Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Felinijeve junakinje u delu Linde Širs Leonard (II deo)

(nastavak)

Linda Širs Leonard je svoju knjigu „Ranjena žena“ posvetila ocu. Njeno iskustvo odrastanja je bilo bolno, ranjeno poremećenim odnosom sa ocem, koji se, od dobrog i dragog roditelja premetnuo u alkoholičara, progonioca i agresora. Ona je iznela u svojoj knjiizi brojne tragične događaje sa ocem; između ostalih – požar koji je on noću, pijan, sa upaljenom cigaretom, izazvao. U požaru je izgorela porodična kuća, a baka (majčina majka) je stradala. Dve godine nakon požara, otac je umro, propao od alkohola i osećaja krivnje zbog svega što je radio. Linda je sačuvala prsten koji joj je otac poklonio za jedan njen rođendan, i posle čitavog niza godina muke sa podeljenim osećanjima prema ocu i rada na njihovom raščišćavanju, počela je da nosi taj prsten. Prsten je inače bio jedini očev poklon. Linda se kao odrasla devojka posvetila radu na sebi, „čišćenju svoje duše“ i studijama filozofije i psihologije. Tih godina našla je i čoveka koji joj je odgovarao. Za njega se udala. Vremenom se posvetila psihoterapiji, posebno radu sa ranjenim ženama i njihovom isceljenju.

Linda je tvorac pojmova tipova Ranjenih Žena: Večna Devojčica (Puella Aeterna) i Oklopljena Amazonka (Armored Amazonian). Unutar ovih tipova našla je po četiri pod-tipa, sve skupa osam podtipova i celovito ih analizirala i koristila u radu.

Svoju psihoterapiju je usmerila na lečenje rana, trauma iz prošlosti odnosa otac-ćerka kod njenih klijentkinja; pored rada na traumama posebno je radila na povećanju njihove samosvesti, otkrivanju identiteta, na oporavljanju osećanja i rastu njihovih mentalnih kapaciteta uopšte. To je celovit, kompletan terapijski rad u rastu i razvoju klijentkinja. Promene tokom terapije su brojne: lične, psihološke, duhovne, duševne, socijalne, porodične, obrazovne, profesionalne. Sve skupa ustvari što može biti u biću jedne žene, dotaknuto i prožeto bolom i šaržirano potrebom da se menja u nešto bolje, životnije, samostalnije i ličnije. Leonardova je inače naučnik i terapeut Jungove škole.

Federiko Felini je pak, svoje brojne filmove posvetio predstavama o ženama i konkretnom iskustvu sa njima. Svakako je iznad svih žena, bila Đulijeta Masina, njegova supruga, velika umetnica, muza filmskog stvaralaštva, biser njegovog ukupnog umetničkog dela. Bliska sagovornica, odana zaštitnica, pratilja njegovog ličnog života i umetničkog rada, Đulijeta je uz njega i sa njim provela ceo svoj umetnički i životni vek. U svetu stvaralaštva i umetnosti njih dvoje su svakako bili i ostali markantan umetnički par, jedinstven u svom ličnom i stvaralačkom životu, poznat i slavljen u svetu filmske umetnosti i kulture tog doba, uopšte.

Felini je u svom umetničkom delu otkrivao žene čiji se život i biće mogu pronaći u knjizi „Ranjena žena“. Sličnost Felinijevih filmskih junakinja i Lindinih klijentkinja je očita. Velika dela umetnosti i nauke pokazuju sličnost i univerzalnost ljudskog bića, duha i duše, a psihoterapija to na svoj način potvrđuje. To je veza i značenje dela ove psihoterapeutkinje i ovog sineaste.

U svoja dva crno-bela filma u kojima su junakinje – Kabirija i Đelsomina, Felini je naturalistički prikazao život i stradanja dveju devojaka poniklih u bedi i kriminalu otuđenih, zapuštenih predgrađa provincija i velikih gradova Italije. Iako rade prljave i ponižavajuće poslove, obe cure ipak imaju dušu, ljubav i bol; obe se nadaju nečem boljem, priželjkuju ljudskost i nežnost. One padaju i podižu se; kada padnu ponižene, izudarane, opljačkane, a to im se najčešće događa, one nađu snage i načina da se podignu. Obe su stvarno same, tek po koja prijateljica slična njima. Kada se nakon pada podignu one nastave svoj put, iako je bol njihove duše dubok, a životne mogućnosti oporavka praktično nikakve. Obe u sebi nose iskru ljubavi i radosti koja bljesne u prelepom, iskrenom osmehu i suzi (Kabirija) ili u tužnom, nežnom zvuku trube i pogledu kojim brižno i posvećeno čuva svog čoveka (Đelsomina). Njihova živa duša je trajna doveka i „čisti“ se na neki njihov čudesan način i pored zla koje ih snalazi.

Obe devojke imaju dostojanstvo, snagu i osećanja da žive u surovom, otuđenom, anomičnom svetu. Bore se iskonskom prirodom svog bića do kraja.

Nama je ove dve žene u svojim filmovima darovao Felini.

One su žene koje i Linda Leonard otkriva kao trijumf ljubavi i života, bez obzira na neljudska okruženja i bol koji ih sustiže. Obe žive život unutrašnje nade i vere i obe čine dobro u ime ljubavi, čak i kada posrću od bola.

Pod uticajem Jungovog učenja Felini se pozabavio pojmovima animusa i anime, pojavama podsvesti i individualnih i kolektivnih arhetipova. Motivisan potrebom za ličnom promenom, Felini je proveo neko vreme na psihoterapiji. Tada je počeo i njegov rad na filmovima koji uključuju intuiciju, maštu, snove, sećanja. Upravo prvi film u boji, koji je napravio 1965. godine, „Đulijeta i duhovi“ predstavlja veliki prelaz od neorealizma ka čudesnim filmskim ostvarenjima koja „kipe“ neviđenom imaginacijom i fantazijama bogatom filmskom izrazu. Felini je ovoga puta dao film u kome se konkretan, svakodnevan i osećajni život žene može veoma dobro izraziti u snovima, fantazijama, sećanjima. Đulijeta Masina je ponovo nosila glavnu zahtevnu ulogu žene koja se menja, Đulijete.

Đulijeta je junakinja ovog Felinijevog filma. Nju je Linda Leonard prepoznala kao pod-tip Oklopljene Amazonke, nazvan Mučenica (Žrtva). Oklopljena Amazonka pa – Mučenica ?!? Da.

Đulijeta je sredovečna domaćica, simpatična, neupadljiva, mirna, uredna, diskretna, ljubazna, tiha. Duševna je i naivna; voli svog zgodnog muža, posvećena je njemu i njihovoj lepoj kući kraj mora. Muž i kuća su čitav njen svet. Ipak, ona provodi puste i prazne dane u ulepšavanju kuće, pripremanju obroka i čekanju muža da se sa posla vrati kući. Ona ima majku i sestre, koje se prosto nameću svojom lepotom i doterivanjem, i ona ih se pomalo kloni i nastoji da i sa njima živi mirno, poslušno, skoro pokorno. Ipak, dese se trenuci njenog iznenadnog unutrašnjeg nemira, koji je jednog dana odvode nekoj vidovitoj vračari. Ova je upućuje da se bavi seksom. Izazovi se pojavljuju i u vidu lepe, ekscentrične seksi susetke Suzi, koja uvlači Đulijetu u seksualne susrete. Đulijeta u svom novom iskustvu postaje još nemirnija i rastrojenija. U isto vreme otkriva da je muž vara i upada u vizije svojih strahova, seksualnih priželjkivanja, traganja za nepoznatim svetom osećanja i slobode. Pojavljuju se predstave kao podsvesni zov za promenom koja joj je potrebna. Izbijaju sve življe i bogatije vizije kao sadržaj i snaga tih njenih duboko željenih, a potisnutih promena. U svojim maštanjima, zamišljenim putovanjima i snovima Đulijeta počinje da nazire svoj put osećajne nezavisnosti. Ona prepoznaje da je za nju poželjno da se razvede od muža i da nastavi svoj put. Na svoj način, ona to i čini.

Zašto je Đulijeta postala „mučenica“, to u filmu nije obrađivano. Njeno poreklo, roditelji, odnosi između njih i sa njima, porodična atmosfera, sestre, materijalni, socijalni, edukativni status porodice, i čitav niz bitnih detalja, sve je to u filmu nepoznato, ali se oseća da njena prošlost učestvuje u nekom smislu u njenom sadašnjem životu. O odnosu Đulijete i oca – nemamo ni jedne naznake u filmu. Jedino vidimo majku i sestre; sve su lepotice koje sijaju i sede joj na glavi. Sve skupa, ostaje da nagađamo šta se dešavalo od Đulijetinog rođenja pa nadalje, dok je ne vidimo kao sredovečnu domaćicu u komfornom okruženju kuće na morskoj obali, zbunjenu, zavisnu suprugu jednog privlačnog, ali otuđenog muža. Da li je Đulijeta kao „obično lice“, tj. neupadljiva devojčica bila „filovana“ porukama o skromnosti i bivanja „u ćošku“ tokom detinjstva i rane mladosti, pitanje je; zašto se povlačila, postajala poslušna i inhibirana u pogledu svoje stvarne prirode, ostaje nepoznato. Da li je kaćiperstvo ženskog dela porodice nju agresivno guralo i sklonilo kao nebitnu i neprivlačnu, možda nagađamo, ali – ne znamo. Njeno obrazovanje, krug ljudi u kome se kretala, bili su šturi i tupi. To se u filmu da videti. Jedini čovek njenog života, kome je verovala i volela ga, njen muž, bio je emotivno škrt prema njoj i suviše zaposlen i nezainteresovan da bi sa njom bio, ma na kakav, njoj potreban i ugodan način. A imao je i drugu ženu, neku Gabrijelu sa kojom je razgovarao noću telefonom, kada bi se zadržao kod kuće na spavanju.

Zato nije ni čudo što su se vrata pećine Đulijetinog ženskog bića, konačno otvorila i što su na ta otvorena vrata krenule i izašle njene želje, priželjkivanja, snovi, fantazije, strahovi, prvo u vidu đavola koji je prepada, a potom đavoli nestaju i pojavljuje se njeno uznemireno i napeto žensko blago: to blago tela, osećanja, snova, koje je tražilo da izađe na svetlost sunca i da se razvije i ostvari. I ona je prepoznala svoje rađanje, rađanje sebe kao žene koja želi i može da bude emotivno samostalna i slobodna kao ljudsko biće.

Felini je kao umetnik stvorio lik Đulijete – mučenice, koja (tek) u susretu sa „duhovima“ (svojim unutrašnjim snevanim, izmaštanim željama) prolazi unutrašnju katarzu i transformaciju, i, sama, svojim naporom zakoračuje na stepenice lične nezavisnosti i autentičnosti. U dramatičnom susretu njenog prigušenog bića i duboke težnje za promenom, stvara se tenzija promene u kojoj se otvara i ostvaruje njeno istinsko, jedinstveno biće.

Felini je u ovom filmu koristio i autobiografske elemente.

Depresivna kriza u koju je uleteo nakon stvaralačkog tajfuna u nizu predhodno stvorenih filmova, kada, stvaralački i ispražnjen nije više znao kuda će i šta će sa sobom, doveli su Felinija na psihoterapiju. Psihoterapija, odmor, ljubav i podrška njegove Đulijete su se pokazali kao neophodna pomoć da Felini, čovek i umetnik zakorači dalje.

Ovo je jedan dodatak, čisto kao asocijacija da mučeništvo može biti prisutno u osećajno konfliktnim i egzistencijalno praznim iskustvom u različitim periodima života, i da ta, poremećena osećanja, praznina i bolno iskustvo traže razrešenje.

Imamo i pomenuti primer iz života same Linde Širs Leonard, koji ona opisuje i analizira u svojoj knjizi, pa da ga ovde, na kraju i ponovimo:

Devojčica Linda odrasta tužna, povređena, namučena očevim dugogodišnjim pijančevanjem i progonima; potom, ona godinama posle, nije mogla da stavi očev prsten na svoju ruku, iako je to bio jedini njegov poklon. U svom ranjenom odnosu, ona je imala otpor i osećanje krivice, i sa oba ova osećanja se dugo mučila. Tek kada je posle niza godina psihoterapije, studija i podrške muža, došla do isceljenja, kada je ocu oprostila, a sebe ucelovila kao ljudsko biće, poželela je da nosi očev prsten. Ovog puta, sa osećanjem zadovoljstva, ljubavi i slobode.

Prvi deo

Za P.U.L.S.E: Slavica Vukasović

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *