Ulogujte se / Kreirajte profil

Džordž Orvel – O utopiji i sreći

Utopija, počev od istoimenog dela Tomasa Mora, postala je termin za idealno ustrojeno društvo – socijalni konstrukt savršenog uređenja ljudskih zajednica. Daleko pre pojave humanizma i renesanse, u Antičkoj Grčkoj, već su nastajale prve utopije. Najpoznatija među njima, opisana je u Platonovom dijalogu “Država” – gde je predstavljeno društvo osmišljeno po uzoru na Spartu, uz neke dodatne idealizacije. Od tada do danas, nastalo je mnogo drugih utopija. Pisali su ih Tomazo Kampanela, Frensis Bekon, Etjen Kabe i mnogi drugi. Kao glavni nedostatak utopija uvek se uzimala njihova neostvarljivost. Ipak, sa razvojem teorijske misli, a i samog čovečanstva, došlo se do novog problema – opasnosti da se utopije ostvare. Otuda potiče i misao ruskog religioznog filozofa Nikolaja Berđajeva, sa kojom se i Orvel sasvim složio – “pošto su ljudi sada u stanju da ostvaruju utopije, pred nama je jedan novi ozbiljan zadatak – kako da ih izbegnemo”.

orvel

U eseju “Zašto socijalisti ne veruju u sreću”, Orvel detaljno razotkriva taj problem. Reč “pozitivno”, kao naznaku smera u kojem (bar idejno) idu utopije, stavlja pod navodnike – on sumnja da utopija donosi sreću. Kritikujući Velsov svet racionalnog hedonizma on naglašava da se ne bi voleo buditi u takvom svetu. Sve “pozitivne” utopije liče jedna na drugu jer postuliraju savršenstvo, ali nisu u stanju dostići sreću. Sreća nije samo teško dostižna nego se teško može i zamisliti. Orvel primećuje – u želji da oslikaju zagrobni život religiozni mislioci su retko bili toliko maštoviti u opisu raja koliko u prikazima pakla. U pokušajima da se zamisli i opiše raj, malo se odmaklo. I sve ovo se ne odnosi samo na zagrobnu ili utopijsku sreću, već i na onu čulnu. U Volterovom opisu Karla VII i njegove ljubavnice pominje se da su “uvek bili srećni”, pri čemu je njihova sreća zapravo bila u beskrajnom prožderavanju i pijankama. Ali, kome se neće smučiti nakon nekoliko nedelja takve “sreće”, ističe Orvel? Ista konstatacija važi i za Rableov opis “srećnika”, koji nalaze utehu u zagrobnom životu, i to u besposlenosti, vinu i zlatnicima. Sve ovo navodi na sledeći zaključak – ljudi nisu u stanju ni da zamisle sreću, osim putem kontrasta.

Dakle, čovečanstvo nije preterano domišljato u zamišljanju blagostanja – uvek predstavlja sreću kao suprotnost stvarnosti. U tom smislu, ni pesnički motiv radosnog proleća nije vezan samo za proces ponovnog rađanja prirode i povratka lasta – u srednjem veku je kraj zime bio mnogo krupnija stvar nego danas, ljudi bi tada dobijali sveže povrće, mleko i meso, mogli bi da izađu iz skloništa gde su se prethodno krili od mrazeva. Otuda sva radost! Ne toliko u samom proleću koliko u kraju zime. Gotovo svi stvaraoci utopija liče na čoveka kojeg boli zub, i čija je sreća u tome da prođe zubobolja, zaključuje Orvel.

Ostaje da se zapitamo, ako utopije ne donose dobro, šta je onda pravo rešenje za napredak čovečanstva? Mnogo razumniji način delovanja je u prihvatanju nekih opštih principa ka kojima bi čovečanstvo trebalo težiti, detalje ostavljajući za kasnije. Pokušaji zamišljanja savršenstva ne vode ničemu drugom, osim spoznaji sopstvene praznine. Da je zaista tako, Orvel potvrđuje primerom Džonatana Svifta – neobično kreativnog u ismejavanju čovečanstva, ali prilično nemoćnog u opisu bića koje bi bilo savršenije od čoveka.

Žan-Žorž Viber - "Guliver i Liliputanci"

Žan-Žorž Viber – “Guliver i Liliputanci”

Nije teško zaključiti da Guliverova putovanja nisu dečija priča, već vešto kamuflirana povest mizantropa koji na domišljat način iskazuje svoj odnos prema čovečanstvu. Ipak, u četvrtom delu, gde govori o utopijskoj zemlji Huinhma, po mišljenu Orvela, Svift nije bio toliko maštovit.  Huinhmi (predstavljeni kao konji) su suprotnost odvratnih Jahua (ljudi) – ne znaju lagati, umiru isključivo prirodnom smrću, ne boje se smrti, ne žele moć (čak i ne znaju za tu reč), ne svađaju se međusobno, i provode svoje dane okupirani delatnostima razuma.

Ipak, Orvel ne oseća nikakvo divljenje pred tim stvorenjima, već ih ocenjuje kao neverovatno dosadna, a sve njihove aktivnosti podvodi pod jednu – izbegavanje neprijatnosti. Time odbacuje i tu utopiju, ukazujući na nedostatak gotovo svih, i izvodeći važan zaključak – ako se ljudima oduzme sve ono što je Svift kritikovao, ostaje samo golo postojanje. Slično ispada i kod drugih utopija, i otuda Orvel za kraj poručuje – koliko god da je Svift želeo da predstavi huinhme kao savršene, kod njega kao čitaoca izazvao je suprotan efekat, te njemu odvratni jahui ostavljaju mnogo više nade nego racionalni huinhmi.

Za P.U.L.S.E Milovan Đokić

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Džordž Orvel – O utopiji i sreći

  1. Pera

    03/08/2016 at 18:21

    HAKSLI O SREĆI – Nekoliko zanimljivih dodataka

    “Kako bi bilo lepo”, pomisli, “kad se ne bi moralo misliti o sreći!”
    _______________________________________________

    “Jedna od glavnih funkcija prijatelja jeste da izdrži (u blažem i simboličnom obliku) kazne koje bismo želeli, ali ne možemo, da izvršimo nad našim neprijateljima.”
    _______________________________________________

    “Prava sreća uvek izgleda prilično mršava stvar u poređenju sa natkompenzacijama za bedu. U stanju zadovoljstva nema ničeg od onog sjaja koga ima u muškoj borbi protiv nesreće, nimalo slikovitosti koje ima u rvanju sa iskušenjima, ni konačnom padu prouzrokovanom strašću ili sumnjom. Sreća nikad nije veličanstvena.”
    _______________________________________________

    “Mi ne pripadamo sebi više nego što nam pripadaju stvari koje su naša svojina. Mi nismo stvorili sebe, stoga ne možemo ni biti iznad sebe. Mi nismo svoji gospodari. Mi smo božja svojina.”

    Oldos Haksli

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *