Ulogujte se / Kreirajte profil

Доручак код Мажестика – Бора Ћосић

Више од деценије књижевник Бора Ћосић (1932) сређује успомене. Његов живот, засад, има пет томова. Објављивани су тумбе и преко реда: управо је изашло „Најкраће детињство у Аграму” (Дурије, Загреб), иза њега, хронолошки, следи „Consul у Београду” (Просвета, 2007), па „Нови станар” (Б-92, 1998), затим књига коју ће тек написати – о кући у Ровињу, где је провео скоро пола живота, а пета ускоро излази у београдском ЛОМ-у („Доручак код Мажестика”), и најесен, у Немачкој.

У разговору са Ћосићем, на сајму књигау Лајпцигу, покушавамо да реконструишемо тај богати живот, скривен иза реченице: „Рођен у Загребу, умро у Београду, одрастао у Берлину, где и данас живи.”

Може ли се, после седам и по деценија, писати прецизно о властитом детињству? Може, каже. „Детињство у Аграму” је скоро лирска књига, нема више ироније, присутне у његовим романима, укојимa је то детињство карневалски описао, додаје.

– То су примарна знања која мало дете стиче. Мој отац Лука, сиромашно дете, отиснуо се у свет из Лике, у Госпићу учио занат. После се оженио мојом мамом, Десанком, из славонске српске фамилије Миоковић, богате. Вековима су ту живели, били свештеници у малој жупи поред Градишке, у селу Медари. Генерација мог деде прекинула је традицију – мој деда имао је винограде, имања, вртове француске. Бака је била Аустријанка из Граца. И ту сам проводио летау детињству налик Прустовом, зачараном, све до 1941, када су дошле усташе. Дедин брат је био чувени првак српски у Хрватској, лекар. Његов унук је велики архитект, Александар Цвијановић, који је с Гропијусом направио ону зграду Пан Америкена, као и зграду Баухауса у Берлину.

У Загребу није било тако.

– Живели смо скромно, отац је био трговачки помоћник. Бака ме је научила да читам и пишем у четвртој години, зато имам врло „чврста” сећања, јер сам разне фирме, имена, још тада умео да прочитам. Родио сам се у Звонимировој улици, живео у Мразовићевој, слепој улици, утерусу, као да сам се ту родио. Одрастао сам између станице и Каптола, око Томиславовог трга. То су „ведуте” које сам обновио скорашњим боравцима у овом граду.Још памтим те сиве куће загребачке, иако сам имао четири године. Био сам стармало дете, ишао на чај код једне осамдесетогодишње госпође што је становала изнад нас, и врло смо равноправно разговарали. Сећам се и млађе госпођице у коју сам био заљубљен, па сам јој свирао на мандолини пред прозором. Од татиних пријатеља, издвојио бих мог крштеног кума, Рудолфа Бићанића, једног од највећих хрватских економиста, левичара,затвараног као таквог, не знам како се он спријатељио са скромним трговачким помоћником?

У историју ће Бићанић ући и као ратни вицегувернер Народне банке у егзилу,човек који је после рата издејствовао повратак златних резерви у Југославију.

Године 1937. породица Ћосић долази у Београд: „Добрим случајем, јер бисмо можда страдали у Загребу да смо остали тамо кад је избио рат”. Отац постаје шеф познате гвожђаре преко пута Скупштине, код Аврама Филиповића, касније „Ферума”. Почиње други живот:

– Београд има ту енергију коју не зна баш увек да искористи, али, ту увек нешто ври. А Загреб је још увек затворен, како је Крлежа говорио, „сврачји закутак”. Са финим људима, који су у мањини, већина су малограђани, или дошљаци. Био је то велики преокрет.

Завршио је Прву мушку гимназију, у Душановој, мање елитну од Друге и Треће, јер је то био Дорћол.„Сиротиња, наравно паметна, Јевреји, деца трговаца, занимљив амбијент”. Описао га је много касније, у књизи још необјављеној на српском, „Птичји разред” (издање „Фолио”), надреалистичкој причи о једном разреду у којем ђаци стално живеи не излазе нигде.

После матуре 1950, уписује чисту филозофију на Филозофском факултету, завршава све испите, али неће никад дипломирати:

– Рано сам дигао руке од било какве школе. Већ 1952. био сам уредник листа „Млада култура”, као и Иван Ивањи… После је дошла сарадња у књижевном часопису „Данас”, 1962. до 1963, у којем је Стева Мајсторовић био уредник, а сви ми – тешка авангарда. Био је фин и отворен човек, оснивач НИН-а, с Најданом Пашићем, Зиром Адамовићем. Стално је имао проблеме због нас, ишао у Градски комитет на рибање. После 57 бројева су нас укинули. Уређивао сам неку шашаву рубрику, „13. страна”. У њој смо пласирали све, непознате за нашу средину, авангардне писце из прошлости, од Лотреамона, Едварда Лира, до дадаиста. И већ сам објавио доста малих есеја, касније скупљених у књизи „Содома и Гомора”, 1962.

У то време, везан је за генерацију надреалиста – неке од њих сматра својим духовним очевима. Стално одлази код Александра Вуча и у чувени салон Душана Матића:

– Он је имао те чајанке недељом, поподне. Раде Константиновић је одлазио редовно, Мија Павловић… Било је мало суревњивости, чак и у том напредном, авангардном кругу. Мене је, рецимо, веома промовисао Бихаљи, који је био изузетан човек. С његовом ћерком се дружимо дан-данас у Берлину, где се родила, јер је Бихаљи 1929. у Берлину водио часопис „Линкскурве”, с Брехтом, био је „велика фаца”. И Оскар Давичо ми је био веома близак и за прве моје књиге писао рецензије. Али 1968. смо се разишли, када је ЦК, чији је био члан, одобрио напад на Чехословачку.

Београдски живот Боре Ћосића одвијао се добрим делом у кругу између Зеленог венца, Поп Лукине, Змај Јовине (Кнегиње Љубице), Кнез Михаилове, где је становао, у надреалистичком „лакту”.

– Шта се у београдској авангарди све догодило на тих двеста метара! Ту је, на том потезу, била редакција зенитистичка, Зенитова, Мицићева, а на ћошку Кнегиње Љубице и Обилићевог венца, преко пута Управе града,становали су Марко Ристић и Александар Вучо.

О томе сведочи и у споменутој „географској белетристици”, „Доручак код Мажестика”.

– А опет, код Ивањија у кући, преко пута ЈАТ-а, на Булевару, у броју 26, била је друга важна кућа, пуна писаца. У њој је живео и Васко Попа, па се ту упознамо. И онда сам ја био у свим његовим антологијама, „Урнебесник“ и осталим. Ту сам читао његове песме, цео циклус „Игре”, који је био написан руком. Дођем код њега, он лешкари и чита ми своју поезију. Волео је да кумује насловима мојих раних књига, рецимо, измислио је онај за прву моју књигу, „Кућа лопова”, па за „Туторе”.Ту су били и Зоран Мишић, Бранко Миљковић, с којим сам се знао још од студија.

– Миљковић био је страшно компликован, несрећан човек. Грандиозан таленат, имао је светску песничку фразу у себи. А с друге стране, несрећан. Изгледао је као тежак провинцијалац који не уме да се обуче, који је јурио проститутке по железничкој станици, а на факултету се заљубио у „клозетфрау”, алкохоличар. Понекад сам га извлачио из неприлика. И онда је избила љубавна афера с неком госпођом, која се завршила тако што је отишао у Загреб и кроз неколико месеци страдао.

Али, памтим га по много чему, имам чак и неке оригинале његове, један велики архив, који сам ових година средио, са писмима, не само мојим него и мојих пријатеља.

– Бора Радовић је имао 18, Вава Христић, у кратким „хлачама”, 17, а Веца Лукић 16 година, када су дошли код мене у „Младу културу”. А ја „чак” 20! И то је била моја генерација, уз Константиновића, јер сам се дотле дружио само са старијима, био сам некакав двадесетогодишњи „анфан терибл”. Писали смо прве романе које данас сматрају надреалистичким, ја „Кућа лопова”, „Анђео дошао по своје”, а Радивоје Константиновић: „Дај нам данас”, „Мишоловка”, „Чисти и прљави”… То су биле толико замршене књиге, да су идеолози, чак и неки добри писци, били против: Михаило Лалић, који је био уредник у Нолиту, рекао је да је то „контрареволуција”. И онда се Бихаљи досети: „Извин’те, другови, ви сматрате да су ове књиге контрареволуционарне, а истовремено неразумљиве. Како једна контрареволуција може бити неразумљива? Није онда опасна!” И тако се извучемо.

– Тада се дружим и са Бранком Вучићевићем, скоро свако вече друштванце од нас десет–петнаест виђа се у Кинотеци. Која је до шездесетих имала грандиозне циклусе за малобројну публику – скандинавски експресионизам, америчка нема комедија… И онда 30–40 дана свако вече идеш и гледаш луде ствари!

У то време Бора Ћосић је већ сарађивао на радију, у емисији Ирме Флис о филму. Те прилоге је сакупио у књизи „Видљиви невидљиви човек”, коју је Фадил Хаџић објавио у Загребу. Спријатељују се. Ћосић недуго затим за њега пише сценарио за филм „Десант на Дрвар”.

Књига која је 1969. добила НИН-ову награду, „Улога моје породице у светској револуцији“ изашла јекао прво приватно издање у земљи:У издању аутора, у штампарији Савеза глувих Југославије, с Машићевим дизајном.

Крајем шездесетих, наступају проблеми друге врсте. Они због којих је „умро” у Београду.

– Седамдесете су биле драматичне за мене: није смело да се појави ни моје име, а камоли да објављујем. И као што је Андрић писао за време окупације своје главне књиге, ја сам  од 1973. до 1977. написао „Туторе” од 800 страна. Захваљујући томе што је моја тадашња супруга Лола била запослена на телевизији, некако смо преживели. А онда наступа нови вал отопљења. Васко је и даље у Нолиту. И Миша Стамболић, који је објавио сијасет оних књига „Сазвежђа”, велики интелектуалац.

Инсистирамо да појасни околности свог статуса „забрањеног писца”. Наш саговорник подсећа да је то период у којем је Латинка Перовић била на власти.

– Не могу да тврдим да је она лично телефонирала, али, кад поменем њено име, пошто је она сад велики либерал, сви у Београду се буне и вичу на мене, да не дирам Латинку. А она је оличавала ту власт која је била ригидна, док је Тито није „скинуо”. „Улога моје породице” игра у Атељеу већ 60, 70 пута, има читава једна група која напамет зна реплике и добацује сваке вечери, док Зоран Радмиловић измишља нове, које уопште нису моје. Чаробна, прелепа атмосфера, а та нека особа, Мира Траиловић није ми рекла која, стално је кљуца телефоном: „Скини то”, „Скини то“. И на крају је морала мој комад да скине. Као што су скинули „Косу”, за коју сам правио српску верзију, сасвим нови дијалог. Али, дођу питомци војне академије и један каже: „Ово је написано против ЈНА”, иако је било написано против америчке војске у Вијетнаму!

Почетком деведесетих он и Лола одлазе у Ровињ, где их, иако су Срби,„нису дирали чак ни у то ратно време, јер је то била Истра, срећом“.

Пише обимни антиратни есеј „Дневник апатрида”, који у наставцима објављује тадашња независна „Борба”. „Да, ви сте били моја прва уредница у том ратном раздобљу у Борби”,подсећа ме мој саговорник.

– Други је био Ненад Поповић, који објављује „Апатрида” у Загребу, у јеку рата, као књигу. У време кад Мартић бомбардује Карловац, ми идемо из Ровиња у Загреб на промоцију. А тамо, стотине људи дошло због једног, не само српског писца, него и писца на српском језику, на екавици. Прононсирани националиста Бранимир Донат говори о тој књизи, заједно са Велимиром Висковићем. То је био велики обрт. Даље, зна се већ шта је било…

А било је да је после једне случајне стипендије, Берлин постао прилика за нови живот. Тамо је Бора Ћосић објавио добар део књига које је написао у протекле две деценије, од почетка рата (њих 25–26), а многе су на немачком имале по више издања. Не болује од егзилантског синдрома, нити носталгије. У „Новом станару” описује, с великом дозом хумора, згоде које је доживљавао са новим суседима, Немцима. Иронише на рачун њихових стереотипа о његовој земљи, и свету иза некадашње гвоздене завесе.

– У Берлину, моја друга супруга Лидија и ја, имамо велики круг пријатеља, углавном Немаца. Наш улица је мала књижевна република: Ту је наша Ирена Вркљан, у кући преко пута Имре Кертес, у нашој, књижевница Елизабет Плезент, жена редитеља Петера Задека, ауторка књиге „Неписани мемоари Катје Ман“, први сусед на спрату је књижевница америчког порекла Ајрин Дише, удата за адвоката који је бранио Хонекера, тако да ми, писци, имамо и адвоката ако затреба! Имреа Кертеса упознао сам пре него што је постао нобеловац, били смо код истог издавача у Берлину, „Роволта“, који је ускоро „откачио“ мене и Кертеса, и онда он добије Нобела! Он нам је присан пријатељ, понекад дође на вечеру са супругом. Иако лошијег здравља, пише непрекидно, има порив да још нешто уради. Ми смо истовремено ранжирна станица, јер нема наших људи који овде пролазе а да не сврате. Лидија, која је објавила књижевни и кулинарски водич о Истри, одмах прави специјалитете. Деца су нам расута, њени синови су у Хрватској, ја у Београду имам ћерку, на Вождовцу, сада без посла, и унуку, првакињу вишеструку у каратеу.

Уз бројне нове награде (признање Грасове фондације и Велика међународну награда Лајпцишког сајма књига), у јулу ће у Хемницу добити инаграду „Штефан Хајм“. Прву награду из фондације овог великог борца за демократију, пре три године, добио је Амос Оз…

Весна Рогановић

Политика оnline

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *