Ulogujte se / Kreirajte profil

Dizajn za poneti

Helsinki se tog leta blistao pod severnim suncem, šepureći se titulom  “Svetske prestonice dizajna”, dok su njegovi stanovnici uživali u dobrom zalogaju i opuštenom ćaskanju na travnjacima nadomak najpopularnije avenije Esplanadi koja obiluje fensi kafeterijama,  restoranima i prodavnicama. Tražila sam onu sa natpisom “Iittala”, u kojoj se mogu naći  lepi predmeti najčuvenije istoimene finske fabrike stakla za koju je radio najveći finski arhitekta i dizajner Alvar Alto, ali i Tapio Virkala – glavni razlog moje posete ovoj prodajnoj galeriji.

Šetnja kroz galeriju je doživljaj sličan poseti muzeju, jer su ovde izloženi ili se mogu poručiti predmeti koji datiraju i više od pola veka unazad, negujući instituciju finskog dizajna.

“Iittala” prednost daje očuvanju tradicije nad prekomernim gomilanjem svega što nudi tržište, a njeni dugogodišnji saradnici sa imperativom dobrog ukusa i nivoa odavno su po svojoj originalnosti postali ikone, rame uz rame sa novom generacijom dizajnera sličnog senzibiliteta.

Ono što me je čekalo bilo je pravo otkrovenje za čula, sveobuhvatna postavka koja daje izvanredan prikaz opusa Tapia Virkale, koji je kao začetnik obeležio čitavu jednu epohu finskog stvaralaštva u oblasti primenjene umetnosti. Polupustinjak, zaljubljenik u surovu prirodu Laponije (iako potiče sa drugog kraja Finske), inspirisan nepreglednim finskim šumama, lepotom obrađenog drveta, ledom i svim njegovim formama, morem i životom u njemu, iz milošte nazvan “Severni medved”, svojim neizmernim talentom proslavio je sebe i svoju zemlju daleko van njenih granica. Tri puta zaredom osvajao je Gran pri na Venecijanskom bijenalu, kao i prve nagrade za dizajn stakla na konkursima širom Evrope. Celog života je radio za fabriku stakla “Iittala”, a čitave tri decenije za Rozental, kao i sa nadaleko čuvenim duvačima Murano stakla. Za njegovo ime vezan je i interesantan kuriozitet. Escajg koji je dizajnirao za finsku avio kompaniju „FinAir“ proizveden je u milion primeraka i kompletno pokraden u roku od tri godine.

U postavci prodajne galerije “Iittala” zastupljena su 4 materijala sa kojima je Virkala najradije radio: drvo, staklo, porcelan i metal (često od čistog srebra). Skulpture od drveta su od presovane brezovine, suptilne izrade i krajnje jednostavnih linija, lišene svake dekorativnosti, maestralno zamišljene i genijalno izvedene, tako da posmatrač nepogrešivo zna da gleda baš puža, morski vir, vlat trave, ribu.

Šetajući u krug, pažnju preusmeravam sa skulptura na vitrine sa kolekcijama stakla, od kojih svaka odiše  nekom novom inspiracijom i zaokruženom celinom. Staklo sa kojim je Virkala radio najboljeg je kvaliteta, od čistog kristala, masivno, savršenih linija i načina izrade. Radio je sve: dekorativne predmete, dekorativno-upotrebne, upotrebne, namenske, po porudžbini za čuvene svetske fabrike. Svaka njegova vaza, činija ili kutlača za supu spoj je skladnosti i estetskog doživljaja. Uzorci porcelanskih servisa koje je radio za Rozental su jednostavnih linija, uglavnom bele boje sa nežnom mrežastom strukturom. Dekorativno-upotrebni predmeti su toliko lepi, da je dovoljno da u ukupnom prostoru stoji samo jedan. Sve ostalo je suvišno i nepotrebno.

Posle boravka u Veneciji i razmene iskustava sa majstorima iz Murana, prvi put je počeo da radi obojeno staklo, ali za razliku od kitnjastog italijanskog stila, njegove linije su svedene na najjednostavnije, kombinujući Murano boje i tehnike sa upečatljivim ličnim izrazom.

Sledeća vitrina mi momentalno izmamljuje osmeh, jer prepoznajem primerke čaša i činija ULTIMA THULE koje mnogi Beograđani  ponosno čuvaju u svojim domovima. Kolekcija ULTIMA THULE je najprodavanija u svetu, što u mojim očima ni malo ne umanjuje njenu lepotu.

Ova postavka me je podsetila i na putujuću izložbu Tapia Virkale koju su finski organizatori doveli na kratko u Beograd pre nekoliko godina, kad smo prvi put imali priliku da vidimo radove ovog, nedovoljno poznatog umetnika na našim prostorima, koji je u društvu drugih velikih stvaralaca sa tla Finske hrabro negovao novi svetski stil koji će naći svoje mesto u istoriji finskog dizajna i umetnosti, a u svetu postati poznat  pod širokim pojmom „Skandinavski dizajn“. Februara ove godine još jednom nam u goste dolaze skandinavski dizajneri sa savremenom izložbom pod nazivom “Dodir stakla” u Muzeju primenjene umetnosti, sa ciljem da promovišu nordijsko staklo, dizajnere i proizvođače. Izložba se sastojala od 80 predmeta iz 13 poznatih staklara i studija. Imali smo prilike da se upoznamo sa predmetima koji se i danas izrađuju a vizionarski su osmišljeni još tridesetih i šezdesetih godina prošlog veka sa potpisom Alvara Alta, Timo Sarpaneva i neizbežnim Tapio Virkalom. I mada su izložena ostvarenja svakako ispunila svoju estetsku i edukativnu ulogu nesumnjivo posluživši kao inspiracija mladim talentima sa ovog podneblja, znajući koliko retko imamo mogućnosti da se upoznamo sa stvaralaštvom nordijskih umetnika, ne mogu se otrgnuti utisku da je postavka ipak bila siromašna.

Cene u Helsinkiju, kao i ostalim zemljama Skandinavije, nisu povoljne za nas, ali otići praznih ruku bio bi pravi greh. Tako se odlučujem za dva manja predmeta koji se uklapaju u moj budžet i poimanje estetike: neobičan držač za sveće, rad umetnice Natalie Lahdenmaki i plitku vazu iz tradicionalne kolekcije Alvara Alta. Sva ponosna napuštam ovaj hram dizajna, i odlazim u pravcu odakle se širi neodoljiv miris kafe, avenijom Esplanadi.

Pronalazim kafeteriju sa idealnom pozicijom i odličnim pogledom na luku, letnju pijacu, park na čijim travnjacima se odvija neprekidni piknik, i već planiram kako ću lagano. ispijajući omiljeni napitak, posmatrati svet i prepustiti se prijatnoj toploti finskog povetarca. Moj spokoj trenutno prekida pogled na cenovnik koji je neko pre mene otvorio baš na stranici koja nabraja dvadesetak vrsta kafe i izgubio se ne stigavši da je zatvori. Srećom, taman na vreme shvatih da cena uživanja u pogledu na prethodno nabrojane lepote, udobnim stolicama i verovatno čarobnom kapućinu sa sve kolačićima, prevazilazi čak i onu koju sam upravo dala za dva vredna i jedinstvena predmeta u prodavnici “Iittala”.

Pokupila sam svoje drangulije i uputila se preko puta ulice ka pijaci rukotvorina i šumskog voća, u krcat kafić sa veselim karo suncobranima, gde mi neočekivano ponudiše jelovnik dana – grilovan losos i mlade krompiriće sa pićem i kafom po želji,  po beogradskim cenama. Uz to, mogla sam iz neposredne blizine da posmatram ogromne dvanaestospratne grdosije koje su kao dinosaurusi polako uplovljavale u helsinšku luku, donoseći hiljade novih osmeha. Dok sam čekala da losos porumeni sa obe strane, zaključih da žamor i šarolikost pijace pružaju daleko zanimljiviju atmosferu i istovremeno se setih da sam, kao i moj prethodnik za stolom u fensi kafeteriji, ostavila otvorenu stranicu sa cenovnikom za kafu. A možda to i nije bilo slučajno.

Za P.U.L.S.E: Lola Kilibarda

Lektura i korektura: Milica Veljković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *