Ulogujte se / Kreirajte profil

Don Horhe i Bjanka

Na poziv Britanskog saveta iz Buenos Ajresa, Borhes je 1963. godine boravio u Londonu. U Kaning hausu održao je predavanje “Španski jezik u Južnoj Americi”. Interesovanje je bilo veliko pa su i službenici argentinske ambasade jedva uspeli da uđu u salu. U okviru programa posete Borhes je sa majkom Leonorom bio u pozorištu Old vik na premijeri KraljaLira Pitera Bruka sa Polom Skofildom kao Lirom. Sutradan je ručao sa pesnikom Džordžom Makbetom. U ponoć Lir, u podne Makbet. I eto ta bizarna slučajnost, navela me da pogledam da li je pesnik Makbet zastupljen u Antologiji engleske poezije Svetozara Brkića. I knjiga se otvorila na strani sa pesmom Život posle smrti. Autor Džordž Makbet. I malo nervoznom linijom podvučeni stihovi:

Mogu da vidim u mraku al moje oči izgledaju prevelike na poklopcu konzerve.Uvek sam/zapanjen što vidim samog sebe. I poklopac konzerve je zrcalo.

Strah od ogledala osećao sam od najranije mladosti….U mojoj kući je postojao jedantrokrilni orman sa tri ogledala – plašio sam se da će neki od tih likova iz ogledala početi da živi sopstvenim životomMeđutimsada se ogledala više ne plašim jer ne mogu da vidim… oslobodio sam ih se na užasan način.

Uvek je nelagodan osećaj kada razgovaraš sa slepom osobom. Kako gledati u oslepele oči?

Na fotografiji iz Njujorka, godina je 1983, Borhes razgovora sa Bjankom Džeger. Dva dobro kadrirana profila. Bjanka Džeger gleda pravo u Borhesove oči. I Borhes gleda pravo u oči Bjanki Džeger. Na toj fotografiji vidi se da u ovom dijalogu funkcioniše neka prisnost višeg reda. Borhes i Bjanka Džeger “uvode sjaj bića u razgovor očiju”.

O čemu razgovaraju?

Bjanka Džeger došla je u Njujork da se dogovori sa Mišom Barišnjikovim o adaptaciji (balet) jedne bajke Oskara Vajlda. Ne može da se odluči koju bajku da predloži Barišnjikovu. Jer sve su genijalne. I Slavuj i ružaUobražena raketa i Sebični div i Ribar i njegova duša. Pa moli Borhesa da joj pomogne. Njoj je najbliži Srećni princ. Borhes kaže da i on najviše voli tog princa. On je u svojoj devetoj godini preveo tu Vajldovu bajku na španski. Na predlog Alavara Lafinura taj prevod objavljen je u “El Paisu”. Samo je ta bajka o srećnom princu nesrećna bajka. Na kraju te sage o prijateljstvu (i milosti) princa (kip) i ptice (Lastavić) umiru dva glavna junaka (a princ u bajci i oslepi). Pa Borhes ne zna koliko bajka sa takvim krajem može doneti prihoda, koliko novca za gladnu decu Hondurasa i Nikaragve. A Borhes je ipak za Srećnog princa. I tako je i bilo. Barišnjikov kao srećni princ.

O čemu još razgovaraju?

O filmu Nikolasa Rega Predstava u kome jednu od glavnih uloga igra Mik Džeger. U finalnoj sceni filma Džeger čita jednu priču iz Maštarija. Borhes kaže Tri verzije Jude, a Bjanka Džeger Vrt sa stazama koje se račvaju. Ne, ne, ni jednu ni drugu. Džeger čita priču Jug. O Huanu Dalmanu, sekretaru gradske biblioteke, iz ulice Kordoba… On posle jednog košmarnog iskustva kreće iz bolnice na Jug. Na putu za jug u jednoj krčmi izazvaće ga na dvoboj noževima. I Huan Dalmon odlučno steže nož koji neće umeti da upotrebiizlazi u ravnicu. Dalmon u ovoj priči čita 1001 noć (prvi tom) i odlazi u smrt kao u san. Kao srećni princ. Predstava je film o ranim šezdesetim (XX vek) u Londonu – o povezanosti visokog kriminala i rok aristokratije. Rok zvezdu igra Mik Džeger, a kriminalca Džems Foks. Na kraju filma Džeger čita naglas odlomak iz Borhesove priče Jug i onda mu pucaju u glavu. Knjiga pada na pod, a u njegovom snu o smrti pojavljuje se Borhesovo lice, kao ogledalo, koje se razbija u paramparčad.

Ovaj film ostaje na razini nasilja i seksa. (Ali je to, svejedno, dobar film.) Docnija sudbina onih koji su učestvovali u pravljenju ovog filma kao da je nastavak neke Borhesove priče. Donald Kamel, scenarista ovog filma i pomalo reditelj, izvršio je samoubistvo. Džems Foks je napustio veliku glumačku karijeru i postao član fundamentalističke hrišćanske sekte. Dve mlade glumice Anita Palenberg (Kit Ričards) zbog preteranog uzimanja droge napustila je decu i muža, Mišel Breton nakon potucanja po Bliskom istoku lečila se u jednom psihijatrijskom zavodu u Hanoveru. Samo su Nikolas Reg i Mik Džeger ostali u sedlu.

I onda kao (montažni) rez. Borhes kaže da je na radiju čuo da je BBC zabranio emitovanje spota Undercover of the Night jer je kao nasilan. “San” piše da se u spotu može videti Mik Džeger kako se odmara u hotelu u Meksiko Sitiju i onda ga napadne banda huligana. Vođu naoružane bande igra Kit Ričards, a Džeger kaže da je ta pesma inspirisana onim što je pročitao o “nestalim ljudima” u Argentini. Bjanka Džeger kaže da se direktno obratila Raselovom sudu (zna ona da taj sud nije za ovakve slučajeve), ali da se Vladimir Dedijer lično angažovao da se skine zabrana sa prikazivanja spota Rolingstonsa.

I evo, moram da preskočim o čemu su sve Borhes i Bjanka Džeger razgovarali (o mačku Bepu i Kiplingu, o Pinočeu i kući za masažu, o Hajneu i Islandu, o tangu i milongi, o De Kvinsiju i predgrađu Palermo) – jer žurim do Barišnjikova koji je pročitao u “Njujorkeru” jedan Borhesov intervju. Pa ne može da veruje da Borhes nikada nije bio na fudbalskoj utakmici i da ga ne interesuju ni “Boka” ni “River”, ni Kempes ni Menoti, ni ovaj mladi as, mladi bog Dijego Maradona. Borhes veli da nije tačno da nije bio ni na jednoj utakmici. Bio je na utakmici Argentina–Urugvaj, ali je napustio stadion posle pola sata. Veli da mu je bilo užasno dosadno. “Ne volim fudbal, to je gruba igra, neplemenita i konvencionalna, ‘prosti igrači fudbala’ veli Šekspir u Kralju Liru.” Ja se toga ne sećam, mada nisam siguran. A možda to i kaže Šekspir. Nezgodno je što je to u prvom činu, scena 4. Još je veselo u Kralju LiruNe dozvoljavaš ni da ti sepodmeće nogabedni nogometašu. To kaže Kent. A on je pravi, zato mi je žao. Da kaže Vojvoda od Olbenija, ili kopile Edmund, ili Gonerila ne bi mi bilo krivo. A da je Šekspir gledao Džordža Besta, recimo utakmicu Mančester–Benfika, u maju 1968, finale Kupa šampiona, nikada to ne bi napisao.

Ovaj dijagonalni razgovor Borhesa i Bjanke Džeger je neka vrsta “prikaza” knjige Džemsa Vudala Život HL.Borhesa (Gradac, 2004). Ima u ovoj Vudalovoj knjizi i strasti i stava. I hrabrosti. Tako Vudal kaže da je Borhes svoje najbolje stvari napisao između 1938. i 1952, naročito kada je reč o pričama. A da posle sve to liči na Borhesa, ali da je bleda kopija.

Ova knjiga je malo sporijeg ritma (dosadna je) kada Vudal počne da se bavi psihoanalizom Borhesa. Ali ima i nekih fantastičnih podataka. Slepilo je bio važan razlog što se Borhes ponovo okrenuo poeziji, sonetu. Slepilo i sonet. Borhes je, dok je držao predavanja, povremeno bacao pogled na svoj džepni sat. A već je bio potpuno slep. Fantastična je Borhesova potreba da bude stalno u stanju zaljubljenosti, crveneo je i u 82. godini. Kad je Borhes saznao da se Marija Ester Vaskez verila (on je imao nameru da se njom oženi), otišao je kod zubara i povadio sve zube. Pa Borhesova odluka da se oženi Marijom Kodamom osam nedelja pred smrt.

Na kraju Vudalove knjige je album fotografija – Borhesov život kao u kinematografu. Među fotografijama je i ova sa Bjankom Džeger.

U epilogu Vudalove knjige, koja nosi naslov kao i ona pesma Džordža Makbeta Život posle smrti, pisac biografije o Borhesu govori o tome kako je veoma teško doći do Borhesovih pisama.Na kraju knjige je i spisak Borhesovih putovanja, turneja. Brazil, Meksiko, Egipat, Island, Japan, Maroko… U Jugoslaviji nije bio. A imao je valjanih razloga i pravih sagovornika. Vasko Popa ima pesmu koja počinje:

Neizmerna ogledala Buenos Ajresa zapamtila su tango koji je na oštrici sna i noža… – I već polako nalaze igri izlaz iz lavirinta ulica i nedoumica.

Pa Popa ima i onu fantastičnu pesmu (Pesnikov hleb):

Tek što smo se upoznali Don Horhe Luis me priupitao kako se na mom jeziku kaže hleb… Kada smo se posle mnogo godina Opet sreli negde u belom svetu Ponovio je tu reč likujući… Imao je ozareno lice čoveka Koji je ugledao skriveni zlatnik ….U sredini belog svemirskog hleba.

I mladi Muharem Bazdulj ima odličnu priču Slijepac i pjesma. U toj priči Borhes u nekom kafeu u Ženevi sluša sa jednom konobaricom, devojka iz Bosne (neka bude Travnik), jednu stvar Brusa Springstina. I plače Borhes, plače slepac “onako muški…bez zvuka ikakvog”.

A droga, o tome nisu razgovarali? Pa jesu naravno. Nikaragva – Džeger. I evo Borhes, i sad je kraj: “Probao sam kokain tri puta uzastopce i shvatio da je efekat isti kao kad se uzimaju bombone od mente.” Pa na čemu je onda taj Borhes?

Božo Koprivica, nekad, objavljeno u NIN-u

Jedan komentar na tekst Don Horhe i Bjanka

  1. Bojan

    04/12/2010 at 14:43

    Pa nije bas da je tek nesto ‘pomalo rezirao’ Kemel, ovaj film se smatra daleko vise njegovim nego Regovim. I kao scenario a i rediteljski. Posto je Performance od pocetne pljuvke za ovih cetrdesetak godina dosegao kultni status (doduse u okviru talasa onog obnovljenog engleskog gangsterskog filma kraja sezdesetih, odakle manje-vise otvoreno kradu i Tarantino i Rici i Bojl, kao i ‘kultniji’ tipovi koji su ostali u granicama engleske kinematografije, Paul McGuigan i vise od svih Nick Love), o filmu se pricalo i prica nasiroko (Dzeger je gostovao na nekim godisnjicama i jubilarnim projekcijama poslednjih 15ak godina, mislim i Foks). I uvek se pominje Kemel kao najvazniji njegov autor, Reg je tu uskocio kao saradnik samo.

    Ne bih se slozio ni da je film ostao na nivou droge i nasilja, nego se samo odvija u tom miljeu (ono sto smo onda pricali vec o sezdesetim, kontrakultura na izmaku, dekadencija i to). U slucaju Swinging Londona, na zalasku tih godina, oba sveta tog andergraunda i uslovne margine su tu uhvacena (Dzeger je propali roker koji sedi u oronoloj vili a Foks gangster u bekstvu). Memo From Turner (verovatno najkompleksniji Dzegerov tekst i mozda jedina stvar u kojoj nema one decje metrike Stounsa) je direktna referenca na taj gangsterski svet Londona koji je javio jos u doba posleratne crne berze i ta generacija je drmala i sezdesetih. A Borhes se javlja i u toj sceni pred pesmu.

    Sjajan film, svakako, doduse mozda malo inhibiran generacijskom pripadnoscu i tom mistifikacijom koja je tada bila popularna, pa se zamagljuje i rasplinjava referencama na Borhesa, literaturu, i mistiku koja je potpuno podivljala kasnih sezdesetih (uvezena i novokomponovana, naravno). Inace Stounsi su se tada nasli u frci zbog filmske relacije Dzeger-Anita i njene uloge koja nije zahtevala visak odece, jer je ona tada vec bila udata za Ricardsa. Yoko from hell :D, ta zena je tih par godina uzdrmavala Stounse skroz. Ali je u tom filmu in her prime izgledom 😉 i ne stidi se kamera pa preporucujem ko nije gledao (o ovom novijem filmu od pre nekoliko godina o Brajanu Dzounsu, Stoned, Anitu tumaci Monet Mazur, takodje ne bezi od skidanja zarad umetnickog dojma :mrgreen: i takodje preporuka).

    Inace nisam znao za Misel Breton, tojest i pretpostavljao sam (pribojavao se) da je tako nesto, kao sa mnostvom tih kultnijih likova iz te faze raspada sezdesetih, kad je stvar vec usla u autorski film (primer, glumac iz Antonionijeve Zabriskie Point).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *