaju jeste samo da bi spasli svoju kožu. A nisam pijan. U pitanju je mešavina svačega. Misao koja je primarna jeste – jutro. Čekam da nekako dođem do kreveta i da se probudim sutra. Ali daleko sam od toga. Noć je pred nama. Zato se hvatam u koštac sa sadašnjim vremenom… Zašto se testiram? Šta radim ovde sa ljudima  koji me ne vole, ljudima koji ne vole ni sebe verovatno?  Šta radim ovde bez snage, nemam hrabrosti da učinim ni jedan korak… Želim da ostanem ovde u ovom paklu bez ljubavi, bez spokoja, želim da osetim taj iskonski strah u punom jeku i da obitavam u njemu.

Zašto?

Istresam džepove ispred policajca i ostavljam ličnu u unutrašnjem džepu. On nas ne pretresa, samo nas je oterao. Zadržao je trojicu, mi smo krenuli kroz zgrade. Nas petoro. Vučem nogu za nogom, osetim odvratan ukus u ustima i kao nekakvu vazdušnu loptu koja pritiska unutar nosa. Disanje mi je čudno, napet sam. Ne želim sebi da priznam da volim ovaj… ovaj život.
Odabrao sam da se rodim ovde i sada se rađam. Moja boja je tamno crena, sada se menjam.

Andre Brito photography

Andre Brito photography

“Zanos”

Pijem sa njom i gledam je u oči. I prolaze godine, vreme ipak stoji negde.

Noć još uvek nije kompletna, i kao da osetim njene hladne misli, okrutnost u njenoj glavi je ostala i ona me podseća na vremena stalnog pritiska… Još jedno začeće, zaboravio sam ga, moj prvi zanos. Put nas vodi nizbrdo, zatim još niže, kroz hodnik mi tražimo stepenice.Ulazimo u bar golih tela, atmosfera se naglo menja, sa njom i tempo misli, tempo stvaranja značaja mog postupka. Osetih da odlazim.

Prigušena svetla, koža, ples bez duše, fino presvučeni separei, slatki miris i muzika… Muzika hladna, dokaz trenutnog stanja, ušminkana i melodična, kastrirana uz pomoć elektronskih baseva i usmerena na jedinstven beživotni cilj.On pogleda u striptizetu preko puta njega i prepozna tu beživotnost i u njenom osmehu. Ostade neko vreme na njenom licu i potraži još dokaza smrti. Pronađe ih u borama, u naglašeno sjajnim, ljubičastim usnama, u obrvama koje su bile samo dve crte olovkom i u maloj masnici na ramenu. Zatim pogleda u svoje drugove, u njihove oči, zapita se za momenat… Ne, ne… Još nije vreme za taj put.

Nasmeja se na sve to i pogleda u zemlju, potraži sebe u crvenom tepihu. Još jedne noge prođoše kroz njegov cinični prozor i uputiše se na binu. Čuo je sebe kako duboko izdiše, ali samo jednom. Kao posle prvog poljupca sa devojkom. Izdisaj pomirenja.
Sa preobraćenim stanjem uma on pogleda ka bini. Nešto nije bilo u redu. Ritam je bio tu, lagan, ona ga je pratila, ali ne hladno i odvojeno – bila je privržena njemu… Igrala je samo za sebe. Bila je mlada, možda i najmlađa od svih 10 devojaka te noći. Crveni pramenovi su se okretali oko njenog lica dok je konstruisala svoj početni zanos jednom rukom fiksiranom za šipku. Nije se skinula skroz, zadržala je dozvoljeni maksimum, što je bila još jedna novina. Tenzija se povećavala u pesmi i naglo stišavala, on nasluti da je to jedna od onih koji nemaju refren već samo jedan vrhunac i zapita se čemu vodi ovaj „ples“. Zaklapala je trepavice i otpuštala ih, ali pogled je bio mrtav, u nekom drugom svetu dok je imitirala emociju besa kao žilava travka na vetru. Taj vetar je postajao sve jači i ples je ličio na hod strasti u mestu dok je hvatala jednom pa drugom rukom za šipku kao da ni ona više nije sigurna šta želi od nje. Zatim brže, ruke su se menjalje u hvatu, kao da je kidala delove šipke, kao da je šipka bila usijana ruke su bežale napred nazad udarajući je u hvatu. Zatim se izvi divlje zabacivši glavu, skoči i obgrli nogama šipku učvrstivši je stiskom između butina tamo gde je kidala rukama, pusti telo da padne unazad. Čekao se vrhunac i pesma ga dostiže, basovi uzdigoše sve poglede ka bini gde se ona ugibala, podizala je glavu u mahnitim potezima ka gore, jahala je šipku horizontalno, žmurila je, kosa joj je letela na sve strane, struk joj se lomio.Basovi zaškripaše, kao pokvarena ploča stadoše u grcajima, njeno telo takođe u grcajima se obvi oko šipke prikazujući nekontrolu tela u zanosu, podiže se gore zadnji put i položi ruke na šipku, zatim opusti stisak i spusti noge na pod, čučnu i zaplaka.

Ogrnuše je nekom jaknom i ona ode sa bine. Pogledao je druga koji je bio stalni gost tu
„Ona uvek tako…“ reče.

Ona uvek tako…

Vraćam se. Još uvek ne osetim svetlost unutar, ne znam čemu ovaj poriv za njom, čemu misao da ona postoji. Ali poriv i dalje opstaje, jak, jači nego ikad, baš na ovom mestu. Vatra. Bol. Tama. Pljuvačka. Zadah alkohola i polusvarene hrane. Ništa ovo ne može zameniti, ne znam, ne mogu da definišem zašto… Borba. I krv.

Krv rasečene usne, zatim lom kosti, lom stakla, zatim haos, ženski vrisak, razbacane novčanice, zatim šamar, grub muški bariton, još jedan šamar, posmatram svoje ruke dok oko mene lete glasovi, jedan udarac, zvuk drugog, zatim hladnoća jutra, zatim poskoci na jednoj nozi, pokušaj trka, koleno posustaje, pomišljam ta noga više nikada neće biti ista, stomak upozorava, tekućina nadolazi iz dubine, tri dva jedan n… ne, trčim, mlad sam. Mlad sam. Mlad sam.

Za P.U.L.S.E: Miroslav Jasenac

Uvod u knjigu “Divlji tok”, delo eksperimentalne naracije, pisano u periodu od deset godina, svako poglavlje je pisano u nekoj drugoj godini.

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *