Ulogujte se / Kreirajte profil

Fotografija kao “emocionalna realnost”

Bernard Rasel prihvata norme nauke koje se svode na tri jasna elementa: logičnost, sistematičnost i objektivnost (Rusell, 1940). Prateći ova tri kriterijuma možemo da uvidimo  udeo fotografije u istraživačkom procesu. Mehaničkim beleženjem stvari fotograf  je svedok nečega što se zaista dogodilo, nečega što neminovno postoji. Fizičko-hemijski proces fotografije daje joj legitimitet objektivnosti. Proces fotografisanja ne moze proizvesti laž, iako manipulativnim tehnikama fotografija se sve više udaljava od realističnog prikaza dela stvarnosti. Sa druge strane, subjektivnost fotografije, kao izvora naučnog istraživanja, problematičana je koliko i subjektivnost bilo kog načina sticanja znanja. Isto tako, kada su poznati autorski kriterijumi, subjektivnost ne predstavlja naučni problem (Naumovic, 1988: 114). Fotogafija je posebna vrsta likovnog izraza preko kojeg ljudi sebi predstavljaju parcijalnu stvarnost, a ona se spoznaje preko posrednih predstava (1998: 115).

Andrej Tarkovski

Andrej Tarkovski

.

Veliki genije filmske umetnosti, Andrej Tarkovski, u dokumentarcu Michal Leszczylowskog,  kazao je da je film emocionalna stvarnost. Za Tarkovskog, filmska realnost jeste paralelna, druga stvarnost.

Fotografija je drugačiji medijum od filma. Film  nudi prikaz niza pokretnih slika. Pokretne slike stvaraju iluziju neke radnje u odredjenom vremenu i prostoru. Sa druge strane, fotografija nudi samo jedan jedini  prikaz “paralelne stvarnosti”. Na jednom kadru fotografije gledalac može da se zadrzi koliko želi. Gledajući zaledjeni prikaz parčeta realnosti, posmatrač stvara mentalne slike onoga što bi moglo biti van kadra. On interpretira, razumeva na sebi svojstven nacin, identifikuje se sa situacijom, ili je proglašava dalekom, bezličnom. Upravo tako razumevam emocionalnu realnost o kojoj je govorio Tarkovski. Fotografija, stoga, ne moze da registruje pojave ili predmete koji ne postoje, i to kao tačnu i objektivnu reprodukciju realnosti, a sa druge strane, okolnosti pod kojim je snimana, ambijent i ljudi mogu biti “montirani”, tako da ona jednim svojim delom izlazi iz objektivnosti i neutralnosti i postaje sredstvo pomoću koga društvo može da izrazi svoje želje i potrebe i da svojstveno tumačenje stvarnosti (Prosic-Dvoranić, 1982).  Džon Gradi kaže da je tvorac slike pre svega posmatrač. Kao posmatrači mi prepoznajemo događaj kroz oči drugoga, ali doživljavamo scene na fotografiji kao direktno iskustvo. Gledanjem slike mi delimo iskustvo uključenosti i saosećajnosti sa subjektom (Grady, 2008) .

Za P.U.L.S.E Venesa Mušović

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *