Ulogujte se / Kreirajte profil

Džon Lenon u poljima jagoda, zauvek

Bilo je to neko prokleto hladno jutro, devetog decembarskog dana…neposredno posle energetskog kolapsa u celoj Jugoslaviji,  u jednoj kasarni na obali Save, u zgradama koje su se, izgleda, onakve kakve jesu, pravile samo u bivšoj JNA. I dok smo se sudarali po hodnicima i spavaonicama sa krevetima na sprat, iz svih tranzistora, vrhunskog gedžeta tog prošlog i tako dalekog doba, sa bilo koje stanice dopirala je muzika jedne te iste grupe. Na izrečena i neizrečena pitanja, uskoro je stigao odgovor glasom Đoke Vještice na Studiju B o tome šta se desilo nekoliko sati ranije.

Dakle, u jednom trenutku fizički je nestao čovek, koji je bio ne samo osmi najveći  Britanac svih vremena (u izboru BBC-ja), koautor pet od petnaest najboljih ploča rok muzike, peti najbolji glas i  autor treće najbolje pesme (Imagine) svih vremena(časopis Rolling Stone) nego i onaj koji je, uz veliku i malu pomoć svojih prijatelja a naročito Pola Mekartnija,  suštinski promenio tokove društvenih događanja u drugoj polovini prošlog veka, a da to nije učinjeno ratom i politikom.  Asimilirajući sve ono što je do tada bilo rasuto u likovima pojedinaca sa druge strane Atlantika od Čak Berija do Elvisa, i uticaja ritma, bluza i Boba Dilena, preoblikovao je muzičku i kulturnu scenu, prvo Britanije a zatim i celog sveta, etablirajući rokenrol kao jedinstveni i artikulisani izraz tadašnjih generacija.

Ako je to učinjeno prvom fazom u radu Bitlsa, do Help albuma, sledećom od Rubber Soul do Abbey road albuma, pokazano je da,sve što se da zamisliti, može se artikulisati, snimiti i prezentovati. Celokupnim delovanjem promenjena je karta sveta ne samo u muzičkom nego i kulturološkom i socijalnom smislu i anticipirani su svi potonji muzički tokovi koji postoje danas. Istovremeno oblikujući rok kao dominantni muzički izraz, na tragu romantičara uveli su psihodelične supstance kao važan faktor u procesu stvaranja, progovorili su o svojim najdubljim mislima, frustracijama, bavili se politikom, seksom,eolskim kadencama, meditacijom,dvanaestotonskom muzikom …A svojom prvom samostalnom pločom prizvao je pojavu panka i vraćanje  jasnoj emociji i rudimentarnom muzičkom izrazu.

I tako, zalud su se, naravno oglasile sve radio i tv stanice a štampani mediji po celom svetu uključivši i „Politiku“ , objavili vest na prvoj strani, hiljade njih okupilo oko zgrade gde je živeo i umro a  Ronald Regan je kao predsednik SAD-a odao poštu onome koji se tako grčevito borio za pravo nastanjenja u istoj…..Džordž Harison se vratio snu iz kojeg su ga probudili da bi mu saopštili vest, Pol Mekartni je nastavio da radi,

a jedino je Ringo odleteo u Njujork…i…izgleda da tako to uvek biva. Čovek koji je bio okarakterisan kao salonski radikal, zbog svojih veza sa levičarskim pokretima u Americi dobio je FBI pratnju do kraja života, čovek koji je stalno govorio o miru, ljubavi i nenasilju, ironičnom igrom sudbine, ubijen je od strane nekoga ko se toliko poistovetio sa njim, da je njegovim ubistvom  pokušao da oslobodi deo sebe.

Jednom je  rekao da ako rokenrol  treba da ima drugo ime, mogao bi se nazvati Čak Berijem. Tako bi se muzika i kultura  poslednjih pola veka mogla nazvati Bitlsima. Nije bitno kako bi pevao danas. Svako napravi svoj krug  a on je svoju petnaestogodišnju avanturu, koju je počeo sviranjem rok klasika po klubovima u Liverpulu i Hamburgu, završio pločom gde je obradio iste, povukavši se iz javnosti da bi bio otac drugome sinu, onoliko koliko nije bio prvom, i životu  sa ženom u kojoj je našao majku, koja je imala njega a on nikada nije imao nju. Ne znam da li bi i dalje vraćao dobijene kraljevska odlikovanja, da li bi i dalje govorio da su Bitlsi popularniji od Hristosa, da li bi i dalje odskakivao svuda gde bi se drugi trudili da budu neprimećeni i koliko je to danas, uopšte, bitno.  Biće da je to ostavljeno drugima.  Poslednja ploča nam je govorila da je našao mir i da je, valjda, bio srećan.  Nadam se da je tu sreću u svom životu najzad i dobio, jer, čini mi se da to nikad nije bio..od deteta bez roditelja koje je živelo u svetu Alise u zemlji čuda, problematičnog srednjoškolca, čoveka koji je prvi vrisnuo Help, onog koji je eksperimentisao sa heroinom (ne, nije bio prvi u Bitlsima, Pol Mekartni je to upražnjavao pre njega), koji se nije ustručavao da sebe onakvim kakvim jeste pokaže svetu…a to niko pre njega uradio nije …

Danas sam 9 godina stariji a bio sam 21 godinu mlađi u trenutku ubistva. Trebao mi je pola života da bih, suštinski, a ne samo deklarativno, došao do njegovih reči napisanih u potonjoj pesmi…a to je da treba verovati samo sebi i voljenoj osobi. Sve ostalo su zablude, neminovne, hipnotičke i slatke, ali ipak zablude…. a kada se oslobodimo njih shvatićemo, svako od nas pojedinačno, da je san prošao. I da moramo sami dalje…jer život je ono što nam se dešava dok pravimo druge planove.

God is a concept,
By which we can measure,
Our pain,
I’ll say it again,
God is a concept,
By which we can measure,
Our pain,
I don’t believe in magic,
I don’t believe in I-ching,
I don’t believe in bible,
I don’t believe in tarot,
I don’t believe in Hitler,
I don’t believe in Jesus,
I don’t believe in Kennedy,
I don’t believe in Buddha,
I don’t believe in mantra,
I don’t believe in Gita,
I don’t believe in yoga,
I don’t believe in kings,
I don’t believe in Elvis,
I don’t believe in Zimmerman,
I don’t believe in Beatles,
I just believe in me,
Yoko and me,
And that’s reality.
The dream is over,
What can I say?
The dream is over,
Yesterday,
I was dreamweaver,
But now I’m reborn,
I was the walrus,
But now I’m John,
And so dear friends,
You just have to carry on,
The dream is over
.

za P.U.L.S.E:  Boban Savković



10 komentara na tekst Džon Lenon u poljima jagoda, zauvek

  1. preslicavanje

    08/12/2010 at 19:48

    Veličanstven tekst.
    Bravo!

  2. Bojan

    24/12/2010 at 21:16

    Bobane, sa zakasnjenjem, tekst je fantastican. Naravno. Da ne kvarimo komentarima, nego, jel’ znas za ovo:
    http://www.amconmag.com/blog/stop-imagining/
    Dzonov poslednji (neobjavljeni) intervju Plejboju, valjda je posle knjiga izasla. Inace znam od ranije da se on cesto (i glasno) distancirrao od dodeljene mu uloge, ali ovde ima bas zanimljivih citata.

    Nego, oko Dilana, da, oni su bili ortaci i mislim da su uticali jedan na drugog prilicno (cak nagadjam da je Dilan bio blizi Dzonu po mnogo osnova od ostatka Bitlsa). Evo jedne zanimljive epizode:

    http://www.thenation.com/blog/155298/bob-dylans-defense-john-lennon

    A ovo je novijeg datuma i bas mi bilo dirljivo kad sam procitao prvi put:

    http://www.liverpooldailypost.co.uk/liverpool-news/regional-news/2009/05/13/bob-dylan-turns-tourist-as-he-visits-john-lennon-s-liverpool-home-92534-23609203/

  3. Boban Savković

    25/12/2010 at 00:19

    Taj poslednji intervju sam ovih dana čitao. Nisam znao za Dilenovo pismo i njegovu posetu Lenonovoj kući. Za marihuanu jesam:) Odnos njih dvojice je bio izuzetno bitan…negde u nekom od ovih linkova tačno je primećeno da je Dilenov uticaj na Lenona bio presudan za fazu Bitlsa od Help-a pa nadalje. Mislim da je jedna od prvih pesama koju je Lenon napisao pod Dilenovim uticajem bila http://www.youtube.com/watch?v=QAQDTw8bIIA…posle dolazi Norwegian wood i ostale…

    Interesantno je da je Lenon bio taj koji je imao najprisniji odnos sa Džegerom i Ričardsom.

    Ovih dana u Politici izlazi feljton o njegovom životu. Vredi pročitati.

  4. Bojan

    25/12/2010 at 05:41

    Pa jesu se oni svi preplitali tih godina, nije sporno. Cenim da je Dilan bio uzor tematski (jer je radio te topical-tekstove, politicke i ostale, dok su ovi jos bili u rokabiliju/ili bluzu u Stones-slucaju) a oni njemu (i Bitlsi i Stounsi) muzicki. Tojest da je on od njih uzeo taj “novi”, dakle post-1950s’ rokenrol (kad je krenuo elektricno na Bringing It All Back Home) a oni od njega “politicke” tekstove koje je on radio u folk-fazi (koja ovima verovatno nije bila zanimljiva kad su pocinjali, jer nije taj protest folk dobacivao izvan GVilidza a kamoli u inostranstvo).

    Mada jesu Dzon i Bob, cenim, i senzibilitetom klinackim slicni, jer su obojica rokabilijevci u dusi, osim sto je Dilan kasnije obznanio. Voleo bih da napravi neki svoj “Rock ‘n Roll”, znas da mi je to najdrazi Lenonov album 😀 (Bob je do sada te cover-albume radio samo iz folka, ova dva iz ranih devedesetih, Good As I Been To You i World Gone Wrong, a njegove rokabili-obrade su mahom ostale rariteti za nas zaludjenike; znam manje-vise sve Dilanove rokabili-tribute pa mogu i da pobrojim ali da ne oftopikujem tekst o Lenonu).

    Od Stounsa (Moco, intervenisi!) mi je iz ranije faze Mother’s Little Helper nekako najvise “dilanovstina” jer je onako social commentary-pesma.

    Nego super je ova stvar. Ti bolje detektujes muzicke paralele nego ja, a meni je nekako prva (i to tek atmosferski i tekstualno) asocijacija Bitlsi-Dilan, ona stvar sa White Album, Rocky Raccoon :mrgreen:. Ne znam jel’ tu zezaju njega konkretno ili folk-kaubojstinu generalno.

    Nego, ovo kad kazes oko druzenja, znas onu pricu da su Brajan Dzouns i Harison bili najblizi (kao i Lenon sa Dzeger/Ricardsom). Sto mi ima logike jer su imali slicne role u bendovima. A eto obojica i sa Dilanom bili drugari (Harison cak i svirao s njim u Travelin’ Wilburys posle, mojoj omiljenoj grupi iz generacije nakon The Stray Cats i Zabranjenog Pusenja :mrgreen:)

  5. Boban Savković

    25/12/2010 at 11:13

    E, to oko Rocky Raccoon-a treba pitati Mekartnija, njegova je stvar, ali mislim da je, pre svega, parodija na tu, kako kažeš, folk kaubojštinu.

    Dilenov uticaj je bio ponajviše u načinu pisanja tekstova, u unošenju najdubljih emocija, a političke teme su došle dosta kasno (posle smrti Epštajna koji ih je zabranjivao) i prva prava politizirana pesma je Revolution sa Belog Albuma…Lenon se kasnije puno više posvetio tome, dok Mekartnija to i nije interesovalo.

    Interesantno je da su Stounsi bili mnogo više aktivniji u tom socijalno-političkom kontekstu..( i da je to zasluga Džegera, Ričards se mnogo više bavio policijom:)

    Ima ovde na sajtu jedan tekst koji je Džeger napisao o Lenonu. Za sve njih bio je neprikosnoveni autoritet. Hej, pa ko bi mogao naterati Ričardsa da svira bas u ad hoc bendu Dirty Mac? (doduše Klepton je bio zadužen za solo gitaru:) i da budu (Džeger i Ričards) prateći glasovi iz publike na All You Need Is Love?

    Malo je poznat detalj da je još 1967. godine Brajen Džons svirao saksofon na jednoj malo poznatoj The Beatles pesmi imena You Know My Name (Look Up the Number) koja je tek objavlena na Let it be singlu. Inače jedna od pesama koju je Mekartni najviše cenio od svih koje su uradili.

  6. Bojan

    26/12/2010 at 16:38

    Eh, da Dirty Mac :). Nego, jel’ ti dosao nekad do ruku onaj “Masked Marauders”-projekat (ranog) Rolling Stone-a? gde je, za razliku od Dirty Mac-a, LAZNO najavljena postava superbenda sastavljena od sve samih heavyweight-likova tadasnjeg (i sadasnjeg :mrgreen:) rokenrola? Konkretno Dilan, Dzeger, Lenon, Mekartni. Ja sam otud nasao samo onu stvar (koju je taj bend koji su Wenner i Marcus angazovali da svira, izveo dzegerovski bez greske, I Can’t Get No Nookie)

    Oko Rocky Raccoon, u pravu si, premda nisam nikad tu pesmu dozivljavao skroz ‘polovski’ kao, ne znam, Hey, Jude ili Let It Be. Humor mi vise Dzonov, ali i sam kaze “it’s all Paul” tako da nema price…).

    Oko Dilan/Bitlsi paralele, ne znam, mozda je dobra smernica Dilanova post-Blonde On Blonde faza. Jer on se vraca nekom kamernijem folku sa John Wesley Harding i Nashville Skyline (otud i onaj cuveni butleg sa Kesom u studiju) a tada Bitlsi ustvari i rade svoje muzicki najzahtevnije albume. Doslovno, gde staje Dilan sa Blonde On… tu nastavljaju oni sa Revolverom recimo. Mislim da je Lenon prosao slicnu fazu po raspadu benda.

    Nisam znao za Dzounsa i You Know My Name. U pravu si, sjajna (i opskurna!) stvar a podatak onako rokenrol-mitologija do srzi; na nivou Million Dollar Quartet :mrgreen:. Ili Lenon-Mekartnijevog poslednjeg muzickog susreta, A Toot and a Snore, koji nije drugaciji od naslova, ali racuna se dokument

  7. Boban Savković

    26/12/2010 at 20:07

    Lažno je lažno :)…ali imaš pravo “heavyweight likovi i tadašnjeg i sadašnjeg rokenrola”

    Hey Jude je, meni, najbolja pesma koju je Pol napisao u Bitlsima..a i uopšte. Isto tako je mislio i Lenon. Zanimljivo je kako je to njihovo međusobno “nadmetanje” donosilo kreativne uzlete. Posle Bitlsa, Mekartni, ma koliko da se trudio, nikad više nije došao do tih visina. Lenon ih je imao…barem sa Plastic Ono Band albumom odmah posle raspada. Pomenuo si faze koje je prošao u poređenju sa Dilenom…Imagine je bio produkcijski raskošniji od P.O.B albuma, Sometimes je bio promašaj (pre svega izraženim (kvazi)političkim angažmanom), “Mind Games” je lebdenje u vazduhu a “Walls and Bridges” je veoma, veoma sumoran albun. Rokenrol kompilacija je…eh…nešto što bi svako poželeo da uradi na tom nivou..sopstvena obrada pesmama koje si voleo kao dete.

    Zanimljivo je da je, možda, najbolja pesma koju je Mekartni uradio posle Bitlsa “Let me roll it”…u stvari, odgovor na surovi Lenonov napad sa”How do you sleep?” pesmom sa “Imagine” albuma (gitaru svirao Harison)

    Postoji jedan neobjavljeni snimak iz Sgt.Peper’s faze…mislim da se zove Carnival of the Light…voleo bih da to Pol konačno objavi.

    Elem, postoji anegdota da su njih dvojica u Lenonovom stanu, kasnih sedamdesetih, gledali neku emisiju gde je voditelj nudio neku mizernu sumu za ponovno ujedinjenje grupe (za razliku od svih astronomskih do tada). Umalo su pozvali taksi da bi se, nenajavljeni, pojavili u studiju…Ali nisu..legenda kaže da su bili suviše umorni

  8. Bojan

    03/01/2011 at 16:36

    Ovo je super podatak, to za TV-emisiju, bas bi bilo strava da su mu usetali u studio :D.

    Nego, to oko pomirenja, pa znas da na Rock ‘n Roll-albumu Lenonovom (u onoj repriznoj verziji legendarne rane balade Lojda Prajsa, Just Because) ide onaj pozdrav Polu, Dzordzu i Ringu, a vec pre toga su svirali zajedno njih dvojica na onom lost weekend-u (Toot and a Snore in 74), znaci POSLE prozivki i How Do You Sleep. Ustvari i Pol i Dzordz su posle Bitlsa lupili o ledinu, kreativno. Licno, da je Lenon poziveo, ne verujem da bi se Bitlsi drzali u arhivi sve vreme, nastupili bi makar ad hok negde, pogotovo od devedesetih i tog revival-talasa (kad je ustvari svet shvatio da je u rokenrolu sve sto valja uradjeno negde do sedamdesete sa par izuzetaka, i kad su se i Dilan i Stounsi pojavili kao nove-stare velicine, recimo da je jedino opravdanje one MTV-unplugged histerije polovinom devedesetih rezultiralo sa dva albuma, Dilanovim i Stripped od Stounsa, i negde su se vratili u velikom stilu tih godina, Stounsi 1994, Dilan 1997). Seti se da zovu nisu odoleli cak ni The Doors cetvrt veka nakon Morisona (ako se ne varam, jedino je Densmor bio protiv prodaje pesama za reklame, Manzarek i Kriger vec nisu :D, jer su ogromne pare dobili). A bitlsi kao najvece ime, sigurno bi dobili i najnepristojniju ponudu pa bi se vratili ako ne zbog kreativne potrebe, a ono zbog mnogo nula na ceku (ustvari Makartni i Ringo i dan-danas lepo zive od povemenih pojavljivanja u tom svojstvu)

  9. Boban Savković

    04/01/2011 at 11:42

    Znam za taj pozdrav na Just Becouse. Uostalom, mislim, da je emotivno, Lenon ponajviše bio vezan za Bitlse (ima negde ovde na sajtu, na tekstu o I saw her standing there, snimak kada je prvi – i poslednji put – Lenon otpevao tu pesmu sa interesantnom najavom)…Usput i tekst Came Together je svojevrsni opis svih članova grupe..itd..

    Da li bi se okupili?. Pa, verovatno bi se našao neki Bob Geldof (kad je već uspeo da okupi Flojde). Samo, ne mislim da bi novac bio presudan. Dovoljno im je novca da niko od njih notu nije snimio posle raspada grupe.

    A, sa druge strane…ne bi to bilo u redu. Kao što pesma reče: The dream is over. Bili su jedini koji su uspeli da preokrenu svet naglavačke (usput i sami sebe), da uvedu nove standarde, da snime barem…8 neverovatnih albuma, sijaset revolucionarnih pesama, ožene, razvedu, posvađaju i raziđu…i to sve u manje od deset godina.

  10. Bojan

    04/01/2011 at 15:59

    Apsolutno, niko nije prosao tako pun krug (pa se izvrteo jos koji put :mrgreen:), kao oni, za toliko malo godina.

    Malo se izrazih konfuzno ovde oko para, mislio sam da bi Bitlsima (da je Lenon poziveo) ‘cena’ (u smislu popular demand-pritisaka) toliko skocila da bi verovatno bilo nemoguce u jednom trenutku odbiti citavu stvar. Tipa, ono, 1995 imas 55 godina, vidis da se citava stvar PONOVO aktuelizuje na velika vrata, pa mozes da budes ili legenda iza debelog zida, ili da izadjes pred ljude. Svakako tu novac nije osnovni motiv kad vec uradis ono sto su uradili Bitlsi (koji su mogli da ne snime nista od 1966 pa bi opet i njihovi unuci bili bogati ljudi), ali svakako igra ulogu sto ni Lenon nije krio. Da i ne govorim koliko bi on imao sta da kaze i u novije vreme. Jer taj zivot je, kazu, nesto cega se tesko odviknuti, jednom kad stanes na scenu. Evo ti Dilan, koji je finansijski jednako jak vec decenijama koliko i oni. Ne moze me niko ubediti da njemu mnogo ZNACI da samo zbog love svira u nekom Nowhere, West Virginia, pa prekosutra je vec u Moskvi pa onda Sidnej… Jer on ima ogromne pare vec cetiri decenije. A opet, covek je od kraja osamdesetih- dvesto dana godisnje na turneji i to je verovatno jedini deo zivota koji smatra interesantnim.

    A slazem se da je sjajno sto nikom nije palo na pamet da obnavlja Bitlse bez Dzona, sto bi bio nevidjen kretenizam (mada znajuci pohlepu muzickog biznisa, sigurno je tako nesto doslo u glavu nekom sefu nekog upravnog odbora ali srecom i ostalo tamo).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *