Ulogujte se / Kreirajte profil

Estradna književnost – „Ljubići“

Dok se šetam po ovim kišnim danima i prolazim pored najrazličitijih trafika, uglavnom na istim ugledam mnoštvo romana koji se upravo mogu svrstati u ovaj novokomponovani žanr. To ne bi bilo toliko strašno da upravo ti romani nisu oni koji se prodaju gotovo koliko i dnevne novine sa tiražima koji autorima/autorkama obezbeđuju perfektan život samo od pisanja (shodno tome da je istina da većina autora samo od pisanja romana u našoj, ali i mnogim drugim zemljama ne može lagodno živeti).untitled

Bez snishodljivosti, pitam se šta je to toliko što u romanima koji i nemaju neku umetničku, ali ni bilo koju drugu vrednost, toliko privlači masu ljudi da ih kupuju i čitaju. Pa da onda još i  željno iščekuju nastavak u vidu drugog romana (možda i trećeg) ne bi li saznali nastavak radnje. Ako je uopšte reč „radnja“ u skladu sa tekućim.

Dakle, čisto da bude jasno da nije reč o romanima tipične „estradne književnosti“ koju mahom piše svako ko se latio desk-top računara ili lap-topa, a pre toga je ugrabio svojih pet minuta na nekoj komercijalnoj televiziji pa bi da napiše biografiju ili neku svoju tragičnu ispovest. Ovde govorimo o romanima koji imaju i svoju istorijsku prošlost, a popularno su ih zvali „ljubićima“. Nekad su se prodavali na lošem papiru kao dodatak uz novine. Ljubići, ali i neke erotske priče, štampani na jeftinom, recikliranom papiru, svojevremeno se nisu mogli ni smatrati književnošću jer, u vremenima kada su, recimo „Braća Karamazovi“ ili „Na Drini ćuprija“ bili u svom punom usponu, romani u kojima glavni junak bičuje glavnu junakinju da bi zadovoljio svoje manijakalne seksualne požude, teško da bi iko mogao da stavi rame uz rame sa Andrićem ili nekim drugim gigantom. Takvi „romani“, dakle, kao dodatak uz novine, tako su i izgledali. Malog obima koji podrazumeva nerazvijenu radnju, mnoštvo patetike, erotskih scena i dosadnih opisa, sa koricama koji su istog kvaliteta kao i papir, samo bi, eto, možda neko dodao koju boju ili taj papir „zamastio“ da se vidi gde je kraj, a gde početak „romana“.

Uzevši u obzir koliko je „napredovao“ ne samo oblik već i sve druge karakteristike takvog književnog dela, stiče se utisak da je možda bilo pametnije da se uz novine dele rečnici, leksikoni, bontonovi, priručnici, biografije ili bilo šta drugo što bi poboljšalo nacionalnu svest, a ne bi je robotizovalo tako da je danas devojčicama draže da ih momak „izbičuje“, ali da ima svoj privatni avion, nego da se late udžbenika ili nekog drugog oblika papira na kojem su napisani pametni redovi. Podrazumevano, ne mora da bude papir, može da bude i digitalna forma, ali da se koristi na odgovarajući način.bhbhhbhbhhbh

Vratimo se na formu i sadržinu „ljubića“. Svakako da lično nemam ništa protiv ljubavnih romana. „Devojka sa pomorandžama“ mi je jedan od inače omiljenih. Govorimo o romanima autora/autorki koji se štampaju radi tiraža, radi novca i radi svega drugog osim kvaliteta. Jedna od najpoznatijih svetskih autorki ljubavnih romana, koja se danas prodaje kod nas uz jedan ženski magazin (feministi, osudite me, ali to je činjenica, magazin u nazivu ima reč „žena“) je toliko „ljubića“ naštancovala (znam da je termin potpuno neknjiževni) da mi se čini da i sama ne zna broj, a kamoli naslove. Priznajem, osetio sam ogromnu ljubomoru i zavist kada sam na internetu sasvim slučajno nabasao na fotografiju kuće u kojoj autorka tih romana živi. I „kuća“ je ovde neodgovarajući termin. Vila, dvorac, dvor, zamak… Izaberite.

Imali smo mi naše autore/autorke koje mogu da papiraju spomenutoj autorki (po pisanju, ne po kući), a od skoro smo svedoci pojave da su i autori koji nisu bili skloni ovakvoj vrsti književnosti, pribegli istoj, pretpostavlja se da bi jednog dana mogli da, poput, ponovo – malo pre spomenute spisateljice, uživaju u svojoj ličnoj vili, dvoru, zamku (izaberite). U njihovom pisanju se oseća pikantan ukus onoga što su ranije pisali, ali „pikantan“ ovde možemo da izdvojimo kao negativan pridev jer je u suprotnosti sa „pun“. Pa opet, nisu ni oni jedini koji bi da pišu ljubavne romane i romane namenjene svakom, te se ovde vraćamo na dobru, staru „estradnu književnost“.

Dakle, svako ima pravo da piše. To je sloboda dvadeset i prvog veka koju niko ne može da nam oduzme (makar se nadam da je tako). Profesori književnosti, filolozi, novinari – grupa koju ću pristrasno da svrstam u one koji su, na neki način, školovani da bi (i) pisali. (Napraviću digresiju i dodati da su neke od mojih omiljnih romana, ali i knjiga generalno, pisali ljudi potpuno drugačijeg kova od gore spomenutih, ali ima razloga zašto sam odvojio grupicu filologa i novinara). Međutim, oni koji i jesu školovani za to, valjda su (da ne kažem „smo“ jer ipak mi fale iskustvo i godine) sebi zadali veći cilj i odredili da oni budu ti koji će odlučivati o kvalitetu i o tome šta će da se čita. Time, oni postaju žiri, a masa postaje takmičar. Žiri, kritičari, recenzenti, oni koji sugerišu (izaberite). A pišu svi. Nađe se tu poneki filolog i novinar, ali većinu čini masa onih koji nemaju veze ni sa visokoškolskim obrazovanjem, a kamoli nečim što je usko vezano za književnost.

Tako da smo došli do tačke gde se „dodatak uz novine“ koji su pisali tada ljudi iz dosade, za honorar, a koji je i u fizičkom smislu imao nekvalitetan oblik, transformiše u obiman roman, velikog tiraža, boljih korica koji pišu oni koji bi, eto, da se oprobaju i u toj vrsti umetnosti kad su se već oprobali u svim drugim i dokazali da im ne ide. Jedino što je ostalo relativno slično je to što se i dalje prodaju na trafikama, ali to ćemo pripisati tome što u manjim gradovima nedostaju knjižare, a u velikim je čitaocima tih romana lakše da ga „pokupe“ sa kioska nego da uđu u knjižaru i ostave tamo sat, sat i po u potrazi za „lakim štivom koje se brzo guta“.

za P.U.L.S.E: Uroš Timić

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *