Ulogujte se / Kreirajte profil

Drama otmenog Pleše

Glumca i reditelja Branka Plešu (1926-2001) teatrolozi označavaju kao inovatora u oblasti glumačke umetnosti. O Branku Pleši s razlogom je napisano mnogo ogleda i analiza i njegova glumačka ličnost je celovito predstavljena. U ovom napisu biće reči samo o Plešinim poslovima u Televiziji Beograd, u emisijama Redakcije igranog programa.

feljton-plesa

Prve TV drame, snimane u studiju na Sajmištu, bile su prilagođene prostornim mogućnostima nevelikog studija. Estetika drame bila je, kako se vidi, u direktnoj zavisnosti od scenskog prostora. Reč je o kamernim dramama, s malim brojem lica u jednom enterijeru. Ako pogledamo neke naslove s liste Plešinih ostvarenja, setićemo se upravo tih malih, intimističkih, psiholoških komada; tu spadaju Lebovićeva “Lutka sa kreveta br. 21”, Kišov “Papagaj”, Hartogova “Bračna postelja” ili adaptacija Begovićevog teksta “Bez trećeg”. Dramatično je traženo (i nalaženo!) u intimističkim isečcima iz života, u malim ljudskim pričama o tegobama i jadima rata, usamljenosti i prolaznosti života i ljudskih emocija.

U mnoštvu Plešinih uloga možda treba posebno izdvojiti neke koje predstavljaju reprezentativan model Plešine glume. Reč je o ulogama u dramama Aleksandra Tišme “Od 5 do 7”, Borislava Pekića “Čaj u pet”, kao i o ulozi Getea u seriji “Vuk Karadžić” Milovana Vitezovića.

Plenio duhom

U privatnom ophođenju, prilikom druženja, Pleša je osvajao duhom i plenio spremnošću da zaista čuje sagovornika. Jedan od naših najobrazovanijih pozorišnih stvaralaca, bio je spreman da se sarkastično podsmehne svakoj gluposti, s bilo čije strane da je načinjena.

U Tišminoj drami koju je minuciozno režirao Miša Radivojević, Pleša je tumačio lik Bore Martinovića, ekonomiste, koji na letovanju, u atmosferi opuštenosti i dokolice, otkriva lepotu čitanja i doživljava poznu ljubav sa lepom bibliotekarkom. Sredovečni ekonomista, opterećen nizom životnih banalnosti, u Plešinoj igri stekao je senku tragične promašenosti.

Bora Martinović, za ciglo nekoliko dana, otkriva ispraznost dotadašnjeg načina života ispunjenog trivijalnostima, praznim razgovorima i brakom bez emocija. Poznanstvo s bibliotekarkom, s njenim mužem i njihovom nerazrešivom situacijom, Plešinom junaku je donelo očišćenje, samospoznaju i tihu rezignaciju.

uov429r6jhf96909ljgb

Drama “Čaj u pet” Borislava Pekića posmatra svet iz perspektive engleske otuđenosti. Kao i Jonesko u “Ćelavoj pevačici”, Pekić barata engleskim miljeom, nalazeći u njemu, ipak, univerzalne teme. Drama započinje u kući stare gospođe koja leči usamljenost posetama kupaca kuće čija je vlasnica. Dolazi stariji bračni par koji, takođe, zavarava sopstvenu odbačenost od društva posećujući s agentom za kupoprodaju nekretnina kuće ponuđene na prodaju. Susret stare dame i starog bračnog para stvoriće mogućnost za druženje, a stariji gospodin, Pleša, postaće moderator žurke usamljenih. U završnom kadru Branka Pleše, iz njegovog lica izbija pustoš osećanja čoveka kome je ironija sudbine uzela ono što mu je najdraže. U pogledu Plešinog starca naziru se i očajanje i rezignacija što mu je život protekao u nastojanju da veruje u dobrotu čoveka, premda su mu sva lična iskustva govorila da je takvo poverenje u ljudski rod nezasnovano.

U televizijskoj seriji o Vuku Karadžiću, Pleši je reditelj Đorđe Kadijević dodelio ulogu genijalnoga Getea. Pleša učestvuje samo u desetoj epizodi, ali je ovom ulogom obeležio ne samo rečenu epizodu već i čitavu seriju.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Pleša je liku Getea, kako ga je zamislio Vitezović, dao suptilnost i rafinman svetskog čoveka. Njegov Gete je srdačan i blagonaklon prema Vuku, smatrajući ga ravnopravnim sagovornikom. Precizno kostimiran, sa dobro odabranom perikom, Pleša je našao odgovarajuću masku za lik J. V. Getea. Ali važnije od spoljašnjeg izgleda jeste Plešino aristokratsko držanje; aristokratizam nije, dakle, poza koju valja naučiti, već je to životni stav. Pleša ga je našao i u generalnom pristupu i u detaljima.

Sama scena susreta Getea i Vuka scenaristički je načinjena s namerom da se istaknu dijaloške vrednosti, jer je bitan dogovor dvojice velikana, a ne eventualna scenska akcija. Trebalo je da glumci Pleša i Predrag Manojlović u statičnoj poziciji, samo dijalogom koji je, pored ostalog, u izvesnom smislu i protokolaran, izraze slojevitost međusobnih odnosa. Reč je o poznanstvu, poštovanju, psihološkom pristupu situaciji u kojoj je jednako važno i ono što se ne izgovori kao i ono što se kaže. Plešin Gete je ispoljio rafiniranost u iskrenoj srdačnosti, otmenosti duha i prisnost u istom polju delovanja, u književnosti.

190173

Svoju rediteljsku naklonost podjednako je podelio jugoslovenskim i svetskim piscima. Uz Joneska i Maksa Friša na listi stranih autora su Alen Deko, Dejvid Stori i Embrouz Birs. Lista domaćih takođe je raznovrsna: Mirjana Buljan, Ksaver Šandor Đalski, Ivan Dončević, Danka Nikolić, Vesna Janković, Simo Matavulj i Rastko Petrović. Šta je onaj zajednički imenitelj koji vezuje, na primer, tekst dramatizacije Ivana Dončevića sa Joneskovom već klasičnom dramom teatra apsurda? Ili delo Dejvida Storija s komadom Vesne Janković?

Od životnih nedaća branio se crnim humorom ili cinizmom. Jedan od naših poslednjih telefonskih razgovora tekao je ovako:

– Ovde Branko Pleša. Imam malu molbu, Radomire.

– Recite, Branko.

– Možete li nešto učiniti za mene? Znate, bilo je nekih repriza na televiziji za koje potražujem honorar. Ne bih vas time opterećivao, ali novac mi je neophodan radi lekova. Znate, imam rak, a lekovi su skupi…

– Zaboga, Branko, kakav rak!

– Napredan, brzo napreduje… Ha, ha, ha! Eto, ako možete, učinite nešto.

– Učiniću, razume se…

– Ne brinite, Radomire, nije to ništa. Imam pred sobom još par meseci, ha, ha, ha!

17034_17_hf

Radomir Putnik

Večernje Novosti online

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *