Ulogujte se / Kreirajte profil

Džozef Konrad – Između uzvišenosti i niskosti

Složena kardiologija tame

get_img

Jedan od romana koji su obeležili prošli vek, Srce tame Džozefa Konrada, poznatiji je po slobodnoj, ali izvanrednoj adaptaciji u Kopolinom filmu Apokalipsa danas.

Odrednica “veliki engleski pisac”, kada je reč o Džozefu Konradu (1857-1924) nije tek prazna poštapalica, već i podsećanje na činjenicu da je Konrad rođen u Poljskoj, kao Teodor Juzef Konrad Korženjovski, i da je engleski jezik istinski počeo da uči tek u dvadeset prvoj godini. Uz svu podozrivost prema biografskom i psihoanalitičkom tumačenju osobenosti njegovih književnih dela, čini se da ipak nije moguće poreći značaj Konradovog preranog, a konačnog odlaska iz Poljske, i to ne samo u konkretnom, praktičnom smislu, već mnogo više u duhovnom, umetničkom – u profilisanju tematike i određivanju osnovnog tona njegove pripovedačke proze. Duhovni eskapizam, ostvarivan kroz mladalački strastveno i potpuno predavanje svetu avanturističkih romana, očito nije mogao u potpunosti da zadovolji njegovu opsesivnu želju za bekstvom; ta želja imala je i svoj znatno konkretniji, fizički aspekt, koji se mogao realizovati jedino konkretnim izmeštanjem u drugi svet.

Nevolja je bila u tome što svet kome je po rođenju pripadao najpre nije želeo da mu to dopusti, a potom da mu oprosti. Naime, u vreme kada je Konrad u 17. godini, poslušavši “zov mora”, zauvek napustio Poljsku, njegova otadžbina prolazila je kroz izuzetno težak period svoje istorije. U najdramatičnijoj etapi borbe za oslobađanje od ruske vlasti, Poljska nije mogla olako da se liši nijednog Poljaka, naročito ne mladog i obrazovanog potomka porodice istaknutih patriota i buntovnika. A Juzef Korženjovski, mladi, daroviti i obrazovani izdanak porodice patriota i revolucionara, odlučio je iz nekih za njega neopozivih, a za sve druge potpuno nerazumljivih razloga, da umesto zadatog patriotizma odabere apatridski život pomorca. Otadžbina mu to neće nikada oprostiti; mnogo je, međutim, važnije to što Konrad ni sam sa sobom, izgleda, čitavog života nije uspeo da raščisti dilemu da li je odlaskom iz Poljske postupio kao principijelan mlad čovek kome se treba diviti zbog toga što po cenu potpune neshvaćenosti i osude sredine hrabro i odlučno sledi svoje ideale, ili kao moralna ništarija, bednik koga treba prezirati zato što je, gonjen pre svega sopstvenim kukavičlukom, okrenuo domovini leđa u času kada joj je bio najpotrebniji.

Otud, najverovatnije, sveprisutnost motiva bekstva, tema poverenja i izdaje, krivice i iskupljenja, u njegovim romanima; otud u njima i večita nemogućnost da se vaspostavi jasna granica između herojstva i kukavičluka, uzvišenosti i niskosti, između natčoveka i beštije s ljudskim likom. Konradovi najbolji romani, dela kao što su Lord Džim (Lord Jim, 1900), Nostromo (Nostromo, 1904), a nadasve Srce tame (Heart of Darkness), umnogome žive upravo od takvih nedoumica. Uticaj sasvim specifičnih okolnosti života profesionalnog pomorca, u kojima je Konrad proveo dvadesetak godina, prisutan je u njegovom delu pre svega kroz jednostavnu, ali uzbudljivu i ubedljivu filozofiju pomorskog života. Takvo shvatanje života utemeljeno je na dvema značajnim iskustvenim premisama: prvoj, da je ljudski život krhak i nesiguran, te da može biti okončan u najneočekivanijem trenutku; i drugoj, po kojoj je čovek u tom životu uvek beznadno sam, bez obzira na prividnu snagu spona koje ga vežu s drugim ljudima. I jedno i drugo s bolnom neposrednošću oseća se u životima i stavovima Konradovih junaka: brod je mikrokosmos u kome samoća postaje bezmalo fizički opipljiva, a život zlokobna igra na sreću u kojoj je jedino gubitak izvestan.

Džozef Konrad je u godinama provedenim na moru sve to doživeo, osetio i shvatio nebrojeno mnogo puta; nikada, međutim, tako snažno kao na svom poslednjem velikom pomorskom putovanju: onom u “srce tame” belgijskog Konga. To će mu putovanje 1890. godine potpuno izmeniti život: najpre time što će bolest zarađena u prašumama afričke nedođije staviti tačku na njegovu karijeru aktivnog pomorca, a potom i time što će put u Kongo zanavek izmeniti i njegov unutrašnji svet – i to tako duboko, sudbonosno i nedokučivo da će na temeljima tog iskustva nastati Konradovo, iz perspektive početka XXI veka, nesumnjivo najznačajnije delo: kratki roman pod naslovom Srce tame.

Poput većine priča koje su promenile istoriju književnosti, i priča Srca tame gotovo je uvredljivo jednostavna. Dok nadomak Londona, na brodu ukotvljenom na Temzi čekaju plimu koja će im omogućiti da uplove u londonsku luku, Čarls Marlo – Konradov omiljeni junak i pripovedač, koji te dve uloge obavlja u nekoliko romana – četvorici prijatelja priča povest jednog svog ranijeg putovanja. Na tom putovanju, u službi belgijske trgovačke kompanije i sa zadatkom da zameni nastradalog kapetana rečnog parobroda, Marlo plovi drevnom rekom pravo u doskora netaknuto srce Afrike, užasnut gramzivošću “civilizovanih” otimača slonovače, i zainteresovan pričama o tajanstvenom Kercu, jednom od njegovih prethodnika, koji je među domorocima postao neka vrsta božanstva. Susret sa teško obolelim Kercom za Marloa je susret s otelovljenjem degradacije sveta iz kog obojica potiču, ali i susret koji donosi strašnu spoznaju dubine do koje može da se sunovrati uzvišena ljudska priroda. Jer, Kerc je neko ko je blagodareći svojim mnogostrukim natprosečnim sposobnostima, i u svom rodnom podneblju uživao veliki ugled i divljenje. Pretvoren u nakaznu masku izopačene uzvišenosti, Kerc umire ostavljajući kao testament i presudu nepopravljivom svetu svoje poslednje reči: “Užas! Užas!”U završnoj sceni romana, Marlo će po povratku, pri susretu s Kercovom verenicom te reči prećutati; reći će joj da je poslednje što je Kerc u životu izgovorio bilo – njeno ime. Marloova priča se tu okončava; dolazi plima, a bezimenom pripovedaču čini se da ih dalji put vodi “u srce beskrajne tame”.

Uprkos svojoj snažnoj i prepoznatljivoj mitskoj dimenziji, Srce tame je roman koji i te kako pripada vremenu u kome je nastao. To je vreme poslednjeg pohoda velikih sila na preostala, sve malobrojnija neosvojena mesta na mapi sveta. Tradicionalnim kolonijalističkim imperijama kakve su bile Engleska, Francuska ili Španija, u to doba nameću se kao konkurenti i Belgija, Rusija, Japan i Sjedinjene Američke Države. Proces “otvaranja” Afrike, kao poslednjeg velikog prostranstva primamljivog za kolonijalnu ekspanziju, još jednom je pokrenuo sva civilizacijsko-etička pitanja kojima su i u prethodnim vekovima bile opterećene kolonijalističke težnje i nastojanja. Sva ta pitanja u svojoj osnovi svode se na sukob civilizacije i primitivizma, problematičan zbog toga što bi trebalo da bude očit i jednoznačan, a nije; zbog toga što podela uloga nije uvek onakva kakvu bi kolonizatori želeli da nametnu. Nije, naime – još od Robinzona Krusoa – jasno ko je plemeniti prosvetitelj, a ko divljak, odnosno, nije li uvek reč o susretu plemenitog divljaka i civilizovanog varvarina; jasno je samo to da ne treba suditi po onome što se vidi na prvi pogled. Zbog toga, pitanje svih pitanja ostaje: da li baklja civilizacije u primitivni svet donosi svetlost prosvetljenja, ili požar koji će uništiti i poslednje ostatke praiskonski čiste ljudskosti? Primamljiv je, ali i opasno pojednostavljen, često istican zaključak da je Konradov odgovor na to pitanje sublimiran u reči “užas”, kojom Kerc na rastanku od života presuđuje i sebi i svetu koji mu je obezbedio uslove za tako spektakularni moralni sunovrat.

A ko je, zapravo, ili šta je Kerc, i na šta se odnosi njegova završna presuda, sabijena u tu jednu jedinu reč? Kerc umire kao zabludeli podvižnik, pali anđeo otuđen od svih božanskih i ljudskih zakona, ali umire, očigledno, i kao predstavnik civilizacije koja ga je takvim učinila. “Užas” je krajnji cilj do kog stiže svaki idealizam zatrovan ideologijom koja bi trebalo da opravda njegovu zloupotrebu; nekada plemeniti i mnogostruko daroviti Kerc postao je vrhovni poglavar pakla koji je sam stvorio: bez njegovog misionarskog delanja, svet u kome se obreo sačuvao bi svoju – ma kako primitivnu – nevinost i čistotu. Zato je “užas” i zaključak koji govori ne samo o pogubnom delovanju opakog evropskog imperijalizma na dirljivo netaknutu Afriku, već i o sumnjivoj moralnoj prirodi svakog misionarstva. “Civilizacija” i “varvarstvo” – reči su koje kao da i samim svojim konotacijama daju civilizovanom zapadnom svetu dopuštenje, čak i zadatak da popravlja, oplemenjuje, i usrećuje onaj koji je prozvala “varvarskim”. Pri tome, niko nikada nije pitao “varvare” da li uopšte žele tu vrstu napretka, oplemenjenosti i sreće, pa tako još od postanka sveta traje tragičan nesporazum između prinudnih usrećitelja i prinudno usrećivanih. Na strani ovih prvih je moć, na stani drugih – iskonsko, prirodno pravo čovekovo da svoj život uređuje po vlastitoj volji i meri, pravo na slobodu. Najčešće se – kao u priči o Kercu – taj sukob završava tako što slobodu gube i jedna i druga strana: domoroci iz džungle izgubili su je u trenutku kada je Kerc kročio nogom u taj svet, a Kerc onoga časa kada je, postavši njihov Bog, prestao da bude čovek.

Time dospevamo do završnog, verovatno najznačajnijeg aspekta značenja Kercovog “užasa”: za Konrada je čovek – u svojoj najrudimentarnijoj ljudskosti, a mimo svih ideologija i kolektivnih ideala – jedina prava mera svakog “užasa”, i svake uzvišenosti. Tu Marlo, preneražen, sagledava koliko se Kercov “užas” odnosi i na svet iz kog potiče, i na svet u koji je dospeo, i na njega – Kerca – samog, ali i na Marloa i, dakako, na “licemernog čitaoca”. Kerc je “jedan od nas”, i to je ono što će Marloa nagnati da pokuša da mu mrtvom vrati dostojanstvo zakopano duboko u mulj na obalama Konga. Otud njegova završna laž, upućena Kercovoj ucveljenoj verenici – tvrdnja da je Kerc umro s njenim imenom na usnama. U paroksizmu besmisla, dostojnom završetka Kercovog zastrašujuće apsurdno protraćenog života, i ta je laž, naravno, apsurdna: nemoguće je, u samrtnom ili bilo kom drugom času, prizivati ime nekoga ko nema imena. S bezazlenošću Šekspirove Mirande – u ovom slučaju skrhane saznanjem da je “vrli novi svet” nestao zajedno s čovekom u kome je videla otelovljenje svega najboljeg u tom svetu, ali nepoljuljane vere u svog heroja – Verenica zahvalno prihvata Marloovu u magnovenju izrečenu laž. Njegova motivacija u tom trenutku zaista se svodi na neku vrstu instinktivne samoodbrane.

On, dakako, ne laže da bi sačuvao mrtvog Kerca, koga i dalje mrzi sa strašću izneverenog idolopoklonika. Ne čini to ni zato da bi Verenicu poštedeo završnog, neizlečivog razočaranja – naprotiv, njena nepokolebljiva vera u Kerca raspiruje u njemu nekakvu srdžbu koja bi ga pre mogla dovesti do potpuno suprotne odluke. Upravo u toj srdžbi nazire se klica Marloove laži: na bolan način oslobođen svih zabluda o ljudskoj veličini i uzvišenosti, on Verenici zavidi zbog toga što u svojoj bezmernoj patnji i dalje može da takve zablude sebi privije kao melem na ranu. Marlo, dakle, izgovara laž pre svega zato da bi i za samoga sebe sačuvao sličnu, ma kako krhku i varljivu mogućnost utehe zasnovane na veri u ideal. Time zapravo nastavlja tamo gde je Kerc stao: sa punom svešću o tome da je takva vera tek puka iluzija i opsena, on čini sve da ta opsena postane što uverljivija. Zato na kraju romana pred njim stoji “srce beskrajne tame”, i to ovoga puta ne u afričkom bespuću, već usred civilizacije iz koje je potekao. Srce tame, dakle, nije nekakav metaforički geografski toponim, već neznano, i za većinu nedodirljivo mesto na mapi ljudske duše.

Takvu je mapu Konrad želeo da iscrta dok je kao mladić žudeo da zaroni u beline na geografskoj karti, i na njoj je decenijama predano radio ispisavši hiljade i hiljade stranica. Onih stotinak koje čine roman Srce tame vrhunsko su ovaploćenje njegove umetničke vizije. Svođenje te vizije na apologiju – ili osudu, svejedno – britanskog imperijalizma, ili na problem piščevog navodnog rasizma, ili mizoginije, osiromašenje je koje svedoči o neshvatanju suštinskog smisla Konradove proze.

Srce tame je, naime, delo koje englesku književnost prevodi iz XIX u XX vek, iz jednog osnovnog razloga. Književnost XIX veka samouvereno je tražila odgovore na ono što je smatrala temeljnim ljudskim nedoumicama, pri čemu je ljudsko biće posmatrano pre svega kao proizvod neposrednog socijalnog okruženja; književnost dvadesetog nastoji da postavi ključna pitanja, sa jasnom svešću o tome da na svako od njih ima onoliko odgovora koliko je subjektivnih svesti kroz koje se mogu sagledati, i to ne nužno unutar okvira zadatih društvenoistorijskih okolnosti. Takva umetnost vraća se čoveku, i vraća čoveka samome sebi u svetu u kome je ljudska jedinka sve bolnije i beznadnije otuđena ne samo od svojih sapatnika, već i od sebe same. Otud proističe svest o posvemašnjoj apsurdnosti sveta, i ljudskog života u njemu; svest o tome da se istorija – kao neinventivna priča – beskrajno ponavlja, ne učeći ljudski rod ama baš ničemu. Pisci su tu da bi – možda – u svemu tome potražili i pronašli nekakav smisao, ali pre svega zato da bi tu dosadnu priču učinili zanimljivom.

Želja da se spozna nedokučivo, da se ispripoveda neizrecivo, karakteristična je za skeptičnu modernističku samosvest. Ta vrsta samosvesti, prvi put u istoriji engleskog romana, jasno se prepoznaje u delima Džozefa Konrada. Tmina u koju na kraju romana Srce tame uranja Čarls Marlo, tmina je mračnog doba koje je na pragu, ali i tama nove, još nepoznate umetnosti, kakvu to novo doba nalaže kao nužnost. Gaseći baklju civilizacijskog optimizma i naivne vere u napredak ljudskog roda, kojima se licemerni XIX vek tako razmetljivo dičio, Konrad u Srcu tame pali prve iskre one umetnosti čija će svetlost, prigušeno ali postojano, obasjavati epohu koja dolazi. Epohu kojoj će svetlost, kakva-takva, biti i te kako potrebna.

Zoran Paunović

2 komentara na tekst Džozef Konrad – Između uzvišenosti i niskosti

  1. Emilie

    11/06/2014 at 17:57

    Briljantan! Hvala mu sto postoji.

  2. Pingback: Džozef Konrad – Srce tame [Knjiga dana] - Fenomeni

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *