Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Filip K. Dik o šizofreniji i drevnoj kineskoj “Knjizi promena”

Kod mnogih vrsta životnih oblika, na primer kod životinja koje pasu, novorođenčad su manje-više istog trenutka gurnuta u koinos kosmos (zajednički svet). Za jedno jagnje ili ponija, idios kosmos (lični svet) prestaje da postoji onog trenutka kada prvi zrak svetlosti pogodi njegove oči – ali ljudsko dete, kada se rodi, ima još mnogo godina polustvarnog života pred sobom: polustvarnog u smislu da dok ne napuni petneaest ili šesnaest godina ono može da u određenoj meri ostane ne potpuno rođeno, ne potpuno samostalno; fragmenti idios kosmos-a su i dalje tu, a koinos kosmos mu još uvek nije u potpunosti, ili čak ni u većoj meri, nametnut. Teret koinos kosmos-a ne oseća se u potpunosti do udara onoga što se predivno naziva „psihoseksualna zrelost“, što znači do onih lepih dana u srednjoj školi oličenih u postavljanju pitanja onoj slatkoj devojci iz klupe ispred vas da li bi htela da sa vama ode na sok posle škole, i njenom odgovoru „NE“. To je to. Koinos kosmos je počeo. Pripremi se, mladiću, na dugu zimu. Još su mnoge – i mnogo gore – stvari pred tobom.

Predšizofrena ličnost se obično naziva „šizoafektivnom“, što znači da se adolescent i dalje nada da neće morati da pozove tu slatku devojku (ili dečka) da izađu. Govoreći iz mog ličnog šizoafektivnog iskustva, to izgleda tako što buljite u nju godinu dana, dok u glavi razrađujete sve moguće ishode; oni dobri vode se u rubrici „sanjarenje“, oni loši pod „fobije“. Taj bipolarni unutrašnji rat traje u nedogled, dok u međuvremenu devojka o kojoj je reč ne zna ni da ste živi (i znate zašto: niste živi). Ako fobije nadjačaju (šta ako je pitam, a ona kaže „Sa tobom?“ i sl.), onda šizoafektivni klinac fizički izjuri iz učionice sa agorafobijom koja se postepeno razvija u pravo šizofreno izbegavanje svakog ljudskog kontakta, ili se povlači u fantaziju i postaje, takoreći, svojevrsni Abraham Merit (popularni SF pisac aktivan 1920-ih i 1930-ih), ili, ako stvari postanu još gore, svojevrsni H. P. Lavkraft. U svakom slučaju, devojka biva zaboravljena, a iskorak u psihoseksualnu zrelost se nikada ne dogodi – što nije tako loše samo po sebi, jer zaista postoje i druge stvari u životu osim lepih devojka (barem sam tako čuo). Ali implikacija toga je veoma zloslutna. To što se dogodilo, ponavljaće se iznova i iznova svaki put kada klinac naleti na koinos kosmos. A radi se o godinama (između petnaeste i dvadeset i druge) u kojima ne može više da beži od njega u svakoj prilici („Čarli, pozovi zubara i zakaži termin da ti popravi taj kvar“, i sl.). Idios kosmos polako nestaje; klinac postepeno biva izbačen iz postmaterične materice. Biološko starenje se odvija, i on ga ne može zaustaviti. Njegovi napori da to učini, ako se nastave, kasnije će biti nazvani „pokušaj bega od odgovornosti i realnosti“, a ako naknadno bude dijagnoziran kao šizofrenik, reći će se da je „pobegao iz stvarnog sveta u svet mašte“. Mada gotovo istinito, to ipak nije u potpunosti tačno. Zato što stvarnost poseduje atribut za koji ćete, ako razmislite o tome, shvatati da je atribut zbog kojeg je imenujemo kao stvarnost: ne može joj se pobeći. Zapravo, tokom svog predšizofrenog života, tokom šizoafektivnog perioda, on je to donekle uspevao; sada više nije u stanju da to čini. Smrtonosna pojava šizofrenije, oko devetnaeste godine, nije povlačenje iz realnosti. Naprotiv: ona je proboj realnosti svuda oko njega; njena prisutnost, a ne odsustvo iz njegovog okruženja. Celoživotna borba da je izbegne završila se neuspehom; realnost ga je progutala. Gak!

Ono što razlikuje šizofreno postojanje od onoga koje mi ostali volimo da zamišljamo da uživamo je element vremena. Šizofreničar doživljava sve sada, želeo on to ili ne; cela rolna filma je pala na njega, dok mi možemo da je gledamo kako se odmotava kadar po kadar. Tako da za njega kauzalitet ne postoji. Umesto toga, akauzalni princip povezivanja koji je Volfgang Pauli nazvao sinhronicitet na delu je u svim situacijama – a ne samo kao jedan od faktora, kao kod nas. Poput osobe na LSD-u, šizofreničar je uronjen u beskrajno sada. To nije preterano zabavno.

Na ovom mestu uvodimo Ji Đing (Knjiga promena), pošto ona radi na principu sinhroniciteta i instrument je putem koga možemo baratati sinhronicitetom. Možda vam je reč „koincidencija“ draža od Paulijeve reči. U svakom slučaju, oba termina se odnose na akauzalne veze, ili pre na događaje koji su povezani na taj način, događaje koji se dešavaju izvan vremena. Ne niz koji ide od juče do danas do sutra, već odigravanje svega sada. Sve zvoni sada, poput Lajbnicovih podešenih časovnika. A ipak, bez ikakvih kauzalnih veza između njih.

Da događaji mogu da se odigravaju izvan vremena, otkriće je koje mi deluje sumorno. Moja prva reakcija je bila „Zaboga, bio sam u pravu; kad ste kod zubara zaista traje večno“. Prepustiću misticima da razglabaju o povoljnijim mogućnostima, poput večnog blaženstva. Bilo kako bilo, LSD je ovo otkriće učinio dostupnim svakome i stoga podložnim konsenzualnoj validaciji; samim tim je ono unutar domena znanja, dakle naučna je činjenica (ili prosto činjenica, ako vam je draže). Sada svako može da dospe u ovo stanje, ne samo šizofreničari. Da, prijatelji, i vi takođe možete večno da patite; prosto uzmite 150mg LSDa – i uživajte! Ako niste zadovoljni, javite nam se u roku od… ali dosta ovoga. Pošto nakon dve hiljade godina proživljavanja Sudnjeg dana na LSDu, verovatno biste bili previše apatični da tražite svojih pet dolara nazad.

Ali barem biste saznali kako izgleda život tokom katatoničnog stanja šizofrenije, a ipak se iz LSD tripa vratite u kratkom roku, kako ga računamo u koinos kosmos-u (otprilike deset sati), koliko god da je duži u idios kosmos-u (da prilično potcenimo problematiku). Za katatonične šizofreničare trajanje ovog stanja nije beskrajno samo u idios kosmos-u, već – osim ako imaju sreće – i u koinos kosmos-u. Izraženo zen rečnikom, na LSDu imate doživljaj večnosti tokom kratkog perioda. Tako, u okviru vanvremenskog intervala, svakojaki složeni i neobični događaji se mogu odigrati; čitave epopeje mogu se odvijati u stilu skorašnjeg filma Ben Hur. (Ako biste se radije podvrgli doživljaju LSDa bez da ga uzmete, zamislite da gledate Ben Hura dvadeset puta za redom, bez pauze za promenu trake. Jeste? Zadržite tu misao.)

To odvijanje nije ni u kom smislu kauzalna progresija; ono je vertikalno otvaranje sinhroniciteta, umesto horizontalnog uzročno-posledičnog sleda koji doživljavamo kroz vreme mereno satom, a pošto je bezvremeno, neograničeno je u prostiranju; ono nema sebi inherentan završetak. Dakle univerzum šizofreničara je, blago rečeno, u neku ruku velik. Previše velik. Naš, poput dva puta dnevno odmereno istisnute zubne paste, kontrolisan je i konačan; očešaćemo se o samo onoliko realnosti koliko možemo da podnesemo – ili mislimo da možemo, da budemo precizniji. Bilo kako bilo, izgleda da možemo kontrolišemo njen protok, kao što, na primer, odlučimo da ne idemo na autoput tokom špica, već krenemo dobrim starim obilaznim putem za koji ne zna niko sem nas. Dobro, podrazumeva se da ćemo kad-tad pogrešiti; pogrešno ćemo skrenuti, obično kad nam je oko šezdeset pet godina; iznenada preminuti od srčanog udara, i uprkos godinama iskustva u upravljanju tokom realnosti, jednako biti mrtvi kao i psihotičar zaglavljen u večitom sada.

Ali da ponovim, ovo je tek pred nama, u budućnosti; još uvek nismo preskočili taj godišnji lekarski pregled, ili ako jesmo, ne bi otkrio ništa ovog puta, osim uobičajenog čira. Naše parcijalno znanje realnosti dovoljno nam je da se provučemo – još neko vreme. Uzrok i posledica i dalje bauljaju, a mi ih pratimo; kao dobri Amerikanaci srednje klase nastavljamo da plaćamo naše polise osiguranja, nadajući se da ćemo pobediti tablice smrtnosti. Ono što će nas na kraju uništiti je sinhronicitet; kad-tad ćemo se naći na nekoj nepreglednoj raskrsnici u 4 sata ujutru, u istom trenutku kad i neki drugi idiot, takođe naliven pivom; onda ćemo oboje otići u sledeći život, u kome će ishod verovatno biti isti. Sinhronicitet, vidite, ne možete predvideti; to je jedna od njegovih karakteristika.

Ili možete? Kada biste mogli… zamislite da možete, na sistematičan način, da predviđate pojavljivanje svih smislenih koincidencija. Zar to nije a priori kontradikcija, po samom značenju te reči? Na kraju krajeva, koincidencija, ili kako to Pauli naziva, manifestacija sinhroniciteta, po samoj svojoj prirodi ne zavisi od prošlosti; stoga ništa ne postoji kao njen predznak (upor. Dejvid Hjum na tu temu; pogotovo odnos piska voza i voza). To stanje, u kome ne znate šta će se sledeće dogoditi i stoga nemate način da to kontrolišete, je sine qua non[1] nesretnog sveta šizofreničara; on je bespomoćan, pasivan, i umesto da čini stvari, one se nad njim čine. Dešava mu se realnost – neka vrsta večite automobilske nesreće, koja traje i traje bez predaha.

Šizofreničari ne pišu i ne šalju pisma, ne idu nigde, ne telefoniraju. Njima pišu besni zajmodavci i autoriteti poput policije San Franciska; njima telefoniraju neprijateljski nastrojeni rođaci; svako malo ih na silu odvuku do berberina, ili zubara ili u ludaru. Ako se, nekim čudom, pridignu u aktivno stanje i pozovu taksi da bi posetili svog dobrog prijatelja Papu, đubretarski kamion će udariti u taj taksi, a ako, nakon što izađu iz bolnice (vidi iskustvo Horasa Golda od pre nekoliko godina), ponovo pozovu taksi i pokušaju još jednom, pojaviće se drugi đubretarski kamion i ponovo se zabiti u njih. Oni to znaju. Dešavalo im se. Sinhroniciteti su se dešavali sve vreme; samo je za nas vest da se takve koincidencije mogu dogoditi.

Dobro, pa šta se onda može učiniti? Za šizofreničara, svaka metoda kojom može da se nosi sa sinhronicitetima predstavlja mogućnost preživljavanja; za nas, ona bi bila sjajna pomoć u privremenom preživljavanju… i jednima i drugima bi koristio takav sistem za „pobeđivanje kuće“.

To je ono što je Ji Đing bio tokom tri hiljade godina, i što i dalje jeste. On funkcioniše (u oko 80% slučajeva, prema onima poput Paulija koji su ga analizirali na statističkoj osnovi). Džon Kejdž, kompozitor, pomoću njega gradi progresije akorda. Nekoliko fizičara ga koriste da bi beležili ponašanje subatomskih čestica – time izbegavaši nesrećni Hajzenbergov princip. Ja sam ga upotrebio za usmeravanje razvoja romana (molim vas sačuvajte vaše komentare za Yandro[2], ako želite). Jung ga je koristio sa pacijentima da bi zaobišao njihove psihološke slepe mrlje. Lajbnic je na njemu zasnovao svoj binarni sistem, ideju otvorene i zatvorene kapije, ako ne i celokupno učenje o monadama… ako to išta znači.

I vi takođe ga možete koristiti: za klađenje na boks mečeve teške kategorije, ili na dobijanje pristanka vaše devojke, zapravo za sve za šta želite – osim za predskazivanje budućnosti. To ne može da radi; on nije instrument za proricanje budućnosti, uprkos vekovnom verovanju u to, kako u Kini, tako i od strane Ričarda Vilhelma, autora nemačkog prevoda Ji Đing-a, sada dostupnog u izdanju Pantheon Press-a u engleskoj verziji. (Ričardov sin Helmut, takođe sinolog, ukazao je na to u svojim člancima u Eranos Jahrbucher-u i na predavanjima, takođe dostupnim na engleskom u izdanju Pantheon Press-a, dok je Lege na to ukazao u prvom engleskom izdanju objavljenom oko 1900. godine) Istina, čini se da se Knjiga promena bavi budućnošću; ona pred vašim očima prostire celinu sila na delu koje će odrediti budućnost. Ali te sile su na delu sada; one postoje, da tako kažemo, izvan vremena, poput ablativa u latinskom jeziku. Knjiga promena je analitička i dijagnostička, a ne prediktivna. Ali to važi i za sistematski zdravstveni pregled; on vam govori šta se sada dešava u vašem telu, a na osnovu tog saznanja, sposoban lekar će možda, u određenoj meri, moći da predvidi šta se može dogoditi u budućnosti. („Zamenite tu arteriju g. Meknit, inače ćete verovatno umreti sledeće nedelje, ako ne već na putu kući ovog popodneva.“)

Putem Ji Đing-a možemo proučiti celokupnu konfiguraciju koinos kosmos-a – zbog čega ga je Kralj Ven i napisao u zatvoru 1100. godine pre n.e. On nije bio zainteresovan za budućnost: on je želeo da zna šta se trenutno događa izvan njegove ćelije, da sazna šta se zbiva sa njegovim kraljevstvom u trenutku u kome baci stabljike hajdučke trave i izvede heksagram. Znanje ove vrste je očigledno od ogromne vrednosti za svakoga, pošto na osnovu njega možemo prilično dobro nagađati o budućnosti (ponavljam: nagađati), te tako možemo da odlučimo šta treba da radimo (ostaćemo kući ceo dan, izaći na kratko, posetiti Papu, i sl.).

Međutim, ako ste šizofreni u bilo kojoj meri, a danas psihijatrijska profesija rezignirano uočava da prokleto mnogo nas jeste, mnogo više nego što je nekada smatrano, znanje ove vrste, taj apsolutni, potpuni uvid u matricu koja predstavlja celokupni koinos kosmos u ovom Augenblick-u [trenutku], sastoji se od celokupnog znanja uopšte, imajuću u vidu činjenicu da za šizofreničara ionako nema budućnosti. Tako da je korist koju možemo imati od Ji Đing-a proporcionalna stepenu naše šizofrenosti u vremenu u kome smo zaglavljeni. Za osobu koja je potpuno šizofrena (što je nemoguće, ali hajde da to zamislimo, zarad sledeće poente), izvedeni heksagram je sve; kada ga prouči, uključujući sve tekstove koje ga prate, ona zna – doslovno – sve što ima da se zna. Ona može da se opusti ako je heksagram povoljan; ako nije, onda se može osećati gore: njeni strahovi su opravdani. Stvari jesu nepodnošljive, kao i beznadežne, kao i izvan njene kontrole. Ona može, na primer, sa punim pravom upitati knjigu „Jesam li mrtva?“ i knjiga će odgovoriti. Mi bismo postavili pitanje „Da li ću biti ubijen u bliskoj budućnosti“ i čitanjem našeg heksagrama dobili bismo nekakav uvid – ako pročitamo tekst „Nesreća. Nijedan cilj (ili odredište) nije povoljan“, možemo odlučiti da se ne zaletimo u prigradski saobraćaj te večeri na putu ka Nord Biču – i time bismo možda produžili život za nekoliko godina, što svakako ima upotrebnu vrednost za svakoga, bio šizofren ili ne.

Ali ne možemo živeti po prokletoj knjizi, jer pokušati to značilo bi predati se statičnom vremenu, na šta je Kralj Ven bio prinuđen gubljenjem prestola i doživotnim utamničenjem, i što današnji šizofreničari moraju, zajedno sa nama koji smo dovoljno ludi da zgutamo LSD. No možemo je koristiti delimično; delimično, pošto je njena sposobnost da „predvidi nadolazeće događaje“ prilično delimična, ako ne i, kao što sam malopre rekao, u užem smislu nepostojeća. Naravno, možemo malo čačkati i urediti stvari tako da zaista precizno prikazuje budućnost. Ali time bismo postali šizofreni, ili makar više šizofreni. Bila bi to veća šteta nego korist; uzrokovali bismo da naša budućnost bude izjedena od strane sadašnjosti: razumeti budućnost u potpunosti značilo bi imati je sada. Pokušajte to da zamislite i i vidite kakav je osećaj. Jer nestankom budućnosti se ukida mogućnost bilo kakve slobodne, delotvorne radnje. To je naravno tema koja se stalno pojavljuje u SF-u; ako vam nijedan drugi primer ne pada na pamet, setite se mog romana Svet koji je Džonas stvorio. Budući vidovit, Džonas na kraju u potpunosti gubi sposobnost delanja; umesto da bude oslobođen svojim talentom, biva paralisan njime. Kapirate?

Pada mi na pamet da sumiram ovu opservaciju na sledeći način: ako ste trenutno totalno šizofreni, svakako koristite Ji Đing za sve, pa i za odluke poput kada ćete se okupati i kada ćete otvoriti konzervu tunjevine za svog mačka Rovera. Ako ste delimično šizofreni (bez navođenja imena, molim), onda ga koristite za neke situacije – ali sporadično; ne oslanjajte se neumerno na njega: čuvajte ga za Velika Pitanja, poput, “Da li da je oženim ili samo da nastavim da živim sa njom u grehu?“ i tome slično. Ako niste uopšte šizofreni (vi iz tog razreda iskoračite u podnožje prostorije, ili kako god beše glasi taj izraz koji ste vi nešizofreničari izmislili), molimo koristite knjigu veoma malo – u kontrolisanim dozama, slično vašoj mudroj, srednjoklasnoj uporebi „Glima“, ili kako god se ta prokleta pasta za zube zvala. Koristite knjigu kao neku vrstu zabave (bljak…). Postavljajte joj suprotan vid pitanja od onih koje mi delimični šizofreničari postavaljmo; ne pitajte je „Kako mogu da se oslobodim užasnih okolnosti potpunog raspadanja u koje sam po petnaesti put upao, zbog sopstvene gluposti?“ i sl, već nešto u duhu „Šta se dogodilo sa Atlantidom?“ ili „Gde sam zaturio Sportski dodatak ovog jutra?“ Postavljajte joj pitanja čiji odgovori ne mogu imati nikakav stvaran uticaj na vaš život, ili čak ni na vaše trenutno ponašanje; drugim rečima, ne ponašajte se u skladu sa onime što vam knjiga pruža – vladajte se isključivo kako biste na LSD-u: posmatrajte i uživajte u onome što vidite (ili, ako ste u paklenom svetu, posmatrajte i patite u tišini, nepokretni), ali neka to bude sve, beli čoveče; kreneš li da se u stvarnom životu ponašaš u skladu sa onime što vidiš, smestićemo te u Šangajsku Narodnu Demokratsku Ludaru da radiš na polju u vreme žetve.

Govorim iz iskustva. Proročište – Ji Đing – mi je reklo da napišim ovaj tekst. (Istina, ovo je jedan zen izlaz, da vam Ji Đing kaže da napišete tekst u kome objašnjavate zašto ne treba raditi šta vam Ji Đing savetuje. Ali za mene je prekasno; knjiga me je navukla pre mnogo godina. Imate neki savet kako da se oslobodim morbidne zavisnosti od knjige? Možda bi trebalo to da je pitam. Hmmm. Oprostite, vratiću se za pisaću mašinu negde sledeće godine. Ako ne kasnije.) (Nikada nisam bio posebno dobar u predviđanju budućnosti.)

Filip K. Dik

[1] Nužan uslov, prim.prev.
[2] Američki SF fanzin, prim. prev.

Preveo: Luka Petrušić

Glif

2 komentara na tekst Filip K. Dik o šizofreniji i drevnoj kineskoj “Knjizi promena”

  1. mirjana

    25/11/2017 at 16:19

    Ovo je genijalno!

  2. Slavica Vukasović

    29/11/2017 at 20:17

    Niti je je shozofrenija danas ono što je bila ranije, niti su psihijatri danas ono što su bili ranije. Knjiga Promena (I Ching) je nešto sasvim drugo.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *