Ulogujte se / Kreirajte profil

Estradna književnost

Zašto manje, takozvane nekomercijalne izdavačke kuće propadaju? Zašto nam se, čak i kada je reč o književnim vodama, nameće ukus koji nije naš?

Svedoci smo da u urbanim vremenima u kojima živimo, tradicionalno je zamenjeno isplativim, a moralni kodeks poprima oblike koje bi i apstraktnim umetnicima bilo teško da dešifruju.

Da je muzika odavno postala stvar koja se više gleda nego što se sluša i da su najgledaniji filmovi oni koji imaju „šok“ efekat, ma kakav on bio, nije nepoznata činjenica. Da li se i među književnim krugovima potkrala estradna crta i da li je književnost sledeća grana umetnosti koja će se izobličiti i poprimiti kičast oblik?

stack of books on the dark wood background. toning. selective focus on the middle book

Moramo priznati da su klasici opstali, ali postoji sumnja da ih određeni ljudi čitaju (a možda samo i – kupuju) ne bi li se tek reklo da u svojoj „kućnoj biblioteci“ imaju neko specijalno izdanje Andrićevih pripovetki ili sabrana dela ruske književnosti u kožnom povezu. Nekada su ljudi kupovali knjige na metar ne bi li imali što više knjiga da pročitaju, sada se to mahom radi da bi se ispunila polica u dnevnom boravku. Dešava se da „čitaoci“ kupuju određena sabrana dela samo zato što se boja korica slaže uz nov nameštaj.

Ali, možemo li kriviti prosečne čitaoce zbog toga što je knjiga izgubila pravu vrednost? Možemo li da uperimo prst u osobu koja pozove određenu biblioteku i otpočne razgovor sa: „Krečimo kuću, pa bismo izbacili neke knjige. Da li biste vi želeli da vam ih poklonimo? I da li mi dobijamo zahvalnicu od biblioteke u tom slučaju?“ I opet, knjige se izjednačavaju sa starim nameštajem, „izbacuju“ se iz kuće i zamenjuju novim, nekim koje imaju lepše korice. A sve to je razlog da se još i zahvalnica napiše.

Međutim, kada je reč o „estradnoj književnosti“, ne govorimo o šarenim koricama koje se vraćaju u modu, već o književnosti koja postaje smisao samoj sebi time što ju je napisala neka „estradna“ osoba. Pod pojmom „estrada“ jasno je da se više ne podrazumevaju samo muzičari, već i bilo koja osoba koja ugrabi svojih pet minuta pred kamerom.

Izuteno aktuelna dela savremene, domaće proze proistekla iz trenutnog nadahnuća neke pevačice ili novinarke trenutno su visoko kotirana na domaćoj, književnoj sceni. Pogotovo ako je reč o nesrećnoj ljubavi. Ili o bilo kakvoj ljubavi. I eto nama jednog književnika više. Ostaje samo da zamislimo šta bi se dogodilo da su se u svoje vreme Andrić, Pavić, Ćopić i dr. latili mikrofona i sa sve gajdama osnovali orkerstar.

Ivo-Andrić

Sve je u redu dok se piše beletristika. „Problem“ nastaje kada osoba, koja je ugrabila svojih pet minuta na televiziji ili nekom drugom mediju, pomisli da je baš njen život ono što narod treba da čita i odluči se da napiše autobiografiju. Jer, pribogu, nikom se pre te osobe ništa slično nije desilo. I njihove autobigrafije preplave izloge, bilborde i kompletan internet. Makar onaj deo koji je namenjen toj vrsti reklame.

I onda sledi momenat „najjači opstaju“. Oni koji su uspeli da ugrabe zalogaj komercijalnosti (kako autori, tako i preduzeća koja ih objavljuju) uzdignu se do nezamislivih visina i diktiraju domaću, književnu scenu. A oni koji stavljaju kvalitet ispred kvantiteta, mogu samo da stave katanac. Preduzeća na vrata, a autori na sopstvene ruke.

Možda se narod vodi mišlju da niko ne može da nadmaši dosadašnje poznate književnike, te se onda ni ne trude da pročitaju neko novo štivo za čijeg autora nisu do tada čuli, a možda, sa druge strane, u ovim urbanim vremenima u kojima živimo, jednostavno je lakše predveče odmoriti mozak uz knjigu čiji je žanr – već duboko usvojen termin „tralala“, nego uz neko delo koje zahteva da se moždane vijuge uključe i u toku tog perioda u danu.

Bilo kako bilo, jedna po jedna sfera umetnosti potpadaju pod uticaj „šljokica“ tj. nije važno šta se radi, važno je da se preteruje, te uskoro očekujemo da će se pri samom vrhu domaće, književne scene naći neko autobiografsko delo pristiglo direktno iz zatvorske ćelije ili nekog bolje „opremljenog“ bordela.

Nama, koji smo na rubu egzistenicije jer bijemo bitku sa vetrenjačama, ostaje da držimo te moždane vijuge uključene. I da se nadamo da će vijuge nadjačati vetrenjače.

za P.U.L.S.E: Uroš Timić

 

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Estradna književnost

  1. bibliotekar

    20/03/2016 at 06:41

    Ima jos jedna vrsta knjizevnosti kod nas – direktorska. Direktori ustanova kulture jedni drugima objavljuju knjige, organizuju knjizevne veceri po Srbiji, sve isti ljudi za iste, a novac iz budzeta.
    Pratite statistike sa nagradama, gostovanjima, i honorarima pa cete shvatiti da pevaljke za njih nisu nista.

  2. Александра

    21/03/2016 at 12:00

    Нова врста романа – клозет-романи.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *