Fenomen Sizifa

Fenomen Sizifa junaka iz grčke mitologije najpoznatiji je po svojoj kazni da gura ogromnu kamenu gromadu uzbrdo. Svaki put kad bi stigao do vrha, kamen bi se skotrljao u podnožje brda i bio bi ponovo na početku. Bogovi su mu odredili tu kaznu jer su smatrali da je besmislen rad najgora kazna za smrtnike. Kako se čini, Sizif je osuđen na večnu patnju. Postavlja se pitanje da li je moguće da Sizif ipak bude srećan?

Nauka kaže da je svetlost elektromagnetno zračenje koje je vidljivo ljudskom oku, a da su boje samo efekat našeg doživljaja. Svet je bezbojan, subjektivan, tako da je svako od nas kreator sopstvenog sveta. Svako od nas različito doživljava jednu istu situaciju, što znači da sami biramo da li je situacija u kojoj se nalazimo dobra ili loša. To zavisi od naše svesti a ne od same situacije.

Sizifov svet ispunjava neprekidna borba koju on živi i on ga kao takvog prihvata. Njegova jedina kazna su trenuci svesti kada shvata da je borba uzaludna. Sizif može biti srećan u svojoj kazni, odnosno u svojoj borbi, jedino ako je nagrađen manjkom svesti.

Dakle Sizif se, teoretski gledano, bori sa svešću a ne sa kamenom. Ako je svest Sizifova kazna to implicira da je iluzija njegova najveća nagrada i jedini racionalan razlog zašto je on jači od kamena koji gura. Kada ne bi imao svest o lepoti života koji je ranije živeo i kada bi sve vreme (svu kaznu) proveo u nadi, odnosno iluziji da se kamen ipak neće skotrljati, kazne uopšte ne bi ni bilo.

Tada Sizif ne bi imao čežnju za nečim drugim već bi situaciju morao da prihvati kao takvu jer bi to bila njegova jedina spoznaja sveta. Ova hipoteza se može uporediti sa Platonovim mitom o pećini gde su prikazani ljudi koju su ceo svoj život zatočeni unutar pećine i za koje je ona jedina istina. Oni takođe svoju sudbinu ne doživljavaju tragično jer nemaju drugačije saznanje sveta i samim tim nemaju čežnju za drugačijim načinom življenja.

Čini se da je, ovostrano gledano, ovaj mit alegorija čitavog čovečanstva. Guranje kamena predstavlja borbu, odnosno naš život, dok kotrljanje kamena predstavlja našu smrt, odnosno negaciju naše borbe. Čovečanstvno je naizgled osuđeno na večnu borbu koju gubi u samom startu. Međutim, poenta je upravo u našem odnosu prema toj borbi. Za nekoga život – borba predstavlja teskobu, dok za drugog predstavlja radost.

Alber Kami poistovećuje običnog čoveka sa Sizifom. Ne možemo reći da je svaki pojedinac Sizif jer ne oseća svako teskobu postojanja koju simboliše Sizifov kamen. Za pojedinca, koji umesto teskobe oseća radost življenja, život i nije borba u pravom smislu te reči, već radost čije će trajanje gledati što kvalitetnije da iskoristi. Besmisleno je tvrditi da je kvantitet bitniji od kvaliteta života.

Kvantitet je samo uslov za nastanak kvaliteta koji ima ulogu konačnog cilja. Kada bismo se lišili kvaliteta tada bismo odbacili i cilj i samim tim potonuli u apsrud. Odbacujući kvantitet u potpunosti, sa druge strane, negiramo kvalitet, kao i sve ostalo uključujući i apsurd.

Dolazimo do zaključka da je život bez kvaliteta apsurdan dok bez kvantiteta nije. Drugim rečima, gore je izgubiti kvalitet života nego sam život. Kami kaže da je dovoljna borba da bi čovek (Sizif) bio ispunjen. U ovom slučaju nije tako, jer se čovek uvek bori za cilj a ovde cilj i nada da će se on ostvariti ne postoje. Apsurd je u tome što Sizif dolaskom na cilj ne ostvaruje isti.

Tako da cilj u ovom kontekstu ima samo ulogu odredišta. Pravi cilj ne postoji. Sizif bi mogao biti srećan samo hipotetički ali ne i realno. Dolazimo do konkluzije da Sizif jeste apsurdan junak jer egzistira iz iracionalnih razloga. Život je apsurd ukoliko ga mi takvim učinimo. Ako revoltom ne možemo da pobedimo apsurd, onda revolt postaje apsurd per se. Apsurd, odnosno besmisao, se može pobediti isključivo pronalaženjem smisla.

Sreća je negacija apsurda jer ona predstavlja ostvarenje cilja odnosno kvaliteta. Nasuprot tome, ukoliko patnju produžavamo bez cilja, tada postajemo Sizif i potvrđujemo apsurd.

Za P.U.L.S.E Luka Pribišić

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Raca
7 years ago

Odličan tekst koji ujedno dobro objašnjava i ovo naše večito i tragično društveno stanje. Bora Đorđević bi to kratko u pesmi iskazao u par reči: al’ je lepo biti glup, (naravno, ali da nisam baš često svestan toga).
Iako naš današnji svet na prvi pogled izgleda blještav i šaren na sve strane, on je u stvarnosti još više jadan i bezbojan ma koliko svi mi zajedno sami sebe ,,farbali” i ubeđivali. Individualna sreća i pozicija gledišta najviše određuje tu iluziju i kolorit našeg viđenja, naša svest teško će nam pomoći, pogotovo ako smo je višestruko izneverili.
Komičan primer samoubeđenja i povezanosti pozicije sreće i nesvesnosti sebe tj. srećne budale su naši političari koji kao da stvarno imaju zadovoljstvo dosezanja nekog cilja (makar lagali i sebe i sve druge) sa jedne strane i tragična bezbojnost i besciljnost celokupne realnosti svuda oko njih. Paradoksalnost koju oni kao da uopšte ne primećuju.

Snežana
Snežana
5 years ago

S obzirom na to da je Sizifova situacija ekstremna, u skladu s tim padaju mi na pamet konc. logori ili drugi, u neku ruku slični, stravični zločini čovjeka protiv čovjeka, nasilje, te kako u svake minute otprilike, (ne znam broj, ali je veliki),u svijetu umiru ljudi od gladi, itd…
I pokušavam gore navedeno, između ostalog, povezati s Vašom konstatacijom:

” Svet je bezbojan, subjektivan, tako da je svako od nas kreator sopstvenog sveta. Svako od nas različito doživljava jednu istu situaciju, što znači da sami biramo da li je situacija u kojoj se nalazimo dobra ili loša. To zavisi od naše svesti a ne od same situacije.”

Nekako je najbolji primjer konc. logor.
Doista, da li su ti logoraši, kad uzmemo sve okolnosti u obzir, bili kreatori sopstvenog svijeta?

Ovakav tekst može proći kod onih koji nisu doživjeli krajnje užase života, jer njihov EGO će rado prihvatiti tvrdnju da su kreatori svoga svijeta i sve drugo što ste nabrojali.
Ova tema obuhvaća mnogo širi kontekst, da ne kažem nesaglediv, a obrađena je jako ograničeno.