Ulogujte se / Kreirajte profil

Filozofija Srednjeg veka

002-Bacon

Srednjim vekom nazivamo onaj period koji je, s jedne strane, omeđen raspadom Rimskog Carstva krajem V veka, a s druge strane, buržoaskom revolucijom s kraja XVII i početka XVIII veka. U društvenom pogledu Srednji vek je određen feudalnim određenjem društva što apostrofira filozofiju ‘’samo jednog dela Srednjeg veka, i to onog kad je hrišćanska crkvena organizacija bila u Evropi jedini nosioc kulturnog i duhovnog života uopšte’’. Posebnost ovog perioda ogleda se u činjenici da hrišćanska crkva nije još uvek bila dominatna na tlu Rimskog Carstva, tim pre jer je cartvo bilo naseljeno nizom plemena koja su bila na takvom stupnju razvoja da nisu mogli razumeti dela antike. U tom kontekstu Srednji vek je vek tame u poređenju sa antičkom kulturom i civilizaciojm. No, pored svega, ovde se razvija jedan poseban oblik filozofiranja inaugurisan kroz tri etape:

1. Rana sholastika (IX – XII);
2. Razvijena ili pozna sholastika (XIII – XVb.);
3. Arapska i jevrejska filozofija;

toma_akvinski_0_0_468X10000

Ključna za Srednji vek jeste pojava Hrišćanstva. Hrišćanstvo se pojavljuje ne samo kao religijski već i kao društveni pokret, u prvom redu robova i ”najnižih slojeva stanovništva, naročito u gradovima”. Upravo su politička dešavanja na tlu Rimske imperije doprinela javljanju mnoštva suprotnosti koje su urušavale sam društveni poredak, i kao što je ”red” u vreme velikih kriza pojavljuje se pokret koji u svojim propovedima podcrtava veru u spasenje i sreću. Naravno, hrišćanstvo počinju prihvatati i obrazovani slojevi koji nastoje da daju odgovore na pitanja u kojima filozofija i nije bila od neke koristi. Otuda se i sama filozofija približila religiji. Hrišćanstvo prodire u filozofskim strujanjima gde biva ”prožeto mnogim elementima drugih vera i filozofskih učenja”, a pred njima je imalo jednu veliku prednost: jednostavnost svojih osnovnih učenja i propisa za spoljašnje obavljanje verskih obreda. To je bilo veoma korisno i značajno jer plemena Kelta, Slovena, Germana nisu bila spremna u bilo kom pogledu za prihvatanje prefinjene antičke religije, kulture i umetnosti. Međutim, da bi mogla opstati na pozornici na kojoj je nastupalo mnoštvo drugih verskih i filozofskih sistema, hrišćansto je moralo da se teorijski obradi i naučno sistemantiše. To su učinili tzv crkveni oci, od kojih napominjemo samo Terturijana i njegovu krilaticu: verujem jer je apsurdno (credo, quia absurbum est.).

Sveti-Augustin_neumorni-trazitelj-Boga

Na pragu ovakvog filozofiranja pojavljuje se jedna impozantna ličnost, duh ”koji je nova shvatanja povezao u celinu i izložio u svojim teološko – filozofskim delima”. Bio je to Aurelije Avgustin (354 – 430 g.) prvi misliac ovakvog formata u Srednjem veku. On je uspeo da (hrišćanski) prerađene elemente antičke kulture i filozofije integriše u temelje evropske kulture i civilizacije. U svojoj mladosti, koja je bila burna, Avgustin je bio pravnik, pripadnik manihejske sekte, u 34 god odlučuje da se umiri i prihvata hrišćanstvo. On je ona ”žiža u kojoj se skupljaju zraci završnog perioda antičke filozofske misli i iz koje polaze zraci srednjovekovne filozofije”.

Suprotno grčkim misliocima koji su bili, prevashodno okrenuti proučavanju prirode Avgustin se okreće proučavanju unutrašnjeg, psihičkog života, okreće se unutrašnjem iskustvu, u tom kontekstu značajno je njegovo delo Ispovesti. Ali, s druge strane, zadatak filozofije vidi u pokušaju da se crkveno učenje izloži u vidu jednog filozofskog sistema. Ovde filozofija, zbilja, postaje sluškinja teologije. Kao osnovni cilj saznanja Avgustin apostrofira saznavanje boga i duše, a da bi se to saznalo mora se poći od ”one tačke do koje je stigla antička filozofija – od sumnje. Čovek može u sve da sumnja, pa ipak jedna stvar je sasvim sigurna: da bi mogao da sumnja, mora da postoji kao biće koje sumnja, koje misli, koje oseća, koje ima svest. Time što sumnja pokazuje težnju ka istine.” Postoji jedan kvalitet koji dovodi do toga a to je razum ili intelekt koji ”nije ništa drugo nego svetlost koja nas obasjava kao Bog”. Pored samosvesti postoji još jedna izvesnost – Bog. Kada proučava čovekovo delanje i njegov odnos ka spoljnem svete Avgustin u epicentar svoga mišljenja postavlja – Volju. Volja je ta koja pokreće čoveka da deluje, ali ne i kada je u pitanju odnos prema Bogu, tu čovek nema nikakve inicijative, već se nalazi u zavisosti od božijeg otkrovenja. Dakle, da bi saznao istine čovek mora biti u božijoj milosti. Zapravo, ”Bog ne otkriva svakome svoje istine, već samo onome ko se pokaže dostojan, a dostojan je onaj koji veruje u Bog. Tako je Avgustin došao do čuvenog teolokog načela: verujem da bih saznao”.

irlande_p71e_r1

Karakteristika Srednjeg veka jeste pojava sholastike tj. takvog načina filozofiranja kojim se katoličke dogme žele predstaviti kao vid jednog naučnog sistema. To je ono što odslikava tadašnju sliku Evrope. Sama reč sholastika izvedena je od lat. reči schola, čime nam se ukazuje da potiče od ”nastavnika u crkvenim i manastirskim školama koji su se zvali skolastičari.” Prvobitno se taj naziv koristio samo za nastavnike koji su predavali sedam slobodnih veština, a kasnije i za sve one koji su se bavili naukom i filozofijom. Ono što karakteriše rad ovih nastavnika jeste tzv skolastička dijalektika, tj ”golo umstveno rasuđivanje po utvrđenom rasporedu i šablonima, koji se nije oslanjalo na poznavanje ili proučavanje prirodnih i društvenih pojava, već je polazilo od crkvenih knjiga i od nekih oskudnih odlomaka antičke filozofije i nauke, koji su slučajno preživeli sve oluje koje su prešle preko Evrope u predhodnih nekoliko vekova”. Filozof antike koji je odgovarao crkvi bio je Aristotel tj ona je utočište našla u njegovoj formalnoj logici. Aristotelova filozofija je poslužila kao ”metod” za obrazlaganje svetih dogmi i istina budući da su one već bile ustoličene. Međutim, baš ovde se inicira problem univerzalija ili opštih pojmova (Bog, Čovek itd). U tom periodu prvo značjano ime je Eriugena koji je živeo u Irskoj i koji je isticao ”četiri stupnja Boga:

1. Priroda koja stvara, a nije stvorena (Bog)
2. Priroda koja je stvorena, i sama stvara (ideje u Božijem umu)
3. Priroda koja je stvorena ali sama ne stvara (čulni predmeti)
4. Priroda koja niti je stvorena, niti stvara (Bog).”

NPG D23949; St Anselm after Unknown artist

Jednostavno Bog je sve i izvan njega niša ne može postojati. Sam spor oko opštih pojmova ili univerzalija u prvi plan je stavio tri gledišta:

1. Realizam, koji je tvrdio da univezalije postoje realno, u stvarnosti; postojali su i pre pojedinačnih stvar:

Svojim čulima (očima, ušima itd) saznajemo pojedinačne stvari, a duhom saznajemo opšte. Najopštiji pojam je i najstvarnije biće – a to je po tom učenju Bog. Ceo svet se zamišlja kao piramida…. Vrh piramide – to je pojam boga kao najopštiji pojam, kao pojam od koga se ništa opštije ne može zamisliti. A pošto je najopštiji on je i najstvarniji.

To je tzv Anzelmov ontološki dokaz.

6770919-M

2. Nominalizam, po kome relano postoje samo pojedinačne stvari, a pojmovi su gole reči, zajedničke za većinu stvari. Roscelin je predstavnik ovo pravca, on smtra da je ”nemoguće zamisliti trojstvo hrišćanskog Boga (otac, sin i sveti duh), već su to tri zasebna boga (triteizam).

220px-Abelard_cour_Napoleon_Louvre

3. Konceptualizam, predstavnik ovog pravca jeste lucidni filozof Abelar, koji je neka vrsta sinteze između realizma i nominalizma. Naime, on tvrdi da se univerzalije ne mogu posmatrati kao stvari, ali ne mogu biti ni reči, već su one iskaz (sermo), ”tj. Reči koje nose značenje, pojam (conceptus), pa otud njegovom učenju i naziv konceptualizam.

Pored ovih mislilaca za razvoj evropske filozofske misli bitni su arapski i jevrejski filozofi. Naime, kad je car Justinijan zabranio rad filozofskim školama, mislioci odlaze i šire svoju ”misiju” u Siriji. Tako da arapsko tle postaje plodonosno pa je kao takvo dalo dvojicu vrhunskih interpretatora Aristotela: Avicenu iz Persije i Averoesa koji je svojim delima prepričao i prokomentarisao Aristotela: ”Aristotel je objasnio prirodu, a Averoes Aristotela”. Među jevrejskim filozofima ističe se lekar Mozes Majmonides.

thomas1

Na korišćenju Aristotela u potrebe religije otimaju se i dva monaška reda: franjevački i dominikanski. Najeklatantniji filozof koji nam dolazi iz reda dominikanaca jeste glasoviti Toma Akvinski. Toma je hteo da nastavi ono što je započeo njegov učitelj Albert, reč je o tome da se ”novi aristotelizam” sa avgustinovskim elementima osposobi za službu u crkvi. Toma je uspeo da sjedini helenističke nauke i hrišćansku veru u jedan izgrađen filozofski sistem što ga čini najznačajnijim misliocem Srednjeg veka. Pored toga, jedan od osnovnih problema kojima se bavio Toma jeste pitanje odnosa između teologije i filozofije, on prihvata da ono što ”prirodni razum” sazna kao neoborivo važi i za teologiju. Vera, dakle, počiva na saznanju kao na svojoj prirodnoj osnovi pa smo zahvaljujući razumu stigli u predvorje religije. Ova ide dalje i otkriva nam ”božije otkrovenje” da bi nam otkrilo ”istine” koje razum ne može da shvati! Tako, ”razumom se može doći do nekih ”dokaza” za postojanje boga, ali razum nije u stanju da shvati trojstvo božije, neporočno začeće Marijino, strašni sud, svetinje itd.” Dakle, verske istine nisu protiv razuma, već samo iznad njega. Problem volje je takođe značajna stavka u Tominom filozofskom sistemu. Naime, nasuprot Avgustinu koji je volji davao primat u odnosu na razum, za Tomu je volja uslovljena saznanjem: Volja nužno teži za ono što je razum saznao kao dobro. Razum je vrhovni pokretač u duševnom životu čoveka.

Roger_Bacon

Kao opozijia tomizmu javljaju se monasi koji dolaze iz krila franjevaca. Prvo se javlja Rodzer Bekon, ljubitelj prirode, filozof koji je sve podredio eksperimentalnomm istraživanju i zbog toga bačen na marginama jer je bio ispred svog vremena (što mu crkva nije oprostila i osudila ga je na neku vrstu manastirske internacije). Značajniji od njega jeste Johanes Duns Skotus koji se u prvoj tački razlikovao od Tome Akvinskog: ”dok je ovaj polazio od Aristotelovog intelektualizma, Skotus se vraća Platonu i Avgustinovom stavljanju volje ispred razuma. Za njega teologija nije teorijska, već praktična disciplina. U stvarima vere nema mesta filozofiji. Vera i razum ne stoje u odnosu dopunjavanja, već su suprotni jedno drugome”. Suprostavljenost između tomizma i skotizma je veća kada se u igru uvede slobodna volja i pitanje nužnosti. Za Skotusa volja je osnovna snaga duše, kao i kod Tome, saznanje započinje uzajamnim delovanjem duše i spoljnih predmeta, iz kojih rezultiraju nejasne pretstave. Ali ”među mnogim nejasnim pretpostavama volja se ne okreće onoj prestavi koju odabira razum, kao kod Tome, već se slobodno obraća jednoj, koja baš time postaje intezivnija, a druge se gube”Na taj način, volja određuje pravac delatnosti uma”. Da završimo, Srednji vek je na polju filozofije započeo potpunim potčinjavanjem razuma veri, filozofije teologiji, a završio se razgraničenjem.

za P.U.L.S.E: Branko Milić

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *