Ulogujte se / Kreirajte profil

Eрнст Јингер – Пркосан живот једног Анарха (део I)

Најзанимљивији, најпроницљивији и, евентуално, „претећи“ тип писца и мислиоца није онај који само пркоси конвенционалним категоризацијама мисли, већ онај који нуди дубоку, продирућу критику илузија, које многи сматрају за догму. Један од таквих, Ернст Јингер (1895-1998), писац чији први радови долазе до изражаја током немачке Вајмарске Републике, где у форми дневничких записа приказује своје искуство јуришника са прве линије фронта, у борбама током Првог светског рата. Контроверзнa природa његовог писања, као и њена дуготрајност, доказује и чињеница да је и даље један од најважнијих књижевних и културних али и најомраженијих личности двадесетог века у Немачкој. Када је имао деведесет осам година, Јингер је био предмет интензивно непријатељске размене у New York Review of Books између једног обожаваоца и критичара његовог рада.[1] На његов стоти рођендан, у Источном Берлину, одржан је веома оштар и подругљив музички перформанс који је њему посвећен. Са друге стране, Јингер је добитник најпрестижнијих књижевних награда у Немачкој, Гетеове и Шилерове награде. Постао је римокатолик у сто првој години, добио је похвалу од папе Јована Павла II, а био je и почасни гост француског председника Франсоа Митеранa и немачкoг канцелара Хелмута Кола на церемонији француско-немачког помирења у Вердену 1984. године. Иако је био изузетно успешан у готово свакој фази свог веома дугог живота, његов рад у периоду Вајмарске Републике не само да му је обезбедио присуство у немачкој културној и политичкој историји, него је његов тадашњи рад постао мерило којим се већи део његовог каснијег рада процењивао и због чега се његова репутација доводила и још увек се доводи у питање.[2]

Ернст Јингер рођен је 29. марта 1895. у Хајделбергу, али је одрастао у Хановеру. Његов отац, који се такође звао Ернст, био је хемијски инжењер који се обогатио на рудницима калијума, чиме је омогућио себи да оде у пензију у својим четрдесетим. Иако одгајан као евангелистички протестант, Јингеров отац није веровао у конвенционалне религије, што је био случај и са његовом мајком, Каролином, образованом женом, средње класе, чија су интересовања била везана за богату немачку књижевну традицију, као и за борбу за женску еманципацију. Политички гледано његови родитељи су били либерали, не баш радикални, што је било типично за „буржоазију у успону“, у периоду пре рата. Ернст Јингер одрастао је у том богатом и сигурном буржоаском окружењу. Његове касније активности и  веровања које је исповедао, могу се најлакше разумети као револт против комфора и сигурности у којима је васпитаван. Као дете, био је страствени читалац прича о авантуристима и војницима, али и лош ђак који се није добро прилагодио веома крутом пруском образовном систему. Његови учитељи су се највише жалили да није превише обраћао пажњу на часовима. Као адолесцент, постао је члан Вандервогела, немачког еквивалента извиђачких одреда.[3] Током боравка у интернату, близу куће његових родитеља, 1913. године, са својих седамнаест, Јингер је први пут показао своју склоност за оно што се може назвати авантуристичким стилом живота. Само шест месеци пре матурирања, Јингер је без икаквог знања и разговора са породицом, напустио школу и побегао. Новац који му је служио за плаћање школских дажбина и трошкова живота, искористио је да купи ватрено оружје и карту до Вердена, где се прикључио француској Легији странаца, елитној војној јединици при француској армији, са репутацијом која је привлачила познате бегунце, криминалце и војне плаћенике, која прихвата регруте свих националности. Јингер није имао намеру да остане у Легији странаца. Желео је да буде послат у Африку, што се на крају и догодило. Након тога, Јингер је дезертирао, само да би био ухваћен и послат у затвор. Јингеров отац пронашао је способног адвоката за свог „својеглавог сина“, који је осигурао његово ослобођење. На крају, Јингер се вратио школи и са закашњењем успео да је заврши. Убрзо након тога, Јингер се поново вратио војничкој униформи.[4]

Eрнст Јингер у униформи, слика која је стајала на првој страни трећег издања његовог најпознатијег дела „Челична олуја“ (1922)

Војник и писац ратног дневника

Лета 1914. године, Јингер се одмах пријавио као добровољац, када је чуо да је Немачка ушла у рат. Након два месеца обуке, прикључио се резервној јединици, која је била стационирана у општини Шампања. Јингер се бојао да ће рат бити завршен пре него што буде имао прилику да га истински доживи. Овакав став није био неуобичајен за многе војнике који су се борили за своје државе. Постављало се питање, због чега је толики број младих људи са таквим ентузијазмом, желело да гледа „смрти у лице“? Можда због тога што многи од њих нису били свесни какве страхоте су их чекале. У Јингеровом случају, његова побуна против сигурности и богатства његовог буржоаског одрастања, већ је била демонстрирана одлуком да се прикључи франуској Легији странаца. Због свог средњешколског образовања, нешто што војницима који су пореклом били из нижих слојева није било приступачно, Јингер је био изабран да похађа обуку за официра. Непосредно пред почетак његовог официрског образовања,  по први пут био је изложен ратној борби. Од самог почетка, носио је са собом џепну свеску, и записивао је своја запажања са линије фронта. У његовим записима предњачи карактеристичан тон отуђености, где себе поставља као обичног посматрача ратних догађаја. Средином 1915. године, Јингер је први пут рањен, међутим рана коју је задобио на бутини била је лакше природе, па је опоравак трајао само две недеље. Након тога, унапређен је у чин поручника.[5]

У двадесет првој години, Јингер постаје вођа извиђачког тима на Соми, чији је задатак био да током ноћи тражи мине које су поставили Британци. У то време, стекао је репутацију храброг војника, који за разлику од многих, није размишљао о сопственој безбедности. Посебно снажан утисак на њега, оставиле су челичне машине које су се користиле током рата. Током битке на Соми, рањен је три пута, за шта је био награђен Гвозденим крстом првог реда. Након опоравка, поново се вратио на фронт. Током једне битке, одлучио се на једну врло ризичну акцију, када се бројчано надмоћнијим Британцима супротставио са само двадесет људи. Пребачен је да се бори са Французима у Фландрији, где је изгубио десеторицу од четрнаесторице војника, и био је рањен у левој руци, токог француског гранатирања њихових положаја. Због великих људских губитака, био је доста критикован од стране надређених официра, због чега је Јингер почео да ствара презир према војној хијерархији, сматрајући да је напредак у њој везан искључиво за класни положај појединца, а не за искуство у борби. На крају 1917. године, прошавши већ скоро три ратне године, Јингер је пети пут био рањен током изненадног напада Британаца. Био је погођен метком у главу, који му је направио две рупе на шлему. Због заслуга у овој бици добио је орден Укрштених мачева владарске куће Хоенцолерн. У марту 1918. године, Јингер је учествовао у још једној бици са Британцима, изгубивши осамдесет седам војника од сто педесет.[6]

На фронту, ништа више није инспирисало Јингера као лична храброст и издржљивости коју показују војници. Једном је „пао на земљу у сузама“ испред младог војника који је неколико дана пре тога могао да понесе само једну торбу муниције, док је у том тренутку, након што је преживео напад британских граната, био способан да понесе две торбе муниције. Тема која се константно понавља у Јингеровим делима у којима описује своје ратно искуство је начин на који рат подстиче најпримитивније људске импулсе. У суштини, људима је дата дозвола за понашање које би се у мирнодопским условима водило као криминално. Писао је хладнокрвно о окупираним градовима који су спаљени током повлачења или промене положаја. Међутим, Јингер такође показује способност за емпатију током својих борбених напора. Он се уздржао од пуцања на опкољеног британског војника након што му је показао портрет своје породице. Рањен је поново у августу 1918. године. Био је погођен у груди, где је метак прошао директно кроз плућа, што је била најозбиљнија рана коју је задобио током рата. Након што је био погођен, успео је да пуца и смртно рани британског официра. У покушају да га тако тешко рањеног носилима пренесу са бојног поља, један војник који га је носио погођен је и био је смртно рањен. Након тога, други немачки војник пребацио је Јингера на своја леђа, међутим и тај војник је био смртно погођен, и Јингер је пао на земљу. На крају, лекари су успели да га спасу и извуку из опасности. Ово је било последње Јингерово искуство током Првог светског рата.[7]

Кроз челичну олују

Јингеру се на дуже стазе доста исплатило вођење ратничког дневника. Он је постао главна тема његове прве, и најпознатије књиге –  Челичне олује, која је објављена 1920. године. Инспирацију за наслов Јингер је нашао у старом исландском миту. Јингер је књигу објавио после сугестије свога оца. Антиратно расположење било је екстремно велико у то доба у Немачкој, Јингер није успео да пронађе издавача, па је његов отац у последњем тренутку успео да договори да се књига изда у приватне сврхе. Челична олуја се веома разликовала од сличних књига које су, у то доба, објављивали ратни ветерани, као што је Ремаркова На западу ништа ново и Дос Пасосова Три војника. Јингерова књига није нимало слична делима ова друга два аутора, који су се разочарали у рат и његове ужасе. Уместо тога Јингер приказује рат као авантуру у којој је војник суочен са највећим могућим изазовом, да се бори до смрти са непријатељем. Иако је Јингер сматрао себе родољубом, и под утицајем  Мориса Бареса[8] постаје веома оштар немачки националиста, његов приказ борбе у рату, као идеалној прилици да се људска воља тестира, превазилази уобичајене ставове који су у то време заступљени код немачких националиста. За Јингера ратник није само онај који испуњава патриотску дужност, показујући тиме свој дубок осећај лојалности својој земљи, нити је то стеротип војника кога част и покорност обавезују да прати наређења својих претпостављених у стрмоглавом маршу ка смрти, нити је ратник идеалиста који се бори за неко „веће добро“, као што су политички и религијски идеали. Уместо тога, рат сам по себи је идеал за Јингера. По овом питању, види се утицај Ничеа, чија изрека „добар рат оправдава сваки повод“, даје згодну потпору Јингеровим описима борбе војника на живот и смрт.[9]

Корице књиге „Челична олуја“ (In Stahlgewittern) из 1922. године.

Овакав Јингеровог поглед на рат, најбоље илуструје последња страна књиге, првог издања Челичне олује. Иако је у другом издању на крају књиге додат националистички поклич „Немачка је вечна, не може умрети!“ – који је касније обрисан у трећем реиздању које је објављено 1934. године, када су већ национал-социјалисти дошли на власт, оригинално издање се завршавало сценом у којој се Јингер налази у болници, где се опоравља од последње ране коју је задобио током рата. Нема спомињања немачког пораза који се догодио неколико месеци касније. Књига је јасно о Јингеру, не о Немачкој, и Јингерови описи рата упоредо приказују, изузетан ниво отуђености за неког ко четири године гледа смрти у лице, док је ратна битка оличена у „вољи за моћ“, док су клишеи патриотског пијетета стављени у други план.

Заиста, Јингер је ишао толико далеко да је тврдио да се победници и губитници налазе и на једној и на другој зараћеној страни. Прави победници нису они који су се борили у одређеним армијама, или за одређену земљу, него су победници они који су прихватили изазов који се нашао пред њима, и који су суштински достигли, оно што Јингер наводи као врховно стање просвећења. Он је веровао да рат открива одређене фундаменталне истине о људској природи. Прво, илузије које су обухватале мир, прогрес и просперитет, претходног буржоаског поретка, потпуно су разбијене. Оваква размишљања била су честа током послератног периода, али је интересантно да Јингер показује одушевљење због тога, док су други због таквог стања били преплављени негативним емоцијама. Доживотни шампион просветитељског либерализма, Бертранд Расел, чији је живот био дугачак скоро као Јингеров, и који је посматрао многе догађаје из различите филозофске перспективе у односу на Јингера, једном је рекао, да нико ко је рођен пре 1914. године, није знао шта значи истински бити срећан.[10] Друго, Јингер је приметио да је технолошки напредак, значајно изменио природу ратовања, не само у чистом механичког смислу, већ на једном, много вишем, егзистенцијалном нивоу. Некада је човек управљао оружјем, у правцу у којем он жели да се битка одвија. Данас оружје које нам је донела модерна технологија и индустријска цивилизација суштински управљају човеком. Машине су водиле борбу, а не војници. Човек се просто препустио тој спољној доминацији оружја. На крају, супериорност моћи и немилосрдна природа људског постојања, била је демонстрирана. Ниче је био у праву. Трагично, Дарвинова теорија о људској природи, показала се као тачна.

Челична олуја била је прва од неколико Јингерових радова који су се заснивали на његовом искуству војног официра, а које је Јингер објавио током двадесетих година прошлог века. Честар 125 описује борбу између две мале групе војника. У овој књизи, Јингер наставља да истражује филозофске теме присутне у његовој првој књизи. Специфичност технолошке модернизације током Првог светског рата, огледа се у томе што се људска улога значајно смањила у корист машина – авиона, тенкова, митраљеза. Још једном, борбени дух војника, бацио је у други план „џингоистички национализам“.

Још једно дело Јингера са почетка двадесетих година, Рат као унутрашњи доживљај, бави се психологијом рата. Јингер је закључио да је цивилизација само маска која сакриву примордијалну природу човека, која се једина открива у току рата. Заиста, рат је допринео подизању човечанства на један виши ниво. Ратник постаје нека врста боголике звери, боголике у својим надљудским квалитетима, али животињске по својој крволочности. Вечита претња смрти, постаје некако опијајућа. Живот је на врхунцу, када је смрт најближе. Јингер описује рат као борбу за идеал која надилази појединачне политичке и културне идеале сукобљених страна. Овај идеал је храброст. Част га обавезује да поштује храброст непријатеља. Ослањајући се на Ничеову филозофију, Јингер закључује да је рат произвео „нову расу“, која је заменила стара веровања, која су се ослањала на религије, дајући првенство „вољи за моћ“.[11]

Кит Престон

За П.У.Л.С.Е Превели и приредили: Игор Стевановић Орељ и Стефан Златановић

[1] Ian Buruma, The Anarch at Twilight, New York Review of Books, Volume 40, No. 12, June 24, 1993. Hilary Barr, “An Exchange on Ernst Junger”, New York Review of Books, Volume 40, No. 21, December 16, 1993.

[2] Nevin, Thomas. Ernst Junger and Germany: Into the Abyss, 1914-1945. Durham, N.C.: Duke University Press, 1996, pp. 1-7. Loose, Gerhard. Ernst Junger. New York: Twayne Publishers, 1974, preface.

[3] Nevin, pp. 9-26. Loose, p. 21

[4] Loose, p. 22. Nevin, pp. 27-37.

[5] Nevin. p. 49.

[6] Ibid., p. 57

[7] Ibid., p. 61

[8] Морис Барес, био је француски књижевник, новинар, националистички политички агитатор. Извор: http://en.wikipedia.org/wiki/Maurice_Barr%C3%A8s

[9] Nevin, pp. 58, 71, 97.

[10] Schilpp, P. A. “The Philosophy of Bertrand Russell”.  Reviewed Hermann Weyl, The American Mathematical Monthly, Vol. 53, No. 4 (Apr., 1946), pp. 208-214.

[11] Nevin, pp. 122, 125, 134, 136, 140, 173.

2 komentara na tekst Eрнст Јингер – Пркосан живот једног Анарха (део I)

  1. Никола

    01/11/2016 at 23:51

    Одличан тескт

  2. Katarina Ristić Aglaja

    04/11/2016 at 00:03

    Jinger je ipak kao “Odmetnik” (“Waldgang” – njegovo ključno delo) uzmakao ratnoj mašineriji fašizma i magijsko-tehnicističkoj ideologiji svog doba. “Rastući automatizam i strah sasvim su tesno povezani; (…) Pojedinac ne stoji više u društvu kao drvo u šumi, već liči na putnika u vozilu što se brzo kreće, koje može da se zove Titanik ali i Levijatan. Sve dok je vreme dobro i vidik prijatan, on jedva da će opaziti stanje manje slobode u koje je dospeo. Javlja se, naprotiv, optimizam, osećanje moći koje proizvodi brzina. To se menja onda kada izrone ostrva što bljuju vatru i ledeni bregovi. Tada ne samo da tehnika prelazi sa komfora u druga područja, već se istovremeno uočava nedostajanje slobode – bilo u pobedi elementarnih sila, bilo time što pojedinci koji su ostali jaki vrše apsolutnu komandnu vlast.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *