Ulogujte se / Kreirajte profil

Eduard Limonov : neuređena čestica između dva beskraja

Prolog

Na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu imali smo uvaženog gosta, ruskog enfant terrible i bestseller pisca, nacionalistu i velikog kritičara Vladimira Putina. Čudni su putevi Gospodnji, literarni još čudniji (čitajte Bibliju), a najčudniji ljudski. Tako sedi Zahar Prilepin na štandu Samizdata B92, promoviše i potpisuje primerke svog romana „Obitelj“, prijehavši u Beograd pravo sa ukrajinskog fronta gde se borio na svoj način za “kolevku ruske države“. Iako je ideološko čistunstvo B92 odavno pretvoreno u oportunizam, ipak je čudno ugostiti čoveka koji živi u šumi i bori se svuda gde stigne protiv liberalizma američke provenijencije. Za trenutak sam pomislio da je tu samo da bi mu podvalili prevod knjige, umesto „Porodica“, ovu hrvaštinu „Obitelj“, no onda otvorim korice i podsetim se: obitelj je ruska reč, tako glasi originalni naslov knjige. Zapravo, sam hrvatski jezik je stotinu puta sličniji ruskom nego što je to srpski jezik. Tisuću puta sličniji – što bi rekli Hrvati i Rusi. Posle ode na drugi štand među drugačiju publiku i potpisuje svoja „Pisma iz Donbasa“. Zahar Prilepin, veteran rata u Čečeniji i član Nacional-boljševističke partije, kako piše na koricama. Ništa na svetu nije crno-belo, osim možda samog dualizma čoveka i sveta ili kako pisac kaže u poslednjoj rečenici gorepomenutog romana: „Ljudi su mračni i strašni, ali je svet human i topao“.

Nacional-boljševizam – metapolitika ili uspeo egzibicionizam harizmatične ličnosti? Videvši Zahara Prilepina ubedio sam se u ovo drugo. Ništa lično, prosto: samim činom viđenja otpada svaka metafizika, što je temeljni problem svih sistematizovanih duhovnih tvorevina a pre svega ideologije i religije. Siguran sam da je sličan problem imao i Isus sa racionalnim savremenicima, ali Bog-otac nikada do kraja. Stoga, ovo i neće biti tekst o Prilepinu, članu (možda i potpredsedniku NBP-a), već o Eduardu Limonovu – predsedniku. Zato što ga nikada nisam video, a pročitao sam nekoliko jevanđelja o njemu i sva su bila Judina. Ljudi su mračni i strašni, licemeri, fariseji.

Godina je 2003. Čečenski teroristi su upali u pozorište Dubrovka i uzeli taoce, a ruske vlasti su rešile problem tako što su unutra pustile gas koji je usmrtio otmičare, ali i narod. Na srodnike poginulih koji su došli da obeleže godišnjicu stradanja gledalo se kao na pobunjenike. Niko od predstavnika vlasti nije bio tu, a brojni novinari, među kojima i Francuz Emanuel Karer, radili su svoj posao. Prema njegovom svedočenju, žena koja je stajala pored njega rekla je: „Dobro je, Eduard je tu.“ Tada je sa velike razdaljine opazio Eduarda Limonova. Lice koje nekome uteruje strah u kosti a nekome daje snagu i podršku. Iako tek izašao iz zatvora gde je boravio pod optužbom spremanja državnog udara i nelegalnog naoružavanja, ovaj put je bio na pravoj strani, na strani žrtava. Mada, u očima zapadnjaka i sama anti-putinovska strana je prava strana i sigurno je Karer pomislio kako je ovaj nepravedno robijao. Limonov je ponovo disident. Da je prišao da mu to kaže, sigurno bi dobio odgovor: –Brodski je disident, ja sam delinkvent!

Ko je zbilja Eduard Limonov – teško je reći. Fašistički klovn ili apologeta nepatvorenog slobodarstva, punk pisac ili terrorist writer? Đavolji kalfa ili apostol slobode izbora, nebitno je. Tek, radi se o najapartnijoj političkoj ličnosti Evrope (Evroazije) savremenog doba i kao takav zaslužuje pažnju fenomena.

Chapter One: Disident i miljenik Zapada

Limonov je rođen kao Eduard Savenko na periferiji industrijskog Harkova i u sred Drugog svetskog rata. Njegovo detnjstvo u postratnom i proleterskom okruženju presudno je oblikovalo njegov život. Formalno obrazovanje završio je diplomom osnovne škole da bi se ubrzo počeo baviti radom u topionici, zatim kao krojač, dok je noću vodio život boema i sitnog kriminalca. Međutim, najizraženija crta njegove ličnosti je bila ona umetnička, pošto veoma mlad počinje da piše pesme i po preseljenju u Moskvu stiče status „podzemnog“ pesnika. Njegovi rani zapisi iz podzemlja bili su isuviše naturalistički i šokantni. Nije se uklapao u rusku književnu tradiciju (koju je smatrao debelguzom babom), a i ona je gledala da ga se reši. Tako je kao nesrećni sin svoje zemlje i nesrećni unuk sopstvene tradicije dobio kartu u jednom smeru. Zajedno sa svojom ženom, pesnikinjom Jelenom Šćepovom, krenuo je put Amerike i dobio etiketu koju je celoga zivota želeo da potrga – onu disidentsku, za njega podjednako kužnu kao što je bila žuta traka za Jevreje.

Međutim, prelaskom iz jedne civilizacije (istočne) u drugu (zapadnu) bio je zatečen. Spoznao je Zapad utemeljen isključivo na materijalnim stvarima, kome duhovno bogatstvo ruske emigracije uopšte nije potrebno kao takvo, već prosto služi kao sredstvo za politička prepucavanja. Shvativši to, napravio je podjednaku distancu i od samog sistema kao i od ruskih umetnika koji su pristali na ulogu monete za potkusurivanje i zato će celoga života ostati velika opozicija Solženjicinu i Brodskom. No, ono što će istinski biti udarac od koga se neće oporaviti bez boli stvaranja bilo je napuštanje od strane njegove voljene žene. Potpuno izgubljen luta beskrajem novog sveta, spava po parkovima, seče vene i takvo stanje traje celu godinu. Ubrzo počinje da piše roman-memoare „To sam ja, Edička“, što će mu doneti jedino ispunjenje kroz potrebu da iz sebe izbaci svo razočarenje, poraz, narcizam i gorčinu što je neminovno  da oseti mali čovek u susretu sa nečim tobože velikim, makar to bio celi svet.

Postoji podatak da je čak 35 izdavača u Americi odbilo da štampa njegovu knjigu. Prosto, oni su razumeli samo postojanje sovjetskih i antisovjetskih pisaca, a Limonov im je bio nejasan. Sa životnim i literarnim nadahnućem jednog Henri Milera bio je višak u zemlji Henri Milera. Nije mu bilo dopušteno da živi kako je hteo, već mu je velikodušno bilo omogućeno da životari. Edička o tome u romanu kaže: „Dobijam socijalnu pomoć. Živim na vašoj grbači, a ja k…. ne mrdam, dva puta mesečno odlazim u prostrani i čisti ofis na Brodveju i uzimam svoje čekove. Smatram da sam ološ, društveni šljam, nemam ni stida ni savesti i zato mi ne pada na pamet da tražim bilo kakav posao… Imajte na umu da ste još jeftino prošli, gospodo. Ja vam se ne sviđam? Nećete da me plaćate? A za koji k…. ste me pozvali ovamo, dovabili sa masom Jevreja? Proteste uputite vašoj propagandi, ona vam je isuviše jaka. Vaše džepove pelješi ona, a ne ja.“

No, dok prema Zapadu ima negatorski odnos, stranice romana više puni cinizmom gosta nego antiamerikanizmom. U njemu je i dalje više zagledanosti u sebe nego u svet i politiku, pa ono za čime Edička u stvari brutalno pati u svojoj knjizi jeste nedostatak ljubavi. O tome govori ne stideći se ničega, ni vulgarnosti, ni psovki, ni suza. Ne stideći se sebe. U tom ljudskom oslobađanju polako stvara i temelje prozne poetike i rastući u svojim očima postaje dovoljno velik da ga i svet primeti. Hrabrim gledanjem istini u oči Limonov nipodaštava sve postojeće veličine, ljudske i idejne, a iskrenim iznošenjem svojih najintimnijih misli, slobodnim pričanjem o seksualnim dogodovštinama i homoseksualnosti, ostvaruje istovremenu pobedu ega i pobedu nad egom. Upravo je ta homoseksualna epizoda bila okidač za prihvatanje od strane društva, pa mu knjiga izlazi u Francuskoj pod naslovom „Ruski pesnik više voli velike crnje“. Usledio je život u Francuskoj i još knjiga koje će mu doneti mesto u istoriji svetske književnosti, dok je nesmetano mogao da živi život kakav je želeo, život pisca i pankera, potpisujući posvete na svojim knjigama: „Od Eduarda Limonova, književnog Džonija Rotena“.

Sedeći na lovorikama, mogao je tada opušteno da priča kao svaki lik koji je sada omiljen u društvu: „Mislio sam, ako me žena izdala, onda na revolucionaran način treba raskrstiti sa ženama i poći ka muškarcima. Uopšte nisam uspeo u tome. To je smešna priča kako čovek odlučuje da postane peder, ali ne može. To je bio samo jedan od načina moje pobune. Imao sam dovoljno hrabrosti i još nečeg… da dođem do te tačke.“ A ta tačka je očigledno bila težišna tačka. Između straha i nade u budućnost postoji pukotina ispod koje se krije ogromno mračno prostranstvo. Nekim ljudima ono postane grob za života – oni i nisu ljudi, već šetači sopstvenih spomenika, dok je Limonov zadivljujućom samostalnošću i istrajnošću uspeo svoje lutanje barem na tren da zaustavi na teskobnoj površini ovozemaljskog, nudeći čitaocu istinu bez obzira hoće li se ona svideti nekome ili neće.

Poglavlje 2: Eduard i Natalija

Žene, i to po pravilu lepe i talentovane, ostavile su velikog traga u životu pisca i buntovnika. Ipak, od svih žena Eduarda Limonova najviše pažnje izazva biografija Natalije Medvedeve, one koja je došla posle Jelene – žene koje više nema. Počinjući da pišem ovaj tekst nisam znao ko je ona, a paradoksalno njen osmeh me proganja već godinama. To je lice koje krasi naslovnicu prvog albuma „The Cars“ i uvek sam, slušajući taj album kao hipnotisan, gledao njen osmeh pitajući se da li je stvaran ili plod nečije (posledično i moje) mašte. Sada znam da je Natalija u svakom smislu bila nestvarna. I sama emigrant, vrlo rano je pokušala svoje snove da ostvari u Americi. Tamo je pored karijere modela njen život sam izgrađivao i karijeru pesnikinje, pevačice u kabareu, pisca nekoliko romana i metrese raznih bogataša. Na poslednjem spratu te građevine, malo iznad čarobnog osmeha, u očima je stanovala večita melanholija. Njen susret sa Euduardom Limonovim bio je fatalan za oboje. Ona je naizust kazivala njegove stihove, a on opsednut svojevrsnim totalitarnim rangiranjem žena na A, B, C, D, E, F žene – upravo je pronašao svoju A. Proveli su narednih godina svoje američke, pariske i ruske dane, beskrajan niz dana u braku koji nije funkcionisao nikada. Bili su previše slični.

Limonov je bio opsednut ženskim rodom ali kao i u svemu drugom bio je samo neuređena čestica koja luta između dva beskraja tražeći retke momente u kojima se može zaustaviti vreme, emotivni zakoni, biološki satovi; tragajući je bivao beskrajan u istovremenom sladostrašću i patništvu. Njegov odnos prema Ženi najbolje opisuje sledeći Edičkin citat:

„Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko može voleti, žaliti, spasti, iščupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se može grlo umotati šalom ili, kao u jevanđelju – oprati noge i osušiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – božjem daru čoveka – niko joj nije govorio. Čitajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je životinjska ljubav, to je bar jasno. Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama, uvek sam ih čitao, ona je tako bespomoćno – mutno shvatala i shvata svet. Možda će još imati sreće da zavoli. I biće joj teško i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrećnog stvorenja. On će dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga nataložilo u njoj. Ali, pre svega, ona nikad neće osetiti sreću od davanja celog svog bića, svoje duše drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan životinji kakva je čovek.“

Opet je Limonov pričajući o drugima pičao o sebi, opservirajući polnost zastao na granici sopstva.

Nakon zajedničkog povratka u domovinu, uveliko se raspada njihov brak. Dok je on odlazio da luta po ratištima bivše Jugoslavije, ona je pisala vrlo zapažene antiratne kolumne i pokušavala da pronađe mir. Na kraju je to i uspela u zagrljaju gitariste jednog metal benda. Emanuel Karer, njegov biograf, dočarava nam taj trenutak: „Eduard pati do ludila. Život bi dao da se zabije još jednom u utrobu te predivne promašene pevačice, te alkoholičarke, nimfomanke, tog stvorenja krajnosti i ponora koje je, misli on, imalo neverovatne sreće što je postalo žena Eduarda Limonova, a sada ima još neverovatnije drskosti da poželi da to više ne bude.“

Godine 2003. preminula je Natalija Medvedeva, u snu. Oko njene smrti i dan današnji postoji niz nedoumica. Ipak, njen brat je bio siguran: „Ona je umrla jer je onaj Limonov bio čovek nesposopan da bude srećan“. Tako je Natalija umrla u snu, od smrtonosne doze snova. U tom trenutku formalno je i dalje bila žena Eduarda Limonova. Papiri za razvod nikada nisu bili podneseni…

Poglavlje 3: Rat u Bosni i raskid sa Zapadom

Početkom devedesetih, dok se poznati svet raspadao, Limonov je obznanio i kraj književnosti u sebi (makar kada je fikcija u pitanju), proglašavajući roman prevaziđenom formom. Više ga je zanimala stvarnost trenutka, pa je od „Autoportreta bandita u mladosti“ ostala samo želja da postane bandit zrelog doba, videvši u tome jedini legitiman način za ostvarenje ideala. Uzeo je učešće u građanskom ratu u Jugoslaviji stavljajući se otvoreno na stranu Srba, bivajući na taj način jedan od retkih intelektualaca koji su odabrali tu stranu. Njegovi prijatelji sa Zapada mu to nisu nikada oprostili neshvatajući da je sloboda u stvari sloboda izbora a ne induktivna pripadnost „pravoj strani“ – robovanje apriornim zaključcima. Na taj način je postao case closed. Ipak, i za zatvorene slučajeve potrebni su dokazi a proskribovane pisce nije dovoljno visokoparno satrti, već je poenta odvojiti ih od čitalaca.

Ubrzo je javila idealna prilika. Prilikom snimanja BBC-jevog dokumentarca o ratu u Bosni, usnimljen je Eduard Limonov u društvu Radovana Karadžića kako puca iz automatskog oružja na opkoljeno Sarajevo. Kao reditelj ovog dokumentarca potpisan je tada uticajni Pavel Pavlikovski, ali je manje poznato da je koautor, ako ne i kompletan autor istog bio zapravo Lazar Stojanović, srpski reditelj koji je robijao zbog svog filma „Plastični Isus“, a kasnije i sam postao neka vrsta disidenta. Iako Limonov i dan današnji tvrdi da je pucao na prvoj liniji fronta a da je kasnije umontirana slika grada, Lazar Stojanović tvrdi drugačije.

Međutim, na stranu činjenice i sav probatio diabolica, pravo je pitanje kakva je suštinska razlika između seksualnog odnosa sa crncem u Njujorku i političkog odnosa sa Radovanom Karadžićem na Palama? Razlike ima, ali je vide tek slepci. Oni su se prosto opet našli jedan drugome. Limonov je odabrao stranu svojom slobodnom voljom, ubeđenjem i doslednošću. Uostalom, svi humanizmi i renesanse, doba prosvetiteljstva i velikih kodifikacija nisu uspeli da zatome praiskonsku prirodu sveta kao životinjskog carstva. Otuda, seksualni nagon i militarizam kod mužijaka homo sapiensa potiču iz sličnog korena ili kako bi to rekao Edička: – Kada za pojasom imam kakav dobar kalibar osećam se mnogo potentnije i sigurnije. Ovaj princip pojedinca je analogan principima kolektiviteta, te stoga alfa države poput SAD-a i dalje besomučno ulažu novac u naoružanje, a svi dobro znamo da kada se pištolj pojavi u prvom činu, tu je naravno da bi opalio do kraja.

Imajući ovo u vidu, jasan je besmisao i licemerje zapadnjačkog koncepta propisanih ljudskih prava i sloboda jer zbog ovog ograničavajućeg faktora kada god neko izađe iz klišea (hoće više slobode) biva negiran u najboljem slučaju, često zatvoren i izopšten iz slobode kretanja a ponekad i ubijen oružijem koje čuva slobodu i prava, koje puca zbog uspostave mira. Sve je manje mislećih ljudi koji se mire sa ovim ali su nemoćni da učine bilo šta, osim da svakovrsnom gerilom skrenu pažnju na istinu da iza svega stoji uvek nešto što bi mogli nazvati „vrhovnom korišću“ onih koji za pojasom nose bolji kalibar, odnosno licemerni u svojoj diskretnosti nose u džepu atomsku bombu, kako je to skoro opisao Emir Kusturica.

Korist i sloboda može biti samo individualni izbor. Nametanje stava da civilizacija počiva na moralu i prirodnim pravima koja se mogu matematički izraziti, da je potrebno samo naći pravi logoritam pa će na svetu nastupiti blagostanje ispravnosti, najobičnija je zabluda. Jer, čovek je mračan i strašan, i može (a ponekad i mora) doći do zaključka da je njegova korist baš u tome da nanosi zlo. Ako matematikom iskorenimo događajnost života, ko će razmišljati o smislu istoga (o smislu ma čega) kada su odgovori već poznati. Tada nastupa dosada, najneukrotiviji neprijatelj svih poredaka, jer čovek želi da živi neizvesno i privremeno. Najbolje je citirati Dostojevskog: „Šta li to smekšava civilizacija u nama? Civilizacija izrađuje u čoveku samo mnogobrojnost osećanja i… apsolutno ništa više. A razvitkom te mnogostranosti čovek će doći možda i dotle: da će pronaći nasladu i u prolivanju krvi!“

Mazohističko interesovanje koje zapadni liberali pokazuju za Limonova počiva na demonskoj privlačnosti istine. Nakon pucanja po Sarajevu, Limonov je otpisan kao avangardna ličnost i pisac, ali i dalje izaziva pažnju u nizu negativno intoniranih tekstova. Pominju ga na svim meridijanima od paradigmatskog arhineprijatelja Bernar Anri-Levija do Mirka Kovača, koji ga je portretisao u svojoj knjizi „Elita gora od rulje“ opisujući ga kao čisto zlo. Najteže je ruskim liberalima. U svom odijumu prema Putinu poprilično su sterilni pa im Limonov, takođe neprijatelj njihovog neprijatelja, pravi potpunu konfuziju. Žude za njegovom energijom ali odbacuju ličnost. Nije im lako, potrebno je da napišu stotine stranica kako bi objasnili svoj odnos prema njemu, a njemu ja dovoljno par rečenica za njih: „Vi ste kosmopolite odrasle u stanovima, odgajani na prokuvanoj vodi. Jednostavno slabo poznajete svet oko sebe.“

Poglavlje 4: Nacboli

Limonov je bio jedini disident prihvaćen na zapadu koji je raspad SSSR-a shvatio kao tragičnu grešku. Dok su ostali slavili što nema više onoga što ih je oteralo, on je histerično tugovao što nema više onoga čemu je želeo da se vrati. I baš zbog toga se vratio, verovatno jer je umiruća imperija bila najhaotičnija tačka na planeti u tom trenutku. U tom haosu uspeo je da ostvari svoj san, politički angažman na potpuno nesputavajućim osnovama i tako je osnovana Nacional-boljševistička partija 1992. godine sa Limonovim na čelu i Aleksandrom Duginom kao ideologom iz senke.

Međutim, ubrzo između njih dvojice dolazi do sukoba. Može se reći da je Limonov više zagovarao levi-staljinizam, gerilsku borbu i direktnu akciju, dok je Dugin bio apologeta desno orjentisanog staljinizma, nostalgične ideologije velike Rusije, drugim rečima: bio je to putinizam pre pojave Vladimira Putina. A kada se Putin konačno pojavio i kada je popunio skicu koju su izradili najbolji foto-robot majstori KGB-a udruženi sa pravoslavnim ikonopiscima, Limonov je ostao potpuno po strani znajući da se u osnovi svega krije preuzeta klasicistička zapadna šema o društvenoj tranziciji. Od tada je njegov nacionalizam postao još levlji i usmeren na mlade ljude.

Te mlade ljude nazivaju Nacbolima. Ako neko očekuje da se radi o fašistima poput pokreta Naši, neka odmah zna da se radi o krvnim neprijateljima. Dugin je kao novi Putinov strateg organizovao omladinu u mrežu desničarskih organizacija koje povezuje pragmatični nacionalizam i ruski teritorijalno-kulturni ekspanzionizam, dok je Limonov sa druge strane ostao sa raznorodnom grupom nacional-gerilaca, marginalaca, umetnički ostvarenim i osvešćenim ljudima i gomilom… hipstera. Kada čovek pokuša to vizualizovati, osetiće njihovu partijsku borbu kao šutku na pank svirci, a opet ta nesputana energija je dovoljna da izvede akcije koje imaju terorističku tehniku i humanističku poruku kao što je npr. otmica ministra zdravlja 2004. godine kako bi se skrenula pažnja na smanjenje socijalnih beneficija u Rusiji. Akcije Nacbola u suštini nisu nasilne, već nose estetiku panka. To je najbolje vidljivo u zvaničnom glasilu partije, fanzinu Limonka koji se ističe sloganom „Jedi bogatog“, dok je zvaničan poklič partije: „Da, smrt!“

Stranka je više puta zabranjivana, pa je Ustavni sud vraćao u poredak, onda je opet zabranio i tako je već godinama unazad, pa je sve manja potreba nacional-boljševizam doživljavati kao političku partiju, već bi bilo ispravnije posmatrati ga kao kontrakulturu. Sam koncept ”ruskog” je posmatran šire kroz boljševizam i tu nema onog ograničenog etničkog nacionalizma punog predrasuda. Nacionalizam sam po sebi je pun boljševizma, dok je boljševik nezavisan, oslobođen dogmi i predrasuda iz prošlosti. Ili, kako se kultura predstavlja u samom programu NPB-a: „Kultura mora da raste kao divlje drvo. Mi ne nameravamo da ga potkresujemo. Potpuna sloboda. Radi šta hoćeš, biće tvoj jedini zakon.“

Ko su Nacboli – lakše je objasniti na primerima. Najpoznatiji od njih je čovek sa početka ovog teksta – Zahar Prilepin. Onog dana kada sam ga video na sajmu bio je sušta suprotnost fašističkom divljaku. Čak mu ni pogled nije onako opak kao na slikama, iz njega je izbijala nežnost.  Svoje saborce opisuje na sledeći način: „Zamislite kako izgleda jedan ruski provincijski grad. Sumoran život mladih, potpuno pregrađena budućnost, beznađe onih koji imaju nešto senzibiliteta i težnji. To što je makar jedan primerak Limonke dopao ruku nekom od mrzovoljnih, mladih džabalebaroša što brljaju po gitari i piju pivo ispod dragocenih postera Kjura ili Če Gevare, bilo je dovoljno. Ubrzo je list čitalo njih deset, dvadeset, čitava banda propaliteta. A iza svih članaka stajao je taj neki Limonov, koji je postao omiljeni pisac i ujedno junak u stvarnom životu. Po godinama im je mogao biti otac, ali nije bio otac ni jednom od njih. Nije se ničeg plašio i govorio im je: –Mlad si. Ne sviđa ti se što živiš u ovoj usranoj zemlji. Nećeš da postaneš ni običan Rujka, ni pederčina koja misli samo na kintu, ni čekista. Duh ti je buntovan. Tvoji junaci su Džim Morison, Lenjin, Mišima, Bader. Eto: već si Nacbol.“

Epilog

Nemoguće je rehabilitovati građanina Eduarda Savenka. Čak i proletera Eduarda Limonova. Ne zaslužuje ni pomilovanje, jer onaj rafal po Sarajevu najverovatnije nikoga nije ubio, ali to je samo najverovatnije. Uostalom, pomilovanje bi on svakako odbio, draža mu je laž da je snimak montiran. Poštujem njegovu doslednost u laži. Voleo bih da sam takav lažov.

Limonova može rehabilitovati samo njegovo nasleđe. Nacional-boljševizam ima potencijal da povuče globalni trend (iako se bori protiv globalizma, njegov zamah je imanentno sveobuhvatan) i da se pojavi kao jedna od varijanti alterglobalizma. Masa mladih ljudi, koji će kao njegovi sledbenici ostati iza njega, smatraju da je drugačiji svet ne samo moguć, već da je neophodan. Neće biti lako. U engleskom jeziku čak ne postoji reč alterglobalizam (uslovno govoreći, alternativa se ne dozvoljava ni semantički) već se pejorativno koristi reč antiglobalizam, dok u francuskom postoji altermondialisme. Uostalom, nisu čuda radi u ruskim romanima 19. veka svi pokušavali da govore francuskim jezikom, dok su se boljševičke ideje najbolje primile i najduže zadržale među francuskom omladinom i elitom u 20. veku.

Šta je sa 21. vekom? Ako engleski jezik definitivno postane jezik interneta, tj. sveta – neće pomoći nikakva revolucija. Put do drugačijeg sveta, onog koji je human i topao iako su ljudi mračni i strašni, može nastati jedino prirodnom devolucijom.

za P.U.L.S.E: Đorđe Pavlović

Lektura i korektura: Milica Veljković

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Eduard Limonov : neuređena čestica između dva beskraja

  1. Scanned Bug

    07/04/2017 at 11:09

    Kada se autor na pravi način pozabavi zahtevnom temom, onda i nama – zahtevnim i namćorastim čitateljima priredjuje osecaj čistog čitalačkog zadovoljstva i kvalitetno utrošenog slobodnog vremena. Vešto menjajući posmatračku poziciju, Pavlović iz više uglova osvetljava i zalazi u konkretne društvene i političke pojavnosti, sudbine njihovih glavnih aktera i njihovu moć da utiču na društveno-političke tokove. Pavlović nas kroz tekst konstantno podseća na slojevitost ljudske prirode, bremenitu zbog svih svojih patnji, poriva i ličnih pobuna, kao i na različitost načina na koje se rvemo sa istom.
    Čitajući tekst spontano dolazimo do zaključka da čovek u svojoj osami nikada ne razvija isključivo “crno-bele” filmove, već se naša unutrašnjost preliva u bezbroj nijansi, i da u skladu sa tim procesima i delamo.

    Nakon ” Ceremonije buržoazije “, još jedan odličan tekst nesporno nadarenog Djordja Pavlovića.

    Svi komplimenti i P.U.L.S.E-u zbog kvalitetnih tekstova, kao i odličnog izbora saradnika.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *