Ulogujte se / Kreirajte profil

Фантастика у приповеткама Милована Ђ. Глишића

Фантастичну компоненту Глишићевог дела треба сагледавати у додиру са основним одредницама фантастике карактеристичним за српски реализам, али истовремено та фантастика је увек утемељена у фолклорном наслеђу, односно у фолклорној имагинацији. Њена реалистичка димензија изражава се у њеној доминантној функцији стварања тзв. „илузије веродостојности“ (а не стварања слике натприродног света!), при чему то по потреби подразумева и приказивање фикционалних феномена представљене реалности те стога у ауторовој прози најчешће срећемо фантастику с кључем тј. фантастичке фрагменте који углавном имају рационално објашњење. Њена суштинска одређеност фолклорним наслеђем огледа се управо у томе што грађу налази у усменим предањима и легендама те митолошким, окултним и магијским предствама, веровањима и обредима које та предања у себи садрже. Укратко, фантастика у Глишићевом делу, чак и када додирује типолошке обрасце хорора или ониричке фантастике (карактеристичне како за европску тако и за нашу књижевност тога времена), увек се превасходно реализује као фолклорна фантастика.

У приповеци „Глава шећера“ (1875), најуспелије је приказано како се традиционалним силама подземља (пакла) прикључују силе израсле из секуларизације света. У „Глави шећера“ сви су елементи у функцији сатиричне критике друштвене стварности, чак и фолклорно фантастични. На почетку и на крају приповетке Глишић је уметнуо две фантастичне сцене. У првој сцени се у глуво доба ноћи на Петровом виру јавља црно дете које напада јунака приче Радана Радановића и начиње главу шећера коју овај носи капетану. У другој сцени, опет ноћу и на води, црно дете се по други пут јавља и доводи јунака до потпуног душевног растројства, те он баца у воду већ окрњену главу шећера. Између те две фантастичне сцене одвија се реалистички приказана драма сељака Радана Радановића, па се прва сцена доживљава као сигнал зла из тајанствене сфере оностраног, а друга као коначни печат зла на судбини трагичног јунака.

Демонско зло  приказано  у   лику  црног детета метафора је реалног друштвеног зла односно стања а застрашујући призори се стављају уз предмет обраде како би га што боље истакли. Сама глава шећера има улогу медијатора између реалног и идеалног света. Она је реални предмет којим капетан узима мито од сељака и симбол је друштвене изопачености, али је, истовремено, и магични предмет који фигурира као посредник демонског зла међу људима. Сви остали елементи од којих су сачињени фантастични призори стабилизовани су према фолклорном обрасцу, највише налик народном веровању у нечисту децу. Код Глишића, а и иначе, са безбрижним људима, са спадалима и са весељацима, нечисте силе не губе време. Оне увек и непогрешиво одабирају забринуте, погружене, несрећом обузете и марљиве људе. Људе сличне Радану Радановићу, том несрећнику који очајнички  покушава да се измигољи из зеленашке паукове мреже. Њему поноћна приказа наговештава неизбежну пропаст у коју, са главом шећера у рукама, незаустављиво срља.

Месечина

Месечина

С обзиром на то да се натприродне појаве увек доводе у питање када се ради о њиховој реалној остваривости, потребно је испитати у каквим се ситуацијама налазио Радан Радановић пре сусрета са црним дететом. Полазећи од чињенице да је јунак ове приповетке од самог почетка притиснут дуговима према сеоском каишару Давиду Узловићу, схватамо да је непрестано окупиран мислима како вратити дуг и спасити се добоша. Притиснут таквим  мислима Радан Радановић одлази у механу близу поноћи и започиње разговор са сељацима. У механи ће се, поред осталог, испредати разне анегдоте о некаквим чудним догађајима а те епизоде су, такође, проткане сујеверјем и народним празноверицама. Таква је, рецимо, анегдота о Петровом виру и анегдота о судбини каква чека интережџије какав је Давид Узловић. Поткрепљен вином и причама из механе, Радан полази на пут у глуво доба и тада се дешава његов сусрет са црним дететом. Узевши у обзир  чиниоце  који  су  претходили  сусрету (утицај вина и прича из механе) сасвим оправдано можемо сумњати у онтолошку реалност Радановог привиђења, тако да, по типологији Цветана Тодорова, ову појаву можемо посматрати, у најмању руку, као неосновану и чудну. Када је реч о другој сцени „приказивања“ црног детета, поред Радана појављује се и његов кум Мата који је „сведок“ догађају. Међутим, он је сведок само условно речено јер ни у једном тренутку не тврди да је уочио такозвано црно дете. По свему судећи, можемо претпоставити да је Радан Радановић као социјално угрожена личност био психички подложан деловању локалних предања којих се у механи наслушао у очи поласка на пут.

Најуспелија приповетка, када је реч о манифестацијама народног веровања у онострани свет, свакако је приповетка „После деведесет година“. Основу ове приповетке чини народно веровање о постојању вампира чији зао дух прогони и убија људе.

Причу о вампирима Глишић је везао за село Зарожје у чијој се воденици не може задржати воденичар, будући да сваки страда од вампира Саве Савановића, сахрањеног пре деведесет година у Кривој јарузи под рачвастим брестом. Глишић говори како у народу постоји веровање да се до гроба вампира може доћи враним коњем без белега, који уз то мора бити неушкопљен, а за ефикасну борбу са вампиром потребан је добро зашиљен глогов колац  и вода аџијазма. Сељацима из Зарожја о месту где је сахрањен вампир говори баба Мирјана. Њена прича је информативно сува, без чари и надахнућа, она нема драж приповедања бајке што би се могло од ње очекивати. Глишић је приповетку склопио по угледу на бајку, а вампирски лик Саве Савановића по узору на народно веровање.[1]Саву Савановића, сада већ нашироко познатог вампира, Глишић је сместио у природно окружење, ослањајући се на на народно веровање.

 Тематски круг најпопуларније српске вампиристичке приповетке склопљен је око љубавне драме са малим изгледом за срећни завршетак. Између сиромашног младића Страхиње и богате девојке Радојке, како то често бива, родила се љубав. Радојкин отац неће кћерку да дâ за сиромаха. Страхиња, у жељи да се докаже, одлучује да помогне Зарожанима тако што ће преспавати у уклетој воденици и убити вампира. Овај његов поступак може се посматрати као обред иницијације, јер је Страхиња, након што је остварио оно што је наумио, на послетку добио руку кћерке Живана Душмана. Сама структура приповетке слична је структури бајке. Јунак Глишићеве приповетке, као припадник нижег друштвеног слоја који тежи остварењу сопственог идеала, браку са Радојком, принуђен је да се бори са нечистом силом. Захваљујући оваквом поклапању са бајком, мотив вампира постао је део фабуле, а сам вампир књижевни лик.

Глишићев Сава Савановић повампирује се зато што је за живота био рђав човек; по изгледу висок, а по потреби се повећава, у лицу је црвен као да ће му крв прокапати из очију, креће се нечујно и носи бели покров преко рамена, појавављује се у глуво доба у воденици која је смештена у гудури. Он људе притиска и дави те они ујутру освану мртви.[2] Глишић је у приповеткама ове врсте више обраћао пажњу на описе природе, него што је природу описивао у идиличним приповеткама сеоског живота где би то можда било разумније. Описи средине, у приповеткама са фолклорно-фантастичном тематиком, Глишићу су послужили да у читаоцима изазову језу, неугодност и страх.

И време које Глишић узима има функцију узнемиравања читаочеве свести. Наравно, све фантастичне (или натприродне) приказе дешавају се иза поноћи а трају до зоре тј. док први петли не запевају.

Онда када је створио идеалну атмосферу за изазивање језе и страха, Глишић на сцену уводи Саву Савановића, као је највеће зло Зарожја, како би се сукобио са Страхињом. Страхиња успева да се извуче и сазна име вампира који је толику штету начинио Зарожанима. Уништавање вампира одиграва се  по свим прописима из народног веровања. Вампиров гроб препознаје непочишћени вранац без белега; гроб се затим раскопава и у њему открива вампир како лежи читав, надувен као мешина, са претуреном ногом преко ноге и са једним оком отвореним; тада се вампирово тело пробада глоговим колцем и притом се пази да крв кога не пошкропи и да из вампирових уста не излети „прамичак“ у облику лептира док се, на крају, на тело вампира набацује глогово трње те се гроб затрпава. С обзиром на то да до краја приповетке нема рационалног објашњења описаних појава и догађаја, ову приповетку, по типологији Цветана Тодорова, чине догађаји који су онтолошки непоткрепљени те фантастични. Међутим, Глишићева приповетка „испричана је са фином дозом хумора“ и „сва одише тајанством ирационалних сила“.[3] Глишић већ на самом почетку приповетке помало иронично говори о сујеверју Зарожана и о бројним ритуалима које су изводили не би ли одобровољили „више силе“. Овај иронични призвук, приметан на почетку приповетке, могао би бити показатељ тога да Глишић можда и није био сујеверан човек те да је, читаву приповетку, искористио да би се на један безазлен начин подсмехнуо сујеверном српском, народном менталитету.

Када је реч о приповеткама „Ноћ на мосту“ и „Награисао“, по питању фантастичних манифестација такође можемо повући паралелу. Наиме и у приповеци „Ноћ на мосту“ као и у приповеци „Награисао“ главни јунаци „западају“ у болест након што су доживели сусрет са некаквим натприродним силама. Приповетка „Ноћ на мосту“ прича је о митском веровању да постоје чини, амајлије, записи, врачања, слабости, џинови који под тајанственим околностима играју коло на одређеном месту крштене земље, па ко ту нагази бива устрељен. [4] Причу у облику бајке – гатке прича кум Иван, а како је ту причу о свом удесу причао много пута, писац наводи да ју је и он сам запамтио те је читаоцима предочава. Јунак приповетке, кум Иван, наводи да је нагазио негде на некакво нечастиво коло које нико није смео дотаћи, па је заслабио тј. укочила му се десна нога и лева рука. Кум Иван је дуго лежао и над њим су извођене бројне обредне, празноверне и религијске церемоније, но то њему ништа није помогло.

Међутим, неки чича Сретен из Лекића, сетио се неког Новака из Чучуга, да овај прави записе и чини болесницима и невољницима, па наговори укућане да му понесу кум-Иванову „белегу“ не би ли му направио запис и помогао му. Тако и учине. Новак, који је и сам био некада „нечист човек“, од некаквог хоџе из Босне научио је да гради записе. Пошто саслуша „белег“ о кум-Ивановој, утврди од чега је занемогао и напише му и да три записа. С једног наложи да се напије воде на дрвљанику пошто се сунце смири, другим, пак, да се окади, а трећи треба да понесе у за се и да га укућани однесу уочи младог петка на стару ћуприју „под ћ-ским висом“ да ту преноћи. Затим му казује „да се није шалом шалио да што проговори или да се макне“. Тек тада ће оздравити.

Сава Савановић

Сава Савановић

Сељаци не имаше другог избора па га послушаше икум-Ивана однесоше на мост. Тако је овај читаве ноћи на старом мосту био сведок разних нечастивих догађаја све док се у зору нису зачули петлови. Кум Иван је после те ноћи оздравио, а када се окренуо да види шта је нечастива сила обесила о мост, видео је да виси један миш обешен о коњској длаци. Фолклорно-фантастични материјал на коме се приповетка темељи веома је богат и разноврстан, само је доста хетерогено стилизован.[5] Стиче се утисак да је неискусни Глишић желео да већ у својој првој фантастичној приповеци одмах покаже читав репертоар фолклорне фантастке којом је располагао. Према мишљењу Ане Радин, Глишић при томе још увек није добро владао реалистичком методом одабирања грађе и њене књижевне обраде па је у блиску везу доводио демонска бића различитог порекла и стилизовао их доста слободно, чак и онда када за то није имао мотивацијског оправдања.[6] Међу приказама које се те ноћи јављају кум-Ивану има и џинова налик вампирима, сабласти које подсећају на ђаволе, црне деце са реповим, неидентификованих авети што гризу, гребу и шкљоцају зубима, црног јарета са дугачким репом како скаче на стражњим ногама и лети попут куршума, пластова сена што расту у висину и подижу мост над реком; најзад, ту је и једна грдоба са букагијама, са устима више обрва и оком испод носа која је интересантна „као наговештај надреалистичке фантастике апсурда и гротеске.“[7]

Сам јунак уноси иронију у сопствене фантастичне доживљаје када се, након ноћи проведене на мосту, враћа на место свог фантастичног  доживљаја  и  затиче  само   миша   обешеног  о  коњској  длаци на ексерчићу. Глишић и овде вешто заобилази исказивање личног веровања у те догађаје, јер и овога пута причу преноси из друге руке тј. преноси  је онако како говори кум Иван. Глишић већ у прву приповетку фолклорно-фантастичног типа уводи психички „лабилног“ јунака који ће постати карактеролошки прототип у оквиру реализма.

По типологији Цветана Тоторова, доживљаји у приповеткама „Ноћ на мосту“ и „Награисао“ подводе се под жанр чудно јер се у обзир узимају околности које су претходиле натприродним привиђењима, а које су, може се рећи, психолошке природе. Ипак, такво мишљење ни на који начин не умањује значај Глишићевог дела нити је са таквом намером изнето и приказано. Напротив, рад је имао за циљ да покаже како Глишић, као мајстор писане речи свакако завређује пажњу, те се, увек нов, увек изнова може тумачити и анализирати.

За П.У.Л.С.Е Марија Вучковић

.

[1] А. Радин, нав. дело, стр. 68.

[2] А. Радин, нав. дело, стр. 72.

[3]  Драгиша Живковић, „Народна фантастика у ткиву српске уметничке приповетке друге половине XIX века“, у: Европски оквири српске књижевности II, Београд, 1977, стр. 222.

[4] Крсто Пижурица, „Митско и фантастично у приповеткама Милована Глишића“, у: Милован Ђ. Глишић: споменица о 150-гогишњици рођења, стр. 413.

[5] А. Радин, нав. дело, стр. 108.

[6]А. Радин, нав. дело, стр. 108-109.

[7] Исто, стр. 109.

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Фантастика у приповеткама Милована Ђ. Глишића

  1. Pingback: Фантастика у приповеткама Милована Ђ. Глишића | Portal Pasaž

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *