Ulogujte se / Kreirajte profil

Fotografija i pojam vremena

Ne može se dvaput ući u istu reku, jer stalno nove vode nadolaze.” – Heraklitov je najpoznatiji aforizam, koji je vekovima nadahnjivao umetnike i filozofe, da bi na kraju našao mesto i u nauci, koja zbog svoje “fantastike” sve češće poprima poetsko-religiozni karakter.

Ono što je u staroj Grčkoj predstavljalo subjektivnu kontemplaciju jednog intrigantnog filozofa, zvanog “Mračni”, danas je naučno prihvaćena činjenica – svet je neprestano u stanju kretanja (od najsitnijih čestica do makrokosmosa). Čini mi se da nismo često svesni kakve vizuelne posledice ova činjenica ostavlja. To doslovno znači da ne mogu u dva različita trenutka postojati dva identična pojavljivanja sveta. Ukoliko bi postojala mogućnost da celokupan svet stane na jednu fotografiju i da se jedno takvo fotografisanje ponavlja iz trenutka u trenutak, nijedna od datih fotografija ne bi bila ista. Bez obzira na to što ovakav eksperiment nije primenljiv, on nam sugeriše da delovi sveta koji takodje podležu zakonima promene, trpe iste posledice, te stoga fotografije vizuelno dostupnih parcijalizovanih svetova, snimljene u različitim trenucima, takođe ne mogu biti identične.

Chema Madoz: Ponekad sama tema (vreme) inspiriše umetnika da se poigra njome kroz medij koji eksplicitno sardži predmet iste. 

Šta je to uopšte što fotografija govori o svetu, vremenu i o svetu u vremenu? Pojava fotografije menja uobičajeno shvatanje vremena na jedan revolucionaran i paradoksalan način. Fotografija čini da se vreme zaustavi. Ona „iščupava“ trenutak iz slepe kolotečine trajanja, izdvajajući jednu odredjenu grupu impresija lokalizovanih u prostoru. Te impresije se nikada više ne mogu grupisati na isti način u datu jednistvenu celinu u stvarnosti, to jest u našoj predstavi o stvarnosti. Da li je stvarnost naša relativizovana i subjektivna predstava stvarnosti ili „stvarna“ stvarnost, možda bi se takodje moglo objašnjavati na primeru fotografije: dva čoveka bi istu pojavu fotografisala na dva potpuno drugačija načina. Time bi se dobila dva potpuno drugačija doživljaja sveta, ali to je već druga tema…).

Kako impresije ne mogu nikada formirati istu sliku sveta iz nekog pređašnjeg stanja stvari tako ne mogu postojati ni dve identične fotografije. Način na koji su pojedinačni utisci grupisani u celinu-sliku, zavisi od raznih spoljašnjih (“stvarnih”) i unutrašnjih (percepcije “stvarnog” ) faktora, koji čine da svaka od tih slika viđenih našim očima bude jedinstvena, strogo izolovana i neponovljiva. Tu sliku determiniše trenutak. Svaki trenutak koji prođe, sa sobom odnosi jednu sliku datog stanja stvarnosti. Ukoliko se ne zebeleži – slika nepovratno nestaje, zauvek neprimećena, nepoznata, zaboravljena. Sa pojavom fotografije dolazi do mogućnosti da se određeni trenutak, u kome egzistira određena slika, prevede u formu fotografije i tako sačuva od prolaznosti.

Luis Hajn, eksploatacija dece: Između pregršt beznačajnih trenutaka poneki su deo važnog istorijskog konteksta (ili kontekst dobije na važnosti baš zato što je na određen način fotografisan), pa i sama fotografija dobije istorijsko-sociološki značaj. 

Eventualno, moglo bi se govoriti o istrajavanju trenutka kroz sećanje nekog od aktera datog događaja. Ipak, trenutak bi i dalje ostao prolazan, s obzirom na to da egzistira kroz sećanje bića koje je i samo prolazno, to jest čoveka. Važi i obrnuto – ne samo da se trenutak ne čuva od zaborava ako nastavi da živi u sećanju nekog čoveka, nego se ni čovek ne spašava od zaborava ukoliko nastavi da živi kao deo trenutka oformljenog u fotografiji. Suština jednog čoveka ne može se iscrpiti fotografisanjem njegovog izgleda, grimasa, pokreta.

Margaret B.Vajt, logor: Nekad trenutak da na značaju fotografiji, a nekad fotografija da na značaju trenutku. Ovde je i jedno i drugo slučaj.

Zanimljivo je kako se odnos ljudi prema fotografiji promenio. Nekada su se ljudi plašili fotografisanja, jer su mislili da se u materijalizaciji odraza na hartiji njihov duh zarobljava, a time i gubi. Danas se, naprotiv, ljudi vrlo rado fotografišu, i to zato što veruju da se time njihov duh čuva. Čak – da se duh tako stvara (iluzije koje ljudi mogu o sebi kreirati pomoću fotografije su bolno patetične, i ostaviću to pitanje psiholozima). Ipak, meni se čini da je sve to slaba uteha. Fotografija u kreiranju i istrajavanju ličnosti kroz vreme mnogo ne pomaže. Odajem poštovanje portertima, ali se ipak slažem sa Milanom Mladenovićem – “Ljudi su samo mrlje na slikama”.

Ono što fotografija može da sačuva od vremena vrlo je apstraktnije – to je zapravo vreme samo. Imate borbu dve osobine vremena: trajanje i postojanje. Sa pojavom fotografije obezbeđuje se istrajavanje trenutka kroz vreme, čime se trajanje i postojanje poistovećuju. Trenutak se probija kroz mrežu vremena, da bi tako oslobodjen, postojao paralelno sa vremenom. Pritom se ne gubi njegova suština – ne oduzima mu se ništa od njegove prolaznosti. On je samo postao statičan u prostoru. A kada je jednom dobio svoje mesto u prostoru, on onda istrajava i kroz vreme. Ranije je trajao kroz vreme – spojen sa vremenom, uz vreme; sada traje kroz vreme – protiv vremena, u sukobu sa vremenom. Tako trenutak i traje i postoji mimo trajanja. Fotografija vreme prenosi u dvodimenzionali prostor time što „zamrzava“ trenutak. Tako dobijamo zarobljeno pod-vreme u pod-prostoru (dvodimenzionalno ograničenim prostorom).

Hengki Koentjoro: Trenutak kao takav. Neke od fotografija nemaju nikakvu reprezentativnu ulogu, osim da doprinesu svojim estetskim skladom. 

Ovako formirana pod-stvarnost (pod-vreme + pod-prostor) poseban je oblik umetnosti, koji se odnosi prema stvarnosti potpuno neposredno. Umetnost je još od Platona definisana kao kopija stvarnosti. Ako se držimo ove definicije, fotografija dobija povlašćen status među umetnostima, jer ona najdirektnije kopira stvarnost. Svi ostali oblici umetnosti indirektno oponašaju stvarnost, a time je i u mnogo većoj meri menjaju. Osim toga, proces stvaranja svih ostalih umetnosti, kao i njihova recepcija kod posmatrača dela, sadrže forme koje traju i ne mogu biti svedene na trenutak. Film, kao možda najsličniji fotografiji, razvija se kao njen nastavak – on predstavlja zbir međusobno povezanih fotografija. Na taj način film fotografiju afirmiše, ali je istovremeno i negira – jer joj oduzima suštinu, tj. bez-vremenitost („zaleđenost“ trenutka).

Tako vidimo zašto je bez-vremenitost, zajedno sa neposrednošću kopiranja i u skladu s njom, suštinksa osobina fotografije – jer je diferencirajuća. Ujedno, važnija je i od osobine koja je etimološki temelj reči fotografija – crtanje svetlošću. Deskripcija fotografije kao crtanja svetlosti jeste njena najbitnija materijalna osobina, ali crtanje vremenom jeste formalno suštinska osobina fotografije.

Na ovaj način uvidjamo kako fotografija ima sposobnost da nas premesti u područja u kojima je na prvi pogled ne bismo očekivali. Tako možemo govoriti o fotografiji kao filozofiji. Tako možemo govoriti o fotografiji kao fizici. Tako možemo govoriti o…

.

Fotografija: Hengki Koentjoro

Za P.U.L.S.E / Mirjana Vasiljević

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Fotografija i pojam vremena

  1. Goran Đerić

    19/06/2014 at 14:21

    Odličan tekst!
    Veoma pažljivo pročitajte, ja samo da dodam da je taj paradoks “statičnosti trenutka” kada ga zarobimo fotografijom, filmskim kadrom i sl. i dinamičnosti svega oko nas (neponovljivoj naravno), veoma često razlog zašto neko iz “žala da se ne zaboravi” ili “iz inspiracije” (jer sve gore rečeno, ide ka jednom od mnogobrojnih tumačenja iste…), nešto zapiše (pesmu ili partituru ili…), ili zašto ne, naslika, inspirisan istim paradoksom predela ili modela i sl…
    Pohvala autoru, samo neka piše, kada već to radi tako dobro…

  2. J

    13/07/2015 at 19:12

    Sjajan tekst! Bravo.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *