Ulogujte se / Kreirajte profil

Gde je i šta radi Dnevnik? (Vaše pravo da budete plen)

Lako je bilo Stefanu Surliću, direktoru ne previše poznatog Centra za društvena istraživanja – on je jednostavnim nejavljanjem na telefonski poziv izbegao da objasni šta je tu nevladinu organizaciju navelo da za novog člana Upravnog odbora RTS predloži Nebojšu Krstića, lekara, medijskog savetnika i nezvaničnog šampiona u popularnoj disciplini javnog divljenja predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.
 
Nešto ozbiljniji problem moglo bi da ima Regulatorno telo za elektronske medije (REM) koje je odbilo da Cenzolovci dostavi audio-snimak sa sednice Saveta tog tela na kojoj su za nove članove UO RTS izabrani Nebojša Krstić i Zoran Panović, novinar i dugogodišnji glavni urednik dnevnog lista Danas. Članovi regulatornog tela trebalo bi da javnosti odgovaraju za svoj rad, pa su, zbog izbegavanja REM-a da u zakonskom roku dostavi traženi snimak, novinari Cenzolovke uputili žalbu povereniku za informacije od javnog značaja.
 
Čak i ako REM – protivno svom običaju da ignoriše zakone – otkrije tajnu za koju se, zbog Krstićevog „kontroverznog“ imidža, raspituju novinari, teško da će se nešto bitno promeniti: jer, u dvadeset sedmoj godini „demokratske tranzicije“ mediji su i dalje plen političkih borbi i omiljeno sredstvo održavanja i jačanja osvojene moći. 
 
Nekadašnja „državna televizija“ (danas, zvanično, „javni servis“) najupečatljiviji je primer odnosa prema medijima koji je doveo do aktuelnog apsurda – dok jedva živi mediji i novinari pokušavaju da od predstavnika Evropske unije dobiju podršku za svoju borbu za stvaranje uslova za profesionalan rad, premijerka Srbije Ana Brnabić usred Evrospkog parlamenta izjavljuje da u Srbiji (inače, zemlji kandidatu za članstvo u EU) nema objektivnog novinarstva i krivicu za to svaljuje na novinare.

Foto: Fonet

Istinomer će, zato, u dva dela, podsetiti na istorijat i glavne junake priče iz koje smo malo toga naučili –  o (zlo)upotrebi medijske kuće koju su ogorčeni gledaoci tokom devedesetih tri puta masovno napadali. I ispred koje se čak i danas, 2017, protestno okupljaju – ali sa znatno manje snage nego tokom „juriša na TV Bastilju“ 9. marta 1991, simboličkog gađanja jajima u zimu 1996/97 i dolaska sa teškom mehanizacijom (buldožer) 5. oktobra 2000.
 
Na prvi pogled, sve je u toj istoriji isto –  najvažnije mesto u vremenom sve glomaznijem sistemu RTS (nekada RTB) uvek je zavisilo od odnosa političkih snaga i najčešće je bilo deo manje medijske, a više političke karijere bogate važnim državnim i partijskim funkcijama. 
 
Razlike u „detaljima“, međutim, ogromne su – čak i kad je reč o trodecenijskom periodu izgradnje i rasta broja gledalaca/slušalaca najvažnijeg medijskog sistema. Tako je, recimo, u biografiji prvog generalnog direktora tadašnje Radio televizije Beograd, Mirka Tepavca (mandat mu je trajao od 1955-1959) to radno mesto samo crtica u dugom putu od skojevskog ilegalca i partizana, preko partijskog rukovodioca, ministra spoljnih poslova Jugoslavije do odbačenog „liberala“ i potonjeg aktiviste Evropskog pokreta u Srbiji. 
 
Relativno sličan je i put njegovog naslednika Dušana Popovića (direktorovao u periodu 1959-1962) koji je od partizanskog ilegalca, preko novinarstva do ambasadorskog mesta u Švedskoj, završen u drugom velikom partijskom lomu – Popović je vratio partijsku knjižicu i povukao se iz političkog i javnog života odmah nakon što je Slobodan Milošević ukinuo autonomiju Vojvodine, 1988. godine.

Naslovna strana “Vremena”, Slobodan Milošević i Dušan Mitević (mart 1991. godine)

Potonja dvojica – Zdravko Vuković (1962 – 1972) i Milan Vukos (1972-1985) rukovodili su sistemom u vreme njegovog procvata i zlatnog doba. Vuković, za čije ime se vezuje postavljanje temelja novinarske škole RTB, dopisničke mreže i sistema koji će tokom sedamdesetih i osamdesetih rezultirati bogatim programom koga bi se retko ko postideo, takođe je počišćen u vreme obračuna s liberalima. Bilo je, valjda, neophodno da ga „nasledi“ čovek koji je osim po partijskim bio poznat po novinarskim kvalitetima i radom u kulturi (ministar kulture, jedan od osnivača Bitefa, Bemusa, Festa i Radosti Evrope) a sve kako bi ono što se dešavalo posle njegovog (Vukosovog) 13-godišnjeg direktorovanja, usled oštrog kontrasta, delovalo mučnije i vodilo ka pobunama, pa čak i žrtvama. 
 
U periodu neposredno pred Osmu sednicu Saveza komunista i „godine raspleta“ koje su najavile krvave devedesete, na čelno mesto državne televizije došao je Ratomir Vico  – prvi mandat imao je od 1985 do 1988, da bi, u kratkom periodu 1991. ponovo stupio na dužnost, pokazavši bliskost i lojalnost tadašnjoj političkoj eliti – što se videlo i u činjenici da je, takođe dva puta, bio ministar informisanja Srbije (u kratkom periodu od jula do decembra 1991, a potom i od marta 1994. do maja 1996).
 
Vico jeste bio pouzdan i lojalan, ali tek je Dušan Mitević (direktor od 1989 – 1991) od državne televizije napravio ono huškačko i lažljivo čudo, zbog koga su organizovane prve velike antimiloševićevske demonstracije 9. marta 1991. i pale dve žrtve – osamnaestogodišnji demonstrant Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Mitević je, između ostalog, bio poznat kao blizak prijatelj bračnog para Milošević Marković, koji je, krajem šezdesetih, poziciju predsednika omladine Srbije zamenio mestom novinara tadašnje TV Beograd, a vremenom i jednog od vodećih urednika. 

Borba, mart 1991. godine

Prema svedočenju Slave Đukića, upravo je Mitević, koji je dirigovao i izveštavanjem sa Osme sednice, bio taj koji je prvi preko TV ekrana lansirao Miloševićevo istorijsko „Niko ne sme da vas bije“ kojim je, s Kosova Polja, krenuo na put završen u zatvoru Haškog suda. Informativni program proizvođen u vreme njegovog direktorovanja, porodio je i čuveni „Dnevnikov dodatak“, odnosno svakodnevni večernji paket ordinarne političke propagande za koju se u to vreme veovalo da je najgore što se na televiziji može videti. Neopravdano, jer, pokazalo se, uvek može gore.
 
Komentar Slavka Budihne, objavljen na RTV Beograd 16. februara, u kojem je optužio tada opozicioni Srpski pokret obnove da je „produžena ruka ustaškog hrvatskog režima“ bio je direktan povod za velike martovske demonstracije, nakon kojih su demonstranti naivno poverovali da će „ustupak“ u vidu smene Mitevića i povratka Vica označiti kraj medijskog orgijanja.
 
Naravno da ništa od toga nije bilo. Nakon usvajanja novog Ustava Srbije i ukidanja autonomije Kosovu i Vojvodini, gde su delovale pokrajinske televizije, Milošević kreće i ka punoj centralizaciji medija. Jula 1991. Skupština Srbije po hitnom postupku usvaja Zakon o Radio televiziji Srbije, kojim se tri ranija centra – u Beogradu, Novom Sadu i Prištini, uključujući i mrežu lokalnih RTV, objedinjuju, stvarajući mrežu pod jedinstvenom kontrolom. 
 
U avgustu vlada Srbije imenuju nove rukovodioce objedinjenog elektronskog medija. Za generalnog direktora postavljen je Dobrosav Bjeletić, prethodno izvršni sekretar CK SKS, inače univerzitetski profesor i raniji direktor Republičkog zavoda za udžbenike i nastavna sredstva; za direktora TV Srbije postavljen je Čedomir Mirković, a za glavnog urednika Informativnog programa Krste Bjelić, koji je zapamćen po ratnohuškačkoj propagandi iz tzv Republike Srpske Krajine. 

Milorad Vučelić, aktuelni vršilac funkcije glavnog i odgovornog urednika “Novosti” / Foto: FoNet/Nenad Đorđević

Gde je Bjeletić stao, uspešno je, u periodu od 1992-1995. nastavio Milorad Vučelić, vlasnik mnogih funkcija i višestruki povratnik na pozicije moći, koji je nedavno, paralelno sa mestom predsednika sportskog društva Partizan, postavljen i na mesto vd glavnog i odgovornog urednika Večernjih novosti. Iako je tada već uveliko bio obnovljen višepartizam, nije bilo ni pokušaja da se sakrije veza sa politikom: Vučelić je bio i šef poslaničkog kluba (i tada) vladajuće SPS i član Izvršnog odbora te partije. 
 
Čovek bogate novinarske, političke i poslovne karijere, i još bogatijeg spiska uverenja – Jugosloven i Srbin, komunista i antikomunista, nacionalista i Evropljanin, po potrebi –  u svoj učinak na glavnom rukovodećem mestu RTS-a ubeležio je čistku više od hiljadu preostalih nepodobnih novinara, finansiranje spotova Vesne Zmijanac i drugih tadašnjih folk zvezda novcem iz televzijskih fondova i ratno-propagandni program za koji su mnogi verovali da predstavlja vrhunac beščašća. Još jednom – neopravdano.
 
Miloševićev Dejtonski „mirovni zaokret“ zahtevao je i šminkanje medijske scene, zbog čega je, kao glavni promoter ratnog „novinarstva“ Vučelić povučen sa čeone poziije, na koju je, 1995, doveden  Dragoljub Milanović, dotadašnji novinar TV Prištine i dopisnik pa potom i urednik političke rubrike „Politike ekspres“.
 
Za razliku od prilagodljivog Vučelića, koji je u vreme 8. sednice bio na strani poraženih snaga, Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića, da bi, potom, prebegao ka pobedniku, Milanović je, tvrdilo se, već u tom važnom prelomnom trenutku bio odlično upućen u zbivanja u (sopstvenoj) partiji  – tvrdilo se da je unapred znao šta će koji delegat reći i šta će od toga ući u novine. Ali, ono što, izgleda nije znao, jeste da će ga njegova propagandna veština, zahvaljujući kojoj je nastavio, ako ne i prevazišao dostignuća Vučelićeve RTS u oblasti huškanja i medijskih manipulacija, koštati dobrih petooktobarskih batina od strane razjarenih demonstranata. 

Protest opozicije ispred zgrade RTS-a, april 2011. Na slici: Vladimir Đukanović, sadašnji poslanik (desno, maskiran), Nebojša Krstić, sadašnji član UO RTS-a (pano gore), Jelena Trivan, sadašnja direktorka “Službenog glasnika” (pano dole) / Foto: FoNet/Dragan Antonić

Živu glavu je, ipak, izvukao, ali nije uspeo da se spase desetogodišnjeg zatvora koji je odslužio nakon presude da je direktno odgovoran za smrt šesnaestoro radnika te kuće ubijenih u NATO bombardovanju 23. aprila 1999. Milanović je u tom procesu bio jedini optužen, iako su porodice nastradalih tražile od nadležnog tužilaštva da procesuiraju sve koji su znali da će zgrada u Takovskoj biti bombardovana, što mu je donelo status „žrtvenog jarca“.

 
Sam Milanović je negirao navode optužnice govoreći je proces protiv njega politički montiran i da se ne oseća kao osuđenik, već “kao ratni zarobljenik NATO pakta i njihovih saradnika u Srbiji”. U jesen 2012, kada je izašao iz zatvora, vlast u Srbiji već su bili preuzeli naprednjaci i socijalisti, čime su stvoreni uslovi za prekrajanje istorije, naročito novije, iz devedesetih. A u tome bi nekog udela mogla imati i činjenica da je, zaslugom postpetooktobarskih snaga, između ostalih, propuštena i šansa da se, paralelno sa promenom zakonske regulative i imena (Javni servis) RTS zaista transformiše u servis građana, nezavisan od politike. A za tu veliku i gorku priču, potreban je poseban tekst.
 
“Ivica Stojković se još ujutro pomolio, pred ikonom ispod koje je tinjalo kandilo. I osetio strah. Grad mu je zato kasnije, kada je krenuo ka Košutnjaku, delovao mistično. Prazan i tih, bez ljudi, bez policije, ogroman i spreman svakoga da proguta. Ivica Stojković je imao dobar razlog da se plaši. Tog dana, 5. Oktobra 2000. godine, trebalo je da uradi nešto što niko pre njega nije uradio: da zatamni svaki ekran u Srbiji. Da prekine program RTS-a…”
 
Tim pasusom počinje poglavlje “Novi RTS” u knjizi “5. Oktobar – 24 sata prevrata”, u kome se preuzimanje RTS-a u jesen 2000. naziva “najozbiljnijim poslom cele revolucije” i dodaje:”Pokretanje programa Televizije Srbije, zauzimanje celokupne narodne svesti, odrađen je upravo onako kako se to obično dešava. Na dža-bu i na sveopšte iznenađenje”.
 
Knjigu, u kojoj o detaljima “24 sata prevrata” govore učesnici, potpisuju Dragan Bujošević i Ivan Radovanović. Sedamnaest godina kasnije, Bujošević je generalni direktor RTS-a, kuće oko koje se ponovo/i dalje lome koplja, pred kojom opozicija i različite građanske grupe organizuju proteste i koja je važan deo ukupne sumorne medijske scene u Srbiji.
 
Ne može se, ipak, reći da se ništa nije promenilo: uloga glavnog televizijskog servisa vlasti danas je data RTV Pink, tačno u skladu sa naprednjačkim osećajem za lepo i nasilno. Ali to ne znači da je, osim udarne pesnice u vidu TV Pink kojom se tretiraju svi Vučićevi stvarni i izmišljeni neprijatelji, i dodatne porcije naprednjačke propagande u pauzama izmeđju seksa i tuče na programu TV Happy, RTS prepušten sam sebi. 

Izbori 2012. vs izbori 2017. / Foto: Novosadska novinarska škola

Naprotiv – reklo bi se da je, medijska kuća od (još uvek) najvećeg poverenja u zemlji zadužena da pravi program za one kojima je besoumučna propaganda sa TV Pinka i Happy previše neukusna, ali tako da obezbedi da informacija o drugoj i drugačijoj Srbiji u što manjoj meri prodre do gledalaca, pre svega informativnog programa. I reklo bi se da je upravo to cilj silnih naprednjačkih kritika na račin RTS-a: da gledaoce uveri da, gledajući informativne emisije Javnog servisa (za koji danas ne plaćamo pretplatu nego taksu) dobija, zapravo “kritičke” informacije, pa da onda stekne utisak da je on taj koji odlučuje gde je tačno “istina” između onoga što nudi TV Pink i RTS. 
 
Pokušaji rukovodstva RTS da tu situaciju u kojoj je stešnjen između stalnih prekora vlasti s jedne i nezadovoljstva opozicije i dobrog dela građana, s druge strane,iskoriste kao argument za tvrdnju o objektivnosti, pada u vodu pred činjenicama: prema monitoringu Novosadske novinarske škole, na primer, u kampanji za predsedničke izbore ovog proleća, odnos zastupljenosti vlasti i opozicije u programu RTS-a bio je 63: 37 (poređenja radi, na opštim izborima 2012, odnos zastupljenosti vlasti i opozicije bio je 39:61).
 
Šuplje, zato, odjekuje slogan “Vaše pravo da znate sve”, kojim se RTS uporno reklamira, čak i u momentima kad pred zgradom protestuje neka od nezadovoljnih grupa građana-pretplatnika. A možda je moglo biti drugačije da, umesto iskrenih pokušaja da od nekadašnje državne televizije naprave pravi nezavisni javni servis, pospetooktobarske vlasti nisu nastavile da najveći i najvažniji medijski sistem u Srbiji koriste kao plen u političkim borbama. 
 
Na samom kraju konfuznog 5. oktobra 2000, to je možda i bilo neophodno: prema svedočenjima iz knjige citirane na početku, tačno u 23 sata i 40 minuta tog dana, u restoranu televizije u Košutnjaku, osmoro ljudi stavilo je potpise na papir na čijem zaglavlju je pisalo: “Kolegijum RTS-a od 5. 10.2000”. Sedam imena pripadalo je uglavnom bivšim radnicima RTS-a – bili su to Petar Lazović, Nenad Ristić, Gordana Suša, Miodrag Zupanc, Vladimir Arsić, Jovan Valčić i Mihailo Ristić. 

Gordana Suša / Foto: FoNet/Medija centar Beograd

Osmi potpis pripadao je Nebojši Čoviću, jednom od lidera pobedničke koalicije DOS i čoveku koji je, prema rečima Milorada Petrovića, jednog od (kratkotrajnih) postpetooktobarskih povratnika na RTS, bio taj koji je “u prolazu kroz hodnik imenovao Nebojšu Ristića za v.d. generalnog direktora” (Ristić je, odlukom Privrednog suda nešto formalnije postavljen za vršioca dužnosti u decembru, a konačna odluka vlade o smenjivanju Dragoljuba Milanovića i postavljenju Ristića na funkciju v.d. direktora doneta je tek 30. marta 2001). 
 
I još:”Takvo ponašanje može da traje nedelju dana, a ne deset meseci”, ocenio je Petrović u intervjuu Vremenu avgusta 2001, objasnivši da je “kontrola nad medijem i kad vlast ništa ne čini na bitnoj promeni kuće tog značaja”. Petrović je bio među onima koji su predlagali da se odmah, još pre kraja oktobra, postavi privremeno rukovodstvo sa ograničenim mandatom, ali ga niko u DOS-u nije prihvatio. A stanje u kući bilo je katastrofalno – razorena infrastruktura, nagomilani dugovi, višak zaposlenih, nepoverenje gledalaca – i sve to zahtevalo je krupne sistemske promene i dugoročan temeljan rad na oporavku.
 
Dešavalo se, međutim, nešto drugo:”Nepune dve nedelje posle 5. oktobra u redakciju su došli prvi “izviđači” iz novinarskih struktura bivše garniture, došli su oni iz treće-četvrte lige, tako da kažem. Pa, kada su videli da im niko ništa ne kaže, da nema nikakvih problema, zvali su da dođe “druga liga”, a “druga liga” je zovnula da dođe “prva”. Tako sada, u okviru novinarske celine RTS-a, govorim prvenstveno za TV Beograd, ima 90 odsto ljudi koji su kreirali program i izvršavali naređenja u proteklih deset godina, onih koji su “radili svoj posao pošteno” i sada meni kao uredniku Dnevnika dolaze po gotov tekst”, rezignirano je pričao povratnik odlučan da još jednom napusti kuću u Takovskoj 10. 
 
Najzad, sedam meseci od srpske “oktobarske revolucije”, postavljen je Upravni odbor od 17 članova, među kojima su bili dekan Bogoslovskog fakulteta Radovan Bigović, slikar Vladimir Veličković, reditelj Aleksandar Mandić, novinar Stojan Cerović, glumica Milena Dravić, (umesto Đorđa Balaševića, koji je odbio funkciju), istoričar Branka Prpa i novinar Milivoje Glišić. Za predsednika je izabran reditelj Dejan Mijač. Dva meseca kasnije, za generalnog direktora izabran je Aleksandar Crkvenjakov, dugogodišnji novinar i urednik RTS-a, ali i Indexa 202 i Trećeg kanala, a jedno vreme direktor marketinga “Kredibel banke”, koji je, zvanično, tvrdio da nije partijski opredeljen.

Aleksandar Crkvenjakov / Foto: FoNet/DS

Nije, međutim, dugo trebalo čekati prvi ozbiljniji skandal: prvi konkurs za glavnog i odgovornog urednika neslavno je propao, a najviđenija od četvoro kandidata, novinarka Gordana Suša (tadašnja predsednica NUNS-a) optužila je Demokratsku stranku Srbije i Demokratsku stranku da utiču na imenovanja i time krše predizborna obećanja DOS-a. 
 
Suša je tvrdila da ju je Crkvenjakov odgovarao od kandidovanja na konkurs, uz obrazloženje da ona nema podršku DSS-a, koja joj je potrebna, s obzirom da njega podržava DS. Zbog svega toga, članica UO Branka Prpa podnela je ostavku, a Suša je sudskim putem zatražila poništenje odluke, da bi, dve godine, kasnije, zahtev bio rešen u njenu korist. Tako se ispostavilo da je Bojana Lekić, koja je izabrana na ponovljenom konkursu, zapravo, bila nelegalno na funkciji glavnog urednika, koju je, nakon promene vlasti 2004, sama napustila i otišla na BK TV?!
 
Ni sledeća promena rukovodstva nije prošla bez skandala: 18. marta 2004. smenjen je Crkvenjakov i na mesto generalnog direktora imenovan Aleksandar Tijanić, savetnik tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice iz vremena kad je bio predsednik poslednje Jugoslavije, ali i ministar za informisanje u Vladi Mirka Marjanovića, blizak prijatelj Mire Marković i fanatični neprijatelj Zorana Đinđića, uspešni urednik dveju televizija (Politika, BK) i neuspešni osnivač jednih novina (“Građanin”), za jedne talentovani pisac, za druge istaknuti promoter govora mržnje.
 
Pozivajući se na stari Zakon o javnim preduzećima umesto na važeći Zakon o radio-difuziji, ne poštujući odredbe Statuta RTS-a i, konačno, zaobilazeći obavezu da se najpre izaberu Savet Republičke radiodifuzne agencije i novi Upravni odbor (po Zakonu o radio-difuziji), pa tek potom direktor, Vlada je donela svoju odluku o direktoru i ne pitajući članove UO-a. Na uporne proteste svih profesionalnih udruženja, nevladinih organizacija i pojedinih političkih partija, odgovaralo se tezom o tome da Zakon o radio-difuziji još nije “doživeo primenu”. 
 
Ministar kulture i medija Dragan Kojadinović (Srpski pokret obnove) dodatno je pogoršao utisak: objašnjavajući zašto se u trenutku najgore eskalacije nasilja na Kosovu vlada bavila smenom na čelu RTS-a i za direktora državne televizije postavila samoproklamovanog najboljeg srpskog novinara i politički nimalo neutralnu personu, Kojadinović je pokušavao da dokaže da je odluka čisto profesionalna i da je Crkvenjakov smenjen s te pozicije zbog lošeg izveštavanja RTS-a o burnim dešavanjima na Kosovu. Nevolja s uverljivošću ministrove tvrdnje bila je, međutim, u tome što su nedeljama pre Tijanićeve promocije 18. marta, dok nasilja na Kosovu nije bilo na vidiku, mediji tvrdili da nova (Koštuničina) vlast planira da na čelo državne televizije dovede -upravo njega.

Aleksandar Tijanić / Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Zbog svega, ostavku je dao skoro čitav tadašnji Upravni odbor (ostao je samo jedan član). Njegov predsednik, Mijač, kasnije je govorio da su dopisi UO Skupštini obično ostajali bez odgovora, da je tadašnji predsednik parlamenta Dragan Maršićanin (DSS) ponekad spuštao slušalicu na njegov (Mijačev) poziv, i da je  UO sve vreme faktički radio u ostavci. S druge strane, predstavnici sindikata Nezavisnost tada su ukazivali da su članovi tog UO često bili “žrtve površnih argumenata” koje su im prezentovali tadašnji čelnici RTS-a, da su svoju ulogu podređivali Vladi i da su im neki predstavnici UO-a objašnjavali da “ko daje pare, njegova je i televizija”. 
 
Aprila 2004. prva vlada Vojislava Koštunice imenovala je novi UO RTS – predsednik je bio akademik Nikša Stipčević, a članovi iz reda osnivača Emir Kusturica, Bojan Suđić, Jovan Kolundžija, Ksenija Jovanović, Vladimir Kopicl, Miroslava Gušić, Srđan Stojanović, Kristina Vujičić, Vesna Obradović, Petar Tanasković i Vladimir Ilić. Za članove UO-a iz RTS-a imenovani su Bojan Brkić, Života Neimarević, Aleksandar Avramović i Isidora Sekulić. 
 
Usvajanje novog zakonodavstva, čime je dotadašnja RTS postala Javna radio difuzna ustanova Srbije, dovelo je do nove promene – i dalje u vreme mandata iste vlade. Aprila 2006, odlukom Radiodifuzne agencije, izabran je Upravni odbor, u kome su bili etnolog Dragomir Antonić, profesor Jovan Babić, novinari Slavoljub Đukić i Milica Kuburović, ekonomisti Boško Mijatović i Dušan Stokanović, sprotski radnik Dušan Savić i akademik Nikša Stipčević, dotadašnji i novi predsednik Upravnog odbora RTS-a. 
 
Aprila 2011, u vreme vladavine Borisa Tadića, njegovog kabineta i njegovih demokrata, došlo je zakonsko vreme za promenu, pa  je u Upravni odbor došla nova ekipa: predsednik je bio profesor Univerziteta, istoričar Slobodan Marković, a članovi Đorđe Vozarević (novinar), Milica Kuburović (novinar), Predrag Marković (istoričar), Slobodan Marković (profesor Univerziteta), Milan Nikolić (sociolog), Zoran Popović (profesor Univerziteta), akademik Vojislav Stanovčić (profesor Univerziteta u penziji), Dušan Stokanović (ekonomista), Žarko Trebješanin (profesor Univerziteta).
 
Za sve to vreme, paralelno sa očiglednim usaglašavanjem svetonazora članova Upravnog odbora RTV sa preferencijama stranke na vlasti (od DSS, preko DS do SNS), generalni direktor Tijanić ostajao je na tom položaju. Bilo je tumačenja da je, osim uverenja da je bolje imati Tijanića za saradnika nego za protivnika, njegovom dugom trajanju bila doprinela i izuzetna poslovna veština i “pomoć” uspostavljanju sistema za koji se veruje da ga je “izumeo” DS, da bi ga, potom, preuzeo i dodatno razradio SNS. Reč je, naravno, o dobroj, staroj vezi između novca i politike – na primer, u vidu uspostavljanja kontrole nad prodajom skupih reklamnih minuta na programu RTS.

Srđan Šaper / Foto: FoNet/Dragan Antonić

Tako je, u svom čuvenom Izveštaju o medijima iz 2011, Savet za borbu protiv korupcije posebno oštro ocenio rad RTS-a, analizirajući, prvenstveno, povezanost kuće sa različitim agencijama iza kojih stoje funkcioneri vladajućih stranaka i članovi Upravnog odbora RTS-a. U izveštaju se navodi i da se “pojedini članovi Upravnog odbora RTS-a, koji odlučuju o radu, imenovanju direktora tog medija i kontrolišu finansijsko poslovanje, vrlo često pojavljuju kao autori pojedinih emisija, pa se tu može kriti jedan od razloga zašto redovno pružaju podršku Aleksandru Tijaniću”. I svašta još.
 
Nekoliko godina kasnije, u drugom izveštaju Saveta, pojavljuju se nove zanimljive informacije: učešće firme Media Pool, koja zastupa agencije u vlasništvu Srdjana Šapera, (nekada bliskog saradnika Borisa Tadića prim.Istinomera), više je nego udvostručeno u prihodima RTS, navodi se u izveštaju i precizira da je učešće te firme 2011. godine iznosilo 15,07 odsto da bi u 2013. godini poraslo na 32,87 odsto. Istovremeno je učešće firme Direct media, koja je do kraja 2013. godine bila u vlasništvu Dragana Đilasa, palo sa 39,25 odsto u 2011. godini na 34,07 odsto u 2013. godini. 
 
Savet navodi i sledeću zanimljivost: Prema ugovorima koje je RTS dostavio Savetu, agencija Media Pool u poslovima sa RTS-om, pored agencija Srdjana Šapera, zastupa i agenciju Second. Prema istraživanju koje je objavila Balkanska mreža za istraživačko novinarstvo (BIRN), iza osnivanja agencije Second novembra 2012. godine stajao je Goran Veselinović, član Glavnog odbora SNS, koji je 2012. godine bio vlasnik i direktor agencije Block&Connect, koja je potom promenila naziv u Right d.o.o. Upravo je agencija Block&Connect za potrebe SNS zakupljivala reklamni prostor na programima RTS-a u predizbornoj kampanji 2012. godine, pokazuju ugovori koje je Savet dobio od RTS-a”.

Dragan Bujošević

Nakon Tijanićeve smrti, oktobra 2013, za vršioca dužnosti izabran je Nikola Mirkov, dotadašnji direktor TV Beograda i jedan od Tijanićevih najbližih saradnika. Na vlasti su već uveliko bili naprednjaci, koji su u kampanji obećavali Tijanićevu smenu, ali su od toga ipak odustali.
 
Konkurs za izbor novog generalnog direktora raspisan je u februaru 2015, kada je, zbog ostavke Slobodana Markovića (zbog odlaska na duže studijsko putovanje)  na mesto predsednika UO izabran Zoran Popović, dekan Fakulteta dramskih umetnosti. Procedura izbora direktora završena je u maju, odlukom da to bude Bujošević, dugogodišnji novinar i urednik (NIN, Evropljanin, BKTV, TV Prva) koji je u tabloidima bliskim vlasti odmah dobio nadimak – Žuti Bujke. Samo malo drugačijim rečnikom, nezadovoljstvo radom RTS-a pod njegovim rukovođenjem, ispoljavaju i pripadnici vlasti, a sam Vučić u jednom periodu tvrdio je da se na toj televiziji više neće pojaviti – što je ubrzo prekršio.
 
Buru u drugom, nenaprednjačkom delu javnosti, izazvala je odluka Saveta REM-a s početka 2016, o izboru novog Upravnog odbora, koji je, potom, za predsednika izabrao sociologa Vladimira Vuletića, poznatog po tekstovima prepunim razumevanja za politiku aktuelne vlasti.
 
Od 52 kandidata za članove Upravnog odbora, REM  (u krnjem sastavu, jer je protivljenje pripadnika vladajuće koalicije u Skupštini Srbije blokiralo izbor člana na predog organizacija civilnog društva) izabrao je njih devet. Objavljivanje imena pratile su kritike na račun njihovog kredibiliteta i stručnosti, pri čemu je medijski najatraktivnija bila informacija da se na spisku izabranih našla Zorica Šujica, akademska slikarka i nekadašnja učesnica rijaliti programa Veliki Brat. 

Decembar 2016. godine / Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Ništa manje sporno delovao je i izbor Ljiljane Đurđevac, diplomiranog politikologa – zaposlene u REM-u. Đurđevac je, inače, bila urednica informativnog programa TV NS u vreme režima Slobodana Miloševića, a potom i zamenica tadašnjeg direktora RTS Dragoljuba Milanovića. Učestvovala je i u raskolu u Srpskoj radikalnoj stranci i formiranju Srpske napredne stranke, ali je u biografiji prećutala svoju političku karijeru. 
 
Za člana je ponovo izabran soociolog Đorđe Vozarević, a činjenicu da je on jedini “pretekao” iz bivšeg sastava, mediji su dovodili u vezu sa njegovim bliskim prijateljstvom sa  predsednikom REM-a, Goranom Karadžićem. U UO je ušla i Simona Mitrović Dunjić, diplomirani pedagog – master, zaposlena u kabinetu tadašnjeg predsednika Republike, Tomislava Nikolića. U odlukama o RTS-u učestvovaće i Branko Radun, diplomirani istoričar, politički analitičar, Miroslav M. Nikolić, advokat, Dragan Karadžić, pravnik i diplomirani menadžer, Dušan Kovačević, master inženjer elektrotehnike i telekomunikacija.
 
Kritike na račun izabranih da presudno utiču na sudbinu Javnog servisa dodatno je pojačala činjenica da su među kandidatima koji nisu prošli bili ljudi sa daleko upečatljivijim biografijama, ali sa svetonazorima koji baš i nisu u korelaciji sa naprednjačkim – poput Radoslava Zelenovića, Srbijanke Turajlić, Zorana Hamovića…
 
Sastav Upravnog odbora nedavno je pojačan tajanstvenim izborom Nebojše Krstića i Zorana Panovića, što je i bio razlog za ovaj pogled u prošlost. A time i podsećanje na propuštene šanse da RTS, kao “medijski servis Evropske Srbije” zaista stekne pravo na slogan kojim se diči – vaše pravo da znate sve.
 
 

Jedan komentar na tekst Gde je i šta radi Dnevnik? (Vaše pravo da budete plen)

  1. Uzelac Dragan

    25/10/2017 at 23:49

    … Seljačine uvijek u prve redove… uvijek ista priča…koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve…kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare!!!
    Šta još treba reći na temu demagogije i negativne selekcije u ovoj zemlji staraca, gde je jedna generacija uništila budućnost sopstvenog potomstva radi sebičnih perverznih ciljeva?Šta znače jebena medijska imena kada je u pitanju sistemska greška?Šta još treba da se desi da se prizovemo pameti?Čitav život jedni te isti jebeni mamini i tatini sinovi i njihovi naslednici…samo laži, jebene svinjske laži i sitni interesi?…i nitko nema snage da odagna propadanje!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *