Ulogujte se / Kreirajte profil

Društveni mitovi radničke klase i funkcionalnosti njene zastarelosti

„Sećaš li se onog viljuškara i mećave? Čitav dan smo se mučili i uspeli smo sve ne vreme da završimo! Do kraja su svi bili mrtvi umorni ali niko više nije pravio greške. E to je bio posao!“

„Tri dana smo radili na smene, niko nije spavao! Moralo se tako i niko se nije bunio. Jelo se, pilo se i radilo se! To je bila fešta!“

„Niko mene ne može da prati, radim 3 posla dnevno, spavam 5 sati, ženu i decu ni ne viđam…“

„Ne može ovaj posao svako da radi…“

„Zvali su me Čovek – Mašina!“

„Posle posla, i roštilj i pivo i muzika u dvorištu firme!“

„… ipak ta soba je bila samo smešni zaostatak komunističke kantine u jednoj industrijskoj zoni staroj preko 60 godina i u njoj razmenismo tako to ritualno opisivanje ludovanja i vikendne destrukcije alkoholom. Upitah još jednu skrušenu figuru saradnika kako je on proveo vikend i on odgovori ’Ja radim, druže moj’ sa ponosom u očima i uz izveštačeni kez… Začudih se kratko ovim neprijateljstvom, ali posle se setih silnih dugova u koje se uvukao.“

– Zapisi iz dnevnika jednog radnika

Misha Gordin, "Alone"

Misha Gordin, “Alone”

Kada zdravorazumski bunt višegeneracijskih stremljenja postane nesposoban i izgubi svoj primarni značaj, trenutno stanje, koje iako je kulturološki i etički možda nazadno, traži da se izjednači sa svojim smislenim postojanjem. Sledi da – čovek traži smisao u onome u čemu obitava, u sredini u kojoj živi, nebitno od činjenice da li je ona nepravedno opresivna ili ne. Ako bilo koju životinju povremeno navikavamo na stanje nelagodnosti ona će vremenom utvrditi da je to normalno stanje životnog urerđenja, a ako zauzmemo poziciju realnog pesimizma možemo čoveka predstaviti sličnim stanjem, s tim što mu moramo pružiti i po koji društveni mit da zadovolji svoju sujetu sa vremena na vreme. Veći stepen značaja i umetnost ove opresije se ogleda u tome da pored te minorne društvene titule („Zvali su me Čovek – Mašina!“) čoveku se mora pružiti i ritualno stanje sprovoda kroz odrastanje, kroz muževnost, kroz sticanje mentalne i fizičke snage u teškim okolnostima posla. Inicijacijski gledano, sledi da pravi vođa neće omogućiti savršene uslove komfora, dobru platu, pauze vikendom, pravi vođa čak neće ni dati prostora pojedincu da se kreira sam individualno u svom slobodnom vremenu. On će PRUŽITI osobi prostor U OKVIRU POSLA da se kali u teškim uslovima vatre i leda, da kroz muku, znoj i krv pronađe mentalitet očvrsnulog pojedinca. Uskratiće mu ugodnosti, uskratiće mu plaćanje njegovih usluga, čak će ga i omalovažavati da one nisu tako bitne („Tako je svima! Što bi se ti razlikovao?“) … , ali napraviće od njega Čoveka. Taj isti Čovek će pamtiti te noći muke i svađe sa svima, tu tenziju i vatru, a pamtiće i tišinu mira razrešenosti posle dobro obavljenog posla. Njemu je sada dat smisao.

On nigde više ne nalazi da opravda svoje titule, a žedan je smisla one vatre i mira koje je doživeo. I zato on radi i radi i radi… Posao mu skoro postaje droga, on ni ne mora više da misli na spoljni svet, na probleme nesavršenog braka, na prijatelje koji nisu znali da mu daju svrhu, ne kao ovu koja mu je dodeljena, godinama kasnije, čak i decenijama – onu za koju se izborio!
On je sada uspešno institucionalizovan zastarelim vidom kapitalizma.

Taj crno beli kapitalizam eksploatacije se ipak morao prilagoditi novim standardima. Ali, učinjeno je to toliko nevešto u zemljama post totalitarnog režima da se skoro dovodi u pitanje i globalna svest tih istih duša. Uvedeni su razgovori sa nadležnima, kojekakvi sastanci gde se priča o napretku i gde se nazdravlja, i ti isti nadležni počinju dovoditi svoje porodice na te sastanke da bi se uvidela i njihova ljudska toplija strana. Oni vas sada pitaju „Jel sve u redu? Jel stižete? Da li ste se umorili?“ i niko ne sme da kaže ništa nije u redu, da nema šanse da se sve stigne u roku i da će se verovatno svi dobro umoriti u toj nadoknadi… Crno beli kapitalizam eksploatacije je postao samo blago obojenija verzija istog. Rad,muka i znoj su isti, samo su u malo vedrijim bojama, i za razliku od ključnih stavova nekadašnje ideologije, njihov sekundarni značaj i sakrivanje iza duhovnijeg kolektivnog cilja, ovog puta je poništen – oni su sada u primarnom svetlu, nema te nametnute i prividne ideje kolektivne duhovnosti. Samim tim se, skoro nesvesno, promenila i sudbina društvenih mitova.

„Društvo koje nema mit da podrži i pruži potrebnu koherentnost (vezanost), počinje da se kreće u potpuno poništenje samog sebe (raspad).“

– ’Strane afere’, Sociološki dnevnik ’82

12045258_896611377097072_3000383480560356620_oRazumemo, mitovi su dakle neminovno potrebni da bi dali smisla jednoj formi funkcionisanja makar ona bila i destruktivno nazadna za naše zdravlje i obrazovanje mladih naraštaja, ali zašto bi radnička klasa pre pribegavala njima nego uspešnom napredovanju? U ovom slučaju prvog obojenog sivila prvo se moramo setiti karakternih crta vezanih za motivaciju i psihologije koja ih kombinuje. Dakle, kako skladno navodi F. Reinberg u svojoj knjizi o motivaciji, samu motivaciju između ostalih podela možemo svrstati u motivisanost uspehom i u motivisanost ka izbegavanju neuspeha. Za kulturu koja čuva svoj identitet u prepoznatljivom komforu ograničenja, logično je da će pre odabrati već utvrđene koloseke pošto je svesno ili nesvesno utvrdila da njeni talenti ne zaslužuju put u napredak (gde leži i povremeni napor zbog suočavanja sa pokojim porazom.) Negde u čitavom tom procesu su i oberučke prihvatili zabranu na uspeh koju su im dodelili roditelji, drugovi ili čak čitavo njihovo poznato i za njih „dobronamerno“ društvo… Sledeći korak je građenje svima dobro poznate mirne luke koju, zapravo, zbog zdravstvenih unazađenja, retko ko ikada dostigne. O ovome nešto kasnije.

Drugi i mnogo bitniji razlog zašto prihvataju ovu postepeno regulišuću smrt tela i duha u jednoj potčinjenosti zastarelih mitova, jeste i sam koren problema – dokazali su sebi da izlaz ne postoji i zarobljeni bez dokaza da njihova individualnost vredi nečemu („Po čemu si ti to različit od svih nas?“) oni prihvataju jedini svet koji im se trenutno nudi. U njemu oni stvaraju svoju stvarnost makar ona nemala dušu napretka i života. Sociološki dokaz da bunt većine nije pravi bunt već samo zahtev za minimalnu podršku njihovog komfora je doveo čitavu radničku klasu u stanje bezizlaznog trgovanja među sitnim sujetnim zahtevima. A mi ostajemo da se čudimo: kako se inteligentan mlad čovek navikao na stanje poslovne potčinjenosti bez beneficija?
Odgovor je ponovo jednostavniji nego što se čini iz jednostavnog razloga što je čovek mnogo jednostavniji nego što sebi pripisuje da nije. Broj preslušanih muzičkih numera i broj pročitanih knjiga, stil, spoljašnja uglađenost, šarenolikost jednog karaktera – nažalost ne znači i sociološku i emotivnu pismenost. Ne znači to da ćemo hteti i znati da se nosimo sa porazom sopstvene praznine. I kao što nisu znali da se nose ni zatvorenici čuvenog Stanfordskog eksperimenta, ta potčinjenost može isuviše olako biti uvedena. Sa potčinjenošću u tom eksperimentu usledila je i iluzija da izlaz ne postoji i prihvaćena je čitava nova kultura ponižavajućih stresnih kontrola. Stvorile su se neefikasne buntovničke zajednice koje bi se ubrzo razbile, posledično sa njima su dodeljene uloge i nakaredna imena, a prava imena i pravi smisao svrhe je zaboravljen.

Sa druge strane, preko je interesantnan i taj buntovnički mit koji briljira u umu jednog inteligentog radnika dok trpi svog neinteligentog šefa ili direktora. On se misli

„Ne znaš ti mene, da hoću sada bi napravio haos, zato što mi se može, zato što sam pametniji od tebe. I napraviću ga ako mi ovo ne bude više odgovaralo.“

Tragično, on skoro nikada ne napravi taj „haos“, a i kada napravi umire ga na kratko dozom komfora koju je tražio i on se smiri na neko vreme. Definicija tog mita je zapravo

Prikrivena forma moći i osvete koja se nikada neće desiti – preuzima formu zadovoljajućeg eskejpizma (iliti „Eskapizma“).

U okrutnoj psihologiji fikcije ovaj mit je poznat i kao „Eskejpizam superheroja“ i on je direktno i razlog zašto u svakom filmu mi obožavamo da vidimo kako se taj isti superheroj smeje u sebi jer zna ko je ON dok njegov šef viče na njega zbog pogrešno urađenog posla. Da li je suvišno reći da naše ostvarene iluzije na filmovima nisu naši neostvareni životi i oni to nikada neće postati, ne postoji revolucija za one koji traže trunčicu zadovoljenja svog konfora ako sudeluju u svetu gde je kapitalizam poslednje pribežište usled neefikasnosti sopstvenog talenta…

“Neprestano se uvode nove mašine, novi oblici organizacije, novi načini za povećanje efikasnosti. Po svojoj prirodi, ljudi, naizgled, ne mogu biti srećni ako ne izvode poduhvate zbog kojih se osećaju korisnima. Da li se čovekovo postojanje zasniva na stvaranju trajnije i efikasnije slike samoga sebe i radi toga da bi eliminisao svako opravdanje za svoje vlastito neprekidno postojanje?”
Kurt Vonegat “Mehanički pijanino” (1952)

392379_289232204501662_2016932218_nTreba za kratko opisati i karakter ugroženog pojedinca koji se čitav život borio da se dokaže u mladosti, okolini i drugovima koji su bili nekako nadmoćniji od njega. Ovaj svet, iako nepravedan, mu konačno pruža zadovoljenje da negde pripada i on sada poseduje titulu radnika, on je sada zaposlen, time i odgovoran, možda i samostalan, možda i više društveno prihvatljiv od onih drugova koji su bili tako nadmoćni u prošlosti. Oni sada pričaju o nepravednom sistemu dok se on muči i radi.
(da li je ikad preispitivao rečenicu „Kad ćeš postati čovek?“) Možda ovi pojedinci, kao takvi, samo prigrle boju jednog društvenog mita i zamene njihova značenja sa značenjem zajednice koju su tako žedno želeli u prošlosti?

A kad smo već kod zajednice, neminovno je da u čoveku još uvek obitavaju oni instinkti kada se čoporativno lovilo i kada su velike životinje pretile, kada su zajedničkim snagama savladavali životne prepreke i rešavali nazadnosti jednog okrutnog života. Kako je ovo rešavanje nazadnosti postalo sama nazadnost? Kako se čovek prevario i pretvorio instinkt u iluziju zajednice, u ritualnost mita gde čovek odrasta i kali se u borbi, sada ne protiv životinja već protiv hladnih i neživih mašina koje mora u roku da završi, koje moraju da budu savršene u svakom pogledu i u svakoj meri?

Jednostavan i iskren pogled na svet bi bio: usled nedostupnosti drugih čvrstih mitskih struktura i usled nedostatka angažovanosti pojedinca da se kreće ka uspehu,dakle da na tom putu neminovno pretrpi poneku emotivnu teškoću, usmeravanjem sebe tako da izbegava neuspeh, putem manjeg otpora, taj isti pojedinac (koliko god bio inteligentan) IPAK bira ustaljeni put i pokušava da izgradi taj finalni mit konformizma – mirnu luku.
Idejno, kako je Viktor Peljevin inteligentno primetio ona nam se sarkastično i utopijski smeši sa reklama i bilborda, mi tom mitu poklanjamo veru kao našoj ultimativnoj nadi, kao jednom suptilnom mirnom raju gde uživamo u tišini jedne male prirode dvorišta sa svojom porodicom i nekim umiljatim psom… Naše poslednje rešenje stagnacije i pokušaj transcedencije, harmonično ujednačenje sa prirodom pod striktno našim uslovima. Sve što treba do tada uraditi jeste preživeti nekako crno beli svet i zaustaviti strah od samoće, odložiti to suočavanje za neka manje burna vremena koja će sigurno doći. Inteligentan pojedinac će pronaći pametnu kombinaciju sigurno. Sigurno da hoće. Povremeno, u suštoj nepokretnosti, može se predati iskušenju tuđinskog dodira i osetiti po koji talas iz okeana, ali neće se još uvek suočavati sa tom porukom iz dubina. Mistifikovaće je pesmama, čitaće o njoj u knjigama, posmatraće je iz daljinje, maštaće o njoj dok bude se bude fizički predavao poslu, u svom umu će slaviti to suočavanje negde u budućnosti… Kada telo bude jako i izdržljivo, nikako slabo, kada um bude iskusan i mudar, nikako slomljen, mi ćemo prihvatiti sve što treba da se prihvati u našoj sigurnoj luci, čekaćemo taj moćni talas i on će doći, sigurno.

Hladna i staložena struktura emocionalne i sociološke pismenosti zapljuskuje obalu još od Čaplinovih „Modernih vremena“, još od pre jednog veka kada je prva zdravorazumska kritika napisana u vidu fikcije, još od „Gvozdene pete“ Džeka Londona. I ta upozorenja svesti su tu sada, dostupnija nego ikada, ona nam objašnjavaju naše uslovljenosti prividnim komforom, ispraznim društvenim titulama kojim se sujetno hvalimo, zabežištima lažnog altruizma, zaduženjima materijalne prirode, okupiranostima lažne samostalnosti… Da li čovek može ostaviti tih stotinu godina dominante kulture iza sebe i zaplivati u nepoznato? Da li može tamo pronaći svoju duhovnu inicijaciju, da li tamo može da se preispituje, da se kali u haosu povšine jednog okeana? Zašto ne nauči da prepozna koji talasi potiču iz dubine i zašto ih ne prati?
Zbog čega on to čeka bolju priliku i upetljava se sve više u svoje uloge koje su mu svrsishodno dodeljene i pita se koja sudbina mu je ovo pripisala?

11722350_861602027264674_308123191881742075_o

Iliti koja je to sudbina pripisala logici da pronađe neželjena razrešenja, a koja sudbina je razum okarakterisala kao finalnu ludost rezervisanu za krajnosti jedne percepcije, jednog golog posmatranja?
Za nekog ko ne želi da pomogne promeni to je margina poistovećenja sa nebitnim, već, on samo želi da postoji i ispunjava svoju postmodernu dužnost uslovne repeticije, on možda neće ni obratiti pažnju na talase, kao što ni talasi dubina neće obratiti pažnju na brodove zavezane za obalu, čak i ako ikad slučajno dođu do njih.

Za P.U.L.S.E: Juror 8

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Društveni mitovi radničke klase i funkcionalnosti njene zastarelosti

  1. Biljana

    29/11/2015 at 11:42

    Hvala Vam na ovom tekstu. Za mene je bilo ogromno zadovoljstvo procitati ga. Cestitam Vam.

  2. Juror 8

    29/11/2015 at 22:03

    Nema na čemu. Teška tema, ali veoma bitna za ovo podneblje, drago mi je ako je tekst ostavio tako upečatljiv utisak. Hvala vama na komentaru.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *