Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

…ergo non sum?

“Ja sam enigma”.

Negde, između prenosa dva novostvorena elektrona sa jednog aksona na drugi, misao se tim rečima obratila sebi.

Tamno purpurni kosmos fabrike svesti bio je, verovatno, najprigodnija scenografija za takav zaključak. Zakulisna tvorevina svega opipljivog, nestvarnija od uobrazilje i predmet srditih sukoba, precrtanih tumačenja, večnih pitanja. Nestvarni mehanizam i dovoditelj do očaja Igrača Rečima, malobrojne kaste koji odabiraju da uski okviri jezika budu njihova dvosmerna kapija stvarnosti. I tu, u nedefinisanom nivou, u n-toj atomskoj orbiti, u neuhvatljvoj struni…baš tu, misao je uhvatila sebe za rep, a ultraljubičasta tmina se razmilela tek za koji foton.

Emma McNally

Emma McNally

Misao je razmišljala o posebnom mestu koje je zauzimala u stogoj hijerarhiji privatnosti i nije mogla da se seti nikoga privilegovanijeg od nje. Mogla je biti “pročitana” tek u arogantnoj igri retorskih figura osionih. Zaronjena u neprobojne sedimente ega, niko joj nije mogao nauditi, ogoliti je, raskrinkati i optužiti njen lik od miliona lica. Za svog vlasnika bila je alef, sve stvarnosti sažete u jednoj, a za njenog lovca, tek utvara koja zlu, promenljivu ćud, iskezi tek u trenu kada joj je ovaj sablasno blizu.

Iako je bila tek biohemijski proces, tvorci vekovnog duha, pesnici i muzičari obogotvoravali su njen pretpostavljeni božanski status. Zbilja se tako i osećala, jer podozrevala je da sama fizika stvari nije dovoljno “zato” i “tako” na sva ona “zašto” i “kako” kojima se nije znao broj, prosto zato što ga nije ni bilo ni u jednom brojčanom sistemu. Nametnuto eterično poreklo podstaklo je njenu predvodničku prirodu, ali i neopreznost. Sada, kada nešto vrlo očito nije bilo kako treba, duh tog vrhovnog poslanstva zamenio je huk vetra i napuštenosti. Obrvana zbunjenošću, još jedan impuls osvetlio je bezdan tvornice taman dovoljno da razabere i drugi apsurd.

Emma McNally

Emma McNally

Ne samo neprobojna sigurnost i nebeski koreni, već i beznačajnost bliskosti između vlasnika, ma kolika bila, bio je žig koji je pekao kao sam oganj. Pa, nije li moj vlasnik u toliko navrata stisnuo ruku prijatelju, pomislila je? Nije li mu voljeno biće u brojnim prilikama ležalo u zagrljaju? A tek erotsko sjedinjenje? I, na kraju, gde su dokazi? Dokazi o pravim, istinitim mislima koje su u tim trenucima kao lahor izbijale ispod površine drugih…negde? Znala je sve o površinama. To su pozornice, ništa drugo; ali šaptači se nigde nisu mogli videti. A bili su tu. Novi elektronski nadražaj negde u njenom torzu zaveo ju je iluzijom da su se jedna od tajnih vrata koja vode do šaptača upravo negde otvorila, ali bio je to samo još jedan proboj jedva pojačane svetlosti.

Sa novim svetlom stigao je i finalni paradoks. Iako je intenzitet ovoga trebao da bude najpotresniji – značaj stvari tako je nalagao – ipak se nije iznenadila kada je magnituda potresa izostala, a mesto nje stupio vrlo snen oblik postojane pomirenosti sa tek usađenim znanjem. Obavijena alarmantnom vrstom mira, nije ni zadrhtala na sledeću pomen.

Ti si tek opšte dobro. Nedostupna srži tvog vlasnika, puka si univerzalija neuništivog toka evolucije uma. Mišljena si, bivaš mišljena i bićeš to zauvek. U pitanju su samo nijanse. Polovna si. Pripadaš drugima. Postoje fabrike nalik tvojoj i svesti koje će ti usavršiti bit. Ti si potrošni, ponavljani kliše. Identična slika u drugom koloritu. Nije li to divno jezivo? Tako sakrivena, a tako svačija!

Emma McNally

Emma McNally

Svetlost električnog pražnjenja sada je bilo sve učestalije i teže podnošljivo.

Pređašnji talasi osećaja doraslosti, ti mali uspesi, bivali su ugroženi najavama neuspeha i sećanjima na prošle. Lošim kritikama. Iako nije postojalo zvanično tumačenje – ta nije ga ni moglo biti – dati osećaj nazadovanja treštao je celim njenim erozivim bićem. Vrištala je posednji put. Na mirijadima puta ponavljani način. Na način na koji će posle nje toliki činiti isto.

I u tom času, na površinskoj pozornici njenog vlasnika, sa punim repertoarom očaja, nastupio je momenat odluke. A sa njim i konačni pokret njegove noge sa ruba neumitne litice.

Za P.U.L.S.E Andrej Vidović

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *