Ulogujte se / Kreirajte profil

Драинчев Пламен у пустињи

Раде Драинац (рођени Радојко Јовановић), тај боем лирике и лирични боем, из крушевачког атара отишао је у престоницу, па у свет и у вечност, људима познат далеко више по својим песмама и бандитима из Афродитиног врта, инспирисаних хипнизом и идејама париске авангарде, него по нешто мало скромних прозних записа, који су листом, у енумерацији одапете стреле, махом припадали покрету „новог реализма“. То што је касније тај реализам, у потпори Пролеткулта и РАПП-а, промовисан у државну доктрину постао социјалистички реализам, не умањује значај, нити сврху овог романа, што је давао исте мотиве као и сви ти празни догматизовани романи; разлика се мора истаћи: ти мотиви Драинчеве прозе дати су у времену у којем је то било прикладно и оправдано, да избегнемо реч „праведно“, и где је свака мисао грађанина, свезана у тај покрет, па и била на страни слободе; све што је после дошло, од АВНОЈ-а па наовамо, захтева од писца да буде инструмент државе. А Драинац нит’ је био миљеник државе, нит’ је био ичији инструмент, изузев властите маште: он је, наиме, видео неко боље сутра у ономе што је писао, верујући да то „сутра“ и није толико далеко…

raka-14

Изистински верујем да је „Пламен у пустињи“ аутобиографски роман, иако се имена главних ликова (Марко Марковић и Нела Михајловић), не подударају са особама из стварног живота Краљевине Југославије. У то ме упућује пар подударности, за које знам да су их препознали и Радован Вучковић и Гојко Тешић, само су ето знали толико очито ту информацију да је ни наводили нису. Елем, Марко Марковић се у причи налази од самог почетка, као новинар. И они што су површно наишли на Радетове песме, знају да је поменути господин цркавицу теглио у листу „Правда“, за деском до Милана Ђоковића, потоњег позоришног писца. Није само „Правда“ у питању: „Време“, „Политику“, „Новости“ и „Самоуправу“, такође је походио. Податак, даље, стоји и говори да је Марко Марковић познат песник своје државе и да га зову и у иностранство, само да га виде и чују. Ако је то иноземство Париз, онда је све јасно: Раде Драинац 1926. године одлази у тамошњу урбанонију „западне декаденције“ да струже виолину за корист немих филмова. Он је толико опчињен Паризом да су све његове идеје у разини тадашњих праваца у уметности. Иначе је тако било: све што је вредело од песништва отишло је у Париз. Поменимо, рецимо, М. Црњанског, Р. Петровића и С. Винавера као истакнуте представнике нових песама и прича. Такође, као најбитнију ставку, премда је ово љубавни роман, иако је јасна идеолошка ногара фабуле: Нела Михајловић, жена коју до отказа М. М. воли, туђа је жена, удата и грађанским квалитетима у грађански брак „затамничена“. То је чисто пресликана ситуација из Драинчевих недаћа: жена коју је много волео, извесна госпођа Милица Цица Остојић, остаће вечита жал коју је имао уз себе, тело до тела, али никад потпуно и апсолутно, да заувек остане поред њега. О томе сведоче осам писама (Р. Д. за М. О.) које Г. Тешић уводи у издање „Народне књиге“ (Београд, 2000), а које открива три године раније, новинар и биограф књижевника, Радован Поповић.

Роман је писан по правилима „новог реализма“: накалемети на натурализам, драстично изразити слику стварности, најчешће у традиционалној форми, са што више сарказма, патетике и протеста. Јасно је то да се овде јављају две стране које су међусобно супротстављене, јер их власт одваја и моћ која уз њу иде; а преко моћи, свашта се постиже и може. Па тако је и овај роман стао у редове и осталих књига које су писали комунисти; изгарати за идеале срећног човечанства које више ратовати неће, за једнакост, за друштвену својину, да сви носе исто и да се понашају исто- утопично.

Већ на првима страницама књиге да се осетити сва прљавштина маргиналаца из београдских кафана: унесени бедом у своје светове сви их се одричу, не понижавајући се ни за кору хлеба, а камоли за нешто више. Леђа су тих јадника довољна да понесу сама себе и још гомилу и гомиле и гомиле осталих паћеника. Ако је и слава у оптицају, и теже је и откровења вредно- наводим: „видео је како се стварају величине“ (прилика да се нешто непосредно испита, да се приберу аргументи и докази- прим.аут.)“; „осетио је сву тежину блата од те извикане „величине“…

442Критика је беспоговорна и јасна: блати се сваки вид грађанског интелектуализма (интересантно је и то да сличне замисли налазим и код Сартра, у тексту „Ангажована књижевност“) и њена варијација- индивидуализам. Тако се помиње да су га „апстрактне конструкције бацале у разјареност“. Интелектуализам се не трпи и то је нешто најодвратније у људској култури (опет Сартр). Не остаје дужан ни писцима, тим пропагаторима грађанске класе; приказује се однос: „мали лукави писци, грбавци или кратковидни старци, у њему су гледали декадента верленовске епохе, а професори литературе видеше у његовим књигама саблазан и атак на лепу и велику уметност форме и естетизма (може ли бити очитија подударност са великом тројком српске књижевне критике?- прим. аут.)“ А на следећем месту се вели: „проститутке су мање грешније од нас писаца“. Вероватно је све то питање морала, као и свугде другде, на местима која нешто оправдавају, а друго негирају.

Поред друштва које се на сваком месту напада, и империјализам се у уста узима: „велике нације као Немачка, Француска, Енглеска и Русија (да ли писац мисли на царизам или је толико био слободан да лаје и на своје?- прим. аут.), не воде рачуна о ономе што се културно ствара у малим народима.“ Драинац, по мојој процени, циља на стандардни ниво потцењивања у кулоарима интернационалне игре. А све је јасно и у следећим редовима:

Та рафинована Европа, традиционалистичка, сва утонула у католицизам, идеолошки вртлог и мисаони жонглерај, мисли да на Балкану живе варвари (Мицићев „Балкански барбарогеније“, само духовно јачи и свежији- прим. аут.), људи чекињама обраслог чела и са душевним хоризонтима од једног аршина.“ Да никоме не остане дужан, Драинац указује и на недостатак комунистичке борбе за неко боље друштво: у лику социјалистичког посланика Аритона Аритоновића он замера свима њима што су се поплашили од обзнанских прогона и прљавих подова Главњаче. У лице им поставља следеће питање (бар га ја таквог осећам): „Велите да „нови човек“ мора бити јак и свестан? Па какав онда то дајете пример ви који сте га измислили, тако слаби и несвесни себе и свога положаја у друштву које се неумитно осипа и пропада?

И у свему томе- љубав! Овде барем немам дилеме, јер заиста мислим да је веза између Марка Марковића и Неле Михајловића, пресликан однос између Радета Драинца и Милице Остојић. Да ли је такав набој постојао, жар у романси која прети да откине свако задовољство уколико се оно не оствари, ми то не можемо знати; само наслутити из пар писама што су сачувана. Али овде је љубав заузела највећи број страна и она се описује тако да неосетно може ову прозу да сврста у редове љубавних романа. Сваки загрљај носи своје чари, као и пољупци који понекад и прелазе границе учтивости и манира. Да ли се то слика изгубљеност пара у свету који се више и не осећа ако се воли или је Драинац, као песник близак експресионизму, ипак попустио романтици и патетици, тако својственим писцима међуратног периода? Љубав као константа живљења или љубав као једина способна да сруши ту константу? Љубав као вера или као сумња? „Почетак или крај“, што би рекао Кафка, на исти се начин опростивши од своје драге Милене, као и Раде од Милице, траживши да га његова љуба више на поштанску адресу не тражи.

Уместо краја, записујем последње редове „Пламена у пустињи“, да звече као прекопотребни оптимизам и кружно обнављајућа вера у боље:

Деси се тако да писац који пут, и преко своје воље, не употпуни живот личности из романа; често то бива и отуда што су сви они, који се баве пером, каткад неспособни за други посао, а свој најмање отправљају како треба!

Уосталом, коначно срећно решење Марка Марковића (одлазак у непознато са Нелом Михајловић- прим. аут.) нека буде оптимистичка вера у будућност да се једнога дана неће писати за кору хлеба, него за виши циљ живота и уметности.

.

Za P.U.L.S.E Ivan Đurđević

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *