“Elena” je psihološka drama u čijem je središtu porodica, a jedna od glavnih tema tog ostvarenja jeste odnos roditelja i dece posmatran iz perspektive odnosa dobra i zla, duboko ukorenjenog u ruskoj umetničkoj tradiciji. Moralne dileme glavnih junaka filma veoma su bliske, kako primećuje i sam autor, svim onim dilemama kojima se bave ruski literarni klasici poput Fjodora Dostojevskog ili Antona Čehova.

Glavna junakinja filma Elena je skromna i naizgled tiha i pokorna žena, koju očaj i materinska briga za sina alkoholičara i njegovu porodicu navode da počini zločin. Elena je udata za biznismena Vladimira, koji shvatajući da će uskoro umreti odlučuje da sve što ima prepiše kćerki iz prvog braka, ostavljajući na taj način Elenu da sama reši svoje porodične probleme. U nameri da spreči ostvarenje muževljeve odluke Elena odlučuje da ga otruje, i da se na taj način izbori za svoje interese.

Gledalac se zajedno s autorom oseća kao objektivni posmatrač situacije, on sebe posmatra kao Boga, kao da savršeno tačno zna šta je dobro za budućnost. Junaci filma, međutim, ne znaju u čemu žive

Ruski reditelj Andrej Zvjagincev do sada je snimio tri dugometražna igrana filma, ali je u filmskom svetu njegovo ime već dobro znano. Četrdesetsedmogodišnji ruski filmski stvaralac, po obrazovanju glumac koji je tajne rediteljskog zanata otkrivao gledajući remek-dela svetske kinematografije, već svojim prvim filmom “Povratak” (Возвращение, 2003) skrenuo je na sebe pažnju međunarodne filmske kritike i osvojio mnoštvo prestižnih nagrada, među kojima su, pored nekoliko nacionalnih ruskih priznanja, dve nagrade “Zlatni lav” na Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji. Sledećim filmom “Izgnanstvo” (Изгнание, 2007) pridobio je naklonost žirija na Kanskom filmskom festivalu, gde je glavni glumac Konstantin Lavronenko osvojio “Zlatnu palmu” za najbolju mušku ulogu.

Njegov najnoviji film “Elena” (2010) na toj prestižnoj svetskoj filmskoj manifestaciji osvojio je nagradu žirija u selekciji “Poseban pogled”. Film “Elena” publika u Srbiji bila je u prilici premijerno da pogleda na nedavno održanom Festivalu evropskog filma na Paliću, gde je Zvjagincevu dodeljena Specijalna nagrada.

Scenario za film “Elena” radili ste s vašim stalnim saradnikom Olegom Njeginom. Kako je nastao tekst?

Jedan britanski producent predložio je projekat u februaru 2004. godine. Projekat je bio prilično glomazan, trebalo je da se sastoji od četiri dugometražna igrana filma koja će snimati četiri reditelja – iz Severne i Južne Amerike, Evrope i Azije. Trebalo je da filmovi budu potpuno nezavisni jedan od drugog. Opšta tema bila je označena kao apokalipsa. Četiri jahača apokalipse, četiri različita prilaza toj temi. Reference su bile veoma široke, od “Žrtve” Andreja Tarkovskog do “Profesije reportera” Mikelanđela Antonionija. Tokom mesec dana sam se susretao sa svojim autorom Olegom Njeginom, s kojim sam radio i prethodni film “Izgnanstvo”. Mnogo smo razgovarali, i to je trajalo sve dok me jedne noći Oleg nije pozvao i drhtavim glasom mi ispričao priču koja je, zapravo, vezana za njegovu ličnu porodičnu istoriju. Njeginu je umro otac i oko njegove smrti bilo je mnogo glasina i nagađanja rođaka kako je umro neočekivano i pod čudnim okolnostima. Dalje je Oleg pustio svojoj mašti na volju i osmislio priču. Napisali smo scenario, ali se ispostavilo da on ne odgovara evropskom producentu, shvatio sam da prosto neću to moći da završim u roku koji mi je on dao, uzeo sam scenario i počeo da tražim finansijere u Rusiji.

Jedno od pitanja koja se nameću tokom gledanja filma jeste mogu li roditelji zbilja pomoći deci koja ne umeju sama da se izbore za svoju sreću. Ima li ikakvog opravdanja, a i svrhe prelaziti moralne granice zarad ljudi koji su unapred osuđeni na propast, jer se i ne trude da nađu svoje mesto pod suncem?

Ne znam šta junaci mog filma rade. Čak i da nisam režiser ovog filma, ne bih mogao sa sigurnošću da kažem postupaju li oni pravilno, bez obzira na to da li je reč o njihovom potomstvu ili o nečemu sasvim drugom. Da li je dobro da multimilioner lišava nasledstva svoje potomke kako bi oni sami stali na svoje noge? Iskreno, ne znam odgovor. I samom sebi zadajem to pitanje. Šta bih radio sa svojom decom? Čini mi se da ne bih našao snagu da im ne dam sve što imam. A sve to zavisi i od konkretnog slučaja, o kojem nismo pozvani da sudimo.

Ipak čini se da Elena time što je materijalno zbrinula sina i njegovu porodicu nije doprinela suštinskoj promeni njegovog karaktera i odnosa prema životu. On će ostati alkoholičar i depresivac, njegov sin neće završiti fakultet, snaha će ostati nesrećna i nezadovoljna…

Gledalac se zajedno s autorom oseća kao objektivni posmatrač situacije, on sebe posmatra kao Boga, kao da savršeno tačno zna šta je dobro za budućnost. Junaci filma, ne znaju u čemu žive. U tome i jeste paradoks života. Mi se kao publika nalazimo spolja i znamo sve detalje, možemo da kažemo šta čeka glavne junake, kao objektivne sudije gledamo u filmsko platno. Međutim, kada se nalazite na samom brodu mnogo je teže, tamo je drugačija situacija, drugi zakoni vladaju. Ne bih se usudio strogo da govorim o tome da li je dobro ili loše ono što rade Elena ili njen suprug Vladimir… Ne, ne bih se usudio! Čini mi se da i u samom filmu mi izbegavamo takvo gledanje na stvari, želim u to da verujem.

U jednoj sceni Vladimirova kćerka iz prvog braka Katarina, koja je, kao i Elenin sin Serjoža, osoba razočarana u život, bez porodice, dece, bez pravih ciljeva, govori o tome kako je besmisleno stvarati potomstvo, obrazlažući svoj stav teorijom o gnjilom semenu.

Katarina ne govori samo o svojoj porodici, nego o tome da čovek u celini nije pošao pravim putem. Devedeset i pet procenata stanovnika ove planete su prosto biljke koje se uopšte ne bave bilo kakvim pitanjima, nego prosto žive. To su takozvani malograđani, mediokriteti koji sagorevaju život, nemaju nikakav cilj, ne vide budućnost, ne grade svoj život u skladu s principima neke bolje budućnosti. Tamo neki mali čovek živi svoj život u svom stančiću, zadovoljava svoje potrebe i interese, živi kako može, traži što jednostavniji posao… Poslovica kaže “Riba traži gde je dublje, a čovek gde je bolje”. To je taj malograđanski pogled na svet, na veze među ljudima. On je ubistven, strašan i rušilački, on uništava civilizaciju, ustrojstvo sveta, lepotu koju smo pozvani da čuvamo, štitimo, gradimo. A mi je umesto toga proždiremo, gutamo, uništavamo…

Motiv malog čoveka tipičan je za rusku književnu tradiciju. Koliko na vas kao umetnika utiču filmski i književni klasici?

Veoma mnogo. Antonioni, Bergman, Dostojevski, Čehov… Ja sam pozorišni čovek, učio sam na pozorišnoj akademiji. Bio sam zaražen teatrom deset godina. Mogu da kažem da je čehovljevska tradicija posebno uticala na mene, uostalom, to je čovek na čijem jeziku govorim.

Što se tiče “Elene”, podsetio bih vas na film Vudija Alena “Match point” (2005). Glavni junak tog filma čita “Zločin i kaznu” Fjodora Dostojevskog, roman koji je napisan sedamdesetih godina 19. veka, u epohi humanizma, vere u čoveka, veze s Bogom koja se ogleda u svakoj stranici te knjige. Više od sto godina kasnije Vudi Alen pravi film po motivima romana Dostojevskog, u kojem jedan od likova takođe izvršava težak zločin, kao Rodion Raskolnjikov. Ali njega kazna ne stiže. U tom filmu dešava se upravo ono što se dešava i u mom filmu. Elena čini to što čini i ne trpi apsolutno nikakvu kaznu, nikakvu osvetu, mada ostaje s užasom unutar svoje duše, celo njeno zdanje se urušava.

Bavili ste se glumom dugo, sada ste zaokupljeni režijom. U kojoj od te dve profesije se bolje snalazite?

Ako za deset godina rediteljskog rada nisam osetio neudobnost, onda mi se svakako situacija u kojoj sam sada čini bližom. Bliži su mi spokojstvo i mir koji podrazumeva potragu za scenarijom, za idejom, njeno sazrevanje. Sa strane posmatrano to može da izgleda kao besposlenost, jer četiri godine snimam jedan film, ali nisu to puste godine. Prilično mnogo vremena provodim u praćenju filma, kao kum na svadbi koji prati nevestu i vuče njen šlep. Pratim premijere, dajem intervjue, i to je neophodan deo posla. Mada znam da ima reditelja koji ne daju intervjue novinarima, kao na primer Terens Malik koji za 35 godina rada nije dao nijedan intervju i čije se fotografije retko mogu videti na internetu. On prosto snima filmove i niko ne može da ga vidi. Ponekad bih voleo da imam snagu da učinim to isto. Sada znam da sam do novembra zauzet, znam da je moj život do jeseni potpuno isplaniran, da ću se pojavljivati svuda, pričati koješta, predstavljati film, najavljivati premijere. To je onaj lošiji deo mog posla, ali čim se to završi počinje mir, počinje nova priča, ideja postepeno dolazi, žubori, romori, traži se producent… U tom smislu zavidim Ingmaru Bergmanu koji je imao ogromnu energiju. Snimio je više od 40 filmova, nekoliko televizijskih filmova, bio je glavni reditelj u nekoliko velikih pozorišta, u Geteborgu, u Stokholmu. Postavio je najbolje predstave po svetu. Radio je danonoćno i imao je neverovatnu energiju. Voleo bih da imam njegovu energiju!

Nagradu “Poseban pogled” u Kanu ove godine uručio vam je slavni srpski reditelj Emir Kusturica. Da li ste gledali njegove filmove, sviđaju li vam se?

Emir Kusturica je iz Srbije?! Nisam to znao. Ipak, ne želim da komentarišem filmove drugih reditelja… Čekam da se vratim u Moskvu i da pogledam mnoštvo filmova koje nisam stigao, pre svega “Melanholiju” Larsa fon Trira, ali i mnoge druge.

Valentina Bulatović

Intervju

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Elena, Film, Zvjagincev