Ulogujte se / Kreirajte profil

Dragulj venecijanske gotike

Pomisao na nesnosne vrućine, vlagu, bujice turista i ne baš prijatna isparenja sa pojedinih kanala možda su prepreka da se Venecija poseti u sred leta. Ipak, to nije prevelika cena za ono što ona nudi. Prilazeći Veneciji s mora, najpre se naziru magličasti tonovi njenih obrisa koji neodoljivo podsećaju na Tarnerove treperave akvarele, koji je dobro znao šta u svojim lavirintima krije čudesni grad u laguni. Ovaj prizor učini da,  uvek i iznova praćena “Stendalovim sindromom” zadrhtim od njene lepote kao kad sam je kao dete ugledala prvi put. I baš kao što Šekspirov Šajlok svako jutro započinje pitanjem „Šta je novo na Rialtu“, ja hitam kroz njene sokake i pjacete da što pre kročim na najlepši venecijanski most čije su razglednice bezbroj puta obišle svet, jer odlazak na Rialto više je od puke radoznalosti.

 

U njegovoj neposrednoj blizini je stanica vaporeta br. 1 koji pravi kružnu turu po Grand kanalu, najlepšoj ulici sveta, pružajući mogućnost da se vide raskošne venecijanske palate koje je gradila gradska elita još u 13. veku pod uticajem vizantijskog stila. Već u 10. veku Republika je uspostavila snažne političke veze sa Konstantinopoljem što je rezultiralo trgovinskim privilegijama koje su mletački trgovci dobili od vizantijskih careva. Venecija je vekovima predstavljala centar vizantijske kulture i umetnosti, što najbolje svedoči najveće sakralno zdanje, bazilika Sv. Marka, sa osnovom u obliku grčkog krsta i kružnim vizantijskim lukovima i kapitelima. Zato i ne čudi što su se tokom Renesanse gotski i vizantijski uticaji  bogatog i raznovrsnog arhitektonskog stila, zadržali mnogo duže u pokrajini Veneto nego u Firenci i Rimu.

fotografija: Lola Kilibarda

Iako potiču iz raznih epoha, sve venecijanske građevine imaju pečat orijentalnog, jer je Venecija u dugom vremenskom rasponu održavala bliske veze sa islamskim svetom,  upijajući umetničke i kulturne ideje potekle sa ovog područja, i primenjujući ih u gradu koji je predstavljao najprimamljiviju trgovačku, političku i diplomatsku luku Sredozemlja.

     

Pogled na Ca’ d’Oro daje vam do znanja da je pred vama pravi dragulj venecijanske gotike. Zajedno sa Duždevom palatom, simbolom venecijanske lepote rad arhitekte Sansovina, poreklom Firentinca koji je živeo i radio u Veneciji, najtipičnija je gotska građevina Venecije, koja sa svojom čipkastom fasadom, orijentalnim stubištem i egzotičnim mermernim šarama na prozorima, sva odiše istočnjačkim duhom. Fasada, po zamisli vlasnika oslikana u bojama ultramarina i prekrivena zlatnim listićima , po čemu je i dobila ime „Kuća od zlata“, trebalo je da svojom ekstravagancijom ukaže na njegov društveni status i nesumnjivu finansijsku moć. Nažalost, i sam je znao da će zlato i boja biti kratkog veka zbog izloženosti  fasade neprestanoj vlazi i pogubnim plimama, što se ubrzo i dogodilo. No i pored toga, Ca’d’Oro je jedna od najlepših i svakako najimpresivnijih palata na Grand kanalu. Ca’ je uobičajena skraćenica od Casa (kuća) koja je korišćena za sve venecijanske građevine, dok se palatom nazivalo isključivo sedište dužda.

fotografija: Lola Kilibarda

Palata je podignuta između 1420. i 1430, po narudžbini porodice Marina Kontarinija, pripadnika venecijanske trgovačke aristokratije iz koje je poteklo osam duždeva a projektovali su je otac i sin Đovani i Bartolomeo Bon. Blještavo bele atraktivne fasade, elegantnim prozorima i inkrustacijama od filigranski obrađenog belog i ružičastog mermera,  ponosno krasi Grand kanal prkoseći svim nedaćama kroz koje je prošla tokom proteklih šest vekova. Prestižnim se smatrao obavezan prilaz palati direktno sa kanala, preko lođe sa stubištem koja vodi do ulaznog hola, iznad koje se nalaze zatvoreni balkoni glavnog salona na prvom (piano nobile) i drugom etažu zdanja.  Ulaz sa kopna mnogim od ovih palata nije ni približno tako atraktivan kao sa vode, jer su raskošno izvedeni prilazi sa kanala označavali statusni simbol vlasnika palate. U međuvremenu, prilaz je izgubio svoju prvobitnu namenu i služi uglavnom za odmorište mnogobrojnim patkama iz venecijanske lagune.

Unutrašnje dvorište podjednako je impresivno kao i sama palata i predstavlja jedan skladan estetski prostor sa karakteristikama istočnjačke arhitekture, untrašnjim stepeništem i bunarom, dok poseban pečat i ukras celom ambijentu daje pod u bogatom mozaiku.

fotografija: Lola Kilibarda

 

fotografija: Lola Kilibarda

Posle pada Republike, palata je često menjala vlasnike i doživela mnoge adaptacije od kojih su joj neke nanele ogromnu štetu prilagođavajući se ukusu trenutnih vlasnika. Sredinom 19. veka ruski knez Trubeckoj kupuje palatu za čuvenu balerinu Mariju Taljioni, koja radikalno menja prvobitni izgled palate i po čijem je nalogu potpuno porušeno unutrašnje dvorište sa stepeništem kao i balkonski ukrasi, a bunar uklonjen i prodat. Posle višegodišnjih, kako to Venecijanci kažu,  varvarskih restauracija, spas je stigao 1894, kad palata prelazi u vlasništvo barona Đorđa Franketija, koji je najpre rekonstruisao sve što je prethodno uništeno na osnovu sačuvanih skica, vrativši zdanju nekadašnji sjaj, a potom u njemu smestio svoju  umetničku kolekciju koju sačinjavaju bronzane skulpture, nameštaj, flamanske tapiserije, orijentalni tepisi, i platna neprocenjive vrednosti, kao što su Ticijanova „Venera“, Karpačove „Blagovesti“ i Mantenjin „Sv. Sebastian“. Palata i danas nosi naziv „Galerija Franketi u palati Ca’ d’ Oro“.

Galerija se vremenom obogaćivala delima Tintoreta, Van Dajka, Đorđonea, Bordonea, Luke Sinjorelija. Na samom ulazu u glavnu dvoranu na prvom etažu, nalaze se dva mala platna prijatna za oko, čuvenog hroničara Venecije, Frančeska Gvardija, koja su kao i ostala njegova dela dobila značaj arhivske gradje.

Franketi je u palati osnovao galeriju i zaveštao je državi, sa namerom da celo zdanje bude pretvoreno u muzej.  Glavnu restauraciju izvela je Svetska fondacija za obnovu spomenika kulture i od tada je prelepa Ca’ d’ Oro otvorena za posetioce. Iako obilazak njenih dvorana sa umetničkim predmetima, lođa i dvorišta ne zahteva mnogo vremena, svaki detalj ostaje za pamćenje a pogled sa Grand kanala, bilo sa vode ili druge obale, uvek izaziva ponovno divljenje, jer Venecija ima moć da omađija došljake i svaki novi susret sa njom donosi ushićenje u dobro poznatom dekoru istorije, tradicije, magije i avangarde.

za P.U.L.S.E tekst i fotografije: Lola Kilibarda

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *