Ulogujte se / Kreirajte profil

Franc Kafka: Pismo Oskaru Polaku

Aleksandru Đ.

Za decenije prijateljstva

Fotografija: Daša Stojanović

Nedelja, 8. novembar 1903. ¹

Dragi Oskare!

Možda sam i radostan što si otputovao, onako radostan kako bi ljudi morali biti radosni kada bi se neko popeo na Mesec, da bi odande mogao da ih gleda, jer svest o tome da su posmatrani sa takve visine i udaljenosti, dala bi ljudima makar sićušnu sigurnost da njihovi pokreti i reči i želje nisu suviše smešni i besmisleni, dok god do njih u zvezdarnici ne dopire osmeh sa Meseca.

——-

… Mi smo izgubljeni kao deca zalutala u šumi. Ako staneš ispred mene i pogledaš me, šta bi ti mogao da znaš o jadima koji su u meni i šta bih ja znao o tvojima. I kada bih se bacio na kolena pred tobom i plakao i pričao, šta bi ti znao više o meni nego što znaš o paklu kad ti neko kaže da je vreo i užasan. Iz samog tog razloga mi ljudska bića trebali bismo stajati jedni pred drugima sa strahopoštovanjem, zamišljeno, s ljubavlju, kao na ulazu u pakao.

——

Dimitrije Popović: Franz Kafka

… Kad bi čovek kao što si Ti umro na neko vreme, zadobio bi prednost da sve veze, ako je čovek u njima, i koje moraju da budu nužno maglovite, da ih odjednom jasno vidi u dobrom i lošem svetlu. Ali i preživelom je to tako čudno.

Među svim mladim ljudima ja sam zapravo samo s Tobom razgovarao i ako bih već sa drugima pričao, to bi bilo samo uzgred ili zbog Tebe ili kroz Tebe ili u vezi sa Tobom. Ti si, pored svih drugih, bio za mene nešto kao prozor kroz koji sam mogao da vidim ulice. Sam ne bih to mogao, jer uprkos mojoj visini ne bih dosegnuo ni do prozorske daske.

Sada je to naravno drugačije. Razgovaram sada i sa drugima, nespretnije, ali ne vezujući se i vidim, zapravo, sasvim nepripremljeno, kako si tu stajao. Postoji u ovom gradu, koji je Tebi stran, nekoliko vrlo pametnih ljudi, za koje si Ti bio nešto poštovanja dostojno. Istina, zaista. I ja sam toliko tašt zbog toga da me to raduje.

Muzej Franca Kafke u Pragu; Fotografija: Daša Stojanović

Ne znam zašto je to tako bilo, da li zato što si bio ćutljiv ili si se činio ćutljivim ili to s voljom prihvataš ili si pustio neka se nagađa ili si stvarno tako delovao, u svakom slučaju, neki veruju da si od njih otišao, iako si na kraju samo otputovao devojci.

Tvoje pismo je napola tužno, a napola veselo. Ti nisi otišao ni dečaku, nego poljima, šumi. Ali ti ih vidiš, dok mi nužno vidimo njihovo proleće i njihovo leto, a o njihovoj jeseni i njihovoj zimi znamo upravo samo onoliko, koliko o Bogu u nama.

Danas je nedelja kada trgovci silaze niz Vencelov trg preko Na Príkope i vape za nedeljnim mirom. Mislim da su njihovi crveni karanfili i njihova glupa jevrejska lica i njihovi povici nešto veoma duhovito, gotovo kao kad neko dete želi na nebo i urla i dere se, jer neće da mu pruže šamlicu. Ali ono uopšte neće na nebo. No, one druge, koji odlaze Na Prikope i pri tom se osmehuju, jer nisu razumeli kako da koriste sami svoju nedelju, njih bih želeo da ošamarim, kada bih za to imao hrabrosti i kad se i sam ne bih smejao. Ali Ti smeš da se smeješ u svom “Dvorcu²”, jer tamo je nebo blizu zemlje, kako pišeš.

Muzej Franca Kafke u Pragu; Fotografija: Daša Stojanović

Čitam Fehnera, Ekeharta. Neke knjige deluju kao ključ za strane odaje sopstvenog zamka.

Stvari, koje bih hteo da Ti čitam, i koje ću Ti poslati su delovi iz knjige „Dete i grad“, koju i ja imam samo u delovima. Da bih Ti poslao, moram da ih prepišem, a to iziskuje vremena. Tako da ću Ti uvek slati po nekoliko listića u svakom pismu (ako ne bih video da stvari vidno napreduju, prošla bi me ubrzo i volja za tim), Ti možeš onda da ih čitaš povezane, prvi deo dobićeš u sledećem pismu.

Uostalom već neko vreme ništa nisam napisao. Ovako mi se to čini: Bog ne želi da ja pišem, ali ja, ja moram. To je onaj večni uspon i pad, napokon, Bog je onaj jači i u tome je više nesreće nego što možeš da zamisliš. Toliko mnogo snaga je vezano u meni za drveni štap, iz koga će verovatno izrasti drvo, dok me ne oslobode i državi mogu da budu korisne. Ali žrvanj se ne stresa s vrata ako se kuka, posebno ako nam je drag.

Muzej Franca Kafke u Pragu; Fotografija: Daša Stojanović

Ovde su još neki stihovi. Čitaj ih u dobrim satima.

Hladan i težak je današnji dan.

Oblaci ukočeni.

Vetrovi su iskrzana rosa.

Ljudi skamenjeni.

Koraci metalnog zvôna

po kamenju izliveni,

a oči gledaju

daleka bela mora.

U starim gradićima stoje

male svetle božićne kućice,

njihove šarene pločice gledaju

na snegom zavejana mestašaca.

Po obrisima mesečine hoda tiho

jedan bosonog čovek po snegu,

njegovu veliku senku vetar

prema kućicama oduvava.

Ljudi, koji idu preko tamnih mostova

prolaze pored Svetoga,

matiranog lica.

Oblaci koji se vuku preko sivog neba

prelaze preko crkvi pomračenih tornjeva.

Neko na kedrovoj ogradi naslanja ruke

na staro kamenje i gleda u večernju vodu.

Tvoj Franc

Prevela: Daša Stojanović

Fotografije: Daša Stojanović

¹U pismima „Pisma 1902 – 1924, Frankfurt na Majni, maj 1983.” je naveden 9. novembar. Spominjanje dana u nedelji se da naslutiti pre 8. novembra 1903.

²Dvorac: Dvorac Gornji Studenec kod Ždireca (Češka), Oskar Polak je tu prihvatio posao upravnika dvora. Iz ovoga pisma, koji u originalu sadrži 12 strana, i koje između ostalog sadrži opširnu kritiku predavanja profesora Schulce-Naumburga u Pragu, su objavljeni samo delovi. Kao i u četvrtom pismu upućenom istom adresantu kontrast grad-selo je Kafkina glavna tema. U jednom drugom pismu Oskaru Polaku, Kafka piše:

„… Dok smo mi uistinu napola pokopani, ti imaš dobar vazduh za disanje ovog proleća. Zbog toga je drsko i pomalo grešno da ti pišem iz grada, sem ako te čovek ne savetuje mudro, kao što su to za druge građani, da se latiš poljoprivrede. Nasuprot tome, pametno i brižno je pisati sa sela. To ću ja učiniti.“

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *