Ulogujte se / Kreirajte profil

Folksdojčerovo srce

Početkom novembra četrdeset i četvrte godine u gradu se, iz pravca Nere, čulo više neujednačenih plotuna. To su partizani, kukuruzari, kako su ih meštani zvali jer se nikada nisu borili, nego se krili po kukuruzima i okolnim šumarcima, i oni koji su to na brzinu postali posle oslobođenja grada, posle prolaska crvenoarmejaca, kraj mlinskog kanala, blizu prvog mosta, streljali tridesetak Nemaca. Medju njima je bio i jedan mladi katolički sveštenik. Svi su bili dovedenih iz Karlsdorfa, velikog švapskog sela, udaljenog četrdesetak kilometara. Na povratku, oni što su streljali su govorili:

“To im je za one naše pobijene na Tri krsta. Da, to im je za Tri krsta, za onih sto pedeset što su streljani pre godinu dana, majku im švapsku. Majku im folksdojčersku, sve to treba pobiti, proterati, seme im zatrti. Neće više Švabe Banatom da se šepure. Jeb’o ih Hitler! Živeo drug Tito! Živeo drug Staljin!”

Preko leševa krupnih, zdravih paora, tišlera, krojača, kovača, jednog lekara, pet žena – koji nisu mogli da napuste svoju zemlju, kuće, stoku i pođu septembra sa ostalim izbleglim Nemcima u Nemačku, svoju pradomovinu – bačenih na gomilu u jednu dolju, Cigani su, po naredbi partizana, navukli nekoliko kola mokrog, nabrzinu izvađenog nerskog šljunka.

Ipak, jedan trinaestogodišnji dečak nije streljan, pušten je kući. Otac je na nemačkom šapnuo dečaku:

“Hans, tebe puštaju, idi kući. Iza onog polja je pruga, ako ideš njome, za nekoliko sati bićeš u našem selu.” Dečak je uplašeno pogledao oca: “A ti? Ja ne idem bez tebe.” Otac je poljubio dečaka u obraz, pa u žuto teme, i rekao: “Idi, sine, kući. Čuvaj majku i sestre. Ti si sada najstariji Sonleitner. Idi, požuri dok se ovi ne predomisle.”

Otac je pomilovao sina po glavi, čvrsto mu stegao rame, a onda ga blago gurnuo po leđima: “Idi, i ne okreći se.” Dečak je krenuo, nije se okretao. Poslušao je oca.

Nemac je klimnuo glavom partizanu koji mu je rekao da sina pošalje kući: “Ti si dobar čovek. Hvala ti. Spasao si mi sina.” Partizan je tiho rekao:

“Njega si dugo čekao. Imaš tri ćerke, starije su od malog.”
“Tako je”, iznenadjeno je rekao zarobljenik: “Otkud me ti poznaješ?”

Partizan je pogledao Nemca:

“Ne znam da li će mali moći da ti sačuva kuću i imanje, gadna su vremena, ali prezime hoće… Pre nekoliko godina, prolazio sam tvojim selom. Zimsko doba. Nije bilo snega ali stegao mraz. Meni se probušila guma na biciklu. Pomoći niotkud, nikoga ne poznajem. Ti si me video i poveo svojoj kući. U ajnforu si mi zakrpio gumu. Doneo si mi flašu vina iz svog podruma: da probam vino sa peska. Malome si rekao da mi donese čašu iz kujne. Kad sam polazio, kazao si mi da ponesem flašu sa sobom, da me vino greje usput.”

* * *

1970. godine dvadesetpetogodišnji Slobodan Dakić jedan je od mnogih Jugoslovena na privremenom radu u Zapadnoj Nemačkoj. Radi u Siemensu i zadovoljan je poslom i platom. Stanuje u malom stanu sa još dvojicom zidara i jednim bravarom. Plan mu je da radi jedno 3-4 godine, da dosta štedi, kupi dobar polovan auto i alat potreban za automehaničarsku radionicu, pa da se vrati kući i u očevom zadnjem dvorištu, što ima izlaz na drugu ulicu, otvori radionicu.

Jednog dana, na poslu, prilazi mu jedan od inženjera:
– Slobodane, ti si iz Jugoslavije. Iz kojeg mesta?
– Iz Bele Crkve – odgovara Slobodan, gasi mašinu i čudi se da mu se, još uvek relativno mlad inženjer, možda deset-petnaest godina stariji od njega, obrača na srpskom jeziku, istina sa jakim nemačkim naglaskom. – Iz banatske Bele Crkve.
– Pored reke Nere?
– Da.
– … Tamo, kraj reke Nere, streljan je moj otac. On i još tridesetak meštana Karlsdorfa. Bio sam i ja tamo. Bilo mi je trinaest godina. Jedan partizan me je pustio kući. Rekao je mom ocu: “Kaži sinu da ide kući.”
– Ti si Hans Sonleitner?
– Da, kako znaš?
– Moj otac je bio taj partizan. Pričao mi je o tom događaju sa kraja rata. Više puta. On je regrutovan nekoliko meseci pre oslobodjenja. Nije učestvovao u nekoj borbi, nikada nije ni pucao. Nije on bio od tih.
– Tvoj otac mi je spasio život, a sada si ti ovde. Čudo. Naši se očevi sreli na Neri, a mi ovde u Siemensu.
– … Moj otac je tebi spasio život, a onda je ubio tvog oca.
– Nije. Ne verujem. Nije on pucao u mog oca.
– Jeste.
– Nije. Ne verujem. Nije mogao. Video sam kad je razgovarao sa mojim ocem. Mene je pogledao… Nije on to uradio.
– Jeste. Nije planirao to. Mislio je da kod naredbe ‘nišani’ podigne pušku kao i ostali prema postrojenoj koloni Nemaca, a na ‘pali’ da zažmuri, malo podigne cev svoje puške uvis, i opali, pa kako bude. Možda njegov metak proleti između dvoje, ili iznad njihovih glava… Ali tvoj otac mu je rekao:
“Spasio si mi sina. Hvala ti do Boga. Čovek si, dobar, dobar čovek. Ako hoćeš, spasi i mene. Ti pucaj u mene. Dobro nanišani i pucaj mi u srce. Tako će biti najbolje, tako neću da se mučim. Ovi drugi, možda me samo rane, to će boleti, a onda će neko da mi pridje i opali metak u glavu. Gledaće taj mene, gledaću ja njega…” Na ono ‘nišani’, moj otac je nanišanio tvog oca, a na ono ‘pali’, moj otac je pucao u srce tvog oca.

Dragan Aleksić

Dragan Aleksić: FOLKSDOJČEROVO SRCE

Jedan komentar na tekst Folksdojčerovo srce

  1. Душко Јевтовић

    28/08/2017 at 10:11

    Јутрос сам прочитао једну мисао из беседе Светог Јована Златоустог, коју никад нећу заборавити, а која гласи:
    “Тајна нашег спасења зависи од тога какав смо траг оставили у животу људи с којима смо долазили у додир. Да ли смо их рањавали или исцељивали”.
    Прочитавши ову незаборавну причу Драгана Алексића (која се, кад се једном прочита, вечно носи у себи) сетио сам се изреке Светог Јована Златоустог. Наиме, оне делују као пример и закључак, као прича и наравоученије.
    У свакој, чак и нељудској, прилици може се поступити човечно. Околности нас приморавају да откријемо своју праву природу – да се уздигнемо или паднемо, а ако не паднемо – утискујемо се у вечност (како је открио Берђајев) и потомцима преносимо снагу која им помаже да савлађују животне невоље и зло.
    Хвала Драгану Алексићу и редакцији ПУЛСЕ-а што су нас упознали са истином која показује да је вечност могућност скривена у пролазном току времена, која преображава живот.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *