Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Funes ili pamćenje – Borhes

Sećam ga se (nemam prava da izgovorim tu svetu reč; samo jedan čovek na svetu imao je to pravo, a taj čovek je umro) s tamnom knjigom o Hristovom stradanju u ruci, kako vidi to doba cvetanja kao što ga nijedno biće nije videlo, makar ga gledalo od bele zore do večernjeg sutona, čitavog života. Sećam se njegovog setnog indijanskog lica, tako dalekog iza njegove cigarete.Sećam se (mislim) njegovih izduženih ruku pletioca. Sećam se, kraj njegovih ruku, jednog ukroćenika sa grbom Istočnjačke bande; sećam se na prozoru njegove kuće žute asure s magličastim jezerskim predelom. Jasno se sećam njegovog glasa, glasa izveštačenog, setnog i unjkavog starosedeoca sa obale, bez onih sadašnjih italijanskih šištanja. Nisam ga video više od tri puta; poslednji put 1887. … Nalazim vrlo srećnom zamisao da se zamole svi oni koji su ga posećivali da pišu o njemu; moje svedočanstvo biće možda najkraće i bez sumnje najoskudnije, ali ne najmanjene pristrasno u knjizi koju ćete izdati. Moja sažaljenja dostojna argentinska priroda ne dopušta mi da pevam slavopojku – što je u Urugvaju obavezno kad je u pitanju neki sunarodnik. Književnik,novinar, čovek iz Buenos Airesa; Funes nije izgovorio te uvredljive reči, ali ja dobro znam da sam za njega bio oličenje tih slabosti. Pedro Leandro Ipuke napisao je da je Funes bio preteča nadljudi,»podivljali i urođenički Zaratustra«; ne upuštam se u prepirku, ali ne treba smetnuti s umada je on bio i građanin Fraj Bentosa, neizlečivo ograničen u izvesnim slučajevima.

Moje prvo sećanje na Funesa sasvim je jasno. Video sam ga jedne martovske ili februarske večeri osamdeset četvrte. Te godine otac me je doveo da provedem leto u Fraj Bentosu. Vraćao sam se smajura San Francisko s mojim rođakom Bernardom Haedom. Vraćali smo se pevajući, na konjima;i ta šetnja nije bila jedini razlog moje sreće. Posle jednog zagušljivog dana ogromni oblaci boje škriljca prekrili su nebo. Južni vetar pripremao je oluju ; drveće je već ludovalo : bojao sam se(nadao sam se) da će nas iskonska voda zasuti na otvorenom polju. Sa olujom smo se tako reći utrkivali. Ušli smo u neku uličicu koja se probijala između dva vrlo visoka pločnika od opeka. Bilo se naglo smračilo; začuo sam brze i skoro potajne korake iznad glave; podigoh oči i opazili jednog mladića kako trči uzanim i izrivenim pločnikom kao po uskom i izrivenom zidu. Sećam se kako sumu pantalone gutale espadrile ; sećam se njegove cigarete na tvrdom licu, kako štrči prema teškim,već beskrajnim oblacima. Bernardo mu iznenada doviknu: Irene, koliko je sati? Ne pogledavši unebo, ne zaustavljajući se, mladić odgovori : Za četiri minuta biće osam časova, gospodine Bernardo Нuane Francisko. Glas mu je bio piskav, podrugljiv.Toliko sam rasejan da razgovor koji eto saopštih ne bi privukao moju pažnju da je moj rođak, podstaknut (mislim) izvesnom lokalnom ohološću i željom da se pokaže ravnodušnim prem atrokratom odgovoru mladića, ostao na tome. Nastavio je rekavši mi kako je mladić sa uličice izvesni Irene Funes, slavan po nekim čudnim osobinama, da, na primer, nikog ne posećuje i da uvek zna koliko je sati, kao časovnik. Dodao je da je sin jedne glačarke rublja iz sela, Marije Klementine Funes; da neki govore kako mu je otac, jedan Englez, O’Konor, lekar u fabrici usoljenog mesa, a drugi da je ukrotitelj ili mesar na veliko iz okruga Salto. Stanuje s majkom, na uglu imanja Lorjerovih.

Osamdeset pete i osamdeset šeste proveli smo leto u Montevideu. Osamdeset sedme ponovo sam došao u Fraj Bentos. Naravno, raspitivao sam se o svim poznanicima, i, konačno, o»hronometru Funesu«. Odgovorili su mi da ga je oborio neki poludivlji konj na majuru SanFrancisko, i da je ostao nesposoban; njegovo stanje bilo je beznadežno. Sećam se neprijatno čudnog utiska koji je ta vest učinila na mene: jedini put kad sam ga video dolazili smo na konjima iz SanFranciska, a on se kretao po jednoj uzvišici; događaj o kome je pričao moj rođak Bernardo mnogo je ličio na san sastavljen od ranijih pojedinosti. Rekoše mi da ne napušta krevet od kaiša, očiju uprtih u smokvino drvo u dnu ili u paukovu mrežu. U sumrak dozvoljavao je da mu se priđe do prozora. Sa svojom ohološću išao je tako daleko da je uobražavao kako je udes koji ga je srušio bio blagotvoran … Dvaput sam ga video iza rešetke, koja je nezgrapno isticala njegov položaj večitog zatvorenika: jednom nepokretnog, zatvorenih očiju ; drugi put isto tako nepokretnog, utonulog u posmatranje mirisavog struka tatarskog pelena.
U to vreme bio sam započeo, ne bez izvesne uobraženosti, metodično učenje latinskog jezika.U mojoj putničkoj torbi nalazili su se De viris illustribus od Lomona, Thesaurus od Kišerata,komentari Julija Cezara i jedna sveska Plinijeve Naturalis Historia, koja je prevazilazila (i još prevazilazi) moja skromna znanja iz latinskog. U malom selu sve se razglasi; Irene, na svom rancuna morskoj obali, ubrzo je bio obavešten o prispeću mojih neobičnih knjiga. Uputio mi je jednokitnjasto i svečano pismo u kome me je podsetio na naš susret, na žalost, vrlo kratak, »od sedmog februara osamdeset četvrte« ; uznosio je izvanredne usluge koje je don Gregorio Haedo, moj stric,koji je preminuo te iste godine, »učinio našim dvema otadžbinama u slavnoj bici kod Itucaingoa«, i molio me da mu dam na poslugu bilo koju od mojih knjiga, zajedno s rečnikom »radi boljeg razumevanja izvornog teksta, pošto još ne znam latinski«. Obećao je da će ih vratiti u ispravnom stanju, tako reći odmah. Rukopis je bio savršen, vrlo tanan; pravopis onog tipa koji je preporučivao Andre Belo : i umesto y, j umesto g. U početku, prirodno, plašio sam se da nije posredi šala. Rođaci me uveriše da nije, da je jedna od Ireneovih nastranosti. Nisam znao da li treba pripisati bezobrazluku, neznanju ili gluposti pomisao da teški latinski jezik ne traži nikakvo drugo pomoćno sredstvo osim rečnika; da bih ga potpuno izveo iz zablude, poslao sam mu Gradus ad Parnassum od Kišerata i Plinijevo delo.
Četrnaestog februara dobih telegram iz Buenos Airesa koji mi je nalagao da se odmah vratim, pošto mi ocu »nimalo nije dobro«. Bog neka mi oprosti; ugled koji mi je doneo prijem hitnog telegrama,želja da saopštim celom Fraj Bentosu protivrečnost između negativnog oblika vesti i potvrdnog priloga, iskušenje da dramatizujem svoj bol izigravajući muški stoicizam morali su od mene odstraniti svaku mogućnost bola. Spremajući svoju putničku torbu, primetih da mi nedostaje Gradusi prva sveska Plinijeve Naturalis Historia. »Saturn« je dizao sidro idućeg jutra ; te večeri, posle obeda, otišao sam kod Funesa. Bio sam iznenađen činjenicom da je noć isto tako nesnosna kao i dan.
Funesova majka me dočeka na lepo održavanom ranču. Reče mi da je Irene u krajnjoj sobi i da se ne iznenadim ako ga zateknem u mraku, jer Irene časove u kojima nema šta da radi često provodine paleći svecu. Prođoh popločani patio, mali prolaz, i stigoh u drugi patio. Tu se nalazio venjak odvinove loze ; mrak mi se mogao učiniti potpunim. Najednom čuh piskav i podrugljiv Ireneov glas.Taj glas je govorio na latinskom; taj glas (koji je dolazio iz pomrčine) izgovarao je sa sumornim uživanjem neku besedu, neku molitvu ili je prizivao duhove. Rimski slogovi odjekivali su po zemljanom patiu; činilo mi se, u zaprepašćenju u kome sam se nalazio, da su neshvatljivi, beskonačni; zatim, iz izvanrednog razgovora tokom te noći, saznadoh da oni sačinjavaju prvi stav dvadeset četvrte glave VII knjige Naturalis Historia. Predmet te glave je pamćenje; poslednje reči behu: ut nihil non iisdem verbis redderetur auditum) ( da se ništa od onog što se čulo ne ponovi istim rečima.)
Bez i najmanje promene u glasu Irene mi reče da uđem. Pušio je u postelji. Čini mi se da mu nisam ugledao lice sve do zore ; čini mi se da se sećam kratkotrajnog žara s njegove cigarete. Odaja je neodređeno mirisala na vlagu. Seo sam ; ponovio sam priču o telegramu i o bolesti svog oca.Sad dolazim na najosetljiviju tačku u svom izlaganju. Ono (dobro je da čitalac to odmah sazna) ima za predmet isključivo taj razgovor od pre evo već pola veka. Neću pokušavati da ponovim njegove reči, danas nedostižne. Više volim da verodostojno sažmem onu hrpu stvari koje mi je rekao Irene. Posredan način izlaganja dovodi do zabune i slabi utisak; svestan sam da žrtvujem neposrednost svog kazivanja; neka moji čitaoci zamisle u svojoj uobrazilji iskidane delove složenih rečenica koji se sručiše te noći na mene.
Irene je počeo nabrajanjem, na latinskom i španskom, slučajeva neverovatnog pamćenja sadržanih u Naturalis Historia: Kir, persijski kralj, mogao je da pozove po imenu svakog vojnika iz svoje vojske; Mitridat Eupator izricao je pravdu na dvadeset i dva jezika svoga carstva; Simonid je izumeo tehniku pamćenja; Metrodor je predavao veštinu kako da se verno ponovi ono što se samo jednom čulo. Očevidno, iskreno se začudio što takvi slučajevi mogu nekog da iznenade. Reče mi da je pre onog kišnog popodneva kad je pao s konja bio ono što su hrišćani: slep, gluv, beslovesan,zaboravan. (Pokušah da ga podsetim na njegovo osećanje tačnog vremena, na njegovo pamćenje osobenih imenica; nije me slušao.) Devetnaest godina živeo je kao u snu: gledao je a nije video,slušao je a nije čuo, zaboravljao je sve, skoro sve. Prilikom pada onesvestio se ; kad je došao sebi,sadašnjost kao i najstarija i najbeznačajna sećanja postali su nepodnošljivi zbog punoće i jasnoće. Nešto docnije primetio je da je nesposoban. Jedva ako je obratio pažnju na tu činjenicu. Pomislio je(osetio je) da je nepomičnost nešto najdragocenije. Njegovo opažanje i pamćenje sad su nepogrešivi.
Jednim pogledom mi opažamo tri čaše na stolu ; Funes, sve izdanke, grozdove i plodove koji sačinjavaju venjak. Poznavao je jutarnje oblike južnih oblaka od tridesetog aprila hiljadu osamstotina osamdeset druge i mogao je da ih uporedi s mermernim šarama jedne knjige od španske hartije koju je pogledao samo jedanput i s linijama pene koju je podiglo veslo na Rio Negro uoči bitke kod Kvebraknoa. Ta sećanja nisu bila prosta stvar; svaka vizuelna slika bila je vezana za nadražaje mišićne, toplotne itd… Mogao je da obnovi sve snove, sve polusnove. Dva-tri puta oživeo je ceo jedan dan; nikad se nije dvoumio, ali svako oživljavanje zahtevalo je čitav dan. Rekao mi je: Ja sam raspolažem sa više sećanja nego svi ljudi od kako je svet postao svetom, i zatim: Moji snovi su kao vaša budna stanja. A onda, pred zoru: Moje pamćenje je, gospodine, kao gomila smeća. Obim kruga na tabli, pravougli trougao, trapez, to su oblici koje možemo potpuno da opazimo; isto je bilo i sa Ireneom kad bi bila reč o zamršenim dlakama u repu ždrebeta, o govedima u nekoj planini, o živoj vatri i bezbrojnim iskricama pepela, o mnogostrukim licima na pokojniku tokom dugog bdenja. Ne znam koliko je zvezda video na nebu.
Eto stvari koje mi je rekao; ni tada ni docnije nisam posumnjao u njih. U to vreme nije bilo ni kinematografa ni fonografa; neverovatno je međutim i čak nepojmljivo što niko nije napravio neki ogled s Funesom. Ono što je izvesno to je da mi živimo usporavajući sve što se može možda smo duboko svesni da smo besmrtni i da će svaki čovek, pre ili posle, moći da čini sve i da zna sve.
Glas Funesov nastavljao je da govori, iz dubine mraka. Rekao mi je kako je oko 1886. izmislio originalan sistem brojanja i kako je za kratko vreme prešao brojku od dvadeset četiri hiljade. Nije ga zabeležio, jer ono o čemu je samo jednom mislio više mu se nije moglo izbrisati iz pamćenja. Na to istraživanje bio je, verujem, u početku naveden nezadovoljstvom izazvanim činjenicom što broj trideset i tri u arapskim ciframa zahteva dva znaka i dve reči, umesto samo jedne reči i samo jednog znaka. Primenio je potom to nastrano načelo na druge brojeve. Umesto sedan hiljada trinaest, govorio je (na primer) Maksim Perez; umesto sedamhiljada četrnaest, ieleznica; drugi brojevi su bili Luis Melian Lafinur, Olimar,sumpor, detelina, kit,gas, kotao, Napoleon, Avgustin de Vadija. Umesto pet godina, govorio je devet. Svaka reč imala je poseban znak, neku vrstu žiga ; poslednji su bili veoma složeni… Pokušali da mu objasnim kako je ta rapsodija reči bez veze upravo suprotna sistemu brojanja. Napomenuh mu da reći 365 znači reći tri stotine, šest desetica, pet jedinica: takva analiza ne postoji u »brojevima« crnac Timotije ili pokrivač od puti. Funes me nije razumeo ili nije hteo da me razume.
Lok je, u XVII veku, predložio (i odbacio) jedan nemoguć jezik, u kome bi svaka pojedina stvar, svaki kamen, svaka ptica i svaka grana imali svoje vlastito ime; Funes je jednom smislio sličan jezik, ali ga je odbacio, jer mu se činio isuviše uopšten, isuviše dvosmislen. Zaista, Funes ne samo što se sećao svakog drveta u svakoj šumi, nego i svakog puta kad ih je video ili zamislio.Odlučio je da svede svaki od svojih proživljenih dana na nekih sedamdeset hiljada sećanja, koja bi potom obeležio brojevima. Od toga su ga odvratila dva razloga: svest da poslu nema kraja, svest da je nekoristan. Pomislio je kako do smrti ne bi stigao da svrsta sva svoja sećanja iz detinjstva.
Dva nacrta koja sam pomenuo (beskrajni rečnik za prirodni niz brojeva, nekorisni misaoni katalog svih slika sećanja) bezumni su, ali otkrivaju izvesnu mucajuću veličinu. Oni nam omogućuju da naslutimo ili proniknemo vrtoglavi Funesov svet. On je, nemojmo to zaboraviti, bio skoro nesposoban za opšte, platonske ideje. Ne samo što mu je bilo teško da shvati da opšta oznaka pas obuhvata toliki broj različitih jedinki i jedinki raznolikih oblika; njemu je smetalo što pas u tri časa i četrnaest minuta (vidjen sa strane) ima isto ime kao i pas u tri časa i četvrt (viđen s lica). Njegovo sopstveno lice u ogledalu, njegove sopstvene ruke svaki put su mu pričinjavali iznenađenje. Svift priča da je liliputanski car opažao kretanje kazaljke koja pokazuje minute; Funes je opažao stalni i tihi hod truljenja, kvarenja zuba, zamora. Primećivao je napredovanje smrti, vlažnosti. On je bio usamljeni i vidoviti posmatrač jednog sveta sa mnogo oblika, trenutnog i skoro nepodnošljivo tačnog. Vavilon, London i Njujork pritisli su uobrazilju ljudi svirepim sjajem; niko, u njihovim prenaseljenim kulama ili na njihovim užurbanim avenijama, nije osetio žestinu i pritisak jedne tako neumorne stvarnosti kakva je bila ona koja se danju i noću usredsređivala na nesrećnome Ireneu, u njegovom siromašnom južnoameričkom predgrađu. Bilo mu je veoma teško da spava. Spavati znači osloboditi se sveta ; opružen u svojoj postelji, u senci, Funes je predstavljao sebi svaku pukotinu i svaki pervaz na tačno određenim zgradama koje ga okružuju. (Ponavljam da je i najbeznačajnije od njegovih sećanja bilo raščlanjenije i življe nego naš osećaj uživanja ili fizičkog bola.) Prema istoku,u jednom kraju koji nije bio podeljen u blokove kuća, bilo je novih građevina, nepoznatih. Funes ih je zamišljao crne, zbijene, izgrađene od jednoobrazne pomrčine ; okretao je glavu u njihovom pravcu da bi zaspao. Imao je isto tako naviku da zamišlja sebe na dnu reke, kako ga matica njiha  i uništava.
Bez napora je naučio engleski, francuski, portugalski, latinski, Nisam, međutim, siguran da je bio osobito sposoban da misli. Misliti znači zanemarivati razlike, uopštavati, apstrahovati. U preopterećenom Funesovom svetu isključivo su postojale skoro neposredne pojedinosti. Stidljiva svetlost zore uđe kroz zemljani patio.Tada ugledah lice onog glasa koji je govorio čitavu noć. Irene je imao devetnaest godina; bio je rođen 1868; učinio mi se kao daje od bronze izliven, stariji od Egipta, drevniji od proročanstava i piramida. Pomislih kako će svaka od mojih reči (svaki od mojih stavova) ostati u njegovom neumitnom pamćenju; ukočih se od straha da ne činim nekorisne pokrete.
.
Irene Funes je umro 1889, od izliva krvi u plućima.
Horhe Luis Borhes  1942. godina

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *