Ulogujte se / Kreirajte profil

Ероси и пркоси Војислава Илића

Шта остаје на томе пољу када се одузме хеленизам великог и бизарног Лазе Костића, и шармантни дилетанизам Војислава Илића 

(Аница Савић – Ребац)

Питање које је Аница Савић – Ребац поставила у свом тексту Хеленски видици од изузетне је важности за легитимисање нашег приступа Илићевој поезији. Представљајући Илића као дилетанта, Ребац је ограничила нашу интерпретацију, али никако није свела Илићев хеленизам на искључивост индиректних утицаја. Уосталом, како и сама закључује у свом тексту: сву културу коју смо до сада примили дали су нам индиректно Грци. Могли бисмо да кажемо да се централност Костићевог мишљења може осетити у свепрожимајућем укрштају космоса Хеладе и космоса Романтике, у тачки огољене, чисте душе света пред чијом лепотом песник ствара стихове. Хелентистичко је увек у сржи Костићеве песничке идеје. Да би се могла сагледати величина Илићевог хеленизма, неопходно је фукоовски се отиснути на рубове његовог песничког света и испитати због чега античко код Илића проговара баш са граница саме песме. Управо на периферији, потражићемо најперифернији мотив од свих и преко проблематике еротичног, у епоси која санкционише овакву тематику, показати на који начин најстарија традиција, у песничкој форми Војислава Илића, истовремено може бити прочитана и као најмодернија.

Аница Савић - Ребац

Аница Савић – Ребац

Пратећи генезу појма и појаве ероса, између орфичког космогонијског и Платоновог вође у свету идеја, стоји Еврипидов и Емпедоклов ерос који ће се осетити у племенитој љубави, те као такав апсорбује у себе Афродиту, при чему се развија у двополног Фанеса, подвојеног – на оног који жуди и оног за ким се жуди. Код Хомера влада Афродита само као љубавна жеља или тачније као испуњена жеља, при чему је Хомер и не види као богињу љубавне жуди, већ као богињу љубавног испуњења. Код њега, љубавном испуњењу претходи управо ерос, мада само апелативног типа. Елементи жудње и чежње нису у еповима још увек психолошки изграђени, па због тога нису ни дошли до изражаја. Хомер је специфичан јер даје дивне еротске мотиве, али не и директан израз еротског осећаја. Илићева песма Плач Афродите над Адонидом крије много од оне најстарије перцепције љубавног култа, али у свом обрнутом виду. Популаран је митологемски слој о Афродитиним заљубљивањима у смртнике, али посебно се истиче прича о Адонису. Приказујући Адониса као погинулог ратника, Илић призива и онај не увек јасно испољени ратничко – агонални елемент у еросу, који се двоструко потврђује и зазивањем Фебове светлости у песми. Иако нам се може учинити да песнички свет доноси еротично само у траговима који и сами нестају у ноћи, стих Мој нељубљени драги уноси пометњу у једнодимензионалну слику романтичарске неиспуњене љубави. Није лирски субјект Војислава Илића још једна од насумично одабраних унесрећених жена. Potos као Афродитин дар, прождире у овој песничкој слици једино Афродиту. Она која је одређена богињом љубавног испуњења осуђена је на коначно неиспуњење сопствене жудње. Жељу за Адонисовом бујном косом замениће, евоцирање Ехо у чијој је моћи да прослави јунаково име. Када нестану руке које су се са дивљим вепровима биле, остаје само именована легенда што је симболички оцртала пут помирења између оног што се потпуно нема у жудњи и оног што се може имати у чежњи. Потреба за проглашењем Адониса, најдубље сведочи о еросу одузимања о ком говори слика у којој је осећај љубавне боли подређен осећају туге због умирања. Илићева Афродита тиме губи из себе ону Фанесову двополност, јер је песник новог доба не представља и као љубљену. Њена љубав потпуно је племенита јер себе подређује потреби да Адонис заживи као именовани – чиме га у потпуности предаје другима.

Идеја немања зазива још један велики антички мит, проткан у стиховима песме Мраморни убица. Песма почива на дубокој фасцинацији женом, окарактерисаном као бледи анђео туге. Лик Силвија је изграђен на митологемском слоју о Пигмалиону. Пигмалион је постао фигура уметника заљубљеног у створење које се родило из његове имагинације, или у личност коју је желео да обликује. У сфери античке приче, Афродита је оживела Галатеу, док Војислав Илић запоставља идеју божанске помоћи. Његова је песма заснована на суштом моменту перфектне креације. Међутим, посебно је индикативна пета строфа у којој је описан уметников стваралачки чин. Не ради се толико о аутопоетизму, колико о дионизијској превласти заноса, који у Илићевој визији поред трансгресивне, задобија и стваралачку моћ:

Тако једаред пијан дохвати челично длето,
И поче резати мрамор, без мисли и без плана,
За неком несвесном тежњом.

Силвије замишљен стаде. У помраченоме уму

Пигмалион (Boris Vallejo)

Пигмалион (Boris Vallejo)

Ниче раздваја аполонско и дионизијско и по линији удаљавања од иманентне стварности у којој, посредством Силеновог парадокса, види стварност која је страшна. У Илићевој песми се занос не остварује на плану привида, већ се очитава у чину стварања онога што ће постати нова (друга – Дионис је увек неко ко је други; појављује се у тренуцима настанка нечега чега раније није било) онтолошка реалност. Тежња за нечим постоји, иако се не објашњава у конкретном појму. Тада човекова индивидуалност не може бити посебна, те он спознаје ново стање континуитета са другим. Преко идеје раздвојености бића, долазимо до његове целине и поновног раздвајања, али сада у насилном чину одузимања живота. Кроз дионизијско занесењаштво, уметник се посредством другости (у којој ужива пуним расколом својих пијаних чула, када му се ум помрачи) стапа и повезује са оним што је живело у њему (а сада се од њега отцепило, трагом раскомаданих делова Дионисове коже):

Од прве младости твоје
Ја живљах у души твојој, или лице небесно моје,
Твој вечни идеал, ево, оваплоћен је сада,
Идеал што бићем твојим без твога пристанка влада.

Управо немогућност опстанка, након што се идеал отелотворио, доказује постојање ужасне стварности. Занос осетан у тесању мермерне жене остаће истог интензитета, али ће променити свој смер. Илићева песма одлично показује на који начин се ерос уздизања трансформише у ерос прождирања бића. Док се Афродита у племенитој патњи мири са немогућношћу наставка у телесном уживању, Силвијева жудња се није успела конкретизовати, макар и у назнакама екстатичног коитуса. Подсвесна чежња изродила је најлепшу жену, али је страсни пољубац мермерног кипа прекинуо Силвијев живот. Смрт ће постати коначно упориште страха. Заледивши се од каменог пољупца, Силвије се повукао баш у оним тренуцима када је ерос његовог дара доживео сопствени врхунац.

Диониса (али поспалог) познаје и песма На весељу. Она тематизује оно што бисмо могли означити за постдионизијски синдром. Осим што сведочи о тренутачном осећају уједињења, оргија ће се увек завршити у раскиданом месу. Диониса је непоходно изнова састављати, па је у понављаним мистеријама вечно присутна идеја за безпрекидном хармонијом у којој ће се, како потрврђује и Илићев лирски глас, коначно осетити мир. Песма Вечна хармонија је конституисана у слици чувеног Дијаниног хода. Дијана је била старо италско божанство, веома брзо поистовећено са грчком Артемидом, али ју је према некима у Рим увео легендарни краљ Силвије. Све римске легенде о Дијани су позајмљене из грчких митова. Ход сестре бога светла код Старих је представљао ход најчедније и најчистије од свих. Уколико одбацимо неке од верзија по којима се богиња лова и месечине предала Хиполиту, морамо се запитати да ли је она само симбол фригидности или се понешто од ероса скрило и код асексуалне. Орфизам, као засебна религија, наговестио је јединство космичког и човечанског ероса. Ребац истиче да се ово јединство ипак развило много касније. Хесиод ће у љубави осетити демијурга космоса, док ће се у античкој лирици развијеног доба, ерос превасходно назначити као господар душа. Овај рани период развоја ероса не одбија ни Артемиду, већ је посматра у специфичном саодносу са Афродитом. Афродита ће заступати принципе плодности и универзалне хармоније, док ће Артемида, као Фебов женски одраз, посведочити принцип космичке хармоније. У Теби је Хармонија поштована као хипостаза Афродите, а ноћу је зависила од прозирности Месечевог (Артемидиног) сјаја. Артемида постаје тиме једна од судбинских прасила, иницијатор постојања, оличење ноћне светлости (под чијим окриљем ерос буја), као један од покретача космоса. Бесплодна ће својом светлошћу у ноћи омогућити да се смртници у плодоносном заносу споје. Месечина ће постати један од судбинских покретача космоса. Знао је Војислав Илић за Артемидину самодовољност и утицај ноћне хармоније на заумну узбуркалост бића:

О срце, и ти се смири!
Вечити склад и покој нек блаже немир твој;

Парадоксалност Артемидиног лика, према питагорејској и Хераклитовој филозофији, одражава конструктиван однос супротица које и одражавају космос. Артемида као јемац космичког расплодњавања, отвориће код Илића и назнаке апстрактног, космичког ероса, призвати његову светлосну димензију што обезбеђује вечну хармонију. Ова песма, иако најмање модерна, најбоље сведочи о тежњи новог човека да се поново састави, да поврати осећај постојаности у универзуму, те представља својеврстан вапај скривеног лирског субјекта за тоталитетом постојања. Потпуно реалистична слика хода донела је најстарију представу ероса, која је проговорила у најмодернијој потреби, дискурсом већ објашњеним и превазиђеним.

Јединствена је дугачка песма Амор на селу. Од песама које у себи сажимају античку свест, можда се ова може сматрати најсавременијом (у значењу Илићевог времена и културног духа епохе). Крије она у себи снажну реминисценцију на комедије старог царства, али и на ренесансну традицију commedia dell arte. Осетно је и присуство шекспировског puck – a, маленог демона, протагонисте драмске радње. Песма је наратизована. Заснива се на причи о Аморовом поигравању са сељанима. Пародијски потенцијал текста је концентрисан већ у самом наслову. Илићево село није идеализована, хорацијевка буколика, залеђена у извештаченој сликовитости. У стиховима проговара реалистичка свест Војислава Илића, те он смешну ситуацију смешта у простор који је популаризован у српском реализму. Амора Илић приказује на сличан начин као и грчки лиричари шестог века. Амор ове песме је сличан пролетњем богу, дечаку који се игра по цвећу (као код Анакреонта и Алкмана), посипа њиме љубавнике, а његова моћ произлази из природе. Песма одаје најсликарскије мотиве старогрчке поезије, али представљене у пародијском кључу. Његов лирски глас ће постати наратизовани глас, који у себи крије посебну врсту имплицитног, иронијског коментара. Полемишући са старим традицијама, Илићева песма ће донети травестирану слику locus amoenusa и свих не–згода које љубавна помућеност може да донесе. Ова некорозивна иронија је више интелектуалног, него утилитарног типа. Војислав Илић најузвишеније мотиве шестовековне идиле, бахтиновски снижава у атмосферу тривијално – комичног. У ликовима Киће и Звездане, Аморових пратилаца, уписан је подсмешљив отклон према древној концепцији о три Амора (која заједно репрезентују љубавну силу). Амор у песми Амор на селу је окрилаћена визија овог божанства. Попут Сапфиног ероса и Илићев малени Амор лети ка небу. Ова слика код велике песникиње првенствено служи да би приказала душевно стање оног кога је обузела љубав у чему је и замисао бога који као вихор потреса душу. А крилати Ерос, потекао је од крилатих Зефира. Код Војислава Илића су Аморова крила нека врста deus ex machina. Када Амор одлети, првобитни хаос ће посведочити новонасталу хармонију и песма ће се завршити. Као и у Шекспировој комедији Сан летње ноћи, која је по скромном мишљењу ауторке и најважнија Шекспирова драма икада.

Војислав Илић

Војислав Илић

Овакво песничко искуство ће Војиславу Илићу обезбедити позицију рекапитуланта и визионара. Стваралаштво песника старе Хеладе, наставило је да дише у другом времену и на другим просторима кроз песме још једног заљубљеника у античке вредности. Након романтичарског патоса у ком се еротично временом свело на фигуру и поступак, Војислав Илић ће осетити потребу да проговори о темама које реализам одбија. Да би се осетила Илићева фасцинација, неопходно је погледати мало дубље испод похабане метафоре и антички мотив проучити у контексту самог певања. Еротично код Илића није само осећај чезнућа него и тиха помирљивост да се до стања континуитета све теже стиже. У томе ћемо открити књижевност која надолази, али и легитимисати аутоироничност у којој ће се модерни дух најпре и потврдити.

Закључићемо да није битна дистинкција професионално – дилетантски, већ путеви којима се овај писац кретао. То су путеви који позивају на нова тумачења и одговоре о томе шта би Хелени могли да поруче савременом човеку. А свако детаљније истраживање просудиће о важности разумевања пра-тренутка да би се осмислио тренутак постојања. Дилетантско певање о Антици позив је на најпрофесионалније мишљење о античкој речи.

.

За P.U.L.S.E:  Ивана Пешко

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *