Ulogujte se / Kreirajte profil

Džarmušev Paterson – isti, poseban, slobodan, samo svoj

Tamo gde je Džarmuš – tamo sija rokenrol! Čak i površnim poznavaocima lika i dela Džima Džarmuša jedna od neizbežnih asocijacija na pominjanje ovog buntovnika sedme umetnosti jeste muzika pobune. Otuda i malo poigravanja sa Brejkersima. A ne treba zaboraviti ni ono njegovo gostovanje 1992. godine na koncertu Partibrejkersa u SKC-u zajedno sa Kusturicom i Depom. Jedne od tih večeri, nakon svečanog otvaranja FEST-a, poznati trojac je lumpovao zajedno sa Borom Todorovićem u jednom od zemunskih restorana.

Džim Džarmuš je jedan od onih režisera koji su svojim umetničkim stavovima, pogledom na svet i beskompromisnim načinom života sebi obezbedili trajni boravak u podzemlju, van reflektora mejnstrima. Samoinicijativno! I upravo to okruženje je prirodno za ovakve frikove. To je jedino okruženje koje im dozvoljava da budu svoji i slobodni, a nama, običnim smrtnicima, pružaju neiscrpan izvor inspiracije i putokaz za hodanje životnom ulicom.

Džarmuševa iskustva kroz druženje sa njujorškom boemskom scenom su ugrađena u temelje njegove filmske poetike. U njegovim delima su prodefilovala takva imena poput Toma Vejtsa, Vinone Rajder, već pomenutog Džonija Depa, Igija Popa, Roberta Beninjija, Džoa Stramera, Stiva Bjusemija, Džine Roulands, Foresta Vitakera i ostalih. A pankerska priroda ovog umetnika srebrne kose je uslovila bavljenje takvim temama u filmovima koje obuhvataju širok spektar ličnosti prikazanih u punom sjaju njihovih inspirišućih mana, bez šminke i sa mnogo nesavršenosti – od sitnih kriminalaca zadojenih avanturističkim duhom, preko uličara u potrazi za svojim životnim putevima, urbanim samurajima savremenog doba, indijanskim poglavicama, taksistima, umetnicima, pa sve do vozača autobusa i pesnika. Nije samo izbor teme, kojom će se kroz film baviti, osobenost ovog stvaraoca nego je to i način realizacije. Nenametljivost i nepretencionznost su njegova polazna tačka, a osnovni kriterijum je jednostavno pričanje priče koja deluje opijajuće na gledaoca, uz, često, isto tako hipnotišući soundtrack. Ideje, emancipacije i kosmopolitski duh su noseći stubovi njegovih izraza. U tom smislu, Džarmuševi filmovi predstavljaju nepogrešivi indikator i za samo prepoznavanje mentalnog sklopa i karaktera osobe. Zato, kada upoznate osobu koja voli filmove ovog autsajdera, možete sebe smatrati srećnikom i bogatim čovekom.

Paterson je najnoviji igrani film potekao iz nezavisne kuhinje Džima Džarmuša, a kombinacija kvaliteta samog ostvarenja i sada već hroničnog manjka kvalitetnih projekata lansirala je ovo delo među grupicu onih koji su obeležili filmsku 2016. godinu. Ovaj film je Džarmušev ep o slobodoumnim i originalnim čudacima. Svoj naziv film duguje istoimenoj pesmi Vilijama Karlosa Vilijamsa, zatim gradiću Paterson u Nju Džerziju, ali i istoimenom protagonisti –vozaču autobusa (uloga Adama Drajvera) koji u slobodno vreme piše poeziju. Upravo poezija predstavlja glavnu nit koja se provlači kroz čitav film. U tom smislu, ovo ostvarenje je još jedno u nizu kojima režiser pravi omaž pesnicima čiji stihovi su uticali na formiranje njegovog karaktera. I ne, ne morate zaista poznavati opus pomenutog pesnika niti, uopšte, poeziju da biste se prepustili još jednoj filmskoj magiji režisera sa margine! Upravo to je ono svojstveno Džarmušu – taj njegov prepoznatljiv pogled na obične ljude i događaje pretočene u film, na takav način da ne deluju dosadno i monotono. Malo ljudi u savremenom svetu filma ima ovakav talenat.

Paterson je tipičan džarmuševski projekat, na sličnoj ravni sa ranijim radovima iz opusa režisera. I ovog puta, na filmskom platnu se pred nama ređaju scene iz one druge Amerike, lišene blještavila glamura, lažnog sjaja i šminke. U režiserskom prikazu Nju Džerzija dominira urbana scenografija prošarana svim onim elementima koji čine osobenost jednog industrijskog gradića – mirni, prostodušni ljudi, mahom pripadnici radničke klase. Svi oni nam usput otkrivaju deliće svojih životnih priča, iz kojih naziremo njihove nade, snove, karaktere i talente.

Dominantna figura je tihi, nenametljivi vozač autobusa čiji način života pratimo u jednoj sedmici ispunjenoj rutinom ranog buđenja i svakodnevnog odlaska na posao, pasivno učešće u inspirativnim razgovorima putnika u autobusu, zabavljanje sa devojkom nemirnog duha (uloga Golshifteh Farahani) – umetničkom dušom i rođenim sanjarem. Osećaj melanholije je potisnut večernjim šetnjama psa do lokalnog bara, čiji vlasnik ispred šanka drži slike i novinske članke svih viđenijih osoba iz sveta umetnosti i kulture, koje su na ovaj ili onaj način povezane sa Patersonom i Nju Džerzijem. Ono što je osobenost glavnog junaka jeste uživanje u ustaljenim navikama kao i borba za očuvanje individualne slobode i integriteta, što se najbolje ogleda kroz detalje poput odbijanja mobilnog telefona i, u tom smislu, konfrontacije sa društveno nametnutim normama.

Protagonista filma je pažljivi posmatrač gradskog života, ljudi u njemu i svih onih detalja i svakodnevnih pojava, koje svi uzimamo zdravo za gotovo, a koje za jednu pesničku dušu predstavljaju izvor uživanja za sva čula, inspirišući, podstičući na razmišljanje i, na kraju, nalazeći svoje mesto u mislima pretočenim na papir. Njegova devojka, kao srodna duša, ekscentrična buntovnica nemirnog duha, u potrazi za svojim snom, umetničkim izrazom i smislom života – predstavlja antipod Patersonovoj pasivnosti, tihoj prirodi i introvertnosti. Upravo ovo dvoje predstavljaju jedan tipičan par posebih ljudi, čudaka i snažnih individualaca, kakav smo sretali i u ranijim radovima Džima Džarmuša.

Film čitavim tokom radnje i detaljima zapravo predstavlja omaž već pomenutoj poemi Vilijama Karlosa Vilijamsa, a režiser ju je preneo na filmsko platno na takav način da je stvorena prava mala poezija sedme umetnosti ispunjena dobrom glumom, scenografijom, fotografijom, za Džarmuša svojstvenim scenarijom, glumcima različitih rasa, referencama na rokenrol i čitavom skupinom tako kreiranih likova, koji svojim načinom života na filmskoj traci  – ispunjenog slobodom, umetnošću, melanholijom, ljubavlju, usamljenošću – deluju inspirišuće u stvarnom svetu, a ponekad i utešno, pružajući nam mogućnost identifikacije sa istima.

za P.U.L.S.E: Uroš Popović

Lektura i korektura: Milica Veljković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *