Ulogujte se / Kreirajte profil

Estetika ružnog u autobiografskim romanima Čarlsa Bukovskog

Čarls-Bukovski PRVA

Još je pre stopedeset godina Karl Rozenkranc (Johann Karl Friedrich Rosenkranz) u svojoj Estetici ružnog rekao da ružnoća mora imati svoje mesto u umetnosti. Ružno se može posmatrati kao negativna odredba, kao suprotnost lepom, kao neuspeli umetnički izraz i uopšte kao nešto što nema nikakve estetske vrednosti. Problem ružnog ne samo da se uvek pojavljuje u istorijski prelaznim vremenima bifurkacije ukusa, podeljenih osećanja i oprečnih shvatanja, već predstavlja i sistematski problem. (Živković, 2001, p. 735-736.) Kada se kaže estetika ružnog prva asocijacija je svakako Bodler (Charles Pierre Baudelaire), pa Pandurović, avangardni pesnici… Ipak ona se može naći i u delima mnogih drugih pisaca, samo nije vladajuća estetika te nisu tako okarakterisani.

Bukovski (Henry Charles Bukowski) je primer teorije da se estetika ružnog javlja u momentima nekih previranja. On je živeo u vreme Drugog svetskog rata, imao je nemačke korene, te je ta politička situacija verovatno uticala na njegov razvoj. Čak je i vlasnik jedne izdavačke kuće, R. R. Kiskaden (R. R. Cuscaden), napisao esej u časopisu Satis upoređujući otuđenost Henrija Bukovskog od društva sa otuđenošću Bodlera. (Howard Sounes, 2003, p. 55.) Bukovski je od početka bio stranac i neprihvaćen u svom okruženju. U svojoj knjizi Bludni sin (Ham on Rye), kada govori o detinjstvu seća se da su sva deca bila kauboji, samo su njemu roditelji kupili kostim Indijanca. U američkoj kulturi je to potpuno klišeiziran primer nepripadanja.

Bukovski je pisao kratke priče, poeziju, vodio dnevnike, ali je za analizu estetike ružnog interesantno posmatrati njegove autobiografske romane. Souns (Howard Sounes) smatra da su njegov pogled na svet oblikovali problemi svakodnevnog života, posebno problemi poštanskog službenika koji je pokušavao zaraditi za stanarinu (Howard Sounes, 2003, p. 81.) Život i rad u pošti su bili tema njegovog prvog autobiografskog romana. Autobiografski roman u užem smislu podrazumeva da je delo pre svega pretežno utemeljeno u piščevom ličnom iskustvu i životu koje, i pored umetničke slobode obrade, znatnije teži vernom reprodukovanju piščevog ličnog iskustva. (Živković, 2001, p. 61.) Mada su Bukovskog često prozivali da je ulepšavao biografske podatke u svojim romanima, kao i sebe samog, on je tvrdio da se većina onoga što je napisao njemu zaista i dogodila. U stvari, to i jeste suština njegovih knjiga- iskreno predstavljanje sebe i svojih iskustava na dnu američkog društva. Išao je čak tako daleko da je stavio broj na to: devedeset i tri posto njegovog rada je autobiografsko, rekao je, a ostalih sedam je ,,malo poboljšano’’. (Howard Sounes, 2003, p. 16.) Bukovski je bio glavni lik svojih tekstova, iako je koristio zamišljenog naratora koji je govorio u prvom licu. Ime njegovog alterega je bilo Henri Kinaski, upadljivo slično ime njegovom. (Howard Sounes, 2003, p. 71.)

tumblr_kohc13eL1F1qzhoqfo1_1280

Posmatrajući delo Čarlsa Bukovskog, njegove teme i stil, postavlja se pitanje da li svako u vremenu popularne kulture može biti pisac? Džon Vilijam Koringron (John William Corrington) napisao je uvod u kojem je kao jedno od najvećih postignuća Bukovskog naveo njegovu upotrebu ,,jezika lišenog svakog suvišnog osećaja, plana i manirizma koji su tako popularni u književnim krugovima.’’ Napisao je da je taj stil ,,razgovorni glas prikucan za papir’’. (Howard Sounes, 2003, p. 62-63.) Džipsi Lu (Gypsy Lou) je bio strašno impresioniran njegovim ,,realizmom, znate, nije tu bilo ništa lažno. Jednostavno je bio tako iskren i prizeman.’’ (Howard Sounes, 2003, p. 50.) Njegov stil nije uopšte problematičan za popularnu kulturu i čoveka današnjice, čak je i poželjan. Fisk (John Fiske) konstatuje da u popularnoj kulturi tekstovi kao objekti nisu ništa drugo do roba, i kao takvi često su sasvim minimalno zanatski doterani. (Džon Fisk, 2001, p. 143.) Ali njemu nije bila dovoljna ta svedenost u pisanju, jednostavan, razgovorni stil. On je želeo da šokira čitaoca, da piše o ružnom, o onome o čemu se ne govori, temama koje nikada ne bi bile teme ,,lepe književnosti’’. Iako bi se time uklopio u rast vulgarnog konzumerizma, o kom govori Aleksandar Janković u svojoj knjizi Dug i krivudav put, Bukovski nije pripadao mladim idealistima poznatijim kao ,,gnev mladih ljudi’’. (Aleksandar Janković, 2011, p. 167.) Bukovski nije pripadao nijednoj grupi. Radilo se o njegovom stavu: nije želeo pripadati, i većinom je pisao o sebi i stvarima koje je proživeo. (Howard Sounes, 2003, p. 155.) On je čak voleo da ismeva alternativnu kulturu jer nije imao previše vremena za droge, pop muziku ili radikalnu politiku. Ali mnogi su mladi pisci i izdavači koji su voleli njegove radove bili duboko upleteni u te stvari pa je i Bukovski bio neizbežno uvučen u ono što se događalo kasnih šezdesetih. (Howard Sounes, 2003, p. 78.) I sam pisac u svom dnevniku kaže: ,,Nisam tražio pravdu ili logiku. Nikada. Možda zato nikada nisam pisao angažovane stvari, neki društveni protest. Po meni, čitav sistem nikada neće imati nikakvog smisla, šta god oni uradili s njim.’’ (Čarls Bukovski, 2008, p. 44.) Ipak, koliko god on isticao svoju jedinstvenost i da piše samo sebe radi, a ne drugih radi, on se potpuno uklapa u zahteve i potrebe popularne kulture. Popularna zadovoljstva moraju biti zadovoljstva potlačenih, ona moraju da sadrže elemente opozicionog, evazivnog, skandaloznog, uvredljivog, vulgarnog, suprotstavljenog. (Džon Fisk, 2001, p. 147.) A to sve sadrže dela Čarlsa Bukovskog. Zadovoljstva koja nudi ideološko prilagođavanje prigušena su i hegemonistička; to nisu popularna zadovoljstva, već zadovoljstva koja deluju protiv njih. (Džon Fisk, 2001, p. 147.) On kao da je to razumeo, iako je verovatno samo intuitivno osećao i pisao po intuiciji.

bukovski posta

Pošta (Post Office) je prelomni prozni rad njegove karijere. To je prvi i diskutabilno najbolji, iz serije od šest romana koji ocrtvaju život i vreme Henrija Kinaskog inovativnim ali pristupačnim proznim stilom koji je u svojoj jednostavnosti neverovatno sličan njegovoj poeziji. Romani su se pokazali kao izuzetno popularni kod publike u celom svetu i u nekoliko godina nakon objavljivanja roman Pošta bio je preveden na petnaest jezika. (Howard Sounes, 2003, p. 96.) Preostali romani iz njegovog opusa autobiografskih romana su: Bludni sin, Faktotum (Factotum), Žene (Women), Holivud (Hollywood) i Šekspir nikada ovo nije radio (Shakespeare Never Did This). Svaki od romana opisuje određeni period njegovog života: pubertet, srednje godine, uspeh u starosti… Ta autobiografska crta i humor su ono što ga je izdvojilo od ostalih pisaca. Nenad Župac kaže da Bukovski zaokružuje svoju poetiku, koja se, s aspekta istorije književnosti, naziva ,,prljavi realizam’’ ili ,,sirovi, brutalni realizam’’, zato što dela koja pripadaju ovom književnom žanru oslikavaju život bez ulepšavanja- čovek je ono što jeste, a ne ono što želi da bude.’’ (Bukovski, 2010, p. 162.) Sam Bukovski smatra da je jednostavnost ključ. (Bukovski, 2008, p. 73.) U romanu Pošta on se pobrinuo da se sve nezgode Henrija Kinaskog, i kao ljubavnika i kao poštanskog službenika, ispričaju cinično humoristički da bi sačuvao roman od pretencioznosti. To je bio slučaj i s većinom njegovih kasnijih romana i bez sumnje jedan od glavnih razloga za njegovu dugotrajnu popularnost. (Howard Sounes, 2003, p. 97.) Ono što posebno prvlači čitaoce je taj ogoljeni stil, koji je svima razumljiv. Čitali su ga svi: rok-zvezde, zatvorenici, kurve, pesnici, uličari… Ali on je uvek tvrdio da ga ne interesuje ko ga čita: ,,Nemam ništa s tim ko me čita. Batali.’’ (Bukovski, 2008, p. 122.) A posebno se ograđivao od pesnika, umetnika. On pisanje nije posmatrao kao umetnost, već kao bilo koji drugi posao. Bio je larpurlartista. A ta estetika ružnog u njegovim delima, ne deluje da je kao kod Bodlera s ciljem da šokira, pa motiviše, da natera ljude da se zapitaju, već je više samo kao šok radi šoka i ružno radi ružnog. On ništa i nikog ne osuđuje, ne upire prstom ni u kakav greh već je najčešće on sam taj koji greši. Čitajući njegove knjige stiče se utisak da je uživao u tome da se gadi ljudima, da bude prezren. Nije znao kako da se ponaša kada je bio voljen i cenjen. Jedna od žena, koja ga je upoznala, je rekla za njega da je bio ,,masivna, besna i mračna energija prepuna mržnje.’’ (Howard Sounes, 2003, p. 125.) Njegova estetika ružnog kao da je izbijala i iz njega samog.

Da bi se tačno znalo o čemu se govori kada se kaže estetika ružnog u delima Čarlsa Bukovskog, navešćemo neke delove njegovih romana u kojima se lako može uočiti ova estetika.

čARLS bLUDNI SIN

Bludni sin je roman o njegovom tinejdžerskom dobu, gde opisuje probleme sa roditeljima, društvom, stvari kroz koje prolazi veliki broj pubertetlija. Ne zazire od surovih opisa kada priča kako ga je otac tukao ili kada opisuje vršnjačke tuče. Priča o svojim slabostima i nesigurnostima. Ironija ove knjige, kako vide Souns i Čarlsova dugogodišnja partnerka Linda Li (Linda Lee), je da Bukovski piše o svom preziru prema svojim roditeljima i njihovom rezidencijskom životu u predgrađu tada kada je već i sam živeo svoj američki san- čak i više od svojih roditelja. (Howard Sounes, 2003, p. 178.)

,,Srednja škola je brzo prošla. Negde u osmom razredu, na prelazu u deveti, buknule su mi akne. Mnogi učenici su to imali, ali ne takve. Moje su bile zaista užasne. Bio sam najgori slučaj u gradu. Imao sam bubuljice i gnojne čireve po čitavom licu, leđima, vratu, a neke i po grudima…’’ (Bludni sin, p. 109.)

,,Stideo sam se svojih bubuljica. U Čelziju si mogao da biraš između fizičkog i obuke. Izabrao sam obuku jer nisam morao da se skidam u majcu za fizičko, pa niko nije mogao da mi vidi čireve po telu. Ali mrzeo sam uniformu. Košulje su bile vunene i iritirale su mi bubuljice…Imao sam čireve čak i po ramenima. Ponekad, kad tresnem puškom o rame, čir bi pukao i procurio bi kroz košulju. Krv bi probila, ali je košulja bila debela i vunena, pa mrlja nije bila tako vidljiva i nije ličila na krv…Provukao sam se kroz tromesečje, ali su akne postajale sve gore i gore. Prekrivale su mi lice, krupne kao lešnici. Bilo me je užasno sramota. Kod kuće bih često stajao pred ogledalom u kupatilu i provaljivao poneki čir na licu. Žuti gnoj prsnuo bi po ogledalu. I mali beli grumenčić. Na neki grozan način bilo je fascinantno što sve to postoji unutra. Ali znao sam kako je teško drugim ljudima da me gledaju takvog.’’ (Bludni sin, p. 113-114.)

Faktotum je priča o mladom čoveku koji radi niz manualnih poslova i to je romantizirana verzija njegovih iskustava iz četrdesetih i ranih pedesetih godina, pre nego što se zaposlio u pošti Sjedinjenih Američkih Država. (Howard Sounes, 2003, p. 131.)

,,Kurvo nad kurvama! Vidi šta si mi napravila!
Skočio sam. Pokazao sam joj svoje prepone, stomak, muda. Muda su mi visila u crvenoj agoniji. Kita mi je gorela.

Gospode! Šta je to?

Ne znaš? Ne znaš? Ja nikog drugog nisam jebao! Od TEBE sam to pokupio! Ti si prenosilac, droljo zaražena!

Šta?

Picajzle, picajzle, od tebe sam dobio PICAJZLE!

Ne, ja nemam picajzle. Mora da ih ima Džeraldina.

Šta?

Bila sam kod Džeraldine, valjda sam ih pokupila s njene klozetske šolje.’’ (Faktotum, p. 122-123.)

Souns smatra da Pošta nije savršen roman. Bukovski je u njega uključivao materijal koji je bitan za njegov život kao autobiografiju, ali koji ne čini koherentan prozni rad. Deo o njegovom braku sa Barbarom čini se kao da ne pripada tamo i poslednja četvrtina knjige je slaba, ali je to ipak izuzetno originalan i uspešan roman. (Howard Sounes, 2003, p. 96-97.)

,,Što su pa čmarovi grozni, dušo? Ti imaš čmar, ja imam čmar! Idi u radnju i kupi prvoklasan biftek, i to je imalo čmar! Čmarova je svuda po svetu! I drveće, na neki način, ima čmarove, samo što ne možeš da ih nađeš, njima samo opada lišće. Tvoj čmar, moj čmar, svet je pun milijardi čmarova. Predsednik ima čmar, onaj što ti pere auto ima čmar, sudija i ubica imaju čmarove…Čak i Ljubičasta Iglica ima čmar!’’ (Pošta, p. 90.)

buovski zene

Žene su njegov najpoznatiji roman u kom detaljno piše o svom promiskuitetnom načinu života, opijanju i mamurlucima. U njemu su se pronašle mnoge žene koje su ga poznavale i bile uvređene načinom na koji ih je opisao. To mu nije bilo prvi put da vređa ljude i da im se sveti kroz svoje pesme, priče i romane.

,,Lidija mi je cedila akne i bubuljice. Imam loš ten. Okrenula je svetlo nadole ka mom licu i počela. Sviđalo mi se to. Uzdrhtao bih svaki put i povremeno mi se dizao. Bilo je vrlo intimno. Tu i tamo, Lidija bi me poljubila. Uvek mi je prvo cedila lice, a onda prelazila na leđa i grudi.’’ (Žene, p. 39.)

čARLS hOLIVUD

Roman Holivud je priča o njegovom životu nakon uspeha i kako se proslavio pišući scenario za film Barska mušica (Barfly). Najinteresantniji deo celog romana su njegovi opisi slavnih ličnosti koje on ,,oljuđuje’’, oduzima im auru i prikazuje ih kao obične ljude sa svim njihovim manama i nedostacima.

,,Svi imamo ovaj šlic na leđima,a? Tu dole na sredini, a? Govna izlaze odatle, a? Ili se bar nadamo da izlaze! Blokirajte govna i mrtvi smo! Zamislite koliko govana iseremo u životu! Zemlja ih, momentalno, još prima! Ali mora i reke grcaju, gutajući sva naša govna! Gadni smo, gadni, gadni! Mrzim sve nas! Kad god brišem dupe, mrzim sve nas!’’ (Holivud, p. 26.)

Šekspir nikada ovo nije radio je roman o njegovim putovanjima kada je postao poznat, književnim večerima na kojima je mahom bio pijan i o njegovom shvatanju uzaludnosti ljudskog postojanja i putovanja.

,, Svi ti ljudi obraćali su nam se krajnje ponižavajuće i bahato, kao da smo gubavi ili umno poremećeni, ili kao da smrdimo, i dušom i telom. Znojili smo se i bili smo mamurni, možda smo i smrdeli. Došlo mi je da legnem na ulicu i dignem ruke od svega.’’ (Šekspir nikada ovo nije radio, p. 25.)

Ovo su samo neki od primera estetike ružnog u delu Čarlsa Bukovskog, a koja je očigledno posledica načina života. Souns smatra da se Bukovski prema svemu odnosio sa flegmatičnim stavom koji mu je toliko pomogao u uvrnutom detinjstvu, teškim mladalačkim godinama, fabričkim poslovima i ljubavnim vezama. (Howar Sounes, 2003, p. 196.) On je bio čovek koji se nije plašio smrti i nije verovao u besmrtnost. Sam je za sebe rekao da je ,,…jednostavan, a ne dubokouman čovek. Moj genije potiče iz interesovanja za kurve, fizičke radnike, vozače kamiona. Za usamljene, izmrcvarene ljude. I volim da ti ljudi čitaju moje stvari, ne volim da vidim suviše učenih komentara, previše kriticizma ili suviše komplimenata između mene i njih.’’ (Bukovski, 2010, p. 101.) Iako su ga mnogi kasnije proglasili velikim misliocem i filozofom, njegove citate stavljaju na svoje statuse na fejsbuku (postoje čak i stranice sa njegovim mudrim mislima), Bukovski se nikad ne bi složio sa njima. On je smatrao da u njegovim delima ne postoji ništa dubokoumno, hteo je da bude jednostavan, da mu struktura bude prosta i sirova, radije se izražavao direktno nego apstraktno. ,,Ja nisam toliko mislilac koliko sam fotograf…Nemam ništa da dokažem ili da rešim.’’ (Bukovski, 2010, p. 80.) Poenta je bila reći komplikovane stvari na jednostavan način. Bukovski se bavio i pisao samo o životu, a život je najkomplikovanije opisati i objasniti, objektivno posmatrati. Bio je ,,bard barova’’, kako to kaže Souns, nesofisticiran pisac kojeg je pratio neobjašnjiv kult. (Howard Sounes, 2003, p. 213.) Još za života su o njemu snimali dokumentarne filmove, novinari su ga jurili da ga intervijuišu, želeli su da ga ugoste u svojim emisijama. Svakodnevno je dobijao gomile pisama od ljudi koji su čitali njegova dela. Njegova osobenost je privlačila jednako mnogo pažnje kao i njegov rad, pa je i sam postao tema pesama drugih pesnika koji su za njega mislil da je fascinantan lik (Džek Mišelin (Jack Micheline), Harold Norse (Harold Norse), Stiv Ričmond (Steve Richmond)…) (Howard Sounes, 2003, p. 129.) Bukovski nikada nije previše uživao u društvu drugih ljudi i sa više strasti se bavio pismima u kojima su ga vređali i osporavali njegov talenat, nego što je bio srećan kad dobije pisam u kojima su ga hvalili.

Kroz njegovo čitavo delo, pored esetetike ružnog koja je privlačila čitaoce, provlačila se i filozofija nedelovanja i Souns smatra da je i to jedan od razloga zašto se njegovo delo sviđa mladima i nezadovoljnima. (Howard Sounes, 2003, p. 196.) Zato su mnogi smatrali izdajom čitavog njegovog rada to što se obogatio, živeo u ogromnoj kući, vozio dobar auto.

Kao da je izdao svoju životnu estetiku. To je i sam uočio i često komentarisao, na nekoliko mesta spomenuo u romanu Holivud, kao i u svojim dnevnicima. Verovatno ga je to donekle izjedalo, ali nije mogao da se odrekne lagodnog načina života, koji je bio u potpunoj suprotnosti sa njegovim kredom- da je on predstavnik nesrećnih, onih sa ruba, uličara, kurvi i odbačenih. Pred sam kraj svog života je napisao u dnevniku: ,,Ti ljudi misle kako treba uvek da budeš na krstu i krvariš da bi imao dušu. Žele te poluludog, dok balaviš grudi na košulji. Dosta mi je krsta, muka mi je od njega. Ako mogu da se uklonim od krsta, ima još dosta toga za mene. I previše. Neka se oni penju na krst, čestitaću im. Ali patnja ne stvara pisanje, pisac to čini.’’ (Bukovski, 2008, p. 16.) I tako je jedan od predstavnika odbačenih, postao jedan od najčitanijih pisaca današnjice, preveden na mnoge jezike i posebno omiljen među mladima zbog svog bunta, prkosa i nepostojanja tabu tema. Mladima je interesantno da čitaju o alkoholu, seksu, ženama, divljem životu. Mnogi se pronalaze u njegovim problemima, shvataju njegovo bežanje u alkohol, podržavaju njegov raskalašni život, a opet su svesni činjenice da je on takav, nezainteresovan za život i prezriv, doživeo da bude jedan od onih koji su ostvarili američki san. Tako da, u čitavom tom ludilu, on je i neka svetla tačka, nada da svako može da uspe u životu.

cARLS DRUGA

Souns smatra da je Bukovski jedinstvena figura u američkoj književnosti. Nemoguće ga je igde svrstati, a mnogi su ga pokušali imitirati. Njegov jednostavni prozni i pesnički stil bio je iskovan iz jednostavnih ideja: u početku je bio pod uticajem Hemigveja (Ernest Miller Hemingway) i Fantea (John Fante) ali, kako je rekao, kod Hemigveja se baš previše ne smejete pa je on dodao malo humora. Njegove su teme bile iz svakodnevnog života, ne junačka dela ili glamurozni likovi već iskustvo manje uspešnih Amerikanaca koji žive u jeftinim stanovima i rade fabričke poslove. Uverljivo je pisao o tom svetu, iako je često preterivao i doterivao svoju vlastitu životnu priču. Takođe je iskreno govorio i o ljudskim odnosima: odnosima između deteta i roditelja, između muškarca i žene. (Howard Sounes, 2003, p. 214.) Bukovski je izabrao najozbiljnije teme za pisanje svojih romana, potpuno ih ogolio i dao ih čitaocu sirove, ponekad lepe, a ponekad ružne, kakav je i sam život, sa mnogo humora da bi lakše mogao čitalac da podnese i prihvati životne istine.

za P.U.L.S.E: Nikolina Medić

Literatura:

Čarls Bukovski [2008] Bludni sin. Beograd, LOM.

  • Čarls Bukovski [2012] Faktotum. Beograd, LOM.

  • Čarls Bukovski [2004] Pošta. Beograd, Novisti.

  • Čarls Bukovski [2008] Žene. Beograd, LOM.

  • Čarls Bukovski [2008] Holivud. Beograd, LOM.

  • Čarls Bukovski [2010] Šekspir nikada ovo nije radio. Beograd, LOM.

  • Čarls Bukovski [2008] Dnevnik: 1991-1993. Beograd, LOM.

  • Čarls Bukovski [2010] 14 intervjua. Beograd, LOM

  • Howard Sounes [2003] Charles Bukowski: u zagrljaju mahnitog života. Zagreb, Biblioteka Tridvajedan.

  • Džon Fisk [2001] Popularna Kultura. Beograd, Clio.

  • dr Aleksandar S.Janković [2011] Dug i krivudav put: Bitlsi kao kulturni artefakt. Beograd, Red Box.

  • Dragiša Živković [2001] Rečnik književnih termina. Banja Luka, Romanov.

 

 

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *