Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Европске вредности нису универзалне

Европа је подељена на Латине и Грке. Грци по дионизијском принципу пију, певају, плачу и немају никаква правила. Латини су уредни аполонијевци, воле правила и зато им је тешко да разумеју Русе и Србе.

koncalovski-andrej

Први сусрет и први разговор за „Политику” с филмским и позоришним редитељем, сценаристом и писцем Андрејем Сергејевичем Михалковим Кончаловским догодио се 1998. године у Београду.

Тада је представљао своју биографску књигу „Ниске истине”, на чијим је страницама записана и реченица „Када мало боље размислим, човека покрећу страх од смрти и таштина”, којом је описао суштину покретачке снаге која га је водила од Русије до Америке и назад, у потрази за суштином филма и суштином постојања.

Низали су се затим нови сусрети. У Венецији 2002. поводом филма „Кућа лудака” (истинити догађаји у време првог чеченског рата), за који је освојио „Златног лава”. Касније и у Кану (2010), поводом 3Д анимираног филма „Крцко Орашчић”, када је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, на питање показују ли он и његов брат Никита Михалков један другом филмове, одговорио: „Ми један другоме не показујемо филмове. Ми смо вам као два лава који круже око истог жбуња. Можемо да се тучемо колико хоћемо, али зна се – ја сам старији брат!”

Повод за нови сусрет и још један разговор за „Политику” догодио се прошле недеље, на 71. Венецијанском фестивалу. Тамо је Кончаловски за „Поштареве беле ноћи”, филм који је придружио својим антологијским делима, као што су „Први учитељ”, „Сибиријада”, „Ујка Вања”, оним награђиваним – „Маријини љубавници”, „Помахнитали воз”, „Пиргава кока” и „Кућа лудака”, и биоскопским хитовима „Танго и Кеш”, „Хомер и Еди” и „Најужи круг”, освојио „Сребрног лава” за најбољу режију.

Заслужено. Реч је о поетско реалистичном филму о „малим” људима већим од живота, снимљеном малим дигиталним камерама на крајњем северу Русије, на обалама језера Кенозеро, где, усред раскошне и прелепе природе, живи мала и сиромашна сеоска заједница остарелих и напуштених људи.

Једина веза с остатком света који их се не дотиче јесте локални поштар, већ средовечан а неожењен, усамљени добричина Алексеј Трајпицин, што својим малим моторним чамцем крстари језером, доноси пензије и вести о модерном свету и оближњој моћној ракетној бази.

У овом визуелно раскошном и дубоко емотивном егзистенцијалистичком филму Кончаловски није ангажовао професионалне глумце. Сви филмски јунаци су аутентични житељи села на језеру. Играју сами себе и своје животе. Чак и главни јунак, поштар Алексеј Трајпицин.

Андреј Кончаловски са нашим филмским критичарем Дубравком Лакић

Андреј Кончаловски са нашим филмским критичарем Дубравком Лакић

И раније сте знали нешто о овим људима?

Знам их срцем. Њихов мирис, шта једу, како живе. Ја сам Рус и знам их све и нема везе што нисам сеоског порекла. Мислите да је Толстој знао више јер је живео на селу? Не, он је знао више зато што је Рус.

Шта вас је инспирисало на ову причу о поштару?

Чехов и Роберт Бресон.

Својевремено сте ми причали о методи трагања за темом коју елеборирате у сценарио. Како је тај метод примењен док сте готово документаристички стварали „Поштареве беле ноћи”?

Захваљујући новим технологијама. Оне вам сада омогућавају да као ендоскопом, кроз веома мали отвор улазите у велике дубине, унутар живота. Проналазите тако изванредне ствари које не бисте могли да нађете до пре десет година. Светло, камера, рез, стоп, сеци! Све те команде више не постоје. Само ставиш камере и снимаш. Ако треба и двадесет и четири сата, сто сати без прекида, и онда ухватиш све оне мале, драгоцене ствари које су интересантне и које надграђују и причу и тему.

Зашто сте баш сада снимили овај чудесни филм природе?

Зашто Бетовен у другом ставу Четврте симфоније има адађо? Не желим да рационализујем ствари које сам урадио, јер то може да буде фалш. Кад изађете из нечег што сте урадили увек је интересантно ако избегнете додатно приповедање. Чехов је једном рекао да могу да се пишу бриљантне ствари и о пепељари, што значи да нема досадне приче, има само досадних приповедача. Могу да вам изнесем и друге аргументе, али зашто?

Познато је да не волите да причате о својим филмовима, па да вас питам мислите ли да ова и оваква данашња политичка ситуација може да се рефлектује на филмове?

Заборавите на политичку ситуацију, то нема везе с нама!

Бојим се да има.

Онда да кажем да је најбоља уметност стварана током епидемија и ратова. И за време инквизиције, она је била најбоље решење за Сервантеса. У времену мира уметност је сиромашна и мало конзумирана.

Може ли да се догоди да се руски филм заустави у развоју и да више никада не стигне филмове европске врсте?

А зашто мислите да је европска врста најбоља? Европска врста није универзална! Демократија у сиромашним земљама доноси хаос и диктатуру, а у богатим земљама доноси просперитет. У сиромашним земљама она је катастрофа. Ирак и Северна Африка су најбољи примери за то, да не набрајам друге.

Andrei+Konchalovsky+

Русија је добростојећа земља?

Русија је средњовековна земља.

Чак и сада?

Чак и сада. И то је предивно, јер то значи да је богата, слободна, није политички коректна, само је шашава. И зато је велика. Европа је подељена на Латине и Грке. Грци по дионизијском принципу пију, певају, плачу и немају никаква правила. Латини су уредни аполонијевци, воле правила и зато им је тешко да разумеју Русе и Србе и то је дивно. Својевремено, у Пољској, „Солидарност” је била подржавана од стране католичке цркве, а руски дисиденти никад нису били подржавани од стране православне цркве. Дакле, причамо о потпуно различитим менталитетима. То је истовремено и велики проблем и велика лепота. Мислим да је дивно што не мора свако да иде истим правцем. Поготово сада, кад је евроцентризам готов.

Русија је у праву?

Европа не може да преживи без Русије нити Русија без Европе. Јер, нећете ускоро имати залихе питке воде. Једноставно је и ја сам озбиљан кад кажем да је Русија највећи извор питке воде на свету са својим великим рекама. За педесет година биће ратова због воде… Ово ми немојте веровати!

Да ли је овај ваш филм о миру?

Мој филм је о људима и ту је мир немогућ. Рат је константан и стално негде постоји. Само од пада Совјетског Савеза до данас постоји око три стотине ратова на Земљи и производња оружја је утростручена.

Шта мислите о често ужасавајућој антируској пропаганди у западним медијима?

Не обраћајте на то пажњу, то ће проћи. То је само игра. Видите, још кад је цар Соломон окренуо свој магични печатни прстен, на њему је писало „И то ће проћи”.

Србија је искусила такву игру. Конфликт се заоштрава?

Нормално је да постоји конфликт и он ће расти. Западна Европа не може да прихвати неугодну истину, а она је – европске вредности нису универзалне. Реч слобода не значи ништа у Кини и не можете је тако објашњавати, јер конфучијевска филозофија не размишља на тај начин. Она размишља о дужностима, а не о правима. Наивно је мислити да ће амерички сан цветати. То је смешно. Један политички филозоф кога ценим, Вацлав Клаус (бивши чешки председник) објаснио је у својој књизи зашто је евроскептик, или (Тило) Саразин, председник немачке банке, који је рекао да је Немачка аутодеструктивна. То су велики људи, ретки гласови другачијег мишљења, али морали су бити смењени, јер су причињавали непријатности европском политички коректном разумевању живота.

Да се ипак мало вратимо вашем филму поетских слика, симбола и чисте људске душе?

Све што кажете сте у праву, али ја то не желим да коментаришем из једноставног разлога – уметност треба да вас позове да учествујете. Ако учествујете, ви маштате, замишљате, креирате неке своје визије о уметничком делу. Аутори не треба да коментаришу ваше мишљење или ваш доживљај њихових дела. Ја успевам само онда када ви кажете нешто што вас је дотакло.

Опет сте вашу виолину свирали у молу?

Ја свирам на три жице. Страх, смех и сузе. И нема друге музике. Попут три грчке маске: комедија, трагедија, драма. Само на те три жице, веома сиромашно, али довољно.

1f26e328ae1d5a239b24ff3a2e8de098_large

Недостаје ли вам Тарковски?

Недостаје ми, али нисам овим филмом желео да начиним никакав омаж њему, ако сте на то мислили. А знате зашто? Зато што је он за мене још жив. Зато га и мрзим. Био је ужасна особа коју сам много волео и волим. Многи о мртвим људима причају лепо, ја то не чиним. Он је за мене жив и могу да се свађам с њим колико хоћу!

Може ли се десити да ви и Никита Михалков радите заједно?

Ми не радимо заједно, ми живимо заједно и то је много важније. Ми се свађамо, ми дискутујемо веома продуктивно. Он је велики уметник и има сопствене принципе. Понекад мислим да није у праву, а понекад он мисли да ја нисам у праву. И то је разлог зашто смо самодовољни.

И шта ћете следеће радити?

Софокла у Италији, у позоришту. Много радим у позоришту.

Рођени припадник културне елите

Андреј Сергејевич Михалков Кончаловски је уметник који од рођења припада културној елити. Отац Сергеј Михалков – омиљени дечији песник и аутор стихова руске химне, мајка Наталија Кончаловска – песникиња, преводилац, унука сликара Василија Сурикова и ћерка сликара Петра Кончаловског, брат – Никита Сергејевич Михалков.

А он – уметник изванредног образовања, који је друговао с Тарковским (Кончаловски је косценариста „Андреја Рубљова” и „Ивановог детињства”), Куросавом, Марлоном Брандом, доживео прогон из сопствене земље, успех у Холивуду и поновни повратак на родну груду – у Русију, у земљу коју (како је то једном приликом за „Политику” рекао) „његов брат Никита, романтик са сновима и извесном дозом енергије заблуде, помало идеализује у својим филмовима”.

 
Дубравка Лакић
објављено: 14/09/2014

2 komentara na tekst Европске вредности нису универзалне

  1. Goran Đerić

    01/01/2015 at 21:59

    Kada čovek pročita “Vajanje u vremenu” i “Niske strasti”, shvati da su Andrej Tarkovski i Andrej Končalovsku sasvim različite ličnosti. Možda se suprotnosti privlače? To prolazi samo u mladosti, kasnije teško. Naprosto, čovek izgradi svoj stav, a to je jako važno za umetnika. Tarkovski je veoma voleo muziku Johana Sebastijana Baha, a Andrej Končalovski ne. Nikad nisam razumeo, kako nekome može da se ne sviđa muzika Johana Sebastijana?? Nekome ko je svirao klavir i to dosta uspešno, kao što je to u slučaju Končalovskog. Nekome ko se bavi umetnošću, ko je imao prilike da sluša Svjatoslava Rihtera kako svira na njegovom klaviru, ni-ka-da mi takva osoba neće biti jasna…I ne žalim što je to tako.

  2. Neko

    11/12/2015 at 21:45

    Zemlja sa najvise rezervi pijace vode je Brazil, a ne Rusija.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *