Гала Чаки – Платна која се зноје од личне муке

Гала Чаки иако млада, уметник је зреле ликовне концепције. Ова уметница иза себе већ има импресивну уметничку биографију, али свака прича о њеном успеху је споредна у односу на доживљај који оставља непосредан контакт са њеним платнима. Сликарство Гале Чаки подсећа на позорницу на којој се дешава озбиљна лична драма. У истом односу је и посматрач испред Галиног платна. Та дела напрегнуте моћи, згуснутог и садржајног уметничког језика, доводе вас у стање емотивне задиханости и озбиљне личне запитаности.

Дела попут Средина, Сестре, Он, Она, Заједно, Одлазак, Слушање, Игра, Твђава, Суштина, Дан и Ноћ била су непосредан повод за настанак овог текста.

Њена уметност није дошла са осунчаних предела; она је настала у мраку, негацији постојећег света, чији су простори тесни и оскудни за уметника. Уметница се не задовољава устаљеним распоредом ствари. Она руши, прогања постојеће, отвара могућност за развој једне нове стварности,  за стварање ликовне реалности која је за уметника увек истинитија од објективног света.

На платнима лебде густи, непрозирни застори црвено-црних површина, одајући утисак мистичне неонске светлости, па дело прожима тајанствено пулсирајуће присуство. То су чврсти, седиментни комади земљаних тонова, понекад порозни и разуђени. Ово је нека модерна визија пећинског сликарства која поседује суровост и снагу исконског човека, који је такве призоре могао да створи само у застрашујућим и суровим животним условима. Таква клима влада и у Галином унутрашњем свету и зато је спремна за овакве визије. Она својим дрским потезима засеца ране платна, излаже их светлости како би их ублажила, јер је свесна чињенице да што се више крију, њихова снага је већа. Гала је уметник оштрог, директног, продорног погледа, ужарених очију и усијане енергије. Такав снажан и виталан темперамент могао је да се развије само у ноћном амбијенту.

Она зна да се на површини не дешавају озбиљне ствари: на њој се може остати миран и спокојан, али се Гала не бави фасадама, већ поткопава темеље. Она се са сликом бори, ратује, свесна чињенице да у уметности нема истине до личне истине, да слика није ништа друго до стрмоглаво силажење у сопствени понор. Она се спушта у подрум свог бића излажући саму себе пред највећим странцем, пред самом собом.

Нико не зна исход тог путовања, али уметница свесно и храбро преузима ризик. Искушења су велика, дилеме бројне са безброј раскршћа, путева и странпутица, али је она спремна да зарони у подводну самоћу и упозна се са сваким слојем свога бића. Она прихвата ризик, јер без обзира на успоне и падове, само се на непознатим и стрмим стазама тражи и налази смисао живота и уметности. Док други животу опрезно прилазе, бојажљиво миришу, посматрају га са дистанце, безбрижни у непреузимању ризика, Гала тај исти живот већ увелико вари, црпи из њега сваки хранљиви састојак, по цену да залогаји буду и горки. Она откључава један затворен и непробојан свет. Свој пигмент не ставља на површину платна да буде доступан свима; она зна да на светлости не може ништа да проклија, да сликарско семе мора бити гурнуто у утробу земље, у приватност мрака, да на том месту прикупи снагу, оживи, да се опреми за изазов спољашности, и тек онда изложи сунцу. У том мраку ниче клица будуће уметности.

Гала као да гаси светла свог атељеа, као да слика у мраку, у рударском окну, као да су једини извори светлости њени унутрашњи погледи. Код ње је све осветљено личном расветом. Њен поглед има правац идентичан извору светлости. Такве су јој и слике, као језгро земље. На њеним платнима се дешавају непогоде, катаклизме, ерупције. Она личном снагом и енергијом помера тектонске плоче свога бића, своје пукотине излаже ваздуху и себе стару мења за себе нову. Као што земља има геолошке промене, тако се и на платнима ове уметнице мења лична мапа и настаје један нови свет. Ова платна нису просечна визија света. Ово је један трагични пејзаж, то је позоришна сцена разапетих црних застора на којој битишу сенке првих људи, профили и анфаси неких непознатих унутрашњих бића, становници Галиног црног океана. Изгледа да живот не можемо видети без смрти, да је смрт животу блиско стање, најближи сусед. Гала увек супротставља две визије света: она својим доминантним црним и црвеним гради једнак свет и за живот и за смрт, она зна да се они не потиру, већ попут црвене и црне једно другоме дају на значају. Она се препушта , она не камуфлира, не маскира, она не уклања присуство смрти да би осећај био лагоднији, јер схвата истину – да само онај који зна шта је очај зна и за радост живљења, да постоје и мрачне пукотине постојања, али и сунчани врхови. Чак и у мрачним схватањима живота, увек према њему гаји велику страст. Потврда је црвена боја, која је главни проводник осећања на њеним платнима. Њене слике греју; то су црвена уточишта, са усијаном и ужареном атмосфером. Некад се само комад црвене супротставља наслагама битуменске црне, говорећи да некад само кап крви делује сугестивније од бујице крви.

И црну и црвену она наноси у слојевима, то су наслаге блата, црвено-црног муља, из тог блата сликарка се бори да извуче душу.

Њена црна је боја катрана, боја невремена, биолошке смрти, угашене планете, тај црни тон је хладан, беживотан, сјајан и укочен, то је завршни тон, тон деструкције, гашења, океана на чијем хоризонту све тоне и назнака будуће смрти. Насупрот црној стоји црвена, афирмација живота, боја пулсирања, заштите, топлоте, електричних пражњења, усијања, топљеног метала, боја материнства. Зар њене слике нису порођајна платна натопљена крвљу, хемоглобином и болом, јер живот и може само да се роди у једном мукотрпном чуду? На многим фигурама постоји беличаста, лепљива, растегнута, паучинаста опна, набрекла од емоција, која пуца под притиском новог живота. Зар то није ларва или постељица из које настаје рађање, зар ове слике нису приказ материнске утробе? У њима се одвија настанак једног новог, непознатог човека.

Због тога су Галина платна развојна, есенцијална, где се велики преображаји као и у животу увек дешавају на неугодан начин. Носиоци ових дешавања и емотивних излива су громадне, органске фигуре моделоване од меког меса, смештене у амбијент без хоризонта, у простор без неба, у средину из које излаза нема. Оне су седеће, повијене, често смештене у положај заметка, фетуса, ларве. Читав овај свет као да ниче из саме земље, тихо и аветињски, са снагом стена и праисторијских мегалита и улива и страх и страхопоштовање. То су платна која се зноје од личне муке. Ово постојање Гала оживљава личном унутрашњом напетошћу. У питању је јединствена анимација: фигуре одају утисак жене, громадне, планински снажне, али лирске и топле. Оне нису личне, оне су деперсонализоване, без јасних обриса лица, без руку, без даха, али су њихови погледи вечни и продужени, уперени свуда, а тишина увек говори више од речи. То су универзални облици који обавијају читав свет, које налазимо и у природи и у духу. Који је посао овог уметника – да копа, да ослушкује сваки трзај земље, да је прати и осећа сеизмографском тачношћу, да опипава пулс, да наслућује и открива величанствене и страшне тајне живота, да нађе човека?

Фугуре су обмотане, умотане другим фигурама, саме собом, целим универзумом. То је стопљеност, јединство, колективни загрљај, духовни родослов, дарежљиво окриље. Само тако збијене осећају сигурност у Галином црвеном гнезду. Да ли је ово уточиште бег од неизвесности и суманутости, дехуманизације спољњег света? Да ли само у личном загрљају, кад обухватимо и упијемо себе или себи блиске, можемо осетити мир?

Управо због неизвесности Гала ојачава, обезбеђује, осигурава тај загрљај мрежом дебелих црних линија. То су челична ужад која дају стабилност овој емотивној арматури. Ово није просечна визија света. Ово су и рај и пакао под истим сводом, ово је доказ да је цела суштина света у супротности и поларитету. Ово је Галина лична драма, Галин упитник који је из сфере личног прешао у сферу универзалног, општег, космичког, монументаног. И ако одмакнете своје поглед од ових моћних застора, још увек у себи осећате мирис спиритуалне есенције.

Гала Чаки својим сликама скида слој по слој свога бића, да би стигла до аутентичног центра, то је археолошко откриће, терапеутска еурека. Кога и шта тражи то нико не зна, али се овој уметници свакако дивимо на храбрости што је закорачила у унутрашње путовање, што је чврсто решила да освоји лични Монт Еверест. Нико не зна исход те потраге: можда је то црнило једно велико ништа, можда је то ништа заиста велико јер означава метафизичку дубину њеног бића.

И на крају, шта још рећи осим да је ова уметност потпуна, целовита, јединствена, да је она и лице и наличје. Ово стваралаштво је дубоко укорењено, окренуто удаљеним и неприступачним унутрашњин изворима који су остали чисти, јер само из истих може да се створи овако блистава уметност.

За П.У.Л.С.Е Александра Поповић

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Slikarstvo, Umetnost, Александра Поповић, Гала Чаки