Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Dokumentarni romantizam Tarkovskog

Arsenij Tarkovski : Mi smo svi besmrtni

Ako bi me neko pitao šta bih poklonila režiseru A. Tarkovskom, sigurno bi mi poslednja misao bila da mu poklonim polaroid fotoaparat. Tarkovskom?  Majstoru dugih, epskih kadrova i usporenog snimanja pokloniti  fotoaparat koji daje instant fotografije?  Baš takav fotoaparat,  polaroid, Tarkovski je dobio na poklon od režisera Mikelandjela Antonionija 1970-tih godina.

Tarkovskog je uvek zanimao alternativni medij pa mu je polaroid ubrzo postao neka vrsta dnevnika u slici dok je snimao Nostalgiju u Italiji i odmarao se sa porodicom u kući na selu u Rusiji. I pored nefleksibilnosti, ograničenog fokusa i veštackih boja, polaroid je zabeležio fascinantne trenutke, istrgnute fragmente iz sećanja, koje je Tarkovski spontano  fotografisao: ženu Larisu, sina Andreja, psa Daku, porodičnu kuću na selu, ulične scene, romantične pejzaže, ljude u klasičnim pozama sa nepogrešivom i impresivnom organizacijom svetla i  prepoznatljivim  osećajem za boje.

Nastale fotografije su slične Vermirovim platnima, a stil podseca na V. Vendersovu atmosferu i rad – neki bajkovit, nestvaran, daleki predeo i vreme, kao da sve posmatramo kroz prozor koji izobličuje vreme, i sve odjednom postaje magično.

Serija od 60 fotografija, nepoznatih javnosti, elegičnih, poetičnih, misterioznih, melanholičnih, nostalgičnih, duboko intimnih i stilizovanih na kojima je konačno Tarkovski  zaustavio vreme,  koja je nastala  u Rusiji i Italiji u periodu od 1979-1984,  štampana je i izdata u dve knjige :

Instant Light/2004/  izdavač Thames and Hudsonsin i Bright, Bright Day u izdanju White Space Gallery i Tarkovsky Foundation/ 2007/

Teško mi je  da o ovim fotografijama pričam bez puno emocija, na stranu njihova istorijska ili umetnička vrednost. Svaki put kada ih gledam osetim da svaka od njih ima jedinstvenu, neverovatnu unutrašnju energiju koja me kao magnet vraća u prošlost, u zaboravljeni, daleki svet mog detinjstva koji odjednom oživi oko mene. Vidim sebe kako hodam po požuteloj travi koja šuška pod mojim nogama, osećam miris jeseni u nozdrvama, dolazim do reke i pogled mi doseže do naše kuće, tamo je toplo i udobno, tamo me svi čekaju…

Andrej Tarkovski, mladji koji je saradjivao sa izdavačem na knjizi  Instant Light.

 Sledi serija fotografija sa kratkim opisom koju je dao Andrej Tarkovski, mladji:

1. Mясное
Ovo je Mясное selo blizu Moskve. Ovde smo imali porodičnu kuću koju smo koristili za odmor.

2. Ja, ja i Dak
Vorobjeva brda, ja i moj pas Dak. Park u Moskvi u kome sam često šetao sa ocem.

3. Procesija

Ovo je godišnja procesija u čast Sv. Gregorija,zaštitnik grada u Italiji.

4. Majka

Moja majka u trpezariji u našem stanu u Moskvi. Ja i majka u stanu.

5. Čamac

Ovo je čamac blizu naše kuće u Mясное. Moj otac je bio vrlo povezan sa ovim mestom. Tu je pisao skripte, odvojen od svih. Stalker i Žrtvovanje su započeti ovde. Voleo je duge šetnje i ove fotografije bude sve te uspomene u meni.

6. Majka

Moja majka Larisa Tarkovski i Dak u Mясное. Na ovoj slici se može prepoznati Gorkačov san iz Nostalgije.

7. Mясное

Pogled iz očeve sobe.

Šta vam prvo pada u oči dok gledate ove fotografije? Podsećaju na platna romantičarskih slikara iz 19. veka kao i kompozicija i svetlo. Šire neku uzvišenu atmosferu, onu istu atmosferu koju nalazimo u njegovim filmovima. Kao kombinacija Čehova i Caspara D.Fridesricha – seoski život sa nagoveštajem dekadentne ruske aristokratije. Nostalgija za Rusijom pre Revolucije. Reflektuju neku neo-romantičarsku atmosferu u vremenu u kome su nastale. Romantizam više nemački nego francuski, kao kod Casparova i  Otta Ungera. Klasičan, ali sa romantičarskim aspektom.

 

Kada je Tarkovski u pitanju, interesantno je da je uvek umeo da izbegne kič samo zato što njegovi radovi poseduju dokumentarnost i nije želeo, nije hteo da se poistoveti sa prošlošću. I u polaroidima i u njegovim filmovima, ako je ima, ona je negativna, kao kod A. Rubljova…Film i polaroidi imaju zajedničku osobinu, trenutačnost, beleže trenutak, ne prikazuju nostalgiju ili sećanje, Tarkovski nije istoričar, nema reakcionizma. U polaroidima on traga za identifikacijom iskustva u trenutku fotografisanja…On pokušava da izbegne sve što je eksplicitno veštačko, sve što je isuviše  umetničko, kako bih rekao. On traga za iskustvom od prepoznavanja stvari kao deo duhovne i kulturne istorije.

Njegovi polaroidi  otkrivaju  način na koji je snimao filmove. Snimao je filmove kao sekvence trenutnih slika koje je on prepoznao, i potencijalno i gledalac njegovih filmova, po nekom redu kodiranih stvari. Bodler je jednom rekao da kada gledate u nagu ženu njena golotinja nije nikakvo otkriće, zato što je ženska golotinja nešto što je već kodirano, već je kulturni artifaks. Tarkovski posmatra svet, ali svet nije otkriće. Nema ničeg originalnog u njemu. To su samo slike kao neka vrsta istorijskog nasledja u odnosu na nešto što je već ranije vidjeno, sastav koji Tarkovski već zna.

Dr. Boris Grojs, profesor estetike i istorije umetnosti u Karlsruhu.

Većina polaroidnih fotografija iz Rusije su zabeležena razmišljanja za film Ogledalo/1974/, dok su iz Italije, sa proputovanja Tarkovskog sa Toninom Guerom bile priprema za fim Nostalgija/1983/

Fotografije iz knjige Bright, Bright Day:

za P.U.L.S.E/Snežana Moračić

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *