Ulogujte se / Kreirajte profil

Evolucija fatalizma postmodernog cinika

Dodirnuti iskrenost u samopreispitivanju: govor lica krene da odaje emociju pomirenja sa neposrednom istinom, um prihvata da je grešio i kaže „Tu sam sada i sada znam zašto…“

Body Photography, Roberto Kusterle

Body Photography, Roberto Kusterle

Otisak ovakve prirode sme biti napisan u srazmernoj emociji preko koje se očitava trag spoznaje, ali doći do nje zahteva prolaz kroz proces transformacije koji je zaprljan arogancijom i zaslepljen predatorskom sociolingvistikom modernog doba koje sve više zastareva. Samim tim žar koja je ugašena usaglašavanjima i mirom spoznaje mora biti oživljena i napisana pod drugim okolnostima, uvod zahteva privremeno spuštanje zavese na pozornici, cilj kružnice kojoj se treba vratiti, jer mi smo ti koji su svesni da ovo stanje ne traje, mi smo ti koji očekuju repeticiju sopstvenog karaktera i samo je regulišemo duhovnom ljubaznošću… Mi smo ti koji predah žrtvujemo savršenstvu praznine negde u budućnosti, a greh je o tome i pisati…

Inteligentni cinik danas je verovatno (i opravdano) jedna od najmoćnijh figura koja hodi zemljom. Njegov svet se arogantno sveo na dve jednostavne rečenice oko kojih će da (isto tako opravdano) izgradi svoje kraljevstvo stavova. Prva je izvedena iz čuvene Životinjske farme, ali njeno imenovanje nema istu ulogu kao u knjizi:

“Sve životinje su privilegovane da imaju jednaka prava, neke životinje su privilegovane više od drugih.”

Druga rečenica pak stoji kao vrhunac fatalizma i okrutnosti nad postojećim mediokritetima, savršeno se nastavlja na prethodnu i dodatno objašnjava karakter ovog nadmoćnika:

Postoje dve vrste ljudi, oni koji teže da ostvare svoje ciljeve individualnosti i oni koji su nebitni, a ti nebitni ne žele da priznaju svoju pravu prirodu pa bivstvuju u okviru linija manjeg otpora.

Ovu drugu vrstu ljudi okrutni cinik objašnjava tako što ih opisuje kao derišta zarobljena u telima odraslih, on kaže to su samo deca koja se više ne mogu ni vaspitati, jer onda ona tvrde da ih ne poštujemo ako ih postavljamo u ulogu razmaženih derišta. Dalje, cinik navodi da je psihologija spomenik kompromisu i da jedva i da pomaže odraslom čoveku jer psihologija kaže – odrasli čovek je vredan poštovanja i njegovo bivstvovanje ima smilsa. Cinik opet navodi da je ovo laž i da su stavovi derišta u odraslom čoveku zapravo mehanizmi odbrane koji ga brane od okrutne istine njegovog postojanja. A ta okrutna istina je da njegovo postojanje nema smisla…
Ali koji je smisao postojanja inteligentnog cinika? Da nam predoči tu okrutnost činjenica? Da nas upozori na posledice? Da porazi svakog ko mu izađe na intelektualnu crtu dokazivanja i da mu dokaže da on nema dušu i da je sve ove godine možda nije ni imao? Zapitajmo se koliko je uspešan u ovome, u ovom spektakulatnom predočavanju tamnih noći naših duša?

Jer mnogi od njih se ponose i kažu – VEOMA…

Louis Blanc

Louis Blanc

Krenimo sada niže niz ovo drvo života i arogancije, ko je ovaj cinik i šta on to tačno želi da postigne? Na šta nas on to inspiriše? Ovo nije osoba koja potpisuje kompromise i koja lako shvata prirodu kompromisa. Ovo je osoba koja se ponosi time što ne potpisuje kompromise NIKAD. Tu leži snaga njegovog karaktera i on ju je svestan, i evolucija ovog karaktera ne može pronaći kompromis dok ne ostane sam na vrhu sa svojim beskompromisnim stavom. Sve dok taj kompromis ne dođe prirodno za njega, jer sada on više nema šta da dokaže – uništio je logikom iluzije svakog drugarstva, svake porodične privrženosti, svake društvene utopije – i sada je kralj na svome, sam i neprikosnoven.

Opisani proces se i naziva “Oštrenje ega”, predstavlja ritualni put sakupljanja moći iskrenim fatalizmom. Ove osobe su toliko opijene sopstvenom moći da i ne pokušavaju da ni jednim svojim postupkom načine svet boljim, već se konstantno naslađuju i iskorištavaju one koji su slabije informisani zakonima stvarnosti i oni uživaju u omalovažavanju istih kad god se nađu u društvima koje ih slušaju. Kao da je to neko pravilo, kao da ti isti kojima iz nekog razloga nisu poznati nepisani zakoni stvarnosti važe za nižu rasu koja ne zna šta je pravi stav, cinik nastavlja marš ka svom tronu unižavajući “nepismene”.

Ka tom tronu on konačno dobija i jednu kartu, on dobija kartu za odbačenje tog svog savršenog ega. Ako je zaista iskren on će na kraju ostati sam i živeće sam sa sobom dugo vremena. A istina, ili će ga izjesti ili će ga transformisati, jer ako je u pravu, svi oko njega su ludi i potpisali su neki vid kompromisa, odrekli su se individualnosti zbog nekog zamaskiranog kukavičluka… On ne zna da se druži sa lažovima, on ne zna da poštuje roditelje koji ga lažu, on ne zna da živi u društvu koje laže sebe – on ostaje sam i bespogovorno, sa punim pravom arogantnan… Zašto ponovljeno stavljati akcenat na njegovu pobedu, pitate se?

Možda ste sreli negde ovog intelektualnog cinika, ili možda ste pročitali nešto od njegove ruke, neku ružnu istinu ušminkanu crnim humorom. Ubediće vas u pokajanje i prezir prema sebi, razbesneće vas, zahtevaće sa punim pravom da vi shvatite vašu ulogu i da prihvatite niže mesto na lancu ishrane. Ono što vi tada treba da se zapitate nije da li je ova arogantna osoba u pravu, već zašto vi mislite da je taj životinjski poredak stvaran. Upasti u zamku je lako, nju nameću ovi iskusni igrači, njima nije jasno da postoji jedan koncept koji oni još uvek nisu uspeli da obace, pored čitavog tog intelekta i načitanosti, oni i dalje ne razumeju da je isto toliko korisno provoditi vreme sa ljudima koji nisu pismeni u okviru postojeće stvarnosti koliko i biti sam i čitati Hegela. Rupa koju pruža ostatak čovečanstva koji komunicira sa našim cinikom jeste ta da delom čoveka zaista grize savest ako nije pismen u istim okvirima kao i cinik. On pošto je u okviru u koji i sam veruje (a taj okvir je “Ja sam glup naspram ovog čoveka”), on PRUŽA ciniku moć na tacni i još više opravdava svet stavova našeg intelektualca.

Michael Papendieck

Michael Papendieck

Ovo nas vodi do skrivene istine post modernog doba, da  pored svih viđenja inteligencije, čovek još uvek najviše ceni onu inteligenciju koja je dešifrovala paterne svetske psihologije funkcionalnosti i komunikacije, onu inteligenciju koja je najbolje opisala ustaljene forme u koje čovek neminovno upada. Sve ostale inteligencije se nesvesno smatraju nižim na lestvici poštovanja i cinik kao lovac na moć je odavno ovo osetio… Zapravo, hajde da mu vratimo istom merom – naš inteligentni cinik je samo evoluirani sociološki predator koji je sebi dao nešto prefinjeniju titulu. Da li je hteo istinu ili moć? Da li je tragao za istinom i dobio moć ili je tragao za moći i dobio istinu?

Pošto je moć usko vezana za ovog pojedinca, reći ćemo da je tražio moć… On verovatno često spominje i sve moguće paradokse humanosti, verovatno (pošto ne preže za kompromisima) on ne preže ni od mračnih dubina, mračnih literatura, mračne muzike i svega sličnog što bi slabije informisanu osobu lako uplašilo, odbilo i izbacilo iz takta. Slabi su tu da definišu prisustvo jakih, ne postoji druga svrha za njihovo postojanje, i ne postoji druga inspiracija za cinika. Sve što on radi je grandiozno, moćno, spektakularno i prefinjeno. Sve što on radi je tu da bi se uplašili i šokirali “nepismeni”, sve je tu da bi on dobio poštovanje tih niskih bića. Zapravo, hajde da prihvatimo okulare ove krajnosti, hajde da kažemo da je istina da je ovaj svet jedna karta ka utopiji i da treba preporoditi planetu sa prevaspitavanjem deteta u odraslom čoveku. Hajde da prisvojimo miris te arogancije u potpunosti, pogledajmo preceznim ljutitim pogledom ka nesposobnom čoveku današnjice: on je uništio svoju decu, izdao je prijateljstva zbog trivijalnih sitnica, osnovao je čitavu kulturu smrti individulanosti i on mora da se postavi gde mu je mesto.

I postavljen je na mesto, unizili smo ga istinom, naterali smo ga da ugleda besmisao svoje duše. Zatim još jednom, i još jednom, i još jednom, zatim smo prevaspitali i sopstvene očinske figure, autoritete iz mladosti, reprogramirali smo ih pod stare dane, njihovi naviknuti sistemi se bune i odbijaju, ali nisu imali nikakve šanse protiv naše đavolske rešenosti. I konačno počeli smo da se svetimo i čitavom svetu, usavršili smo naše izražavanje do te mere da su ljudi prihvatili naše reči kao umetnost, predočili smo im njihov vizuelni kraj, pokazali smo im put u kolektivnu individualnu smrt, sliku koju će se truditi da zaborave ali nikada neće znati kako.

Ko smo mi to? Ko su oni?

Vadim Stein

Vadim Stein

Tragedija ipak nije oruđe koje je pogodno, jer i nju bi cinik nekako iskoristio u svoju svrhu. Pokušajmo mu podariti čistokrvne dokaze njegove pogrešnosti, podarimo mu jezik koji on razume, objasnimo mu da možda on nema tu individualnu esenciju koju toliko diže u visine, i nije je možda nikada ni imao. Podarimo mu jedan čist početak i prazno mesto spoznaje.

  • Cinik negde duboko misli da njegovo postojanje nije vredno pažnje ostatka prisutnih pa doživljava projekcije da se čitav svet okreće protiv njega. On sprovodi svoje sulude, nepristupačne i neprilagodljive  ideje, a posle kada ga većina počne ismevati on osipa drvlje i kamenje na njih, sveti se svim mogućim snagama svog intelekta, pronalazi slabe tačke i vraća istom merom ismevanja protivnika.
  • Cinik je vezan za svoje “lažno ja”. Njegovo lažno ja je produkt navedenog procesa, ono je maska moći iza koje nikada nije svesno pogledao. Umesto da je osnažio svoje prirodno samopouzdanje on je taj koji je krenuo linijom manjeg otpora i iskoristio je svoj intelekt da bi osnažio samopouzdanje prefinjenog siledžije. Nije dao šansu komunikaciji, već je jednostavno rekao “komunikacija nije moguća sa ovim niskim bićima jer ne shvataju moje (sulude) ideje”.
  • Cinik je vezan za koncept “pametnije je sedeti kući i čitati pametnu knjigu, nego trošiti vreme na pričanje sa maloumnima.” U velikoj većini slučajeva to nisu maloumnici, cinik jednostavno ne zna kako da se ponaša, nikada nije trošio vreme da shvati koncepte kao što su ljubaznost, uslužnost i slično. Ti koncepti se nikada nisu slagali sa njegovim “lažnim ja”.

Konačno cinik je vezan za jedan tip, ili možda čak arhetip čovekovog ponašanja, tačnije jedno

  • fiktivno osećanje sveopšte univerzalne ugroženosti “Čovek je samo jedna mala i nebitna tačka u univerzumu koja će nestati u treptaju oka i nikoga neće biti briga.”

Nastavak je logičan, isti taj čovek se bori da dokaže suprotno i okreće sve da se pokori njegovoj snazi i moći… Sve zbog pogrešno protumačenog osećanja opšte veličine. Zašto mu nikada nije palo na pamet da je i on deo te veličine, da je i on deo tog svemira, a ne da je izdvojen i da treba da se bori protiv svega i dodatno, da se dokazuje? Takođe ovaj koncept arhetipa je vezan i za osećanje opšte bespomoćnosti i reči “Mora se tako”, “Ne može se drugačije” koje su verovatno došle od autoriteta nekada u buntovnoj mladosti pojedinca. Svako se sa osećanjem bespomoćnosti bori na svoj način. Pitanje je koliko je potrebno vremena ciniku da shvati da on poseduje osobine onih autoriteta, onih roditelja koji su bili tako smotani u njegovim očima i koliko je potrebno da sebe identifikuje kao nekoga ko čini iste greške kao i autoriteti koje je toliko osujećivao? Svi autoriteti čije zvanje potiče od osećanja ugroženosti su autoriteti koji nemaju začetak u iskustvu i znanju, već samo u iskustvu da su povređeni jer nekada davno

1) nisu bili društveno prihvatljivi

ili jednostavno

2) nisu želeli da budu društveno neprihvatiljivi da ne bi bili povređeni.

Misha Gordin

Misha Gordin

Sudbina očvrsnulih cinika, onih koji ne žele da prihvate veštine ljubaznosti, se na kraju svede na neku crnohumornu knjigu o utopijama ili distopijama modernog sveta. Tu se završava njihova originalnost, jer oni ne mogu da izbegnu komunikaciju nadmoći, i oni ne znaju da pronađu komunikaciju jednakosti i poštovanja. Mnogi od njih su izgubili privilegiju da pričaju sa svojim ja iskreno u prvim momentima kada su iskusili moć pobede sopstvenog cinizma i oko te pobede se formirao čitav jedan lažni život. Taj život pulsira svojim tempom i njegove laži postaju sve veće i komplikovanije vremenom, i što je um veštiji, to je laž bolja. Inteligencija je ta koja radi protiv našeg cinika zapravo, njegov najveći ponos je njegov najveći neprijatelj i zbog te njegove nadmoći u inteligenciji on će ostati slep, neće videti sponu ljudskosti, neće možda videti onu prirodnu ljubav i toplinu koja postoji među ljudima, pažnju koju svi cene instinktivno, empatiju privrženosti i brigu za dobrobit. Ljudskost u emocijama se takođe razvija, poseduje nivoe inteligencije koji su neprolazna osunčana toplina, a fatalistički nastrojen cinik vidi samo tamni led dok sedi ponosito iza carstva svojih zaključaka. U jednoj ruci mu je oružije, a drugom ispija žestoko piće nakaradne stvarnosti. On je ideologija poraza ljudskog graničenja te iste stvarnosti, sada je sam i neprikosnoven u svojoj pobedi.

Sada je sam i neprikosnoven u svojoj pobedi. I sada je sam i neprikosnoven u svojoj pobedi…

Poruke se pišu omiljenom bojom lovljene žrtve, da li će pokleknuti pred bolom ponovo i zabeći u neku drugu formu misaonog oklopa nije na nama da pretpostavimo, možemo samo da je privremeno spustimo tu sa nama, gde joj je možda i mesto.

 Za P.U.L.S.E: Juror 8

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *