Ulogujte se / Kreirajte profil

Dostojevski i Niče

Jedni zapadni istoričari književnosti tvrde da je Dostojevski »anticipirao« osnovne Ničeove ideje; drugi — da je Niče bio »učenik« ruskog romanopisca; treći se ograničavaju na priznanje unutrašnje bliskosti ideja Ničea i Dostojevskog ne mareći za pitanje o poreklu Ničeovih ideja i za to kako se on sam odnosio prema Dostojevskom i u kojoj je meri smatrao Dostojevskog svojim učiteljem i prethodnikom.

U poslednje vreme strana naučna literatura se obogatila dragocenim materijalom koji dopušta da se pitanje uzajamnog odnosa pogleda Dostojevskog i Ničea osvetli s novih strana, pomažući da se konačno odbaci legenda o njihovoj tobožnjoj »duhovnoj bliskosti«. To su Ničeove beleške o Zlim dusima Dostojevskog. Kao što pokazuje taj konspekt, Niče je pomno proučio taj roman 1887—1888. godine malo pre svoje bolesti. Pri čemu — reći ću to odmah — u rasuđivanjima junaka romana Niče nije našao ništa što bi izražavalo ideje bliske njegovim vlastitim pogledima. U svojim primedbama i izvodama (ma kako to paradoksalno izgledalo čitaocu) autor knjige Tako je govorio Zaratustra ubrajao je roman Dostojevskog u književne pojave koje slikaju njegovoj filozofiji »jake« ličnosti neprijateljsku psihologiju »dekadanse« — svedočanstvo o bolesti njima obojici savremenog društva.

dostoievski

Izvodi iz Zlih duhova koje je napravio Niče, možda su najvažniji od materijala koji su do nas došli, o odnosu toliko omiljenog i uticajnog u zapadnim buržoaskim zemljama nemačkog filozofa prema Dostojevskom. Međutim, od vremena njihovog objavljivanja (1970), koliko nam je poznato, o tim izvodima nije napisana nijedna rasprava. Nije učinjen na Zapadu ni pokušaj da se oni prokomentarišu. I to je sasvim razumljivo, jer Ničeovi izvodi podrivaju jednu tradicionalnu osnovu maltene cele savremene buržoaske literature o Dostojevskom. Eto zašto smo sebi stavili u zadatak da u ovom članku upoznama čitaoce s tim izvodima prethodno davši nekoliko neophodnih napomena koje ukratko osvetljavaju problem o poreklu Ničeovih ideja i o njegovom upoznavanju Dostojevskog — pitanje vrlo zamršeno u većini specijalnih radova zapadnoevropskih naučnika na tu temu.

Lav Šestov, koji je imao veliki uticaj na francuske egzistencijaliste, pisao je u svoje vreme povodom Raskoljnikovljeve podele ljudi na »obične« čija je dužnost da se potčinjavaju postojećim moralnim normama i »neobične« koja imaju pravo da ih prekorače, da je to »misao originalna i da u celini pripada Dostojevskom«. Šezdesetih godina — po oceni Šestova — niko ne samo u Rusiji već ni u Evropi nije ni sanjao nešto slično. Otuda za Šestova sledi prirodan, neosporan, zaključak da je pisac Zločina i kazne u duši instinktivno potpuno prihvatio shvatanja Čoveka iz podzemlja, Raskoljnikova, Ivana Karamazova; ako je u svojim romanima s njima polemisao, to je samo zato što se u uslovima toga doba nije usuđivao to čak ni sebi otvoreno da prizna. »Ako je Raskoljnikovljeva misao toliko originalna da apsolutno nikom, osim njenog tvorca, nije dolazila u glavu, šta je trebalo Dostojevskom — pisao je Šestov — da ustaje protiv nje? Zašto da se lome koplja? Protiv koga da se lome koplja? Odgovor: protiv sebe i samo protiv sebe. Samo je on u celom svetu pozavideo moralnoj veličini prestupnika — i ne usuđujući se da direktno iskaže svoje prave misli, stvarao je za njih raznovrsne ,situacije’… Misao koja leži u osnovii Raskoljnikovljevog članka u drugoj formi je razvijena podrobnije kod Ničea…« »Niče je osećao da su za njega sve metafizičke i etičke ideje uopšte prestale da postoje, dok je međutim tako oklevetano ,ja’ naraslo do nečuvenih kolosalnih razmera, zaklonilo pred njim ceo svet…«

Navedene Šestovljeve reči već sadrže sve osnovne ideje na kojima se zasniva legenda o bliskosti Ničeovih i Dostojevskovih ideja.

1) Šestov je tvrdio da pre stvaranja Zločina i kazne Raskoljnikovljeva misao »nikome osim njegova tvorca nije dolazila u glavu«, to jest da je Dostojevski bio svojevrsni »ničeovac pre Ničea«, koji je prvi put preko Raskoljnikova proglasio ideju »natčoveka«.

2) Već sama novina i originalnost te ideje dokazuje, po Šestovu, da je, polemišući s njom, Dostojevski polemisao sa samiim sobom, ne usuđujući se da prizna sebi da je u duši on na strani Raskoljnikova, Kirilova i drugih svojiih junaka »ničeovskog« tipa.

3) Ideje Dostojevskog i Ničea se uzajamno podudaraju. Ničeova filozofija se može razmatrati kao nova, sledeća faza u razvitku onog kruga ideja koje je prvi put izrazio Dostojevski staviviši ih u usta svojih junaka.

Sve ove Šestovljeve postavke, bez sumnje, izgledale su mu kao otkrovenje svoje vrste. Pa ipak ni jedna od njih ne može da izdrži činjeničnu proveru.

»Natčovek« se pojavio u evropskim literaturama davno pre Ničea; čak i kod samih Nemaca taj termin je bio u opticaju još u literaturi »bure i navale« … — tačno piše N. J. Berkovski — u Šilerovim dramama… »natčovek« se stalno pojavljuje i predstavlja neposredan predmet dramske diskusije: u ranim dramama su to Karl Mor, Franc Mor, Fjesko, u kasnijim — Valenštajn.

Ne samo kod pisca »bure i navale«, kod mladog Getea (u godinama stvaranja Prafausta), kod Ilingera ili u dramama mladog Šilera (koje je Dostojevski odlično poznavao od mladih dana) mogu se naći klice pa čak i pravo formulisanje ideja bliskih Raskoljnikovljevim. U doba kad je Dostojevski pisao Zločin i kaznu te ideje su bile široko rasprostranjene i nije slučajno da ih Dostojevski na usta i Porfirija i samog Raskoljnikova direktno karakteriše kao ideje tog vremena.

Drugim rečima, nasuprot Šestovu, ni Dostojevski ni Niče nisu bili tvorci ideje »natčoveka«. Ta se ideja stvorila još pre njih — već u doba evropskog predromantizma ona je bila široko rasprostranjena u književnosti i filozofiji. Mnoštvo varijanti »natčoveka« evropski romantizam je dao u licu svojih predstavnika od Bajrona do Nodjea, čiji se junak romana, razbojnik Žan Zbogar, direktno spominje u konceptima Zločina i kazne kao jedan od Raskoljnikovljevih pralikova.

Dostojevskom je ideja »natčoveka« bila poznata ne samo iz Šilerovih drama, Bajronovih poema, Metjurinovih romana, Hofmana, Balzaka. Motivi individualističkog »titanizma«, tip ličnosti koja, usamljena, drsko ustaje protiv vekovima osveštanih autoriteta i moralnih predrasuda »gomile« bili su u širokom opticaju i u buržoaskoj filozofiji prve polovine XIX veka od Karlajla do Bruna Bauera i Maksa Štirnera.

Niče

Jedna od epizoda Zlih duhova izazvala je u početku XX veka, još pre Šestova, naročiti entuzijazam Volinskog (i Mereškovskog jer su oni u njoj našli pravi dokaz kongenijalnosti Ničea i autora Zlih duhova. U razgovoru sa Stavroginom, Kirilov proriče u najbližoj budućnosti pojavu »čovekoboga« koji treba da zameni »bogočoveka«, to jest Hrista. Volinski, Mereškovski i kasniji zapadni komentatori, koji su ih sledili, nisu ni pretpostavili da je u tim Kirilovljevim rečima Dostojevski gotovo doslovce ponovio rasuđivanje svog druga u kružoku Petraševskog, M. A. Spješnjeva, jednog od sjajno obrazovanih filozofskih ruskih umova četrdesetih godina. »Ultra reakcionarni i mistički Ničeov čovek mnogo duguje Fojerbahovom ,čoveku’« — sasvim tačno kaže M. A. Lifšic, ukazujući istovremeno i ne bez osnova na neposredan uticaj na Ničea drugog Hegelovog učenika, Bruna Bauera.

U novembarskoj svesci časopisa braće Dostojevskih, »Vreme« za 1862. god., prijatelj Dostojevskog, N. M. Strahov, štampao je članak »Loši znaci«, posvećen značaju Darvinovog Postanka vrsta. Tu se Darvinova teorija karakterisala kao »veliki progres«, kao »ogroman korak u razvitku prirodnih nauka«, a suština »velikog prevrata« koju je izvršio u nauci o prirodi — kao pobeda istorijskog evolucionog pogleda na prirodu nad metafizičkim pogledom. Istovremeno je Strahov ukazivao na, s njegovog stanovišta, opasne tendencije u predgovoru K. O. Ruaje za francuski prevod velike Darvinove tvorevine. U tom predgovoru Ruaje se pojavljuje kao jedan od ranih glasnika ideja socijalnog darvinizma. Vulgarizujući Darvinovo učenje o postanku vrsta, ona je želela da ideju borbe za opstanak mehanički proširi na društvenii život, iskoriišćavajući ga za rekonstruisanje reakcionarnog socijalnog i etičkog učenja.

Odbijajući razliku između zakona društvenog života i Darvinovih otkrivenih zakona razvitka životinjskog sveta, proširujući delovanje tih zakona na oblast društvenog života, Ruaje, slično mnogim potonjim buržoaskim misliocima, među njima i Ničeu — teži da pomoću Darvinove teorije dokaže »prirodnu uslovljenost rasne, nacionalne i klasne nejednakosti«, traži u njoj argumente za potvrđivanje prava pojedine »snažne« ličnosti da narušava moralne norme koje je društvo priznalo.

N. Strahov je u pomenutom članku, posvećenom Darvinovoj knjizi i njenom prevodiocu na francuski, ocenio ideje Ruajeove kao očigledan uznemirujući simptom snižavanja razine zapadnoevropske misli. On je s ironijom primetio da su ideje koje izlaže gospođa Ruaje i koje joj se čine kao nešto sasvim novo i radikalno, kao svojevrstan »izazov« dominirajućim konzervativnim shvatanjima — u suštini bile tačan odraz prakse onog zapadnog buržoaskog društva u kojem je živela gospođa Ruaje i gde su nejednakost ljudi, ugnjetavanje slabog od strane bogatog i moćnog bili priznati kao osnovni životni zakon.

Reči Ruajeove koje navodi Strahov o »zakržljalim« bićima koja svom svojom »težinom« vise na »zdravim« i »snažnim«, sprečavajući ih da zadovoljavaju svoje potrebe, liče na reči studenta o »glupoj«, »besmislenoj«, bolesnoj starici zbog koje uzalud propadaju »mlade sveže snage« — koje je slučajno čuo u gostionici junak Zločina i kazne (a koje se podudaraju s njegovim vlastitim mislima koje se tog trenutka tek naslućuju). Isto tako kao Strahov, Dostojevski je preko Raskoljnikova iskazao misao da pravo »jačeg«, pored sve svoje pretenzije na novinu i originalnost u stvari samo filozofski osvetljava i potvrđuje princip »rata svih protiv sviju« koji se svugde i svakodnevno zbivao u najobičnijim svakidašnjim uslovima plemićko-buržoaskog posedničkog društva i bio u njemu priznat kao neki normalni životni zakon: »Oni sami milione ljudi uništavaju, pa još smatraju da je to vrlina. Oni su lupeži i nitkovi, Sonja!«

Kao što je Strahov kritikovao socijal-darvinizam, isto tako je Dostojevsjki kritikovao Raskoljnikovljevu individualističku filozofiju sa svojih pozicija, koje su se umnogome razlikovale od pozicija ondašnje revolucionarne misli. Raskoljnikovljevom individualizmu, njegovoj »ideji« o prirodnoj nejednakosti običnih i izabranih, neobičnih ljudi, pisac suprotstavlja u romanu ovaploćeno u Sonji i Mikolki moralno osećanje prostog čoveka iz naroda, njegovu spremnost da će, čvrsto se odupirući svim iskušenjima, pre stradati za pravdu nego se odreći večitog ideala pravde. Ali nije teško uočiti da su već šezdesetih godina pokušaji buržoaskih naučnika, sličnih Ruajeovoj, da daju navodno »najnovije« »prirodnoznanstveno« obrazloženje ideja individualne i socijalne nejednakosti izazvali najdublje negodovanje ne samo Strahova već i Dostojevskog. Sasvim drukčije se odnosio prema idejama koje su zastupali mislioci i publicisti tipa Ruaje, F. Niče, koji ih je prihvatio i razvijao u svom učenju.

Vidimo da je L. Šestov bio u dubokoj zabludi misleći da je ideju »natčoveka« prvi put u istoriji društvene misli proglasio Raskoljnikov. Kao što pokazuje proučavanje istorijske pozadine Zločina i kazne, u vreme stvaranja romana ona je već odavno postala predmet svojevrsne, veoma široke, međunarodne diskusije, pri čemu su se toj ideji priključili čak tako vulgarni umovi kao Napoleon III ili Ruaje koji su još pre Ničea formulisali osnovno jezgro njegovog učenja. Koristeći reči Dostojevskog i njegovog savremeniika Saltikova-Ščedrina, bez svakog preuveličavanja, može se reći da je ta ideja u vreme kad je Dostojevski napisao roman, izašla »na ulicu«, postala deo »ulične filozofije« veoma rasprostranjene u izvesnim društvenim krugovima. Razmatrani u takvom istorijskom kontekstu, razlozi koji su izazvali interes Dostojevskog prema ideji »natčoveka« i sam njegov odnos prema toj ideji dobijaju sasvim drugo tumačenje nego ono što ga je predlagao L. Šestov hipnotisan predubeđenjem o njenoj neporecivoj novini i orginalnosti.

Rad sovjetskih naučnika u postavljanju i utvrđivanju putem svestranog proučavanja i komentarisanja Zločina i kazne — kruga književno-filozofskih izvora ovog romana ni do sada nije privukao na sebe u inostranstvu onu pomnu pažnju koju taj roman zaslužuje. Međutim, njegov značaj daleko izlazi iz okvira nauke o Dostojevskom. On daje novo osvetljenje, kao što smo malopre mogli da se uverimo, genezi čitavog niza pravaca buržoasko-idealističke misli od kraja XIX do početka XX veka, među njima i genezi Ničeovog filozofskog učenja.

Niče je podvrgao nepoštednom, jetkom i otrovnom podsmehu naučne poglede, religiju i moral njemu savremenog vulgarnog malograđanina. No ismevajući liberalnu veru u lagani, postepeni progres, negirajući banalizovane, ideale dobra i pravde, promenjene u njegovo vreme u sitan novac, otrcanu mitologiju prosečnog Nemca svoje epohe — Niče je mogao da im suprotstavi samo likove i ideje svoje, mnogo surovije i mračnije mitologije, pri čemu se, kad ju je stvarao, rado koristio vrlo raznovrsnim i neobičnim »građevinskim materijalom« ne zazirući ni od ideja takvih mladohegelovskih mislilaca kao što su braća Bauer, ni od senzacionalnih »otkrića« vulgarnih socijal-darvinista tipa gospođe Ruaje, koji već potencijalno sadrže u sebi u gotovo oformljenom vidu zrno budućeg ničeanstva.

Krajem XIX i početkom XX veka, kad su Ničeove ideje prvi put postale dobro raznih modernističkih pravaca i zahvaljujući tome dobile evropski publicitet, njihova glavna privlačna snaga u očima mnogobrojnih obožavalaca i pristalica učenja nemačkog filozofa bili su Ničeov individualizam, njegova kritika religije i morala »samilosti«, potvrđivanje ideala »snažne« ličnosti. Kasnija istorijska stvarnost XX veka primorala je Ničeove poštovaoce na Zapadu da unesu nove akcente u shvatanje njegove filoaofije tradicionalno za početak XX veka. Pošto je nemački fašizam diskreditovao u očima liberalne inteligencije njegov ideal agresivne »snažne ličnosti«, aristokratski prezir prema »nejakim« i nezaštićenim — lik Ničea, propovednika »sile«, tvorca kulta »plavokose beštije« u najnovijoj buržoaskoj filozofiji zamenio je lik Ničea tragičnog proroka iskonske metafizičke disharmonije i »iskidanosti« čovekova bića, prethodnika savremene filozofije apsurda, jednom od čijih podvrsta su postali nemački i francuski egzistencijalizam.

Prema tome je u buržoaskoj nauci o literaturi poslednjiih decenija i problem »Dostojevski — Niče« dobio nove dimenzije. Ako su njegovi rani zatočnici, kritičari iz doba naturalizma, a zatim simbolista početka XX veka, od Brandesa do Mereškovskog i Šestova, zblžavajući imena Dostojevskog i Ničea, bili naklonjeni tvrđenju da je glavno zrno pogleda na svet Dostojevskog kao i Ničea navodno bila svojstvena ruskom romansijeru, tajna ili javna, težnja ideji »natčoveka« — onda savremeni buržoaski filozofi i teoretičari književnosti idealističkog pravca stavljaju akcenat na drugo. Povlačeći paralelu između Ničea i Dostojevskog oni pripisuju Dostojevskom Ničeu srodno mišljenje o haotičnoj apsurdnosti, iracionalnoj disharmoničnosti ljudskog života i uopšte svakog bića.

pisci-fjodor-m-dostojevski-e1443615866145

U naše dane na Zapadu vatreno žele da proglase Dostojevskog jednim od osnivača filozofije »apsurda«. Poput L. Šestova koji je još u početku XX veka gledao na Dostojevskog kao na glasnika večite i bezizlazne tragičnosti čovekova postojanja, savremeni buržoaski teoretičari literature i mislioci vezani za filozofiju egzistencijalizma i literaturu »apsurda« vatreno bi hteli dokazati da Dostojevski, kao i Niče, nije verovao u razumnost istorijske stvarnosti i sveta uopšte; da je on negirao smisao ljudskog postojanja, da je bio ubeđen u uzaludnost svake delatnosti usmerene na promenu uslova života kome je, navodno, suđeno, po njegovom mišljenju, da zauvek ostane tragično nakazan, surov i besmislen.

Međutim, dovoljno je makar malo ozbiljne i iskrene želje da bez predubeđenja, nepristrasno, pročitamo glavna dela Dostojevskog, da bismo uvideli da ništa nije bilo toliko suprotno li neprijateljsko Dostojevskom kao ideje savremene filozofije »apsurda«.

U poznatom pismu K. P. Pobjedonoscevu od 19. maja 1879. god., komentarišući glavu Veliki Inkvizitor, Dostojevski je pisao da je u liku Ivana Karamazova prikazao predstavnika one omladine koja »negira iz sve snage« »božji svet i njegov smisao«. I odmah zatim Dostojevski objašnjava da je ako su pređašnji filozofi težili da »naučno i filozofski opovrgnu postojanje boga« — jedan od plodova daljeg razvitka filozofske misli bilo to što je »opovrgavanje postojanja boga« bilo odbačeno i njegovo mesto u savremenih mislilaca zauzelo odricanje smisla postojanja. Upravo protiv odricanja »smisla božjeg sveta«, protiv pogleda »savremene civilizacije« na svet kao na apsurd, usmereni su, po rečima samog Dostojevskog, i glava Veliki Inkvizitor i ceo roman Braća Karamazovi.

U nešto ranijem pismu N. A. Ljubimovu od 10. maja 1879. god. to isto čitamo o »simbolu vere« Ivana Karamazova: »Ne odricanje boga, nego smisla njegova sveta… Moj junak uzima temu, po mome, neporecivu: besmisao dečje patnje, i iz nje izvodi zaključak o apsurdu cele istorijske stvarnosti.«

Dakle, po Dostojevskom, »apsurd cele istorijske stvarnosti«, »ne odricanje boga već smisla njegova sveta« nije ubeđenje samog autora već njegovog junaka Ivana Karamazova. A sam Dostojevski se strasno borio protiv te ideje kao i protiv ideje »natčoveka«.

Centralna ideja filozofskog pogleda Dostojevskog na svet bila je ideja »živog života«. »živi život«, po zamisli Dostojevskog, nije prazno, mrtvo, bezdušno, nego organsko, potpuno i celovito žiivljenje. Ono pruža čoveku osećanje radosti i jedinstva sa svetom. Takvo življenje nikako nije nerazumno: naprotiv, ono je zasićeno iznutra visokim najdubljim smislom.

Svoj ideal »živog života« Dostojevski nije vezao za predstavu o čoveku-samotnjaku, već o određenoj (pri tom demokratskoj po smislu) kolektivnoj formi; »živi život«, po zamisli Dostojevskog, uvek je neminovno ukorenjen u »tlu«, kao sve živo on ne može postojati bez poslednjeg. U prošloj ruskoj istoriji njegovo ovaploćenje za Dostojevskog je bila seoska opština; a njegovo potpuno ostvarenje on je povezivao s pretvaranjem gradske civilizacije u »Vrt« kad nastupi novi »zlatni vek«.

Saglasno s tim, ideja »apsurda«, ideja iracionalnosti i besmislenosti bića za Dostojevskog je plod intelektualnog »apstraktnog umovanja čoveka-samotnjaka«, »usamljenog mislioca koji je sebe odvojio od ,devet desetina’« čovečanstva. To ne znači da čovek koji potvrđuje apsurdnost istorijske stvarnosti, po mišljenju Dostojevskog, ne može katkad duboko da pati od neporecivih, po njegovom shvatanju, zaključaka svog apstraktnog »kabinetskog« razuma, ne može vatreno strasno čak i nadahnuto izlagati svoja filozofska uverenja. U Ivanu Karamazovu (kao i u Čoveku iz podzemlja, u Ipolitu, Kirilovu i drugim junacima Dostojevskog — »apsurdistima«) ima i duboke zanosne iskrenosti i istinskog — nepatvorenog, ne lažnog — tragizma, i duboke vere u svoju »ideju«. Pa ipak, svi oni, po Dostojevskom, boluju od iste bolesti. Jer, za razliku od ljudi slične vrste koji žive pretežno »intelektualnim« teoretskim umom, za većinu običnih ljudi iz naroda pitanje o smislu ili apsurdnosti istorijskog postojanja, po dubokom ubeđenju Dostojevskog, ne postoji i čak ne može postojati. I nipošto zbog »nerazvijenosti« i »neobrazovanosti« tih ljudi iz naroda, već iz drugog razloga — jer oni organski, celim svojim bićem osećaju osmišljenost postojanja, osmišljenost života čak i najmanje stabljike i travke, jer razumeju srodnost svog ličnog »ja« s, opštim životom kosmosa, životom prirode i drugih ljudi.

Razume se da se može različito odnositi prema ovom sistemu ideja omiljenom za Dostojevskog, priznavati ga ili ne priznavati (čak uopšte odbaciti). Ali istovremeno se ne može ne videti da on ne samo što ima veoma malo zajedničkog s Ničeovim idejama ili savremenim egzistencijalizmom, već im je direktno suprotan po osnovnoj usmerenosti misli.

Ideje dobra, jednakosti i samilosti prema ljudima Niče je smatrao »teoretskim«, »knjiškim«. Jedino razumnom istinom on je priznao pomirenje s iskonskom tragičnom iracionalnošću bića koju je proglasio. A Dostojevski je miislio da su »najteoretskije«, »najfantastičnije« i »najknjiškije« ideje čoveka buržoaske civilizacije odvojenog od svog tla — ideja »apsurda« i ideja »natčoveka«. Jer u tim idejama, po Dostojevskom, ovaploćena je krajnja odvojenost čoveka-samotnjaka od izvora »živog života«.

Suprotstavljajući apstraktnoj sentimentalnosti »akademskih brbljivaca« »život onakav kakav jeste« Niče je potvrđivao misao o principijelnoj tragičnoj nerazumnosti života. »život onakav kakav jeste« za Ničea — to je carstvo gde se bore tamne iracionalne sile, carstvo večitog haosa nedostupno ikakvoj razumnoj organizaciji gde jedini zakon jeste pobeda »zdravog« i »snažnog« nad slabim i nezaštićenim.

Međutim, za Dostojevskog mislioca »živi život« nije haotično divljanje iracionalnih, stihijskih, neobuzdanih sila i rušilačkih instinkata, već direktna suprotnost tome. »živi život«, na jeziku Dostojevskog, to je sve što sjedinjuje ljude izazivajući kod njih osećanje nesvesne instinktivne radosne »bratske« veze svakog čoveka s drugim ljudima i celim svetom. Idealnim prauzorom takve veze, realnim ovaploćenjem duha »živog života« Dostojevski je smatrao rusku zemljišnu seosku opštinu, koju je, kao i Hercen, idealisao, kao i sav skup nacionalno-narodnih kolektivnih formi života ruskog naroda kojii je ponikao na njenoj osnovi.

U buržoaskoj literaturi nije krajnje zamršeno samo pitanje o izvorima »ničeovske« filozofije junaka Dostojevskog i piščev odnos prema njoj — i to stvara širok prostor za raznovrsna proizvoljna tumačenja i falsifikovanja u savremenoj stranoj književnosti. Ne manje zamršeno u njoj je i drugo pitanje: o vremenu i stepenu Ničeovog upoznavanja s delima Dostojevskog, i o njegovom odnosu prema idejama i likovima ruskog romanopisca.

Godine 1901. u austrijskom časopisu »Slavenski vek« publikovan je članak D. Verguna u kome autor tvrdi da je Niče pročitao Dostojevskog u osvit svoje delatnosti, 1873. godine, u vreme kad nemački filozof još nije napisao veći deo svojih dela. Kao dokaz Vergun navodi (ne pozivajući se na izvor!) citat iz Ničeovog pisma 1873. godine danskom kritičaru Brandesu — koji je izgleda sam sačinio — o halapljivom čitanju ruskiih pisaca »naročito Dostojevskog«, čijom se »dubinom misli« Niče navodno u to vreme opijao.

Reči koje je Vergun bez ikakvog osnova pripisao Ničeu odmah je prihvatila ondašnja modernistička kriika, a posle su one nekritički ponavljane u većem delu kasnijih nazovi-naučnih sočinenija na temu o Ničeu i Dostojevskom. Mnogobrojnim zapadnim biografima i istraživačima Ničeova dela, one su pružile osnovu da u delima filozofa napisanim posle 1873. godine traže tragove neposrednog uticaja njegovog »učitelja« Dostojevskog. Između ostalog, Vergunov napis je sugerisao Tomasu Manu pretpostavku o uticaju Zločina i kazne na Ničeovu knjigu Tako je govorio Zaratustra i, posebno, na u njoj izloženu priču o »Bledom prestupniku«, čiji lik navodno podseća na Raskoljnikova.

U stvari, kao što je ustanovio Š. Andler, a poslednjih godina dokazao zapadnonemački slavist Gezeman, Niče nije upoznao Dostojevskog početkom sedamdesetih godina no tek u drugoj polovini sledeće decenije, to jest poslednjih godina Ničeove stvaralačke biografije. Godine 1873. Niče, prvo, nije mogao da piše Brandesu zato što ga u to vreme još nije lično poznavao, a drugo, nije mogao čitati Dostojevskog jer njemu dostupnih prevoda dela ruskog pisca na nemački i francuski jezik uopšte nije bilo, a ruskim se Niče nije služio. Najviše što se može utvrditi o Ničeu sedamdesetih godina to je da je on od nekih svojih ruskih i nemačkih poznanika mogao da čuje, pored imena Puškina, Ljermontova, Gogolja i drugih ruskih pisaca, čija su dela sačuvana u njegovoj biblioteci, i ime Dostojevskog, koje ipak, sudeći po potonjim Ničeovim priznanjima, tih godina nije privlačilo njegovu pažnju. U drugoj polovini osamdesetih godina mnoga osnovna Ničeova dela, u kojima se konačno iskristalisao smisao i smer njegove filozofije, bila su završena i publikovana. Bila je završena, između ostalog, i njegova knjiga Tako je govorio Zaratustra najpopularnija u kasnijih Ničeovih poštovalaca (1883—1885), što čini bespredmetnim pokušaje da se u njoj pronađu odjeci Raskoljnikovljeve »ideje« koja u to vreme Ničeu nije bila poznata. Realno upoznavanje Ničea sa Dostojevskim odnosi se na februar 1887. godine kad je u prevodu na francuski pročitao Zapise iz podzemlja i Gazdaricu, koje su prevodioci nazvali Liza i Katja i sastavili ih u zborniku pod zajedničkim naslovom L’ esprit souterrain (»Podzemni genije«). 12. februara 1887. godine nemački filozof javlja tim povodom F. Overbeku: »Do malopre nisam znao čak ni za ime Dostojevskog… U knjižari mi je slučajno palo u oči delo L’ esprit souterrain koje tek što je prevedeno na francuski.«

Saznavši iz dva Ničeova toma za interesovanje koje je kod njega pobudio dotle mu nepoznati Dostojevski, Overbek mu je smesta poslao francusko izdanje Poniženih i uvređenih, koje je Niče pročitao »očiju punih suza«, i koje je izazvalo kod njega »najdublje poštovanje prema Dostojevstkom-umetniku«. Približno u isto vreme Niče se upoznao s francuskim prevodom Zapisa iz Mrtvog doma s predgovorom M. Vogijea. Iz tog predgovora je dobio osnovne biografske podatke o ruskom piscu.

Kao što pokazuju pisma i radovi nemačkog filozofa, upravo Zapisi iz podzemlja i Zapisi iz Mrtvog doma koje je pročitao odmah iza njih 1887—1888. godine zauvek su odredili osnovnu sadržinu njegove interpretacije Dostojevskog. Osim njih Niče pominje u pismima povesti Dostojevskog i pripovetke koje je poznavao po nemačkom prevodu V. Goldšmita (u zbornik koji je ovaj izdao ušli su već pomenuta Gazdarica, Jelka i svadba, Bele noći, Dečak na jelki u Hrista i Pošteni lopov) i roman Zločin i kazna (u vezi s brošurom o njemu nemačkog kri- tičara K. Blajbtroja i postavljanjem francuske dramatizaoije romana na sceni pariskog teatra »Odeon« 15. septembra 1888. god.). Neposrednih opširnijih mišljenja o Zločinu i kazni (ili o Raskoljniikovu i njegovoj »ideji«) ni u pismima ni u delima Ničeovim nema. Najverovatnije da Niče ili nije pažljivo pročitao roman ili ga je on u poređenju s ranije pročitanim delima manje zainteresovao. Ostaje problematično i Ničeovo poznanstvo sa Idiotom, premda se na osnovu pojedinih mesta iz kasnijih filozofovih dela može pretpostaviti da je Ničeu bila poznata glavna ideja tog romana koja je u njega iz sasvim razumljivih razloga izazvala oštru negativnu reakciju. Braću Karamazove i Mladića Niče, najverovatnije, nije čitao. Zato je njegov podroban konspekt francuskog prevoda Zlih duhova sačuvan.

Najvećom zaslugom već prvog svog dela Postanak tragedije (1872) Nače je smatrao razradu »koncepcije pesimizma, pesimizma sile, klasičnog pesimizma — definicija gde pojam ,klasični’ ne ukazuje na istorijske granice onog što se definiše već na njegov psihološki smisao«. Objašnjavajući ga, Niče je pisao: »Suprotnost klasičnom pesimizmu čini romantičarski, to jest onaj pomoću kojeg se u pojmovima i vrednosnim sudovima izražavaju slabost, zamor, rasna dekadencija: na primer, pesimizam… Dostojevskog, Leopardija, Paskala, pesimizam svih velikih nihilističkih religija (bramanizma, budizma, hrišćanstva — sve one mogu da se nazovu »nihilističkim« jer sve slave kao cilj najvećeg blaga — »boga«, suprotnost životu, »ništa«.

Tu istu tezu: da su ideje Dostojevskog isto kao uopšte ideje svih humanističkih (među njima i re ligiozno-humanističkih) mislilaca prošlosti prava »suprotnost« njegovog učenja, da je baš protiv njih u prvom redu bila uperena oštrica njegove filozofske kritike — Niče je ponavljao više puta.

I Dostojevski i Tolstoj, po Ničeu, slično antičkim filozofima, proglasili su moralnu nadmoćnost u životnoj praksi, strpljenju, u težnji da pomognu jedan drugog — malog čoveka, seljaka, »mužika«, nad njima savremenim apologetima »snažne ličnosti« i uopšte nad obrazovanim ali moralno razdvojenim ljudima iz vladajućih klasa. Ta pozicija zbližava njihove ideje, s jedne strane, s demokratskim i socijalističkim učenjima njihove epohe (koja je bila i Ničeova epoha!), a s druge strane — s velikim religiozno-humanističkim učenjima i pokretima prošlosti, računajući i hrišćanstvo. Obrnuto, Ničeova filozofija — »pesimizam sile« — javlja se kao suprotnost celog tog, po Ničeovom mišljenju »zastarelog« ciklusa ideja, njihovom neposrednom pravom negacijom. Jer Ničeova filozofija propoveda ne preimućstvo prostog čoveka (računajući i seljaka) nad »filozofom i čovekom ,sile’«, ne »hrišćansku« samilost prema bližnjem, ne »nihilističko«, »budističko« niti šopenhauerovsko otuđenje od grube nepravedne i iracionalne stvarnosti (jer i ono ipak uključuje njeno odbijanje, negativnu moralnu ocenu »lica ovog sveta«) već pravi i otvoreni kult »sile«, to jest takav pogled na svet po kojem se apsurdnost, nepravednost života priznaju kao njegov jedino mogućan, večiti zakon. Tim samim se bilo koji čin »snažne« ličnosti priznaje kao njeno neotuđivo »pravo« kome nije potrebna moralna sankcija.

» … Čovek ne želi sreću« — pisao je s tim u vezi Niče. — »Istinsku nasladu pruža osećanje vlasti: isključujući afekte, mi isključujemo iz života ona stanja koja daju najviše osećanje vlasti, a prema tome nasladu.«

Navedenim Ničeovim tezama, koje nisu odvojive od bitnih određujućih postavki cele njegove filozofije, potrebna su neka objašnjenja.

Pre svega u nedovoljnom udubljavanju u smisao ovih teza može se stvoriti pogrešan utisak da je osnovno u čemu je Niče video polarnu suprotnost između sebe i Dostojevskog (kao i Tolstoja) — različit odnos prema hrtišćanstvu. Tolstoj i Dostojevski prihvataju religiju samilosti i religioznu etiku, a Niče ih odbacuje. Ideal Dostojevskog je bio Hrist, ideal Ničea je Antihrist — tvrdio je pre više od sedamdeset godina Mereškovski. To mu nije smetalo (kao ni stotinama mnogih buržoaskih filozofa i pisca) da govori o mogućnosti »pomirenja« Ničeovih i Dostojevskovih ideja, čak i da pokuša da ih spoji u nekoj višoj filozofskoj sintezi.

Međutim, u stvari — i to je lepo razumeo sam Niče, kao što se vidi iz gorenavedenih sudova o Dostojevskom — nije nimalo bitno što je Niče bao »ateist«, a Dostojevski »hrišćanin«. Suština korenite nepremostive razlike među njima bila je u drugom.

Tolstoj i Dostojevski, po tačnom mišljenju Ničea, bili su humanisti i demokrati. Oni su visoko poštovali »malog čoveka«, »mužika«. Upravo to, po Ničeovoj oceni, objedinjuje filozofiju Tolstoja i Dostojevskog sa svim ciklusom humanističkih ideja i pojmova starog i novog vremena koji je duboko neprijateljski njegovom učenju. Štaviše, upravo tu je bio, kao što je tačno osetio Niče, izvor hrišćanske religiozne boje ideja Tolstoja i Dostojevskog. Njihova religija bila je izraz njihove ljubavi i obožavanja »mužika«, svojevrsna forma potvrđivanja njegove jednakosti s »velikim čovekom« pa čak i priznanja njegove moralne nadmoćnosti nad poslednjim.

Nepriznavanje ili odbijanje postojećeg poiretka i klasne nejednakosti (»romantičarski pesimizam«) i njihovo priznavanje neophodnim fatalnim zakonom prirode (»pesimizam sile«); utvrđivanje bratstva među ljudima (moral demokratije i socijalizma) ili makar milosrđa prema njima (hrišćanstvo) i kult sile kao jedinog realnog prava; uvaženje »malog čoveka«, računajući i »mužika«, ili prezir prema »demosu« — eto u čemu se, po Ničeovoj oceni, sastoji onaj kriterij od kojeg treba polaziti kad se upoređuju njegove ideje s idejama drugih pisaca i mislilaca. I u svim tim odnosima sistem ideja Dostojevskog (kao i Tolstoja) predstavlja suprotnost njegovim idejama. Ne shvatati ili zaobilaziti tu razliku, po Ničeu, znači ne shvatati ili zaobilaziti ono glavno što određuje smisao njegova učenja, s jedne strane, i stvaralaštva Dostojevskog s druge.

Na taj način, nikakvo »pomirenje« ideja Dostojevskog i Ničea, po mišljenju samoga filozofa, nije mogućno, jer bi to značilo mogućnost pomirenja demokratije i antidemokratije, pomirenje vere i neverovanja u smisao postojanja, pomirenje neprihvatanja socijalne, nacionalne i rasne nejednakosti s njihovim priznavanjem za iskonski osnovni zakon bića.

Iz ovog proističe još jedna izuzetno bitna osobenost Ničeova odnosa prema Dostojevskom. Dostojevski je, kao što smo već ukazali ranije, smatrao da »živi život« treba da ima korene u »zemlji«.

Saglasno s tim on je mislio da najudaljeniji od »zemlje«, najfantastičniji, »knjiški« i »teorijski« vid ideja koje donosi njemu savremena civilizacija, predstavljaju ideje »izdvajanja«, ideje koje uzdižu ličnost nad masom, razdvajaju čoveka od čoveka i izazivaju u njemu samom unutrašnji raskol, borbu među apstraktnom racionalističkom »računicom« i logikom osećanja. Dok je Niče, obrnuto, uzdižući ličnost nad masom, propovedajući aristokratski prezir prema masi — ubrajao sav ciklus humanističkih i demokratskih ideja u istoriji ljudske kulture, uključujući i antičku filozofiju počev od Sokrata, i ideje hrišćanstva, i ideje demokratske i socijalističke ideje XIX veka u pojave »dekadanse«. Po Ničeu je »dekadansa« sve ono što se i u prošlosti i u njegovo vreme suprotstavljalo idejama aristokratizma i kultu sile, sve ono što je vuklo čovečanstvo da traži razuman smisao istorije, saosećanje i samilost, ono što predstavlja suprotnost idealu »plavokose beštije«. U pojave »dekadanse«, u toj njemu svojstvenoj specifičnoj upotrebi reči, Niče je ubrajao i Dostojevskog i pored sveg svog divljenja prema njegovom umetničkom geniju.

»Hrišćanstvo je — pisao je Niče — poniklo iz moralne pokvarenosti, ono je moglo da pusti korene samo u zatrovanom zemljištu.« I to isto se odnosi na humanističku misao i demokratičnu umetnost XIX veka (računajući tu i nekad omiljene a kasnije sa zlobnom porugom odbačene »bogove« Ničeove mladosti — Vagnera i Šopenhauera). Za kasnijeg Ničea sve su to »bolesti rase«, pojave dubokog pada i »dekadanse« evropske civilizacije. U pojave »dekadanse« Niče ubraja i Dostojevskog.

»Glavni simptomi pesimizma su: ručkovi kod Manjia (tradicionalni skupovi francuskih književnika-naturalista, G. F.) ruski pesimizam (Tolstoj, Dostojevski); estetički pesimizam, čista »umetnost«, »opisivanje« (romantičarski i antiromantičarski pesimizam); teorijsko-spoznajni pesimizam (Šopenhauer, fenomenalizam), anarhijski pesimizam; »religija samilosti«, oduševljenje za budiizam, kulturni pesimizam (egzotizam, kosmopolitizam), moralistički pesimizam: ja sam sam.«

Iz poslednjih reči se vidi da je Niče — na svoj način pošteni mislilac — bio svestan veze i svoje vlastite filozofije s raspoloženjima koja on naziva »dekadansom«. No — mislio je Niče — dok je on sam, izašavši iz »dekadanse« našao u sebi snage da ga savlada, odrekavši se romantične vere u čoveka i njome izazvanog »moralizma« — Flober, Vagner, Tolstoj, Dostojevski nisu se uzdigli do »revalorizacije svih vrednosti«. Premda na razne načine, svi su oni ostali verni idealu humanizma; zato njiihove ideje i umetnost izražavaju »bolest«, a ne »zdravlje«, tugu zbog saznanja životnog nesavršenstva, a ne dionizijsko ushićenje ličnosti »oslobođene« tereta opštečovečanskog morala, »dekadansu«, a ne njeno antihumanističko »savlađivanje«.

Istinska umetnost nam nije data da izaziva saučešće prema ljuđima već za to da nas spase od kobne istine — pisao je Niče. — »Njen zadatak se sastoji u borbi protiv ’moralne uskosti’, u buđenju ’nemilosrdne čvrstine i brutalnosti’, tih ’raskošnih čudovišta’.« Na taj način u svojoj estetici, propovednik »nemilosrdne brutalnosti«, Niče je takođe bio otvoren antagonist visokog humaniste Dostojevskog.

***

Izbor i prevod: Petar Mitropan (Knjigoljupci)

Odlomak »Dostojevski i Niče« uzet je iz knjige G. M. Fridlendera Dostojevski i svetska književnost, koja je izašla u Moskvi 1979. god. u izdanju »Hudožestvene literature«, str. 214—241.

Filozofski magazin

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *