Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Два Михаила

Булгаков и Љермонтов су два пола у књижевости. Случајне подударности датума рођења и смрти наводе на разна друга спредна размишљања.

Интерсантна ствар: током читавог стваралаштва код Булгакова нема ни једне бунтовничке мисли, ни једног напада на здрав смисао… Његово стваралаштво је катехизис исправности за децу и остале, националисте и космополите, паметне и будале. Булгаков је универзалан  и лековит, као сируп. Од њега се у грчу савија само мрско племе, које се испилело из судбоносних јаја.

Односно, како то ни једне бунтовничке мисли? Зар није Булгаков чиста бунтовничка мисао? Булгаков – истакнути антисовјетски писац, који се посветио сатиричном раскринкавању подлог поретка? Зависи, међутим како се гледа. Ако је поредак преступан ( о чему је досадило… ), Булгаков је – светац. Какав је то бунт?

Булгаков је талентовано исмејао совјетску власт. Совјетска власт је неталентовано прогањала Булгакова. Није била доследна у хајци. О каквој доследности говоримо, ако је Стаљин трчао на Дане Турбиних као последња шипарица. Па то је апотеоза белог покрета! Зашто је онда трчао да гледа? Није ли зато што је Стаљина ганула Булгаковљева исправност? Сусрет двојице исправних људи бар телефоном. Па он је о себи мислио као о исправном човеку, и земљи је желео добро: у облику комунизма… а какво је добро код комуниста? Да, али ако је тако, зашто је трчао?

Драго ми је што се совјетској власти није свидео Булгаковљев комад Батум о романтичној младости Стаљина. Не седај у туђе санке. Ако хоћеш да будеш исправан буди до краја, чак и ако те мало повређују. Комад је био забрањен. Страшно је помислити да су могли дозволити. Непоштена влада, умрљана народном крвљу, спасла је Булгакову репутацију поштеног писца.

Биографија је успела. Успело је и стваралаштво. Совјетска власт може се исмевати до бесконачности. То је простор стваралштва Булгакова. Она се још може презирати и мрзети. Али Булгаков је био  мек и недоследан. Шариков – простачка душа револуције је поново био претворен у пса, који одано лиже руку. То је био слатки сан читаве нормалне нове руске интелигенције, увређене револуцијом и с правом ропћући на њу. Ипак, зашто булгаковљвски професори из отровних сатиричних повести с некаквом нарочитом доследношћу телефонирају у ГПУ, где налазе саосећање?

Прогањање књижевности је наш национални облик њеног преживљавања. Да би спасили Булгакова треба да га поново забранимо. Сада нам га свима припидују као лек од духовних  ( о, речи! ) јада, не схватајући ћуди ишчашене свести: ми се и даље хранимо само забрањеним воћем. Од дозволе нам се повраћа.

Отворићемо главну књигу. Мајстор наилази на разумевање не у ГПУ, већ код фундаменталног носиоца зла, који истовремено испада добар. Такве као Мајстор не смете вређати. Зато што је он добар… зато је он погодио… И то после свих потрага ,, сребрног века”? Избаците из наводника совјетску власт, и остаће атрибути најчистије исправности, абажури и завесице ,,Беле гарде” , све оно што представља милу, интелигентну удобност. Али ако је пре катастрофе та удобност била свакодневна ствар, она се после узигла до књижевне чињенице, претворила се у метафору, дефинисану талентом, благорођем и смелошћу.

А филозофије како није било тако је и нестала. Воланд је стигао у стаљинску Москву са зачуђујуће ситним задатком. Ваистину је он сам ђаволак, коме је промакла, као и Мајстору, истинска метафизика терора. Тамо где нестаје незаборавна ,,јестера друге свежине” роман је пун јевтине мелодраматике. Он је често неукусан у својим религиозним претеривањима, излишно театралан.

Немам снаге да то кажем… Борба са совјетизмом везала нам је и руке и ноге. Време је да се искочи из наше шугаве историје, да се престане бити њен талац. Али о томе касније. Булгаков је образац испарвности. Зашто онда од њега правити Гетеа? Он је био величанствен сатиричар, који се зауставио пред избором: или проклети совјетску власт, или пробати поправити је. То колебање је историјски интерсантно, али није онтологично.

Булгаков је очигледно грешио, написавши у писму совјетској влади да је он – мистични писац. То је пре био изазов атеистичкој влсти, гест грађанске непокорности. Стиричар не може бити мистик. Сатиричар је увек изнад својих јунака, који су коначни и првобитно задати читавом стилистичком консрукцијом. Сатиричар подучава друге, мистик учи сам. Један зна, други сумња. Читаво Булгаковљево стваралаштво је људска комедија, чија је суштина у борби земаљских снага.

Булгакова је створила земаљска власт. У томе је Булгаковљевска функционалност – околности су јаче од пишчевог позива. Нема ничег увредљивог за Булгакова – изванредно оставивши трага у времену, он је успео као саосећајан писац.

Али постоји и други пол. Сасвим други бунт. Постоје писци, који изаражавају бунтовничке мисли. Те мисли не могу сви да прихвате, ако се постави питање да ли свет треба да настави да постоји. Рецимо, чувено Пушкиново ,, Ко је живео и мислио, тај не може да у души  не презире људе” – у суштини је изазов људском животном устројству. Изазов Љермонтова је истог ранга. Кажу да је Николај I прочитавши Јунака нашег доба бацио књигу на под и застењао у псовкама. Морнарх је био у праву. Јунак нашег доба је је подривачка литература. Она је блиска Ничеовим књигама.

Нећу од Љермонтова правити демона, како је у то у своје време учинио Владимир Соловјов. Булгаков се озбиљно односио према свом сатиричком дару: Гогоља је поражавала Љермонтовљева неозбиљност према сопственом таленту. Али неозбиљност Љермонтова је у његовој крви, у одосу према свету. Смешно је презирати свет, не презирући сопствене покушаје да се он објасни.

Булгаков лечи болесну историју, Љермонтов зна: лека нема. Тако настаје Печорин. Цинизам је – у руској моралистичкој традицији – смрт душе. А Љермонтов се, уместо да оплакује Печорина, поноси њиме и радује му се.

У моралном двобоју Печорин – Грушњицки, велика морална наказа безусловно, испада Печорин. Грушњицки, кога је Печорин обмануо, исмејао, понизио и са задовољством убио – то је управо онај средњи или мали човек, кога треба штитити и жалити у руској књижевности. А кнегињица? Испровоцирао је љубав и оставио жену без имало гриже савести. Згазио је, не само кнегињицу, већ и осећање, сам појам љубави. Зар није гад?

А код нас сви расправљају о ,, неопраној Русији” . Међутим, Љермонтов је осећао СВУ несрећу света у много дубљој хтоничној димензији. ,, Неопрана Русија” , била је само сенка других патњи. Сматра се да је човек добар, али је створио социјално несрећне околности. Глупост. Зато их је и створио – што није добар. У том смислу је Љермонтов изванредан, управо зато што је својим цинизмом распорио трбух историје. Није хтео да буде њен заробљеник.Његов цинизанм је бунт против саме људске судбине.

Љермотов је потрбан омањем броју људи, који су способни да прогледају, пробуде се, и одрегају на стање света смелим мислима. Маси, већини, то није потрбно. Маса нека спава – иначе ће свет стати као укопан. То ни у ко случају није чувена елитарност. Т о је изабраност обешених.

Булгаков је здрава, укусна храна, за све. Он припада иманентној култури, повезаној системом историјских и друштвених околности. У тој демократској ( у правом смисла ) култури дешава се и дефинитивно ће се десити канонизација сатиричара.

Љермонтов је заслужио гнев монарха и неразумевање. Ето истинског признања за усамљеног ставраоца, који нема шта да каже љуској маси. Он се налази у оним световима, које читалачка публика никада неће приметити, лишена дана метафизичке дрскости. Али Љермонтов је окрепљујући отров, без кога трули, вене и суши се дрвеће управо оне популарне културе, која је добро научила да разликује Шарика од Шарикова.

Из књиге Мушкарци, Виктора Јерофејева

Za P.U.L.S.E Ognjen Petrović

Jedan komentar na tekst Два Михаила

  1. Snežana Moračić

    21/09/2010 at 12:21

    /Iz intervjua, fragment/

    Napisali ste eseje o muškarcu, da li biste bili tako ironični, provokativni i prema ženi?

    – I o ženama sam napisao ovakvu knjigu. Zove se “Ruska lepotica”, i još je provokativnija. I opet dolazimo na razgovor o kulturama koje su spremne na takvu vrstu provokacije. Mada je i ova knjiga, “Muškarci”, u potpunosti posvećena ženama. Samo postoje prilično grube reči vezane za žene. U Nemačkoj smo čak imali probleme zato što su urednice koje su sebe smatrale feministkinjama proglasile tu knjigu potpuno antiženskom. Ali, to je potpuni idiotizam. Tu ništa ne može da se uradi. Jer je i to deo naše zajedničke kulture. Idiotizam.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *