Ulogujte se / Kreirajte profil

AlfaOmegAlfa ili sve što ste hteli da znate o Fineganovom bdenju, knjizi Džemsa Džojsa, koju nikad nećete pročitati – prvi deo

„Taštino, o taštino, pobeda je tvoja“ – Fineganovo bdenje

Svetkost rastavlja, deli razgraničava. Tama ujedinjuje, obuhvata u celinu, odugovlači. Ukoliko je dan u Uliksu, umnožavao događaje, stilove i heterogene kodove da bi ih međusobno suprostavio, pred kraj dana će prizvati i to prostrano crno telo noći u kojem se utapa i iz kojeg se rađa. Zar kritičari, koji su Uliks posmatrali za ćorsokak od trenutka kada se pojavio, zaboravljaju da jedan „genije ne pravi greške, njegove greške su namerne i predstavljaju prolaz ka otkriću“. Zanimanje najrazličitijih autora kao što su Eliot, Hemingvej, Fokner, Dos Pasos, Vindam Luis, Herman Broš, Vilijam Karlos Vilijams, Italo Svevo, i drugih, garantovalo je je delu dovoljno budućih naraštaja. Džojs je mogao na osnovu toga da se prepusti iznenadnoj slavi, a Badžen nam saopštava da je se Džojs nije ni klonio. Međutim, već ga je obuzeo jedan ambiciozniji poduhvat. Boravak u Saseksu gde su upravo iskopali kosti nekog džina, ponovno čitanje Vikoa, odmor na Rivijeri, i „legendarni zanatlija“ se ponovo našao za pisaćim stolom. U časopisu Transition, čiji je osnivač i urednik bio Judžin Džolas, 1927. počelo je da izlazi nekoliko zagonetnih odlomaka pod naslovom „Work in progress“, čiji je vokabular bio srodniji Džabervokiju Luisa Kerola, nego Blumovim i Molinim razgovorima sa samim sobom.

james-joyce-photo-gisele-freund-500x665

Ovoga puta, stapanje jednog i mnoštva koje se do sada nije ticalo zapleta i likova, ostvaruje se na stupnju „reči“. Uliks nije prezreo ta zgušnjavanja („epripitaf, hladnomore, sumorodsutan“…) ali dosta retke, i lake za dešifrovanje, one ne načinju razgovor. U delu koje je „u toku“, a čiji se naslov – Fineganovo bdenje – Džejms i Nora Džojs držali u tajnosti, pojavio se tek 1939. aa  prvim izdanjem reči – kofera (poportemanteau-words) koje su Hamptiju Damptiju bile tako drage, a imale su neuobičajenu, ali suštinsku ulogu. Oduševljeni (Džolas, S.Žilber…) ili zaprepašćeni čitaoci (Harijet Viver, Paund…) otkrivali su u tim spisima toliko novu koncepciju pisanja da je ona jednostavno nadrastala i bacala u senku sve ranije odvažne poduhvate.

Ugasi svoju lampu i pogledaj smesta staro novo (…) Razumeš? Približi se zidu (mausoliant). Fimfim fimfim. Velikovoće pušogvoždžurije. Fumfum fumfum. To optofon ontofani. Pst. Mutska lira Pirblejina. Buciće je čim odstigne. Čuće u tome njihovo pijanstvo. (1)

Lakrdija? Najkraće su najbolje a Džojs je sedamnaest godina uložio da ih usavrši. I još: čitavo njegovo delo je metodično napredovalo ka ovom čudovištukoje sve nadilazi. Nije li dete priznalo da ga osim „paralize“, „gnomona“, „simonije“ muči i „suck!“ lavaboa koji se prazni, kao i „kiss“ poljupca? Od Dablinaca te će evokacije nadmašiti one na koje se odnose: svojom muzikom, tajnim produžavanjem, uteći će sve do vidljivosti; a Stiven će bez nepoštovanja Boga: „buka na ulici“. Razdvajanje zvuk/smisao, koje su simbolisti provedali, na taj način je dobrim delom ušlo u pojam epifanije. Stiven junak i Portret umetnika u mladosti uvode nekolicinu toliko poznatih izraza kao što su „hodnik“ ili „suknje“, kao potporu za sanjarenja. Potkrepljen stranim jezicima koje je Džojs učio, predavao, upoređivao, ovaj karakter, preplavljen polifonijom, gospodari Uliksom. Nije samo leksika u njemu vrvela zapanjujućom raznolikošću (oko 30.000 reči), podmlađivala arhaizme, ustanovljavala nova značenja, stvarala brojne neologizme, uzvike, onomatopeje, već i sami ljudi koji su se potčinjavali njenim hirovima, kao Džon Eglinton, Ružneći Eglinton, Eglintonus Kronologus, Megiglindžon, Sudija Eglinton, Džon Eklelcija, itd. Ili Leopold Blum koji je u koštacu sa svojim anagramima: Elpodbomul, Moldopelob, Bolopedop, Old Olebo, M.P. Kao što se Dablin pretvarao sve više u mitski grad, tako je i jezik, dignutog sidra i vukući čitavu Istoriju u tragu vode koji je ostavljao za sobom, isplovljavao ka lepoti kakvu ovaj svet još nije video, a čiji je san odavao tajne.

Knjiga o snu, Wake (2) (koji pri tom označava „buđenje“, ili još „mrtvozorstvo“, „penušavi trag broda u vodi“, „posveta crkvi“, tj. „nesanicu“, pozajmljuje svoju tehniku, iako se autor ograđuje od toga, od frojdovskog fenomena „kondenzacije“. Kao što onaj koji sanja  može u jedan lik da smesti više osoba, životinja, predmeta ili kvaliteta, zajedničkih ili vlastitih imenica, glagola, priloga, prideva, uključuje ovde višestruka značenja.. Kao što onaj koji sanja  može u jedan lik da smesti više osoba, životinja, predmeta ili kvaliteta, zajedničkih ili vlastitih imenica, glagola, priloga, prideva, uključuje ovde višestruka značenja. Jer, ukoliko je Luis Kerol uopšteno ograničio sadržaj svojih “kofera” na dve reči (Wiliam” + “Richard” = “Rilchiam”), kao i Tomas de Kvinsi (“anecdote” + “radotage” = “anecdotage”) ili sam Frojd (“alcohol” + “holidays” = “alcoholidays”), Džojs je od početka igru učinio neograničenom tako što je uveo narodski govor, dijalekte, strane jezike. Tako, “sanglorians” (“chanta” i “gloire” postaju slavni – “glorieux”) u kontekstu ukazuju na vojno žrtvovanje, to jest na krv, “sang”, koju su u slavu, “glorieusement”, prosuli “anhloaryens”… odnosno engleski arijevci. A onda “sanglot” (jecaj” dolazi na red. “Sang” (krv), “gloire” (slava) i “sanglot”: eto rata, i to vrlo arhaičnog ako “agrairans” sugeriše klanove zemljoradnika, “agricultures”; ono što “sangle” (remen) potvrđuje: remeni konja koji krvare, krvavih vojnika u toj varljivoj slavi….I jesmo li time zatvorili krug? Nismo, naravno. Sve se to može sasvim suprotno shvatiti: rat bez slave “sans glorie”, krv nizašta, “sang” pour “rien”. Isto kao što je pravio spisak epifanija, Džojs počinje da popunjava sveske ovim “višeznačnostima”, koje je objediniopod generičkim naslovom Scribbledehobble kako bi odatle crpeo materijal za Fineganovo bdenje. Već smo nabrojali devetnaest jezika, među kojima su bili i sanskit, tibetanski, hebrejski, donjesaksonski, staroslovenski, italski i staroislandski, koji su učestvovali u ovoj ludačkoj igri. Po svojoj složenoj strukturi, ovaj jezik nije daleko da nas podseti na nuklearnu fiziku, Znamo da je svom enciklopedijskom znanju Džojs pridružio i poznavanje matematike, kao i njenu primenu. Radovi Rendgena, Kirijevih, Bora i Raderforda ovde nalaze metafizičku paralelu: kao što se sinkretizam atoma morao malo-pomalo usitniti na protone, elektrone, neutrone, pozitrone, neutrine…tako su i reči u Fineganovom bdenju minijaturni sistemi, koji u sebi sadrže fonetske, semantičke, etimološke sisteme, toliko zamršene da ne prestajemo da otkrivamo nove kombinacije. Neki, snabdeveni samo jednim elektronom, kao na primer Rothchild preimenovan u redshields (crveni jarac) ili goat (koza), jednostavnim kalamburom postaje Gott (Bog). Većina njih. međutim, predstavlja strukturu složenu kao kod radioaktivnih tela, ili kao kod onih koji emituju čestice koji menjaju druge dok naleću na njih, ili ih pretvaraju u prašinu. Tako započinju lanćane reakcije: Wellington pobednik kod Vaterloa, pretvara se u Willingtone (samostvorena volja), pa u Willingstone (kamen želje)… da bi završio kao Wallingstone (kameni zid). Druga lutajuća tela se kroz knjigu, kao reč tip koja izdvojena iz nebodera Fineganove hijerarhitektitiptitoploftikale, nesumnjivo pruzrokuje njeno rušenje, tip koja se u svakom trenutku kao sećanje na pad (to tip: oboriti, srušiti) ili kao nada za napojnicu (to tip: dati sitniš) ili kao raspitivanje, a čije će nas rasvetljavanje naučiti da ona stvara zvuk grančice kojom vetar lupka o okno prozora. Snabdevena s dv, tri, četiri, n dimenzija, uhvaćenje na raličitim stupnjevima integracije, ove reči otkrivaju umnožavajuća fizička svojstva: nagomilane u zvezdani kod kao i u mikroskopski prostor, one u reči prevode sam univerzum.

357px-Joyce_man_ray

Privid koji je Finiganovo bdenje moglo da stvori, kada smo već kod “slobodnog pisanja” naspram lingvističkih kodova, kategorija i ograničenja, obuhvata čak i nacionalne jezike ( kao da sabir ili volapuck uopšte imaju književnu budućnost!) i pre svega svedoči o nepoznavanju te “alhemije govora” čija strogost ostaje uzorna. Mnogostrukost se tiče samo kreativnosti vokabulara. Ne radi se o odbacivanju jedinstvenosti smisla dok se delo prostituiše sa svima drugima, i iznenada određuje onoliko prečica koliko nam se dopada, I to na takav način da će “svako u svojim rečima moći da otkrije skretnicu, a mi ćemo ići od jedne do druge kroz mnoštvo putanja” kao što to nesmotreno obećava Mišel Bitor (3), koji malo prebrzo brka leksičku i semantičku funkciju.

Ako sintaksu smatramo za suštinu jezika, onda je Bdenje napisano na engleskom. Ne samo da engleski ostaje osnova na koju se kaleme gelski, finski, ruski ili urdu, već se i sama rečenička struktura ne bi mogla razumeti drugačije nego uz primenu tog prvog pravila. Eto šta već, na nivou celine, ograničava broj bliskosti, a samim tim I njihovu upotrebu. Naravno, Džojsu se dešava da tom lakrdijom ismeva germansko odbacivanje govora, odnosno iskaza ili latinske prednosti supstantiva nad njenim kvalifikativima; ali fundamentalna uređenost fiksirana je već od samog početka. Mi se ne nalazimo pred spiskom nonsense, već pred elementima koji su isključivo obuhvaćeni anglosaksonskom sintaksom, I čiji se smisao, iako posut zvezdama , ne otkriva olako.

Međutim, onaj koji govori o sintaksi, govori o upisivanju u ono što je vremensko. Tema “toka” to dovoljno pokazuje. Taj univerzum pokreće I podržava jedino trajanje. Neprestano stvaran, on se neprestano i urušava sa sadašnjim trenutkom, tako da iskazuje Fineganovu smrt i vaskrsenje. U njemu se ni stvari, ni osobe, pa čak ni simboli ne čine nepomičnim. Svime vlada protočnost. U Uliksu, stotine lajtmotiva sačinjava njegov tok, za razliku od, na primer, arhitekture ili retorike. Ništa od toga ne nastavlja da traje u tom noćnom svetu koji se rađa iz Molinog monologa. Jedini zakon u Finiganovom bdenju je preobražaj, beskonačno oticanje u neizvestan proctor. Reči koje se postepeno smanjuju i nestaju, ovde se izobličuju, raspadaju, i pretvaraju se samo u u neverodostojne odjeke, poput trilera ptica “fuipetit, fepeti, pripeti, kulpeti, tapeti, pjepeti, mulpeti, pepeti, kripeti”, ili onog vremena koje tek što je određeno, a već zahteva druge odrednice: “Vreme će reći. Siguran sam u njega. Vreme koje ne pripitomimo ne čeka nikoga”. Često će Džojs, da bi sugerisao promene koje najtananiji trenuci nameću pojavama, koristi džez ritam čija ponavljanja menjaju početni pojam: “Tim Timmycan timped hir, tampting Tam. Flapety! Flippety! Fleapow!…”

jamesjoyce1

To preovladavanje zvukova, koje zasigurno posledica uznapredovalog slepila od kojeg je Džojs bolovao, zahteva na sebi svojstven način, koji pomračuje čula, malarmeovsku želju da muzika preuzme njegova dobra. Od arijete do sonate, od fuge do opera, od rapsodije do do fanfare, od bluza do končerta, sve se forme ovde mešaju ili se nadopunjuju. Beskrajno tkanje od zvukova, od mnoštva akorda, plete se i para. Ako smenjivanje osamnaest stilova u Uliksu ni po čemu nije uništilo jedinstvo celine, to je zato što će se podrazumevati da su ti stilovi zapravo “ osamnaest različitih stanja teksture”. U Bdenju se kompozicija pokazuje mnogo čvršćom, dok pored jezika jukstapozira i najrazličitije rodove. Naslov potiče od jedne pesme, ali Ana Livija Plurabel se u isti mah shvata kao duo iz operete i popularne simfonije: kraj je lament; uvertira je recitacija; a svuda, od Mat i Džute do Šema i Šona, od Mikove pantomime, Nik i Megis, sve do melodije sa rivijere u zoru, nebitno kojim povodom, plemenskim, trivijalnim, elegijskim, metafizičkim, svetim, erotsko-lirskim, biće bez milosti skraćena, udvostručena, utrostručena onomatopejama, pozadinskom bukom, psovkama, povicima, kricima, grajom, poslovicama, udarcima doboša…Eto prilike da se uz Andrea Odeira primeti, da ukoliko su romanopisci poput Prusta i Mana “zadivljujuće pisali o muzici, Džojs je prvi koji je pisao muzikom u najsavremenijem smislu”

Stanovnici Uliksa rađaju se s danom. Irviker, njegova žena Ana Livija, njegovi sinovi Šem i Šon, i kćerka Izabela rađaju se s večeri, a izjutra nestaju. Njihov život je samo san, ali kako taj život u sebi sadrži život čitavog sveta, njihova priča počinje tamo gde se završava a završava se tamo gde ponovo poćinje. Prigodno mesto evocira legendarnu pticu koja se rađa iz pepela: kabare blizu Feniks parka. Mesec je izašao, reka Lifi (Livija) žubori, gleda ka prozoru Adama i Eve, a njen tok se spušta sve do mora…Dablin tone u san; a san, čija je privilegija da poništava svaku svest o mestu, času i osobama, počinje da se nazire. Tek što je Irviker, vlasnik kabarea, sklopio oči, kad njegova soba počinje da se širi, da se popunjava simboličnim bićima: Gospođa uzima izvor, teče u svom krevetu (Ana Lifi); porodica se penje uz tok godina, nalazi se izgnana u raj, luta od obale do obale; braća koja se mrze, stvaraju ratove, pustošenja; od Izabele, Gospođica se pretvara u Izoldu kojoj kvart duguje svoj naziv: Kapelizod…I eto kako će se, tokom čitave noći između Dablinaca i velikana iz prošlosti, mitskih figura iz religije, pa čak i same Zemlje, stvarati još bliže sličnosti, a sve kroz nasumične assonance, nastale u čudnoj logici snevača.

James-Joyce-Ulysses-ms-Circe-80-500x620

Zna se da je Džojs svoj prvi argument izvukao iz irske balade koja pripoveda o zidaru koji je pao sa skele, zatim su ga drrugovi stavili u pivo i bdeli nad njim, a on se povratio kada je čuo da otvaraju flašu viskija. Komentari koji prethode avanturi blješte od simbola koji će opskrbiti celu knjigu. Finegan, zidar, “čvrst čovek”, čovek uzdizanja, ovde je Fin, potomak Finaca, proslavljen u sagama, a onaj keltški zove se Fin Makol, to je njegova”dablinska” verzija. Dvostruka je, dakle, njegova priroda. Ponosni delija, fine Egan, svojim imenom se obećao mnogim neprilikama: novčana kazna (fine), ogorčenje (vinegar), pijanstvo (Winnegan’s fake” sve do sasvim kratkog, ali opet privremenog kraja:

Hohohoho, gospodaru Fine, vi ćete biti Gospodar Finankor! Pretak izjurta eto vas kako poveđujete” Nedeljuveče, budite se i eto vam sirćeta! Hahahaha, Gospodaru Fino, još ćete bit’ fažnjeni!

moholy-500x386

Ovaj Protej sa hiljadu lukavština i kazni, čije ime varira iz minuta u minut – “Fillagain, Finfoefum, Finnfond, Faitefinn, Finnimore, Finiche” – predstavlja, dakle, sve što pada i što se uzdiže: sunce, falus, vetar, Istoriju, kruženje vode u prirodi…Njegov pad propraćen je snažnom eksplozijom, stotinama slova koji grme, od malgaškog do nemačkog, od hindua do italijanskog, od arapskog do eskimskog jezika:

“babadalgharaghtakamminarronnkonnnbrontonnerrtu

onnthunntrovarrhounawnskawntoohoohoordenenthurnuk!”

Sva ona označavajuLuciferova, Adamova slova, slova iz Rima, iz Irske, kao Njutnova jabuka, ili jabuka Bursa iz Njujorka. Viko strahu od smrti dodaje poreklo Istorije; taj početni grom slično razdvaja univerzum od božanskog, stvara čovečanstvo kroz njegovu simboličku žrtvu i pokreće prvi ciklus, čudesne ratove, gde će naš čovek postati ono što je za Stivena bila duša:”oblik oblika, sve što jeste”.

james-joyce1-500x659

Ali evo čudesne reći: “viski!” (usqueadbaugham!) koja mrtvog budi iz dogmatskog sna. Onaj nad kojim se bdi, budi se. Hoće li se vremena ponoviti? Ne, jer će ga predusretljivi prijatelji iznova staviti da legne u pivo, nakon što su mu saopštili da je njegov naslednik već tu. Da, jer je taj naslednik upravo Finegan, otelotvoren u liku snevača, vlasnika tavern. “Eton as dakle u Dieublingue” (dvojezični bog), u Irvikerovom kabareu (Perce-Oreille, odakle kroz prevod unazad: Pierce O’Reiilly). Došao s mora sa oružjem, prtljagom, porodicom, patentom, dobričina takođe otelotvoruje i vekovne osvajače: Grke u Troji, Rimljane u Grčkoj, Gale u Rimu, Franke u Galiji, Gote, “ostrygods” i “fishygods”, Normane u Engleskoj, Engleze u Irskoj, Svetog Patrika i njegovo uvozno-izvozno hrišćanstvo, Turčina, Kromvela, Napoleona (Lipoleum) itd. Titan je sveprisutan u “dieublingue” religiji: glava mu je Hout, utroba mu je centar grada, a noge su mu u Feniks parku, gde ih miluje njegova žena Ana Livija, obalkinja (rivierante). Kroz svoj san vlasnik seoske krčme objedinjuje u sebi junake iz prošlosti, isto kao što njegova krčma obuhvata svoje okruženje: pivnicu Ginis (eliksir života), Velingtonov spomenik (bitka kod Vaterloa), Kapelizod (Tristan i kralj Mark), i mesto odakle potiče ime koje će ga odrediti: Dvorac Hout i njegovo okruženje – H.C.E. (Howth Castle i Environs); kabalistički inicijali koji se provlače kroz stotinu pojava ličnih imena, od Haroun Childerick Eggeberth, H.C.Enderson, Humpheres Cheops Exarchas…preko nadimaka “Here ”omes Everybodu” (ovde dolaze svi), “Haveth Childers Everywhere” (svuda ima decu”…sve do rečenice iz teksta “Hic cubat edilis, how Copenhagen ended” (kako je završio Kopenhagen), “Hush! Cautio! Echolande!” (Hej! Paz’! Ekoland!) koji su ponekadizvrnute u “Et Cur Heli”, i dalje s igrama reči koje ne prestaju da označavaju Hemfrija Čimpdena Irvikera (Humphrey Chimpden Earwicker) odnosno Finegana, to jest Knjigu.

finnegan1-500x715

Nastanjen, kao i Blum, u gradu koji nije njegov, mada ne prestaje sebeda smatra njegovim građaninom, H.C.E. takođe oseća “unutrašnje izjedanje”, nije mu čista savest. Zahvaljujući snu, njegova krivica poprima jednako fantastične razmere kao i njegova ličnost. Stiven je već pao u Lavirint a da nije tačno znao šta je pokrenulo takvu kaznu; U Kirki, Leopold se obreo zaustavljen, ismejan, ponižen, okrivljen za neverovatna zlodela, jer se krišom oslobodio pakovanja suvog mesa. Zločin Hemfrija Čimpdena ne stoji ništa bolje, a oprečne verzije koje je on dodao govore dosta o trajnosti njegovih predaka. Kao kod Kafke, “greh” ovde zavisi od postojanja i naročito od toga kako to drugi vide. Afera je počela u Feniks parku, odnosno u Edenskom vrtu. Iznenadili su tipa. Uznemirio se. Pošto su ga pitali za čas, promrmljao je alibi. Neki što je pušio lulu video je celu stvar, ispričap je svojoj ženi, koja je to ispričala svom župniku, a ovaj je to preneo načelnicima parohije. Preuveličana sve neslavnijim optužbama, ova nezgoda je uništila Irvikerove šanse na izborima. A zločesta piskarala sastavila su jetku satiru, čuvenu Baladu o Pirsu O’Rajliju, koja se pronela čitavim Dablinu. Uhapšen, H.C.E. mora da odgovara na skarednosti koje su sve neodređenije kako su svedoci, tokom vremena, nestajali. Posetioci iz Severne Amerike dolaze do njegove ćelije da ga vređaju. Četiri sudije su se nadneli nad njegov slučaj, a to su četiri elementa, četiri glavne tačke, četiri jevanđelista, četiri Mudraca Irske, i najprostije – četiri stalna gosta kafane. Na kraju, darežljiva prestonica odlučuje da svom velikanu dodeli jedini odmor koji mu priliči: onaj na dnu jezera.

JamesJoyce1-500x378

Žan Pari – “Džojs”

IK “Kiša”, 2012.

prevod: Sonja Šešlija

(1) Finiganovo bdenje

(2) Misli se na Finniegan’s Wake, odnosno na naslov dela Fineganovo bdenje

(3) Uvod u Finiganovo bdenje

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *