Ulogujte se / Kreirajte profil

Mrešćenje života Aleksandra Popovića

Nisam za ono Njegoševo: da se na muci poznaju junaci. Muka je nešto što ljude razdvaja, a ne spaja. Hajde da vidimo na nečem lepom koje će naše osobine doći do izražaja.

Kao što, po sopstvenom priznanju, piše „po sistemu beskonačnih asocijacija“, tako Aleksandar Popović i priča. Razgovarali smo dvadeset trećeg aprila devetsto devedeset treće, pred podne, u prijatnom klubu Beogradskog dramskog pozorišta. Iz radija se čula pesma „April u Beogradu…“, a Beograd je bio pod pravim prolećnim suncem. Iz onoga što je zabeleženo na magnetofonskoj traci, „po sistemu asocijacija“ mogla bi se sklopiti dva paralelna razgovora. Ovaj koji sledi pokušava, svakako neuspelo, da ih poveže.

„Ko šta radi, mi se samo u crne knjige upisujemo i jedan drugom grob ispod nogu kopamo.“ Ko to reče?
Neko iz Bore Šnajdera, samo ne znam tačno ko.

Pamtiš, znači, važne izjave svojih junaka?
Ne pamtim… Ali, poznajem jezik. I da si mi rekao da nije iz tog komada, i to bih ti poverovao.

Znaš li ko kaže: „Što gore, to bolje“?
Ne znam… Da li Bora Šnajder?

Bora.
Svašta on kaže. Neverovatno je koliko su stvari bile predvidive, samo što smo mi to olako prihvatali. Ja se nisam trudio da predviđam, samo sam razmišljao o stvarima. Pisao sam to što mislim. Kad junak u Pazarnom danu, ne znam više ni kako se zove, kaže svom zetu: Idi obuci četničko odelo… i drži govor, to treba ponovo pročitati. Sve je bilo predvidivo, na neki način… Ja se sad bojim. Kaže mi neki čovek iz vlasti: Ti si nas omaleris’o! Kao, ja sam kriv što sam to pisao! Kao, vračao sam! A ja sam samo razmišljao. U tom trenutku da mi je neko rekao da će to sve da se desi, prosto bih se sam na sebe naljutio. A pisao sam s namerom da se opomenemo da nam se ne desi. Nažalost, svašta nas je sustiglo.

U to vreme Bora Šnajder je delovao kao jedan mali socijalistički hohštapler, ili hohštapler u socijalizmu.
Tako je… Ali, ima u komadu i Špira Klonfer koji je privatni sektor. I ja se pomirim s tim, ne idem dalje, da će se zamoriti i taj Špira Klonfer. Ali, kad oni razgovaraju o tome šta je to socijalizam i šta je to rad, onda Špira Klonfer kaže: Kad počne pleh na krovu da ti propušta vodu, onda je to prokis’o socijalizam. Otprilike tako nekako… Ja to nisam pisao, sad to moram da kažem, misleći na restauraciju kapitalizma do koje je, naravno, došlo – na moju veliku žalost. Pisao sam radi nekih korekcija tog socijalističkog društva koje sam ja, izgleda, više od njih voleo, i hteo da ga spasavam. Nažalost, ništa nisam uradio, jer sve je propalo. To je deo moje krivice. Sve ovo što nas je snašlo, ja zaista osećam kao deo baš moje krivice. Na strašnom sudu kad se pojavim, kad probam da operem ruke, pa kad kažem: Ja sam sve što sam mogao… Bora Šnajder drugo kaže: Kol’ko sam mog’o, ja sam odmog’o. Utrkivali su se ko će više da odmogne… Sama činjenica da smo do ovoga došli – moje učešće je bilo bedno, mizerno i ništavno. Postavlja se pitanje konačnog rezultata, a ne dobrih namera i želja. Pretpostavka da se moglo desiti sve to što se nama desilo moglo je da se rodi samo u glavi jednog ludaka. Da je tad neko to radio, ljudi bi ga ismejali, odnosno odveli bi ga na psihijatrijsko posmatranje… Mada ima u komadu, koji ne igram, Mrak i šuma gusta: Leteće meso kao krpa s ljudi… Nažalost, ili na sreću, taj komad nije igran, jer bi mi bilo još teže.

Jedan je čovek stvarno mislio da si ti lud ili da bar nisi sasvim s pameću…
Rekao je on meni to, Bojan Stupica. I rekao mi je to vrlo iskreno, bio je pravi čovek. Dali su mu da čita Krmeći kas i, kad je pročitao, pitao je: Je li ovaj čovek normalan? Posle nekoliko godina mi je rekao: Sad mi je jasno da to nije tako kako sam ja mislio. Verovatno je mnogim ljudima tako izgledalo. Jedan vrlo ozbiljan intelektualac je na premijeri Ljubinka i Desanke u Ateljeu 212 govorio glumcima: Priznajte da tu i nema komada, nego vi to u toku predstave izmišljate! Do te mere mu je sve to izgledalo proizvoljno, što meni sad imponuje… Ja sam imao tu sreću, ili nesreću, da se moji komadi nikad nisu igrali tad kad sam ih napisao. Po redu pojavljivanja su moje komade cenili, pa su onda hvatali neki sled… Koliko sam ja tada razaznavao, naš teatar se kretao u dva pravca. Jedan je bio čisto folklorno pozorište, sa jasnim, rado primanim temama iz seoskog života. Drugi je napor bio da se uključimo u porodicu svetskog pozorišta, pa su se neki pametni ljudi – kao Sterija, Nušić manje – ugledali na Molijera, na Rasina, poznavali su literaturu, što je za to vreme… Čak i između dva rata: ko je proveo godinu, godinu i po u Parizu, pa se vratio u Beograd, on je od toga živeo ceo svoj život. Iz Zagreba su malo više išli u Nemačku, a iz Beograda u Francusku, pa je Zagreb malo više vukao ka ekspresionizmu, a Beograd malo više ka nadrealizmu… I kasnije, kod nove generacije pisaca osećao se jedan ogroman napor da se što je moguće više distanciraju od sredine u kojoj žive, da budu Evropljani. Meni se tada činilo da to nije pravi put, i pokušao sam da u naše pozorište vratim Dragoljuba, Milevu, Todora, na jedan, ne u lošem smislu reči folklorni, način, da ga vratim s našim mentalitetom…

Ko pročita moje drame, mnogo će mu jasnije biti ko smo mi u stvari

E, taj famozni mentalitet! Vujaklija ga ovako definiše: „Celokupno duhovno ustrojstvo – način mišljenja, shvatanja, sklonosti, raspoloženja i dr. – jednog čoveka, društvenog reda, pokolenja itd., duhovno stanje, duhovna nastrojenost.“ Sve to … ja upravo shvatam tako kako Vujaklija objašnjava. Daleko sam, naravno, od uverenja da sam uspeo mentalitet da opišem. Ali, ja mislim da jednu sredinu, jedan narod, jednu epohu, čovečanstvo niko bolje od kulture i umetnosti ne može identifikovati. Teško je objasniti ljudima ko su Avganistanci. To su neki visoki ljudi, kovrdžavi, crni, koji žive u planinama… Sve je to malo da bismo ih identifikovali. Neko ko živi u Južnoj Americi i ne zna ko su Rusi – ako čita Gogolja, postaće mu Rusi jasni. Ja sam hteo, moja je nakana bila da identifikujem narod koji ovde živi, da napravim njegovu ličnu kartu, da neko ko ne zna ko su Srbi, usuđujem se reći i Hrvati… Ne umem da nađem tačnu liniju razgraničenja između Srba i Hrvata. To je porodica, dve loze, dva naroda to ni u kom slučaju nisu. Znam da je to jeres reći, ali ja tako najiskrenije mislim… I mislio sam: ko pročita moje drame, mnogo će mu jasnije biti ko smo mi u stvari… A to o mentalitetu… Kod mene, ako si primetio, nema negativnih junaka, odnosno ima negativnih junaka, ali nema junaka koje ja mrzim, koje prezirem. Da stvar sasvim približim. Kad idem kod svoje tetke u bolnicu, ja otkrijem da je bolničarka prema njoj užasno nehumana. I prva moja reakcija je, pošto sam  u afektu, da svom drugu, profesoru, kažem kako on drži jedno đubre. Ali, onda pokušavam da se ohladim i da objasnim sebi pojavu. Sad govorim kao pisac. Ona živi na Petlovom brdu, kavaljer je zeza, izgleda da ništa neće biti od venčanja, svaki dan autobusom putuje dva sata do bolnice, dva sata od bolnice, plata joj je bedna… Ispostavi se da su svi prema njoj nehumani, a ja očekujem da ona bude humana prema mojoj tetki. Tako ja pokušavam da mane svog naroda, one najgore osobine na neki način objasnim i da, objašnjavajući, tražim neki bolji put… Još jednu stvar moram reći: čoveka ne smemo potcenjivati, ali ni precenjivati. Čovek ima svoje animalno biće, ne treba se mnogo igrati s njim. Ko pusti zver iz čoveka, taj je veliki zločinac. Taj je veliki đavo. Dugo živim pa sam video… Video sam male, skromne, dobre ljude koji u nekim strašnim, groznim vremenima postanu monstrumi, ubice. Ja sad ne znam ko je ko pored mene… Dva puta sam već to doživeo: jedanput u ratu, drugi put na Golom otoku. Ne bi nas mnogo trebalo izazivati da počnemo da jedemo rukom, da otimamo, da udaramo – da dignemo ruke od salvete, od tanjira, od kašike. Znam kako to izgleda. Ne treba ruže gajiti u podrumu i zalivati ih vrućom vodom da bismo videli koliko su one otporne. Zna se šta s ružama treba raditi. Hoće vrlo brzo ruža da podivlja. Hoće čovek da podivlja. Tako jedan veliki narod kao što su Nemci – ni Atlantski okean nije mogao da ih opere, a imali su na šta da se oslone! Ta zemlja filozofije, umetnosti, koja odjednom postane zemlja zveri, ubica! A posle kad treba da se operu… Još je teže malim narodima koji su, kao mi, na preskok živeli i nemaju se naročito na šta ni osloniti. Ja sam, recimo, iz stare srpske porodice, a nemam matematičara, nemam muzičara među piscima…

Šta su bili tvoji preci?
Šta su bili? Hajduci, vojvode, barjaktari, oficiri, ubice… Prvi moj otac što nije bio vojnik. Ja sam evo, drugi. Šta su hajduci? Ubice. Šta su vojvode? Ubice. Šta su barjaktari? Ubice. Šta je deda bio – oficir? Ubica. Ubica? Zanimanje ti je ratovanje ubijanje… A onda, ja sam rođen u Jugoslaviji. I govorilo se, što je meni bilo jako žao, da je Jugoslavija jedna mala zemlja. Kako sad da se pomirim da moja zemlja nije Jugoslavija! Teško mogu s tim da se pomirim – da Split nije moj grad, da Zagreb nije moj grad, da Ljubljana nije moj grad. Kako je to moguće? Ja sam nešto izgubio. Ne znam ko je dobio… Kako bih ja to mogao biti nepatriota ako volim Betovena zato što je Nemac?… Moramo prvo da utvrdimo šta je od čega starije. Valjda je čovek stariji od Srbina i od Hrvata? Valjda smo, pre svega, ljudi. Ne hranimo se mi Hrvatima, niti se oni nama hrane. Naprotiv, svi se mi hranimo teladima, ovcama i pilićima… Izračunao sam, to nije teško izračunati. Kažu da smo ovde hiljadu godina… Od pre hiljadu godina do danas ja, znači, imam pedeset milijardi predaka. Šta su oni? Svi Srbi? Ne bi valjalo. Biološki ne bi valjalo.

Vratimo se još malo onom mentalitetu. U kakvoj je on vezi sa ovim što se sada događa?
Ne, nema veze. Ovo je sticaj monstruoznih okolnosti. Kako bih rekao? Sve zavisi od toga u kakvom se svetu, u jednom trenutku, lome neke osnovne osobine, obeležja mentaliteta i kulture. Mogu biti pozitivna, i mogu biti negativna. Čovek koji jako dobro i čudno vidi, može da bude pilot, ali može da bude i slikar. Čovek koji jako dobro čuje može da prisluškuje šta drugi govore, ali bi, verovatno, mogao da bude i kompozitor… Nisam za ono Njegoševo: da se na muci poznaju junaci. Muka je nešto što ljude razdvaja, a ne spaja. Hajde da vidimo na nečem lepom koje će naše osobine doći do izražaja! Imaju običaj da me pitaju: A šta bi ti radio kad bi video da neko ubija tvoju decu? Ja kažem: A što bih baš to gledao? Ne znam kako bih se ponašao, ali bih se potrudio na svaki način da se to ne desi. To su đavolska posla. Tome se mora stati na put.

Kako?
Kulturom… Kulturom… Strašnu ću stvar da kažem. U logoru su ljudi govna jeli. Pitam: zar hoćete da ih dovedete u tu situaciju, do tolike gladi – da počnu govna da jedu? A onda da kažete kako su niko i ništa, k’o svinje. Ne možemo tako. Ne možemo po tome ceniti ljude… Ono što spaja ljude daleko je veće od onoga što ih razdvaja. Imao sam običaj da kažem, u šali naravno: ne fascinira me to koliko se moj prijatelj razlikuje od mene, koliko me fascinira koliko mi je vo sličan. On oči – ja oči, on srce – ja srce, on pluća – ja pluća, on polne organe – ja polne organe, on hoće da jede, da pije, da diše – ja hoću da jedem, da pijem, da dišem… Možda nas je Bog pravio po svom obličju, ali mustru nam je uzeo od životinje. Toliko smo slični da je to zbilja neodoljivo… Poslednja promena koja se desila na ovoj zemlji je – beli medved. Trista hiljada godina mu je trebalo da pobedi! Biće na ovom svetu još promena, biće i kod ljudi još promena. Ko zna kakvih… Znam samo da u ovom trenutku ljudsko društvo ima ogromnih problema sa organizacijom. Platon je zamišljao idealnu državu koju će da vode najpametniji. Nažalost, tog posla su se najčešće prihvatali ulični mangupi. Svetom vladaju ulični mangupi. Mudri ljudi su dovoljno zaokupljeni svojom mudrošću, neće da se bave usrećavanjem u vidu zanata. Ti koji se bave državama, to su kao neki akviziteri s tašnicama koji trguju…

Ima li posla danas za Boru Šnajdera?
Oooo! Ali, mislim da on danas ne bi dobro prošao. Novi je tip ljudi.. Postojali su neki ljudi koji su stalno pokušavali neki biznis: pravi ogledalca, ne prođe mu, pa pravi neke šrafove, traži sebe… Traži, traži, pa nađe sebe. Ima nekih koji ceo život provedu u traženju, i od toga živuckaju. Međutim, postoje i autsajderi… A sada su došli do šanse ljudi koji nikad nikakvu šansu nisu imali! Nigde. Možda je to prirodna pojava. Bio je gubar, bili su komarci, bili su gundelji – šta je sad ovo? Neka nova vrsta! Tako i u našem rodu. Do reči, do novca došli su neki ljudi koji su bili apsolutni autsajderi. Možda je to neka prirodna pojava. Kao pisac, ja bih morao i njih da opravdam.

Kako ih smestiti u komediju kad pripadaju ipak jednom drugom žanru?

Moglo bi. Druga strana medalje je užasno bedna… Ja sam video, usuđujem se da kažem, zašto ne bih rekao, ja sam video kako se useravaju u gaće narodni heroji. Video sam velike glavoseče, nadmene ljude kako se na pijaci cenjkaju sa seljakom: da l’ će da im da spanać za dve ili tri hiljade. Čovek je veliki samo kad se zaboravi koliko je, u stvari, mali i bedan. Sretne me na ulici čovek koji je takve stvari radio… i mene pita: Šta se ovo događa? Njemu uopšte nije jasno! Kažem: Događa se to što se događa. Ali, kaže, što mene više niko ništa ne pita? Mislim: Što bi te, pitao, ako boga znaš!… Pa, to je sve komedija! Ja zamišljam kako je to izgledalo kad je jedan političar išao kod našeg bivšeg cara. On je došao da mu sve objasni, car je pristao da ga sasluša, saslušao ga je i rekao „U redu je, možeš ići“, on je radostan sišao na ulicu, ali – njegovog automobila više nije bilo. I krenuo je peške kroz grad. Učinilo mu se da je to strašan san, da je na drugoj planeti. A u stvari je sve komično, smešno, bedno… Video sam čoveka, profesora univerziteta, kako kupuje zamrznute piliće. A nekada nije hteo ni novine sa sobom da ponese: pročita ih, pa ostavi… Kad ti odnesu baldahine i zlatne krevete, ti se uviješ u prljavu ponjavu pa opet spavaš. Jer spavanje je starije od baldahina.

Napisao si, čujem, dramu koja se zove „Tamna je noć“.
Napisao sam… I to su zabranili da se sprema. Na malo finiji način. Prvo su se oduševili, pa su rekli da neće.

Iz kojeg je vremena drama?
Iz ovog. Završava se na kraju onih poslednjih studentskih demonstracija.

Da li je i piscu, kao naučniku, potrebna istorijska distanca da bi se bavio nekim vremenom ili nekim događajem?
Kako bih rekao… Baš ovih dana sam tri-četiri puta gledao kasetu o devetomartovskim demonstracijama. Neverovatno je kako sve to izgleda drukčije nego onda. Samo zato što je čovek bio u afektu… Distanca treba… Ako sam ja mnogo ljut na kuma, treba prvo ljutnja da me prođe, pa da onda pišem o kumu. Ne treba pisati o svojoj ženi kad te prevari: napisaćeš tragediju, a u stvari je to komedija. O ljubavniku koga si jurio, koji je bežao u gaćama, pisaćeš kao o najvećem krvniku. A kad se malo distanciraš, videćeš da je to bilo kao kad se Gile i Rile jure u cirkusu Adria.

Pišeš li još komad o đavolu?

Još

Postoji li đavo?

Da, postoji. I to postoji sa nekim velikim pravom… Gledao sam skoro na televiziji: neka časna sestra, vidi se da je intelektualka, radi na nekom delikatnom mestu gde su velike ljudske tragedije, priznaje – ona, posvećena – da je često u situaciji da ne ume a pomogne ljudima. Kako da im objasni zašto malo dete od pet godina umire od raka? Nemam, kaže, objašnjenja, nemam utehe, nemam nikakve moći da iz te teskobe izvučem makar jednu misao. Stoji, naprosto, nemoćna pred zlom… Često sam se pitao šta je to zlo. Zlo je ono što mi šteti, a dobro je ono što mi koristi. Ipak je to vrlo sebično… Mnogo sam razmišljao o toj časnoj sestri. Ne zna ona roditeljima da objasni zašto jedno malo, čedno, nevino dete umire od raka. Ja se opet, pitam: možda su najtužnija ona deca koja bi mogla da budu rođena, a nikad neće biti rođena? Mnogo ljudi i mnogo ideja čekaju na red da nastanu. Postoje u religiji te priče o besmrtnosti, o vaskrsenju. A niko ne misli da ti koji umiru u stvari prave mesto onima koji se rađaju… Pričao sam s jednim čovekom, profesorom univerziteta, očajan. Dobio je rak, a radio je na tome. Kaže: Kad bi čovek bio sastavljen samo od ćelija raka, niko mu ništa ne bi mogao, jer su to najvitalnije ćelije… Da li je to od đavola ili od Boga? Možda su ljudi od đavola?
(Ovde, u priči o đavolu, upliće se toliko asocijacija da ih, do sledećeg pitanja, prepuštam njima samima. Aleksandar Popović priča.)
Mi kažemo da je bol neprijatan, a da je zadovoljstvo prijatno. Prema tome, mogli bismo da se bavimo stvaralačkim radom a da isključimo iz postojanja bol. Ali, da li bismo onda bili to što jesmo? Da li je to uopšte moguće? Da li bi se sve srušilo? To je pitanje (…) Ja znam da loši primeri uzdižu samo budale. To često koristim, još od dečjih dana u školi: „Profesore, on nije znao isto koliko ni ja, a njemu ste dali dva, meni jedan!“ Dakle, merimo se u neznanju… Tako sada i kod nas. Priča se samo šta mi ubijamo, a ne priča se šta oni ubijaju… Tu sad, kao, da izmerimo ko je u zlu dublje, a ne ko je u dobru. Nema da se kaže: vi ubijate, a mi uopšte ne ubijamo… Ali, mi tu meru tražimo i u svim ostalim stvarima. Ono što nam je korisno, to je od anđela, a ono što nam je zlo, to je od đavola… Bilo je mnogo priča, i hajki, prvo na Nemce, posle na Sovjetski Savez, pa logori, pa ovo, pa ono… Meni su često postavljali pitanje: ko je to prvi počeo? Kažem: Bog. Pa, on je izmislio raj i pakao. Ko ga sluša, ide na Dedinje. Ko ga ne sluša – u logor. Ko ne zna, nek čita Dantea (…) Nas je sustiglo, meni je bara to teško danas da podnosim: jedno beskonačno poniženje… Znaš, kad bi jednu mnogo lepu kuću, u jednoj divnoj bašti, ostavio, da više ne živiš u njoj, da ne obraćaš na nju pažnju, neverovatno je što bi se njoj samo od sebe, i od te okoline, desilo u roku od sto godina. Nestala bi! Ono drveće, ono lišće, ona kiša, sve to jede tu kuću. Ona se raspada, razlaže se. Recimo, jedan grad kao što je Beograd, ostaviti, raseliti… Video sam takve gradove u Americi. Za sto godina to ne bi prepoznao gospod Bog… Šta se vetrovi trude? Oni se trude da sruše ove planine na zemlji, i jedu ih polako. Poješće ih na kraju. Priroda teži da sve poravnja…

Gde je tu čovek?
Nije tu da bi svet iznova stvarao… Mi moramo otići odavde, imamo mi svoj rok trajanja. Onda se tešimo: doći će đavo da to sve pokvari! Neki ljudi kažu, i to ozbiljno: Vidiš, sada se radi na među kosmičkim letovima, možda ćemo da se preselimo… Ja im kažem: To isto samouverenje imaju i sva druga živa bića. Recimo četinari gde rastu, nema drugog rasta. Da ih neko pusti, ovladali bi celom zemljom.

Pomenuo si poniženje. Koja ti vrsta poniženja danas najteže pada?
Užasno mi teško pada… kad neko kaže: nikad više! Ima da otegne papke za nekoliko godina, a priča: nikad više! Neće on da živi s Hrvatima ili nikad više da živi sa… Ko si ti da pričaš „nikad više“? Ko te pozvao? Ja stalno navodim jedan primer. U vreme okupacije „otac Nedić“ – danas kažu „srpska majka“, nije, ona je „otac Nedić“, on je prvi izmislio Veliku Srbiju, bar ja sam od njega čuo, u sklopu novog Velikog Rajha nova Velika Srbija će da bude – taj „otac Nedić“ je izbacivao iz gimnazije „za sva vremena“… Tako i sad, neko je ljut zbog ovog ili onog, i govori: Nikad više! Zbog toga sam užasno ponižen. U narednih pet hiljada godina mi ćemo živeti ovde, nemamo gde. Kad živiš u jednoj kući gde komšije nisu dobre, ti možeš da se odseliš. A mi i te komšije ostaćemo u kući u narednih, pet-deset hiljada godina. Ako je takva sudbina, druge sudbine nemaš nego da vidiš kako ćeš sa komšijom da središ svoje odnose. Da nećemo, možda, berlinski zid da dižemo? Ne vredi. I to su ljudi probali… Drugo, ja uopšte ne razumem gde je problem, ponavljam, ja sam rođen u Jugoslaviji, ja sam jedna prava Srbenda… Moja otadžbina je Jugoslavija, ne znam zašto bih je ja izgubio.

U čemu si privatno ponižen?
Znaš, mene je privatno teško poniziti… Kako je to čudno! Sedam ili osam mojih komada je zabranjeno. Pa to bi, bre, dosta bilo za jednog čoveka da je napisao za svoj život! Zamisli da sam samo tih sedam-osam drama napisao, i svih sedam-osam zabranjeno! Ali, naučio sam… Znaš zašto sam ponižen, ja lično? Bilo mnogo vrednih ljudi, bilo mnogo mudrih ljudi koji su tako olako izgubili svoj život. Recimo, šesti april četrdeset prve, izađem iz kuće, nismo bili u svojoj nego preko puta kod kuma – naša kuća gori! Pala zapaljiva bomba. A neke kuće pored porušene, u njima su moji drugovi. Klinac sam bio, jedanaest godina, pitam: Pa, gde su oni? Keva ćuti, ćale mi je već bio u vojsci, a stariji brat: Šta vazdan pitaš? Poginuli su! Znači, ostali su pod ruševinama. Teško mi je bilo da to shvatim… Pa, ceo naš život je bio jedna budalaština. Je l’ moguće da ljudi to zbilja misle: nikad više! Mnogo sam povređen… Ponižava me taj odnos prema prošlosti… Čekaj, bre, ko je bio prvi predsednik Akademije nauka? Josif Pančić. On je Hrvat. Je l’ vi znate to? Ne znate. Gde živite?… Demonstracije posle rata: „Daj mi pušku od dva metra da ubijem kralja Petra!“ Ček bre, što da ga ubiješ? Da su ga doveli, ispekli bi ga na ražnju i pojeli, isti ti koji sad kažu: „Prokleti komunizam, daj nam komuniste da im izbijamo oči!“ Ne može tako… Kuda to vodi? Oni su preko noći poskidali glave Ivana Milutinovića, Lole Ribara, ostavili samo one šipke da vire… Ima li tu nekog ukusa? K’o što su pre toga razmišljali da li da se škola zove škola Svetog Save ili Đure Salaja. To je nemanje mere, to je ono što ponižava. Tragično je… Ja ne umem da se izuzmem. Ima nekih naših intelektualaca koji se konsterniraju nad tim šta se sve događa, oni sve to preziru… To je kao kada bih ti ja sad pričao: Pošto je moj otac pijanica, pošto je moja majka alkoholičarka, dajem mali oglas da se njih odričem, a da biram jednog drugog oca i majku iz Brisela koji mi se toliko sviđaju… Hoće li ti to neko prihvatiti? Neće.

Pre deset godina rekao si: „Bojim se da će me deca pitati: Šta si ti, tata, radio za to vreme dok su se događale tako krupne i čudne stvari?“
Moja deca su još deo mog života. Vole te, pa su pristrasni. Ali toj deci koja budu rođena posle moje smrti, njima ni gospod Bog neće moći da objasni o čemu se radilo. I neće imati mnogo opravdanja za mene. Neće moći da nas razumeju. Za sobom ostavljamo smrdljiv trag. „To se dešavalo tad? To. I vi živeli? Živeli. Kako ste živeli?…“ Da kažeš: živeli smo u usijanoj smoli. „Pa, kako se niste raspali!“ Koji su to ljudi bili, od čega… Neće razumeti. Ne dao Bog da se to nekoj generaciji ponovi.

Šta dolazi posle „Tamna je noć“?

To se zove Šegrt i grejno telo, to što hoću da pišem, to o đavolu. Mučim se, ako budem uspeo da se iščupam…

S kakvim osećanjem očekuješ dane koji dolaze?
Da imam dvadeset pet godina i da imam i ovu pamet, ja bih verovatno na to drukčije gledao. A imam šezdeset i pet… Nemam vremena. Ja ću umreti u ovom haosu. Lakše bih umro pre deset godina. Zbilja ću otići, onako, sa gorkim jednim ukusom. Ne umem više ni da se osmehnem. Sustiglo me, sve me sustiglo! Nemam više ni zabluda. A imao sam zabluda. Nas su učili da ćemo stvaranjem da se spasemo. Ako ja nisam na to navalio k’o svinja na torbu, ne znam ko je! A sad već pomišljam da je i to zabluda bila. Nisam se baš mnogo iščupao.

MORAMO I AKO NE MOŽEMO
(Iz „Razvojnog puta Bore Šnajdera“)

BORA: Drugovi… mi moramo, drugovi!… i hoćemo i ako nećemo!… drugovi, to je naša obaveza!… obavezno da obećamo!… pa makar i ne ispunili, drugovi!… drugovi, na savremenijim osnovama moramo ubuduće!… drugovi, moramo i ako ne možemo!… temeljićemo naš rad, drugovi… kule u oblacima!… temelji na pesku!… tvrde kao pamuk!… neizostavno, drugovi!… obligatno!… svim raspoloživim snagama!… drugovi, hoćemo li?!…
SVI: Hoćemo!… (Zapljeskaju)
BORA: Vi hoćete, drugovi, a da li možete?!… Drugovi, imate li vi ovde plansko odeljenje?!
SVI: Nemamo!…
BORA: Imate li vi kadrovsko odelenje, analitičko odeljenje, opšte odeljenje, pravno odeljenje, daktilobiro, transportno odeljenje, personalnu službu, ekspediciju, administrativno odeljenje, prodajno odeljenje, knjigovodstveno odeljenje, propagandno odeljenje, računovodstvo, tele-foto službu, skladište reprodukcionog materijala, magacin potrošnog alata, evidenciju, protokol, portirnicu, pokretni bife, laboratoriju, špeceraj, pozamanteriju, i sve ostale prateće službe?…

SVI: Nemamo…
BORA: Imate li normirce, drugovi?…
SVI: Nemamo…
BORA: Imate li poentere, laborante, sitkutante, kalkulante, trabante, manipulante, sejzale, laktaše, ekonome, aranžere, geliptere, magacionere, trucere, režisere, inkasante, cinkaroše, komisionare, egzekutore i natkontrolore?!…
SVI: Nemamo…
BORA: Pa onda nije ni čudo, drugovi, što zadruga krmelja i hramlje!…
SVI: Tako je!…
BORA: Bez ovih stručnjaka i neophodnih službi, drugovi!… drugovi, danas u eri juriša ne lep život!… smešno je i zamisliti da će naša zadruga biti naše uhleblje!…
SVI: Tako je!…
BORA: U doglednoj budućnosti, drugovi, stasaće i naša deca!… ja predviđam oformljenje instituta za proučavanje i unapređenje proizvodnje čunkova i rozetni, u sklopu našeg zadružnog giganta

Intervju sa Aleksandrom Popović radio je Feliks Pašić 1993.g.

Jedan komentar na tekst Mrešćenje života Aleksandra Popovića

  1. Snežana Moračić

    05/05/2011 at 12:28

    Popovic je bio u pravu, preci su nam/ne samo njemu/ bili ubice, Nasledili smo tu ‘noble’ osobinu od predaka pa ubijamo nesmanjenom zestinom danas i psihicki i fizicki, i intelektualno i moralno…

    Nas gost autor Radomir Putnik dramski pisac, o A.Popovicu :

    Politika 14.10.06
    Na desetogodišnjicu smrti

    Aleksandar Popović je pronicljivi posmatrač života velegrada, njegovih žitelja sa periferije, ali i malograđanske želje za isticanjem u maloj sredini

    Aleksandar Popović (1929-1996) dao je osobeni pečat našem dramskom stvaralaštvu u drugoj polovini HH veka. Njegov dramski opus je izuzetno bogat, a čine ga drame za odrasle i komadi za decu. Do sada je poznato da je Popović napisao ukupno 52 pozorišne drame, 41 za odrasle i 11 za decu, ali poznavaoci njegovih dela ne isključuju mogućnost da postoji još nekoliko njegovih drama koje su pohranjene po pozorišnim arhivima, prašnjavim ormarima direktora drama ili na nekim drugim mestima i da će se jednog dana i ovi rukopisi pojaviti u javnosti.

    U srpskoj književnosti pojavio se krajem pedesetih; pisao je tekstove za dečji program Radio Beograda, a prvo delo objavio je 1959. godine. Reč je o detektivskom romanu „Ubistvo u trouglu”. Pisan po pravilima odabranog žanra, ovaj roman tridesetogodišnjaka koji se nedavno vratio s Golog otoka, najavljuje neke od osobenosti Popovićevog književnog postupka koje će se, docnije, u punoj meri razviti u njegovim dramskim tekstovima.

    Ukidanje ezopovskog jezika

    Pisac je pronicljivi posmatrač života velegrada, njegovih žitelja sa periferije, ali i malograđanske želje za isticanjem u maloj sredini; neki epizodni likovi govore kolokvijalnim živopisnim jezikom, koji će, deceniju kasnije, u Popovićevim farsama, snažno stupiti na pozornicu i s nje skinuti ezopovski jezik kojim su obeležene drame tada vodećih dramskih pisaca. Najzad, pisac uspeva da u romanu izgradi nekoliko tipično dramskih situacija koje su ambivalentne i u kojima su ravnopravno zastupljeni tragički i komički akcenti.

    Neumorno pišući za decu, Aleksandar Popović stupa na pozorišnu scenu dramatizujući poznate bajke. Za Dečje kazalište u Osijeku dramatizuje bajku braće Grim „Princ žabac”, a za Kazalište lutaka u Splitu piše komad „U zemlji mladog mjeseca” po motivima priče Karela Čapeka. Obe dramatizacije izvedene su 1962. godine i od tada Popovića možemo pratiti kao dramskog pisca.

    Kada je 30. decembra 1964. u Ateljeu 212 prikazana Popovićeva farsa „Ljubinko i Desanka” u režiji Rade ta Markovića, na našu pozorišnu scenu nezaustavljivo je stupio novi pisac čija je poetika proizvela prevrat, a može se reći i preporod, u srpskoj drami.

    Do Popovića srpska drama posmatrala je tekući život pomoću alegorija koje su, zasnovane na antičkim ili srednjovekovnim mitovima (Velimir Lukić, Jovan Hristić), nastojale da ironijom oboje stalni sukob režima sa intelektualnom elitom ili barem neistomišljenicima. Komadi ove dramaturške škole pisani su poštujući pravila zanata, a njihova čvrsta struktura bila je bliska izrazu stilizovanog realizma koji je bio i dominantna rediteljsko-glumačka forma scenskog izražavanja.

    Aleksandar Popović prenebregava sva do tada važeća pravila; njegovi kompoziciono rasuti komadi dešavaju se danas i ovde, junaci pripadaju miljeu velegradske periferije, jezik kojim govore je bogat, sočan, živopisan, nedisciplinovan, prepun dosetaka i kalambura, neočekivanih asocijacija i obrta. Alegorija je ustupila mesto aluziji, a čvrsta dramska struktura ustupila je mesto nekoherentnoj i u svemu otvorenoj scenskoj igri. Umesto Oresta, Agamemnona i Savonarole, sa scene nam se obraćaju Ljubinko, Desanka, Bora šnajder i Tika Rođa pitanjima i problemima koje smo dobro upoznali u svakodnevnom nastojanju da prebrodimo jednu muku dok nas ne dočeka druga.

    Istaknuti i uzvišeni junaci, primereni scenskim alegorijama, sada su otišli u istoriju drame a umesto njih na poprište dospeli su likovi s periferije, prelivode, lovci u mutnom, snalažljivi i nesnalažljivi, oni koji grade novo društvo i srećnu budućnost tako što prvo sebi izgrade kućerine i vikendice, rečju, lica koja se odlikuju, kako zaključuje Mirjana Miočinović, „amoralnim vitalizmom”. Taj polusvet i svet kojim se bavi Aleksandar Popović u prvoj fazi dramskog stvaralaštva, prožet je osećanjem radosti života čak i onda kada se čini da će budućnost biti gorka („Smrtonosna motoristika”, „Razvojni put Bore šnajdera”).

    U drugom periodu rada, od „Mrešćenja šarana”, Popovićevi junaci ne gube svojstva vitalnosti, ali pos tepeno pokazuju ranjivost koja se teško može sanirati. Drugačije rečeno, i Popović je, kao i njegovi veliki komediografski prethodnici, Sterija i Nušić, u svojim poslednjim komadima melanholičnim očima posmatrao savremenike. Sterija je napisao „Rodoljupce”, sumornu priču o političkom pragmatizmu s koga strada narod u čije se ime ratuje, a Nušić je u „Pokojniku” i, koliko je stigao, u „Vlasti” s velikim cinizmom opisao stranputice kojima se uputilo srpsko građansko društvo. Aleksandar Popović u „Ružičnjaku” i testamentarnom komadu „Baš-bunar” progovara o srpskom usudu, trajnim zađevicama i bratoubilaštvu, kao neizmenjivom svojstvu mentaliteta.

    Džeklondonovska biografija

    Četrdesetak Popovićevih drama za odrasle predstavljaju impresivan opus ovoga samorodnog pisca. Ako bismo pokušali da definišemo njegovu pozorišnu poetiku kao određen sistem, teško bismo uspeli da je predstavimo kao koherentnu celinu. Popovićevi komadi, kako se vidi, ne podnose bilo kakvu normativizaciju, jer svaka normativnost svodi i ogoljuje ljudsku prirodu. Popovićeva estetika je sam život, bogat, surov i blag istovremeno, mudar, lukav, priglup i promućuran, čudesno lep i tragičan, ispunjen mnoštvom oprečnih nastojanja, jedinstvom suprotnosti i interesa, rečju, život koji je toliko prostran i sveobuhvatan da mu se ne mogu odrediti granice. Otuda se može zaključiti da je Popovićev dramski svet načinjen u oksimoronima kojima nema kraja i konca.

    Šta je ljudska supstanca, kako se ona manifestuje u zadatim okolnostima i na koji se način preobražava u kriznim situacijama u novi pogled na svet – stalna je tema Popovićevih komada. Bilo da istražuje ponašanje pojedinca u procepu između ideologije i njene zloupotrebe, bilo da ispituje ljubavne i preljubničke dogodovštine, bilo da ispituje kakav je uticaj palanačke sredine na razvoj ličnosti, Popović uvek ima još ponešto novo da nam saopšti o čovekovom suštastvu.

    Aleksandar Popović, pisac džeklondonovske biografije, ostavio je obimno delo koje očekuje nova, dublja i pron icljivija scenska tumačenja. Popovićevo dramsko delo je živa materija koja korespondira sa nama u onoj meri u kojoj su i karakteristike mentaliteta trajne i neizmenljive. Otuda je Aleksandar Popović pisac za sva vremena.

    Radomir PUTNIK

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *