Ulogujte se / Kreirajte profil

Gabo i Fidel: panorama druženja

propkorice

Nema nikakve sumnje da će kao dvojica najvećih legendi Latinske Amerike 20. veka istorijom dominirati revolucionar i predsednik Fidel Kastro i književnik i Nobelovac Gabrijel Garsija Markes. Obezbedili su svoja mesta bez obzira šta im se još može dogoditi pred sam kraj života, bez obzira što još nisu prošli kroz samu liniju cilja. Mnogi će reči da su bili najharizmatičniji Latinoamerikanci prošloga veka. Harizmu Fidelu Kastru neće moći poricati ni njegovi najveći politički protivnici, pa čak ni oni koji mu danas prišivaju, s pravom ili bez, pogrdne epitete. Harizma oca čarobnog mestašca Makonda, iz «Sto godina samoće», mesta koji se ne nalazi ni na jednoj geografskoj karti, ali ga uprkos tome mnogi prepoznaju širom karipskog regiona, izvire kroz delovanje njegovih književnih junaka. Obojica su u svojim osamdesetim i obojica oronulog zdravlja. To im ne smeta da se i dalje sastaju i diskutuju sve aktuelne teme i prisećaju kako su stvari nekada bile, jer su Kastro i Markes, Fidel i Gabo – stari drugari.

5adb08d1-8079-46e6-b705-376a4024b94f

Markes se pojavio na Kubi stigavši prvim letom koji je krenuo iz Bogote ka Havani prvog januara 1959. godine. Bio je u Havani čak pre nego što je Kastro stigao u kubanski glavni grad, marširajući sa svojim trupama iz istočnog grada Santijago de Kuba, u zemlji koja je već bila oslobođena od diktature Fulgencija Batiste. Gabo i Fidel još nisu bili prijatelji. Nisu se ni poznavali iako su im se putevi ranije ukrstili. Dogodilo se to tokom 1948, za vreme «El Bogotaza», popularnih protesta u kolumbijskoj prestonici koji su eksplodirali nakon smrti nacionalnog lidera Horhea E. Gajtana.

che_guevara_fidel_castro
Bogota je one 1948. godine bila užareni grad. Grad u plamenu. Bilo je mrtvih na sve strane, pobunjenici su hvatali policajce i streljali ih na licu mesta dok je vojska bila nesposobna da kontroliše masu koja je tražila osvetu. U sred žestokog puškaranja, sitan mladić, mršav i prerano brkat, iznenada je izašao iz jedne zgrade tegleći tešku pisaću mašinu i, sa svim besom iz dubine duše, podigao ju je iznad glave i razbio je u hiljade komadića bacivši je na pločnik.

Mnogo godina kasnije, ispred jednog sasvim belog kompjuterskog monitora, Kastro je trebao da se priseti dana kada je video Garsiju Markesa po prvi put. Kaže Kastro, koji se u vreme nereda nalazio u Bogoti na nekoj studenskoj konferenciji i koji se priključio neredima, da ga je scena s pisaćom mašinom, čiji je svedok bio, toliko impresionirala da je nekoliko dekada kasnije, u jednoj havanskoj noći, ispričao događaj Garsiji Markesu koji se skamenio.

1027Fidel_GarciaMarquez
«Fidel, to sam bio ja!» – uzviknuo mu je Gabo.

Kada je stigao u Havanu, onog prvog dana 1959, Garsija Markes je odmah uspostavio odnose s novim revolucionarnim snagama. Upoznao je «bradate» koji su tek sišli sa Sijera Madre, pisao o njima, bio prisutan na jednom od najčuvenijih javnih suđenja. «Rimski cirkus» – prokomentarisao je, govoreći o zasedanjima u Sijudadu Deportiva de Havana, gde su čitave noći seljaci optuživali, bez jakih argumenata, pukovnika Sosu Blanka, dok ga nisu u zoru streljali bez većih razmišljanja.
Kako je novinar uglavnom u potrazi za poslom, Garsija Markez je završio kao dopisnik tek formirane kubanske novinarske agencije Prensa Latina, gde se skupila jedna grupa mladih i poletnih novinara bez velikih želja osim da rade za agenciju koja je bila alternativa ”imperijalističkim” organizacijama kao što su Asosiated pres i Junajted pres internašional. Imenovali su ga dopisnikom iz Njujorka.

Hladni rat dostizao je svoj vrhunac i sin telegrafiste iz Arakatake, zajedno sa svojom ženom Mercedes, nalazio se u vučijim čeljustima. Njegovo prisustvo, prirodno naklonjeno jednoj antiameričkoj revoluciji, nije prošlo nezapaženo uhodama kontradiktornog Edgara Huvera. Gabo se dobro branio. Svaki čas primao je posete ljudi iz FBI-ja, pomešano s telefonskim pretnjama antikastrista u gradu. Govorili su mu da će da dođu po njega, da će da ga ubiju, da će da napadnu kancelarije Prense latine. U aprilu 1961. suočio se s teškim vremenima tokom invazije u Zalivu Svinja. Provodio je noću u kancelariji, uz društvo jedne batine za bejzbol, očekujući da dođu po njega. Ali, niko ga nije tražio.

Interesantno je da je Garsija Markez napustio posao u Njujorku, ne zbog pritiska antikastrista već zbog prosovjetskih radikalnih komunista koji su u međuvremenu prisvojili centralu Prense latine u Havani. Hteli su da povedu revoluciju dalje nego što su njihovi saborci želeli i hteli su da započnu čistku i, kao što je to bio običaj, počevši od štampe. Cenzurirali su izveštaje agencije, ogovarali, podmetali… i to se Gabou nije dopalo. Priložio je otkaz i bez čekanja na odgovor otputovao je drumom za Meksiko s jedno 100 dolara u džepu. Godinama kasnije Kastro je sredio računa sa starim komunistima, ne zbog Gaboa, već zato što je već bio ”Vrhovni vođa”, kome već više niko nije mogao da protivreči i koji nije imao rivale.

fidel_castro_01

Konačno, Fidel i Gabo su se sreli po prvi put 1977. godine u hodniku na šestom spratu hotela Nacional. Viđali su se po Havani i ranije, ali je ovog puta bilo drugačije. Bili su tamo da porazgovaraju i Kastro mu je bio uručio jedan izveštaj: intervencija kubanskih trupa u Angoli. Očekivao je da Markes nešto napiše o tome. Gabov članak se zvao Operacija Karlota, po imenu stare afričke robinje koja se pobunila protiv Španaca u poslednjoj španskoj kolonije u Latinskoj Americi, Kubi. Članak je bio preveden na skoro sve jezike i objavljen bezmalo svugde gde je postojala neka rotaciona štamparska mašina. Taj je članak vratio Garsiju Markesa u prvi novinarski plan, nakon što je godinama pisao priče, romane i feljtone koji su se, u to vreme, prodavali jedva u nekoliko stotinaka primeraka.

Nagađa se da je Kastro uputio Markesa kako da napiše taj članak o Angoli, budući da tekst «Operacija Karlota: Kuba u Angoli», potvrđuje Kastrovu verziju istorijskih događanja. Po tvrđenju Fidela Kastra uloga Kube u Angoli bila je u službi odbrane međunarodnog proleterijalizma, a ne u zastupanju sovjetskih interesa. Takođe je istina da mnoga Markesova pisanja opisuju život na Kubi kao život u utopijskom raju, a tekst pod naslovom «Fidel Kastro koga ja poznajem», objavljenog 2006. godine, prepun je «sladunjavih» hvalospeva o vođi kubanske revolucije. Drugar Gabou ne ostaje dužan, Kastro u svom članku objavljenom povodom pedesetogodišnjice njihovog prijateljstva tvrdi da bi u sledećem životu voleo da bude književnik – da bude Gabrijel Garsija Markes.

Šta je lepak njihovog prijateljstva? Markes niti traži niti bi voleo da ima moć, tvrde analitičari naklonjeni psihološkim analizama, ali voli da se lakta s moćnima. Markes je opsednut moćnicima, fasciniraju ga kaudiljosi i obožava tajnu diplomatiju. Odbio je da prihvati sve ponude političkih partija, odbio da bude ambasador, ministar pa čak i predsednik, ali nije odbio da se pojavljuje kao glavni protagonista u tajnoj diplomatiji.

Po pisanju Karlosa Salinasa de Gortarija, koji je bio predsednik Meksika od 1988. do 1994, Markes je bio taj koji je leteo u trouglu Meksiko-Havana-Vašington i prenosio poruke od Kastra do Klintona, i obrnuto, kada je avgusta meseca 1994. godine pretila opasnost da oko 300.000 nezadovoljnih Kubanaca pohrle sa ostrva ka Majamiju. Kastro je zaustavio «invaziju» u zamenu za nekoliko američkih ustupaka oko povećanja broja viza za Kubance.

gabriel_garcia_marquez_1

Sam Markes u privatnim razgovorima tvrdi da je uspeo da iz kubanskih zatvora svojim intervencijama oslobodi nekoliko hiljada političkih zatvorenika. Poznata je njegova uloga kao posrednik između francuskog predsednika Miterana i Kastra u slućaju pesnika Valjadaresa. Miteran je bio pod pritiskom francuskih konzervativnih intelektualaca zato što je održavao prisne odnose sa vladom u Havani koja je zatvorila paralizovanog poetu Armanda Valjadaresa. Markesovo posredništvo urodilo je plodom.

S druge strane, Kastro koji na Kubi nema ni jednog prijatelja nezavisnog intelektualca sa kojim bi mogao da se druži, još iz vremena kada mu je umrla drugarica po oružju Selija Sančes, 1980. godine, pronašao je u Markesu najsposobnijeg karipskog intelektualca stoleća. Kastro dobija neobjavljene manuskripte od Markesa, a kada u njima pronađe neku tehničku grešku, kao što je brzina čamca ili sistem za okidanje na pušci, on svoje ispravke prosledi prijatelju Gabrijelu koji je više nego zahvalan. I Fidel je zadovoljan kad ispravlja Nobelovca.

Da li Markes, koji na ostrvu ima na raspolaganju jednu vilu i automobil marke mercedes, poznaje realno stanje u kome žive većina Kubanaca je pitanje koje mnogi postavljaju. Neki na njega daju i odgovore tvrdeći da Gabo neće da reskira prijateljstvo sa Fidelom javno govoreći o kubanskim problemima. Na kraju krajeva – neće da mu se „meša u posao“. U neku ruku tu je temu Markes dotakao još 1981. godine u intervjuu koji je dao autoru ovog teksta u svojoj kući u Meksiko Sitiju, a koji je objavljen u jednom beogradskom magazinu. Na pitanje o «drugoj vrsti diktatora» u Latinskoj Americi, Markes je odgovorio sledeće:

«Problem je u definiciji reči “diktatura”. Osim toga, verujem da ulazimo u problem veoma složen za jedan intervju, jer se stavljamo u terminološki problem šta je to diktatura.

castro_garcia_marquez

Na primer, po konceptu koji je prihvaćen u zapadnim demokratijama, Fidel Kastro bi bio jedan diktator koji ima vlast već dvadeset godina. Dakle, ako usvojimo tu definiciju, Fidel Kastro je diktator. Ali, na Kubi postoje demokratske manifestacije sa istinskim narodnim učešćem i mnogo realnijim nego što je to slučaj u zapadnim demokratijama. To je veoma komplikovano za jedan intervju. Iz ovog razgovora koji će biti objavljen u Jugoslaviji može da se dogodi da zapadne novinarske agencije izvuku veliki naslov u sledećem stilu: “Garsija Markes je rekao da je Fidel Kastro diktator!” Zbog toga sam uvek veoma oprezan sa svakom izgovorenom reči. To je velika odgovornost».

za P.U.L.S.E / Milan Balinda

preuzeto sa Amika

14 komentara na tekst Gabo i Fidel: panorama druženja

  1. Snezana Moracic

    05/03/2010 at 19:23

    ….”Po pisanju Karlosa Salinasa de Gortarija, koji je bio predsednik Meksika od 1988. do 1994, Markes je bio taj koji je leteo u trouglu Meksiko-Havana-Vašington i prenosio poruke od Kastra do Klintona, i obrnuto, kada je avgusta meseca 1994. godine pretila opasnost da oko 300.000 nezadovoljnih Kubanaca pohrle sa ostrva ka Majamiju. Kastro je zaustavio «invaziju» u zamenu za nekoliko američkih ustupaka oko povećanja broja viza za Kubance.”

    i ne samo tada, kazu da je marrques posecivao castra 2006 dok je bio bolestan i predlozio mu da se povuce i prepusti sve predsednicke obaveze raulu.

    kazu da se , kao, castro zalio marquezu da nikad nije imao dovoljno vremena da cita bilo sta osim drzavnih izvestaja, pa je marquez prilikom mnogobrojnih poseta za vreme castrove bolesti /2006/ doneo mu bram stockerovu drakulu, na sta je castro, inace iscrpljen od bolesti i nespavanja, odgovorio : ‘ta knjiga me nece uspavati’…

    u svakom slucaju, i ja volim da kazem, posle posete havani : ‘If I get lost, look for me in Cuba’/Havana.
    pitam se samo da li je marquez bio chavezov ‘ghost writer’…

    imas li jos tih fotografija?

  2. Amika

    05/03/2010 at 20:26

    Prva slika, levo… Da ne poznajem Milana kladio bih se da je to Če.

    A Kastro je sličan ličnostima iz Makonda.

    «Operacija Karlota: Kuba u Angoli», – da li je to Če u Kongu ili nešto drugo?

  3. Milan

    05/03/2010 at 21:03

    Nesto drugo. Che je bio u Kongu i tamo pojeo veliki “kolach”.

  4. Milan

    05/03/2010 at 21:07

    Imam jos nekoliko fotografija, ali nisam ja na njima. Samo markes. Morao sam i da slikam i da intervjuisem i da poziram… auto-knips

  5. Bojan

    06/03/2010 at 15:51

    Milane, izuzetan tekst. Ustvari ovo je odlicna “kratka istorija” kubanske i srodnih revolucija, dakle tog vaznog fenomena XX veka koji kod nas nikako da se sistematizuje bez pozitivnih ili negativnih mitologija.

    Interesantan podatak o prvom susretu Kastra i Markesa u kojem se nisu jos ni znali. Na gotovo identican podatak sam naisao citajuci neke istorije ranog New Left-pokreta u SAD: Tom Hejden i Ebi Hofman su se isto tako prvi put sreli na jednom skupu protiv segregacije, 1960 u Los Andjelesu, na protestu na predizbornoj konvenciji Demokratske partije SAD. I isto se nisu poznavali (osam godine kasnije su bili centar cuvenog procesa protiv “Cikaske osmorice”). Mislim, Hejden i Ebi mozda nemaju svetskoistorijski znacaj Kastra i Markesa ali eto zanimljiva sucajnost, pogotovo zbog toga sto je kubanska revolucija bila kljucni uzor rane Nove levice u Americi, ustvari katalizator kasnije masovnosti

  6. Milan

    06/03/2010 at 22:56

    Istina, mnogo puta, nije najvaznija. Lazi funkcionisu sasvim dobro, a mnogo puta i bolje od istine. To moze da se kaze i o Cheu, a i o Isusu… Narocito u danasnjem “drustvu spektakla” najvaznije su, kao sto znamo, prestave o stvarima, dogadjajima, ljudima… Ipak, vise nego “istorijska neminovnost” pojedinci vajaju istoriju. Ja licno nikada nisam bio pristalica te “istorijske neminovnosti”, ali isto tako ni “Bozje volje”…

  7. Amika

    07/03/2010 at 01:31

    Milane, veliki plus kod mene za ono „drustvu spektakla“ – Gi Debor, napisano još 1960 i neke… Tvorac 1968. Mislio sam da ga samo ja ponekad pomenem.

    A „istorijska neminovnost“ je veština političkog marketinga. Primer je i Kastro. Po svim vojnim strategijama on nije mogao da pobedi. A kad je pobedio, nije mogao da opstane. A kad je opstao, nije mogao da bude bitan. Medjutim, čovek je postao pojam, svetska i istorijska institucija, ma šta mislili o njemu.

    “Istina je samo jedna od mogućnosti” – Konfučije. Najtačnije što je rečeno do sada. Istina najčešće smeta jer se ne uklapa u scenarije spektakla.

  8. Bojan

    07/03/2010 at 19:27

    Kazu da postoji jedna, hej, sasvim dvije istine, kako Dzoni rece ono…

    Ne znam, cini mi se da se nikad (ili makar jos dugo) nece utvrditi ta jednacina koliko pojedinci “vuku” istorijski proces a koliko su proizvod okruzenja tojest samog procesa. Mislim da je i nemoguce ustvari, jer je ljudsko drustvo ipak malo teze definisati tim zakonitostima koja funkcionisu u nekim drugim oblastima. Jer je dinamicno i kao takvo nepredvidljivo, uvek postoji ta ‘nepoznata’ izmedju okolnosti, slucajnosti i svega ostalog sto karakterise istorijski proces. Zato su i sve teorije, at best, polovicne. Tolstoj je lepo iskritikovao onu istorijsku nauku svog vremena koja se zasnivala iskljucivo na tumacenju pojedinca i bio avangardan u predvidjanju da se tek sa istorijom bezimenih masa moze doci do neke blize slike (tek u XX veku su istoricari oko francuskih Annales poceli s tim, u anglosaksonskom svetu Hobsbom vise od drugih ali ne samo on). Ali opet je onda pocelo i to preterano usitanjavanje i bavljenje pojedinim aspektima u meri u kojoj damnas imamo, recimo, sociologije i istorije svega i svacega a opet nismo nista blize resenju jednacine (Isaija Berlin je to odlicno primetio, i to u doba kada ta social studies-fragmentacija nije bila ni blizu danasnjoj)

  9. Milan

    07/03/2010 at 21:47

    Koliko ja sve to mogu da shvatih – nije cilj resiti jednacinu, jer je to nemoguce, vec ciniti korisne poteze. Bez sumnje, pod onim “istorijska neminovnost” karikirao sam komunisticki nacin razmisljanja. Komunisti su vladali u ime istorije, bas kao sto su aristokrate vladale u ime Boga (uz pomoc Crkve). Licno, opet ja s tim “licno”, mislim da svi mislioci posle Sokrata, ukljucujuci tu i njega, nisu doprineli razumevanju problema. Presokrtatovci su jedini pravi mislioci. E sad, to sam rekao i naravno da ne mislim bas tako, ali, o boze, kako to lepo zvuci!

  10. Amika

    07/03/2010 at 23:15

    Знање није у маси, већ код појединца – Сократ, у Платоновом тексту.

  11. Snezana Moracic

    09/03/2010 at 14:00

    ‘ajde da i ja, kada ste vec tako nadahnuto krenuli sa filosofskim maksimama, prilozim nesto odgovarajuce : ‘znanje je sila, znanje je moc, ucite deco dan i noc’
    i mali foto prilog za gabo-milan-fidel-che-tito

    http://www.slobodnajugoslavija.com/forum/files/tito_-_che_180.jpg
    http://www.titoville.com/images/Fidel%20Castro%20with%20Josip%20Broz%20Tito_jpg.jpg

  12. Bojan

    09/03/2010 at 14:25

    Ovaj srednji na prvoj i Kastro na drugoj k’o Draza :D. Ustvari mislim da je bilo tih pregovora Draza-Tito tamo do kraja 1941 kad je saradnja jos postojala ali ne znam za fotke (i ako ima garant je unisteno posle rata)

  13. Milan

    10/03/2010 at 06:00

    Jedno je sigurno: Fotka Kastra i Tita nije snimljena na Kubi. Osim ako je to bilo one godine kada je na Kubu palo mnogo snega…

  14. Bojan

    10/03/2010 at 13:26

    Fidel je dolazio u BG, cini mi se, nekoliko puta za tih dvadesetak godina koliko se njegovo i Titovo predsednikovanje vremenski podudaralo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *