Ulogujte se / Kreirajte profil

Rezignacija razumom – Frankfurtska škola

U opsežnoj povesti o duhu i zahtevima jednog vremena, mestu racija i problematike nauke u njemu, uticajna intelektualna tradicija centralne i severne Evrope je verovatno prva postavila uznemirujuću dijagnozu Evrope sa prelaska iz XIX u XX vek. Niče je kinjio “moral slabih”, njušeći dekadentizam i tražeći preinačenje vrednosti, Apolona i Dionisa kao aktere antičke drame u savremenom ruhu; A.S.Nil je uvideo hitnost reformacije obrazovanja. Hamvaš je otpočeo svoju kolosalnu idiosinkraziju drevnog duha vidye i dharme u kontekstu istorijskog posrtanja čovekovog, dok je Franc Kafka svojim alegorijama i pesimističnim individualizmom apelovao na ustajanje protiv otuđenja. Duhovna situacija šireg prostora na kojem je stasalo Prosvetiteljstvo gotovo prekonoć postala je dželat te iste svetlosti, izvrćući njeno znamenje i značenje protiv sebe same, robujući novom mitu o progresu. Progresu koji je svetskim ratovima i gubljenjem kontrole nad razumom katastrofalno izneverio očekivanja. (Nama vremenski bliži Mišel Onfre veruje da pretnja o sunovratu racija i dalje nije iščezla).

Pierre Soulages

Pierre Soulages

Reakcija na takvu realnost morala je biti momentalna. Uporedo sa industrijalizacijom i nastankom potrošačkog društva, medija i hiperporizvodnje rođena je masovna kultura, fenomen ekskluzivan za moderno doba na kojim se obrće kolo sreće profita i plete koprena imitacije života i statusa quo. Postajalo je jasno da čovek ne može da podnese tempo novog lajtmotiva vremena – tehnološkog i naučnog razvoja, kojim kao da više nije vladao i nije mu parirao svojom (ne)zrelošću. Pijanom od moći, promicala mu je vlastita slabost i bivao je progutan od onoga što je smatrao svojim objektom. Sa sveopštim zahuktavanjem, došlo je i do disperzije životnih stilova i sukoba zamisli o tome kako “idealno društvo treba da izgleda” i da se diskutuje o “putevima koje svet mora preduzeti”. Iz ovog “kulturkampf-a” je mogao proizaći zdrav dijalog – na nesreću, to uglavnom ne biva tako.

“Sloboda ne znači birati između crnog i belog već moći odreći se takvih nametnutih izbora.” – T. Adorno

Pierre Soulages

Pierre Soulages

Frankfurt na Majni je tridesetih godina XX veka bio poprište starih pruskih snova o snažnoj volji i novih bauka nacionalsocijalističke discipline. Stoga su imena poput Teodora Adorna, Herberta Markuzea, Maksa Horkhajmera i Eriha Froma, objedinjeni oko “Instituta za društvena istraživanja”, serijom knjiga, radova, aktivnosti i akademskog uticaja pokušali da odgovore na izazove poljuljanih razuma i progresa: kako pomeriti ideju razuma sa sadašnje izopačene tehnološko-instrumentalne matrice na ideju lične odgovornosti i nezavisnog delanja? Kako analizirati proizvodnju kulture u kontekstu novog globalnog društva (Adorno je sa osobitim zadovoljstvom analizirao popularnu muziku u knjizi “Filozofija moderne muzike” i astrologiju; Leo Lovental časopise i popularnu literaturu itd.) Na koji način reinterpretirati ekonomske, političke i naučne probleme koji su stupali u sve veću međuzavisnost? Frankfurtska škola je u svojoj srži bila humanistička organizacija, prva čija je delatnost bila kritička teorija društva. Cilj: emancipacija čoveka od okolnosti koje su ga onesposobile i dehumanizovale. Sredstvo: novo značenje razuma.

Misaoni i delatni tokovi Frankfurtske Škole počivali su na stubovima Frojdove psihoanalize, egzistencijalne filozofije, sociologije, ali i neo-Marksizma čijih je manjkavosti ovaj krug bio svestan (podjednako su bili podozrivi prema socijalizmu koliko i prema kapitalizmu), te se okretao spomenutim disciplinama u potrazi za drugačijim rešenjima. Ovakva indterdisciplinarnost načinila je od Kruga jedinstven društveni i filozofsko-politički sistem, nastao 1923. godine zahvaljujući donacijama Feliksa Veila. Škola je bila prinuđena da se iseli iz Nemačke pod pritiskom nacizma, a svoje mesto novog rođenja je, kao i pregršt evropskih intelektualaca u egzilu, našla sa druge strane Atlantika, u Njujorku, gde se pobliže upoznala sa novim kulturnim tekovinama i instrumentima masovne kulture (filmom, televizijom, radiom…) – do 1953. godine, kada je ponovo uspostavljena u gradu svog nastanka.

Pierre Soulages

Pierre Soulages

Atipičnost koja je primetna u okvirima Frankfurtskog kruga je to da njegovi proponenti ne pretenduju na apsolutnu tačnost svojih ideala i bespogovornu, nekritičku naklonjenost njima. Prirodno, tako nešto bi iznutra urušilo same temelje ideje, ali je interesantno koliko je ovakav temperament bega od dogmi odudarao od pretežno agresivnih i vrlo nametljivih društveno-političkih koncepata XX veka. Reč je, zapravo, o ispravnom insistiranju na nezamenjivanju teza i bežanju od dvostrukih aršina – sve veće usložnjavanje društvenog ustrojstva je upravo i dovela do izvitoperenih zamisli o napretku kroz razum i nakaradnom položaju čoveka u takvom stanju stvari.

 

“Ako pod Prosvetiteljstvom i intelektualnim progresom podrazumevamo oslobađanje čoveka od sujevernog verovanja u zle sile, u demone i vile, u slepu veru – ukratko, emancipaciju od straha – onda bi odbacivanje onoga što se trenutno zove razumom bila najveća usluga upravo tom razumu. – M. Horkhajmer

Adorno, školovani muzičar, je bio posebno posvećen teorijama savremene umetnosti (njegova izreka da je “svako umetničko delo nepočinjen zločin” je večno otvorena za diskusiju). Jedino je avangardnu umetnost i muziku video kao poslednje trezore istine, istine koja se tiče “ljudske patnje”. Modernu muziku je video isključivo kroz prizmu njene uloge u kapitalističkom ustrojstvu, kao deo njegove ideologije – kao muziku koja je “preživela poruka očaja brodolomnika”. Nazor po kojem je neophodno da “istinita umetnost” negira tradicionalne kanone estetike koje Adorno vidi kao diskreditovane u modernom dobu su često bili pod rafalom kritike i generalno su nešto što se smatra odveć rigidnim poimanjem umetnosti. Valter Benjamin, kulturolog, pisao je u sličnom maniru da će “umetnost u doba mehaničke reprodukcije biti bazirano na političkoj praksi”.

Pierre Soulages

Pierre Soulages

Pozitivnog efekta radi, naredna tema. Horkhajmer i Adorno su, znanto pre nego što su ekologija i enviromentalizam postali globalna briga, konstatovali da je potreba za potčinjavanjem prirode oduvek dominirala čovekom – još od mitoloških objašnjenja kosmičkih sila. Iz zloćudnih posledica tehno-sveta nastala je potreba za nadvladavanjem rastućeg materijalizma. Sigurno je da su svojim upozoravanjem na to kako priroda postaje potčinjena čovekovoj viziji napretka kroz njenu kontrolu njih dvojica najviše pomogli da se ekološke ideje odomaće u svesti širom planete.

Jirgen Habermas, savremena “savest Nemačke” i još jedan eminentni “frankfurtovac” druge generacije, promišljao je o dijalektici sekularnosti i mestu nauke u novom društvu. XX vek je filozofiji doneo jedan nov, čisto naučni kvalitet, te je ona postala nešto što je u neprestanom dijalogu sa naukom. Sa druge strane, nauka je sve više postajala instrumentom za realizaciju političke volje – moćno oruđe u pogrešnim rukama. U čisto hegelovskom duhu, Habermas je racionalnost video kao kontinuirani, istorijski proces, suprotno kasnijim postmodernim tezama po kojima je ona fragmentarna, neinkorporirana u istorijske procese. I Habermas i postmodernisti su smatrali da “sve društvene patologije proizlaze iz deficita racionalosti” (Internet encyclopedia of philosophy). I baš u ovom dobu je racio pokazao svoju dvojaku oštricu: kao uslova za ljudsku slobodu, ali i premise za totalitarizam. Psihoanalitičar i antropolog po struci «najnaučniji» po ustrojstvu od svih, From je do svog izlaska iz Kruga najviše doprineo pronalaženju karike između ideoloških struktura i socio-ekonomske baze.

“Zašto se društvo oseća odgovornim samo za obrazovanje dece, a ne i za obrazovanje odraslih osoba svakog doba?” – E. From

Pierre Soulages

Pierre Soulages

Frankfurtska škola je trpela kritike poput one da je tek “pasivan poligon za idealiste, izolovan od svih revolucionarnih pokreta”. Toj zamerci je slabost lako naći u činjenici da su globalni studentski protesti 60-ih godina bili temeljno ispraćeni, pa i koordinisani od strane mnogih članova Škole (Bertrand Rasel, iako ne “frankfurtovac”, bio je u prvim redovima na mnogim demonstracijama, negujući tako svrhu i zamisao angažovanog intelektualca. Nije poznato da li mu je Sartr na tome čestitao.) Činjenica ostaje, međutim, da se u svojim meditacijama o popularnoj kulturi Frankfurtska Skola prečesto držala previše kruto, čime se ogrešila o neke vlastite postulate o nedogmatizmu. Uz sve slabosti (koji su vrlo ironičan i prigodan komentar o ljudskoj prirodi koju je i sama kritikovala), Škola je, kao sistematičar “ludila” koje je postajao prošli vek, bio jedan dalekosežan intelektualni pokret. Sinteza različitih pristupa pod zajedničkom paradigmom čiji se odjeci osećaju i danas u mnogim porama društva – takvog kakvo je i za koji smo odgovorni samo mi, nezavisno od stepena aktivnog angažovanja u njemu.

Za P.U.L.S.E Andrej Vidović

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Rezignacija razumom – Frankfurtska škola

  1. saschaein

    15/10/2015 at 17:47

    ,,Čemu još filosofija?” – pitaju se oni
    i vide, naravno, kritičku teoriju društva na njenom mjestu.
    Adorno je otkrio mnogo toga pišući samo o muzici, zatim o racionalizmu, itd.

    Lijepo je spomenuti Frankfurtski krug.Kako god.

  2. Milan

    04/06/2016 at 23:46

    prilicno razudjen tekst i pomalo spoljasnji u odnosu na inspirativne i znacajne frankfurtovce

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *