Ulogujte se / Kreirajte profil

Dnevnik Tarkovskog: Razgovori sa sopstvenom dušom

Verujem da lečenje uvek dolazi kroz duhovne krize. Čini mi se da čovek danas stoji na raskrsnici, suočen s izborom – slediti egzistenciju slepoga konzumenta podređenog nezaustavljivom maršu nove tehnologije i beskrajnom umnožavanju materijalnih dobara ili put koji bi mogao voditi ne samo ličnom spasenju već i spasenju društva u celini, drugim rečima, okretanju Bogu.

 

Ovu “dijagnozu” o čoveku i njegovoj borbi sa životnim izazovima, Andrej Tarkovski, jedan od najvećih ruskih i svetskih filmskih reditelja, izrekao je pre četrdesetak godina, ali je ona u potpunosti primenljiva na današnje, a verovatno i na buduće vreme.

Svojim produhovljenim i vizionarskim filmskim opusom Tarkovski je zadužio svetsku kinematografiju. Tokom 25 godina marljivog i strpljivog filmskog rada snimio je svega desetak filmova (sedam dugometražnih) među kojima je teško izdvojiti neki koji ne zaslužuje status remek-dela. Filmski kritičari su jednodušni u oceni da možda nijedan filmski jezik nije toliko razgovorljiv s dušom kao jezik i rukopis Tarkovskog, autora čudesnih filmova “Andrej Rubljov” (1966), “Stalker” (1979), “Solaris” (1972), “Ogledalo” (1975), “Nostalgija” (1983) “Žrtva” (1986).

Osim hrišćanske duhovnosti i metafizičke tematike, filmska ostvarenja ovog reditelja karakterišu i iznimna dužina trajanja, nedostatak konvencionalne dramske strukture i nezaboravni kadrovi izuzetne lepote. Stoga je potpuno razumljivo što knjiga Andreja Tarkovskog “Martirologijum, Dnevnici (1970 – 1986)” koju je ovih dana kod nas objavila Akademska knjiga iz Novog Sada (u prevodu Milice i Nenada Spasića) izaziva izuzetnu pažnju.

– Ova knjiga je ispovest mog oca, umetnika u potrazi za putem i umetničkom slobodom, dirljivo veličanje života, puno nade i vere čak i pred licem smrti. Jer, čitavo njegovo stvaralaštvo, njegov ideal, njegova žrtva, nisu ništa drugo do krajnji gest vere i nade u čoveka – napisao je rediteljev sin Andrej Andrejevič Tarkovski u predgovoru “Martirologijumu”.

Ovo je prva knjiga iz serije publikacija na ruskom jeziku koje obuhvataju celokupno književno nasleđe Andreja Arsenijeviča Tarkovskog. U njoj su kompletni tekstovi dnevnika koji je vodio 16 godina, sve do svoje smrti, decembra 1986. godine. Originalni materijali, tekstovi, crteži i lične fotografije uzete su iz arhiva u Firenci gde se čuva celokupna lična dokumentacija reditelja, prikupljena u Moskvi, Rimu, Londonu i u Parizu.

Porodica Tarkovski sa najbližima

Prvi dnevnički zapis datira iz 30. aprila 1970. godine. Do tog datuma Tarkovski je sa pomoćnim scenaristom Andrejem Končalovskim u svom rediteljskom opusu već imao remek-delo delimično zasnovao na životu Andreja Rubljova, velikog ruskog ikonopisca iz 15. veka.

Film se bavi temeljima poput umetničke slobode, religije, političke dvosmislenosti, samoukosti i umetničkog stvaranja pod represivnim režimom. Zbog toga je u Sovjetskom Savezu bio zabranjen dve decenije, ali i danas slovi kao neprevaziđena oda moći umetnosti.

U prvom dnevničkom zapisu, Tarkovski već razmišlja o filmu o Dostojevskom. Hrabri sebe kako “to prvo treba napisati, a o režiji ne razmišljati”. Zatim dodaje da “teško da ima smisla ekranizovati Dostojevskog, film treba da bude o Fjodoru Mihajloviču lično. O njegovom karakteru, o njegovom Bogu i đavolu i njegovom stvaralaštvu”.

– Tolja Solonjicin (Anatolij Solonjicin koji je glumio Rubljova, prim. autora) mogao bi biti odličan Dostojevski. Sad moram da čitam. Sve što je Dostojevski napisao. Sve što su drugi pisali o njemu, i rusku filozofiju – Solovjova, Leontjeva, Berđajeva itd. “Dostojevski” može da postane smisao svega onog što sam želeo da uradim na filmu. Ali prvo “Solaris”. Zasad sve ide teško i na silu, jer je “Mosfilm” nesumnjivo upao u krizu. Posle toga – “Beli dan” – zabeležio je o svojim planovima Tarkovski krajem aprila 1970. godine.

Andrej Rubljov

Četiri meseca docnije, 7. septembra 1970. Tarkovski beleži razmišljanje o “nama i našoj deci”:

– Kakva će biti naša deca? – zapitan je čuveni filmski mag. – Umnogome zavisi od nas, ali i od njih samih. U njima treba da živi težnja ka slobodi. To zavisi od nas. Ljudi koji su rođeni u ropstvu, teško se od njega odvikavaju. S jedne strane čovek želi da naredno pokolenje stekne kakav-takav mir, a s druge strane, mir je opasna stvar. K miru nas vuče malograđanština, sve ono sitnoburžoasko u našoj duši. Samo da ne utonu u duhovni dremež. Najvažnije je da u deci vaspitavamo vrline i osećanje časti.

Tarkovski je većinu filmova snimio u Sovjetskom Savezu, s izuzetkom dva poslednja filma, koje je uradio u Italiji i Švedskoj. Puno je radio kao scenarist, filmski montažer i pozorišni reditelj. Takođe je važan kao filmski teoretičar.

Onespokojavala ga je činjenica da je u njegovo vreme filmski jezik već uvelike preferirao stil iznad sadržaja, pristupačnost i popularnost iznad odgovornosti, spektakl i ironiju iznad isticanja bazičnih vrednosti. Na jednom mestu on piše:

– Pogledao sam Alovljev i Naumovljev film “Beg”. To je strašno. Ismevanje svega što je rusko – karaktera, čoveka, oficira. Dno dna!

Nije štedeo ni druge reditelje. U julu 1982. zapisao je da je gledao “užasni film” Angelopulosa “Aleksandar Veliki”, koji je u Veneciji, godinu dana ranije, dobio “Zlatnog lava”.

O tom filmu Tarkovski je imao doslovno ovakvo mišljenje:

“Dosadno, dugačko, prazno, mnogoznačno i besmisleno. I što je najvažnije, bez razumevanja forme, ritma, poezije. Poražavajuće tupavo.”

Ivanovo detinjstvo

Ovog vanserijskog reditelja mučila je i “tanka” kulturna rublja. Za film “Solaris” on i studio zatražili su od Komiteta 1,85 miliona zbog produženja roka snimanja. Posle negodovanja Komiteta, reditelj i ekipa umanjili su traženu sumu na 1,2 miliona uz komentar u njegovom dnevniku: “Ako nam daju milion biće dosta… uh, ne znam”.

O privrženosti majci, svedoči dnevnički zapis od 8. oktobra 1979. godine: “Mamina sahrana. Vostrjavkovsko groblje. Sada osećam da sam sam i nezaštićen. I da me niko na svetu neće voleti onako kako me je volela moja majka. Ovako u sanduku, ona uopšte ne liči na sebe. Sve sam uvereniji da moram promeniti način života. Treba to raditi odlučnije i u budućnost gledati samouvereno i sa nadom. Draga, draga moja mama. Evo, videćeš, ako da Bog, ja ću još mnogo toga uraditi, vreme je da počnem iz početka! Zbogom… ne, ne zbogom, zato što ćemo se videti, siguran sam”.

Nedugo pošto je završio svoj poslednji film “Žrtva”, Tarkovski je ostavio i poslednji zapis u dnevniku. Dan pre smrti požalio se da sve vreme nepomičan leži u postelji:

– Veoma sam slab. Hoću li umreti?

Ogledalo

Crne slutnje

U jesen 1970. godine Tarkovski je već osećao prve simptome bolesti koja će ga mučiti svih preostalih 16 godina, do kraja njegovog života.

– Dakle, treba da zapamtim da sam 12. novembra 1970. prestao da pušim. Iskreno govoreći, bilo je vreme, odavno. Nešto me poslednjih nedelja muči neki osećaj tuposti i praznine. Da li zbog bolesti ili zbog toga što imam utisak da sam u ćorsokaku? I umreću, a neću ništa postići. A toliko toga želim da uradim – jadao se reditelj svom dnevniku.

Rukopis dnevnika

Prah u Parizu

Tarkovski je preminuo u 54. godini od raka pluća u noći između 28. i 29. decembra 1986. u bolnici “Hartman” u Francuskoj. Opelo je održano 3. januara 1987. u Crkvi Aleksandra Nevskog u Ulici Dari u Parizu. U prisustvu porodice, prijatelja, poštovalaca i predstavnika Vlade Francuske. Udovica Tarkovskog, Larisa, odbila ja predlog sovjetskih vlasti da ga sahrani u Moskvi. Po testamentu, posmrtni prah velikog reditelja počiva na ruskom pravoslavnom groblju Sen Ženevjev de Bu, kraj Pariza.

Sa sinom Andrejem

O dobru i zlu

U oktobru, 1986. samo dva meseca uoči smrti, Tarkovskog su zaokupljale misli o dobru i zlu:

– Da li je čovek sposoban da sopstvenim silama naruši stanje stvari, ravnotežu dobra i zla? U kojim slučajevima? Mogu li se problemi koji more rusku dušu a ne nalaze se u okvirima “ruskosti” nazvati ništavnim? Praznim? Ili postoji zakon koji u određenim uslovima od običnog prosečnog čoveka stvara veličanstvenu figuru u duhovnom smislu? Može li veliki grešnik bar na trenutak da postane svetac?

Jovanka Simić

Večernje Novosti

Jedan komentar na tekst Dnevnik Tarkovskog: Razgovori sa sopstvenom dušom

  1. hajpovanilik

    08/11/2017 at 02:34

    Ogledalo je iz 1975.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *