Где је песништво данас?

Где је песништво данас?

Човек између Земље и Неба

Песништво као „певана мисао” треба да заузима једно од кључних места у историји као одређеном тренутку, а потом у трајању као континууму. У овом раду, циљ нам је да осветлимо где је то место поезије у садашњем тренутку, да ли је можда у „времену оскудице” песништво скрајнуто. Такође, сагледаћемо саоднос поезије и филозофије, односно: на који начин и у којој мери је песништво у спрези са метафизичким питањима и како кореспондира у односу на комплексни појам времена. Време које проматрамо остаће на појмовном фону тренутка и сукцесивности и вечности. Вечност се може, на разним нивоима, да стреми да буде измерена, али у бити она је истински немерљива. Једине стварне вредности којима се вечност може вредновати су и по себи вечне: Љубав, Смрт, Добро, Истина, Бог. [1]

Питање које се, нужно, намеће у време рапидног развоја технике је да ли је поезија сувишна, односно угњетано одбачена као непотребна, замарајућа или недовољно утилитарна. Наш циљ je да покушамо да одбранимо поезију као врхунски спекулативни домет у специфичној форми. Та форма заодева суштину и има потенцијал трајања и сакралног преношења највећих добара у бивствовању. Наравно, да би се разумевање ових питања употпунило, есенцијално је утврдити и место језика као главног медијума за преношење мисли.  Хајдегер се, у својим текстовима, неретко дотицао проблематике песника, песништва и времена. Релевантно је да је Хајдегер нашао песника који ће бити експлицитни модел за разумевање проблемског питања песништва.  Он у Хелдерлину[2] запажа највиши вид песника који своју службу обавља на истински суштаствен начин. Хајдегер, тим уским избором, није негирао важности других песника. Херменеутички је прилазио и Рилкеу, на пример, али је најгласнији одјек својих идеја нашао у Хелдерлину. Прецизније речено, Хелдерлин је у свом певању већ изрекао мисли које он поседује, а Хајдегер их је само, додатно, непеснички[3] уобличио. Није необично да се бавио и Рилкеовом поезијом, јер Рилке и у својој поезији и прози представља песништво као опсесивну тему.

12021771_10207274851367900_1660278469_n

За природу поезије, а нарочито за песника и настајање поезије као речи – консултоваћемо Миљковићеве погледе, али и поезију која је, у великом обиму, метапоетска. Песник је, код Миљковића, субјект – неизоставна паритукла без које песма не би била могућа.

I

(…)Али где је опасност

Расте и спасоносно (…)

Хелдерлин, Патмос

Ничеански схваћено време подразумева брисање вулгарног посматрања односа садашњост-прошлост-будућност. Релевантна је категорија времена о којој Ниче дискутује, а подразумева брисање строгих граница људске перцепције истог. Време којем Ниче даје примат потиче из оног хераклитовског ,,једног”, те се може применити и за херменеутички увид у Миљковићеве  поетичке нацрте, а који су битни за разумевање питања о којима ће бити полемике.

Да бисмо пажљиво пришли проблему, неопходно је појмовно разграничити кључне категорије, с обзиром на полисемични потенцијал који поседују. Време у нашој свести и у објективним категоријама дубоко је везано за физику. Само физичко време не подразумева дејство одређеног чула, већ је састављено од координације чула и интуиционизма. Таква категорија времена, у овом тексту, биће само летимице корисна. Време које је кардинално за питање смисла поезије је надкатегорија и односи се на трајање, али је у дубокој свези са одређеним тренуцима, традицијом и тренутношћу. Важност погледа уназад и унапред, неоспорни су у питањима онтолошке поставке човековог песма кроз пеничког преосмишљавање. У својственој временитости, феномен тренутка није обележен из појма ,,сада”. Хајдегер истиче да „то сада је један временити феномен који припада времену као унутарвремености (…)” (Хајдегер 2007: 391) Ово би значило да свака садашњост јесте, али није свака нужно тренутна. Комплексна Хајдегерова типологија времена биће нам од користи у одређеним сегментима, међутим, време које је значењски битно за песништво више ће бити историјског карактера.

12025318_10207274851687908_467227857_n

Логос у својој деривацији трпи извесне девијације кроз време. Нововековна филозофија је сведена на субјекта, са Декартом у прочељу, а језик постаје питање господарења. Писање, пак, јесте један вид логоса, а језик треба да господари, не ми њиме – већ он нама. Наше поимање и промишљање света вуче корене из наслеђа и дубоко је везано за наслеђе. Данас, међутим, у доба техницизма долази до обрнутих ,,смислова” ствари. Жеља за превлашћу над језиком погубна је по светост језика који нам је, у сваком смислу, суперпониран и стоји као исконски модалитет стварности. Уз таква стремљења долази до свеопште кризе духа, до мењања и прилагођавања потреба. Занемаривање исконских вредности доводи до лењости духа који постаје окренут чистом прагматизму. Лењост духа доводи до чињенице да уметност постаје све више смакнута са прочеља и да постепено пада у истински заборав. „Све што се љуља има тежину” (Хајдегер 2001: 219) била би идеална, може се рећи, филозофема која пружа утеху у овом „оскудном времену”.

II

Ви ходите у светлу,

По меким тлима, блажени генији! (…)

(Хелдерлин, Хиперионова песма судбине)

Хердер у својој студији Расправа о подријетлу језика алудира на језичку преегзистенцију у односу на човека, расправљајући о томе којим најприкладнијим путем је човек себи могао и морао наћи језик. „Природа не даје снаге узалуд.” (Хердер 2005: 77) Први тренуци освешћења, дакле, у корелацији су са првим тренутком постанка језика. Питање је, међутим, где је тај језик данас? Још важније питање – где је песнички језик и којим путевима му се враћамо, ако смо са пута скренули?

Посматрамо ли језик као основни медијум за песништво, јасно је, у бити, да се са језиком мора пажљиво поступати. Хајдегер истиче, поводећи се Хелдерлином,  да језик има амбивалентну функцију: понаша се и као највеће добро, али у себи носи потенцијал највеће опасности. Човек преко језика, односно, преко „певане мисли” треба да сведочи своју припадност Земљи упркос свему. Историја је историја неразумевања, али то не треба „трпети”, већ прихватити. Не треба да учимо излазак из круга, већ опстанак у њему. Дати човеку бездан, бесмисао, растмељење, али и Небо – све му то овде, земаљски, припада. Над тим безданом почиње чуђење, а чуђење стоји у темељима почетака филозофије. „Да би историја била могућа – човеку је дат језик. Он је човеково добро.” (Хајдегер, 1982: 133) Добро није једини епитет који је везан за језик, већ и опасност над опасностима. Ова смела опаска има корене у подривајућој моћи језика по себе сама, а самим тим и могућност мутног представљања бивствовања.

12023146_10207274851407901_1346139176_n

Језик служи споразумевању. Дијалогичност језика треба да буде јемац да човек захваљујући њему историјски постоји. Хајдегер покушава, преко Хелдерлинових стихова, да објасни двостраност разговора. Наиме, бивање се сагледава историјски, што значи да су једна разговорност и историчност подједноако старе и припадају једна другој и, готово су еквивалентне.

Миљковић се противи вуковском схватању језика, јер таквом рационализацијом и свођењем, губи се могућност разазнавања скривеног и слојевитости речи. Реч, како Миљковић каже има „своје геолошке слојеве, своје наслаге”. [4] Реч је, заправо, један од највиших модуса историје и времена, јер у себи садржи вешто извајане низове смислова и временом мењаних значења. Реалност речи је, заправо, одсуство – негативна онтологија. Реч измиче песнику, али није због тога, аксиолошки, мање вредна. Напротив, у тој скривености се рађају најплеменитији поетски назори. Време данас, под машинским диктатом, и ту реч обезвређује. Речи постају само средство. Не треба погрешно схватити „средственост” као апсолутно негативну. Поезија и треба да буде средство, али пророчко средство за покушај преношења оног неприступачног. Временом долази до свођења те идеје на вулгаризам, а највећи број покушаја таквог преношења има или – темељно погрешне циљеве  – или је уметнички и естетски без великог значаја.

III

Ко би, да крикнем, ко би ме чуо из чета

анђеоских? (…)

(Рилке, Девинске елегије, Прва елегија)

Проблемско питање које је нераскидиво везано за језик настаје при оцени потребе за поезијом у времену. Чему песници? У времену у коме је, највише, присутно одсуство,  песник упорно стоји и призива. Поезија је, могуће, суштина свих уметности. Суштина уметности постаје одвојена од човечанства, те Хајдегер има оштру критику хуманитета, односно фарсиране хуманости. Уметност постаје декоративна, а за њега то значи да она одумире. Такође, као круцијални проблем метафизике, Хајдегер види њено, поменуто, језичко техницизирање. Однос човека према Небу и Земљи, однос Неба и Земље, однос времена – све то је могуће премерити и кројити песничким устројством. У таквој кући борави истинитост. У таквој кући је неопходан известан напор враћања. „Посљедица тога на­пора јесте песимизам који реактивно води виталистичкој потрази за новим почетком.” (Вукашиновић 2012: 67)

Хајдегер, говорећи о „светској ноћи” и „оскудном времену”, проматра онтолошки положај песника. Човек је остао без значајних темеља[5]. Уздрмани темељи нису фундаментално негативни, уколико теже ка самообнављању делајући попут Диониса. Данас, међутим, могуће је увидети гносеолошки недостатак унутарње уздрманости над неутемељењима. Песник треба да буде онај смртник који ће наслутити трагове растемељења, са њима живети и о њима певати у судбоносном путу ка смрти. Смрт и временитост јесу факти, хајдегеровски речено, тубитка. О њима треба певати! Због постепеног губљења поетског мишљења, чак и елементарних основа словесности – песник треба да буде маг, пророк, али и временито биће.

12029108_10207274851447902_1232850866_n

Можемо се обратити и Дилтају да бисмо разумели природу духовног. Предност духовних наука у односу на егзактне је то што њихова појава није чулно манифестована, него је она непосредна унутрашња стварност сама. Песништво је, на тај начин, духовни преноситељ истинске стварности, те губљењем певања – ми губимо стварност и остајемо препуштени пуком фактицитету. Бивствовање је пут (methodos – пут) проналажења средишта и духовног епицентра. Како доћи до спасења? Не желимо да говоримо о религиозном спасењу, већ о спасењу које ће бити стаза за повратак наивном и исконском. „Спасење мора доћи оданде где постоји обрт са смртницима у њиховој суштини.” – каже Хајдегер. Рушење не мора бити погубно, већ прогресивно у својој регресији коренима. Оно што може бити погубно за суштину јесте утоњеност у мисао да техничко подразумева довођење у ред (у-ређење). Хајдегер се полемички односи према техничком периоду, не одузима му квалитативно добре могућности, али стрепи за човека јер, и кад би се говорило о суштини технике, у самој техници је већ изнегиран тај потенцијал. Непомирљиво је и тешко могуће доћи до неутрализације феномена технике и суштине.

Враћање и оживљавање, ничеански посматраног „неисторијског времена”, можда је фундаментално за обитавање поетског на Земљи. Песник се преко песме приказује, а песмом показује – ,,пјесник је смртник који умије пјевати спрам онога пред чиме је оно што је битно људско у страху и сажаљењу склоно да заћути” (Вукашиновић 2012: 69) Песмом се гради и оживљава идентитет кроз време. Вероватно, једино такав, идентитет је истинит и вредан помена. Симболичко место где се све прерачунава је област срца. Хајдегер спомиње Паскала који говори о дихотомији логике срца и рачуналачког ума, и Хегел даје имплицитну предност „поезији срца” у односу на „прозу прилика”. Управо најшири круг бивствовања тавори у пределима срца и ту може да досегне свој апсолутни вид. Највећи простори су, дакле, не вани, већ у нутрини, али с обзиром на предметну окруженост, песник не треба да је изнегира, већ да из нутрине говори о најважнијим стварима.

IV

Chalepa ta kala.

(Све што је лепо је тешко, и све што је тешко је лепо)

Фридрих Хелдерлин, поред тога што је био узор-песник за Хајдегера, имао је и свој поетички систем у којем расправља о поетичким назорима. Начело песме треба, по његовим речима, да образује прелаз између израза и духа. Значење песме, као што је и Миљковић говорио о речима, има у себи двоструку могућност – ,,тако што и дух, идеална страна, као и материја, представа могу двоструко значити, наиме по томе да ли су схваћени у примени или непримењено.” (Хелдерлин 2009: 55) У овоме се могу уочити замеци разлагања о питању где почива песма, а што је релевантно за песму данас. Између израза и слободне идеалне обраде је утемељење. Пажљивом читаоцу, реч утемељење може да буде важна на вишем значењском плану, уколико се упореди са Хајдегером. Иако не постоји, вероватно, интенционализам, згодна је спона. Хајдегер говори о растемељењу света, као потресном губљењу смисла, а Хелдерлин говори о утемељењу песме где постоји однос између слободне обраде (али, не било које) и израза. Тај израз мора бити песнички. Песничко је оно што даје тежину.

Уколико пратимо историју књижевности до данашњице, сасвим је на месту упитати се да ли се та sui generis тежина губи? Лукач је критиковао већ и авангардизам и оптиживао га за појаву која је далеко од сваког живота. [6] Данас, у хипермодерно време, постоји тенденција да се изгуби и алегоричност која је била differentia specifica авангарде. Данашња поезија има тенденцију ка баналном, а тиме води до непостојања. Намеће се дилема: да ли је боље банално или ништавило? Човек је, по једној одредници, homo poeticus и тиме се евидентира исконска потреба за певањем. Опстајање у песми је један вид живљења. Поетско живљење је, можда, насушно. Проблем је када долази до губљења свести о таквој потреби. Песник даје „идеалноме почетак, смер и значење.” (Хелдерлин 2009: 58) Ако би смисао ствари остао изван нашег домета, и ако би стварност остала недокучива, онда бисмо ми сами били песма те немуштости!

„Ја ипак зовем песником – ова реч, свакако, звучи као анахронизам онога ко је способан, након што је постао свестан пространства несреће, да помоћу своје речи избегне дужност да се нада. Онога чији језик спушта дубоко у таму у којој се коти „милион глиста”, али који изнад свега жуди да поздрав лепоту.”[7] – казује француски савремени теоретичар у Жан-Мишел Молпоа у свом огледу о поезији данас, позивајући се и на чувено Адорново питање како и да ли је могуће писати поезију после Аушвица.V

Да. Баш после Аушвица треба певати, јер песмом можемо да окајемо грехе у заблудело доба.  Можда баш због утихнутог певања у то доба и долази до велике катастрофе. И то нам припада, како би рекао Хајдегер – и бездан, као  могућност да се из њега издигне и кроз њега пева. Миљковић говори о томе да је песник, не само у датом тренутку, већ одувек био онај који има моћ, односно, могућност да друге лечи од болести од које сам умире. Филозоф по струци, али песник по бити – истиче да за разлику од филозофије која је умела да негира свет, поезија настоји да га опева изнутра. Можда се ту добро види разлика између филозофије и песништва. Колико год рђавости било: светлост је исконска и промаља се кроз метар или слободни стих.

Када се говори о фигури песника, вероватно је значајно оно што Миљковић каже за песника. Tреба имати у виду да није, искључиво Миљковић говорио о песнику као таквом, али овај исказ јесте, ексклузивно, његов. Поезија је, наиме, „један узвишени напор да се изађе из себе’”.[8] Прићи ћемо рашчлањено овом исказу, јер га сматрамо релевантним. Прво треба говорити о „узвишеном” на фону односа стварности и поезије. Узвишеност подразумева у себи својеврсну одабраност и избор, узвишено у себи садржи супстанцијално афирмативну сферу. Поезија, дакле, мора бити узвишена, али не формално (или бар не искључиво формално), већ семантички. Синтагма „узвишени напор” даје другу димензију спектру значења овог исказа. Намера преношења неизрецивости у себи садржи известан напор, али баш због таквог карактера оног што се преноси, тај напор није болно мучан, већ узвишен. Узвишеност, додуше, у себи може садржати и патничко или сапатничко, а тиме се само интензивира лепота и озбиљност задатка – то је лепота Светог Себастијана који стоји прободен стрелама. Излазак из себе, односно екстаза служи као спона песника са светом, а може да искључи све што је случајно и небитно у људској сфери.

Људско, сувише људско је опстајање у времену и при времену. Тиме се враћамо на суштину васпостављања света који није у вези са техником, већ људским постојањем које траје у времену. А песма ће трајати ако је испевана у времену! Уколико бисмо се обратили херменеутици[9], били бисмо на добром путу поимања комплексности проблемских питања значења и времена, прецизније: односа конституисања текста, реципијента и историјског тренутка. Херменеутика је, можда, у начелу имала на уму прозне текстове, али овакви херменеутички циклуси, могу се достојно пренети на поезију. Трајање песме је вишесмерно – са једне стране, зачето је миљковићевски „у песнику” са интендираном идејом и визијом, али оно мора наставити да живи кроз реципијенте и кроз само трајање. Гадамер сматра да се значење мења у зависности од историјског тренутка, те да значење има историјску категорију. Нема збора да се таква идеја спори због своје фактичности, али суштинско трајање песме омогућено је песмом самом и она траје ,,упркос и због”.

Хајдегер у свом тексту Чему песници? поставља питање које је дубоко у вези са трајањем песме. С обзиром на чињеницу да је бог напустио епоху, а да је епохи потребан – где ће се стари, васкрсли бог или новостворени вратити ако му људи нису спремили пребивалиште? ,,Песници су смртници који, озбиљно певајући о богу вина, слуте траг одбеглих богова, остају на њиховом трагу и тако сродним смртницима крче пут к обрту.” (Хајдегер 2001: 211)  Песма се, дакле, мора вратити прво песницима, јер су они једини весници који имају моћ да преобрате епоху и да корачају траговима који се удаљавају од бездана. Човек је, шилеровски речено, грађанин доба једнако као што је грађанин државе. Тиме речено, песник има судбоносни задатак: да не нестане, већ да у бивствовању пева. Сам песник је, такође, тубитак – смртно биће, али вокација која добија узвишени карактер, чини га тубитком који издржљиво пева у односу на све.

12047342_10207274851247897_1171474492_n

Гадамер, пишући о односу филозофије и поезије, Хелдерлина сагледава са компаративног апекта његовог односа према антици, према немачкој класици и у односу на време. Хелдерлин је био индивидуа оспоравана у XIX веку као епигонска или са превише елегијског идеализма и наученог. У таквом, недовољно херменеутичком проучавању, Хелдерлин је често остајао на рубовима своје луцидне природе, а истински песнички гениј се превиђао, те је његова природа остајала суперпонирана песничкој индивидуалности. Гадамер покушава да укаже на важно место Хелдерлина. Он истиче да је песничка реч – реч  уопште, а реч носи учинак и искуство божанског. Хелдерлин ,,чува дух као што свештеница чува небеску ватру, која је за њега, његов здрав разум”. (IV, 246). Песници су духовни носитељи, али и световни пошто опевавају садашњост у којој су затечени. А садашњост Хелдерлина је, губљење темеља.

Хајдегер, поред Хелдерлина, помиње и Рилкеа[10]  као потенцијалног певача чија реч још није изгубила траг светости и позива се на Сонете о Орфеју и  Девинске елегије. Песма још може над земљом да посвећује и нешто слави – парафраза је Рилкеових стихова. Ова идеја је у бити песме у времену и говори о задатку песме. Хајдегер је полемичан када је ова идеја у питању, али истиче да нам песма, на крају, говори понешто о одважности посредно.

Један од основних израза Рилкеове поезије је „оно-отворено”, а у његовом дискурсу то означава оно што не затвара. Затвореност је везана за ограду. Рилке покушава кроз Осму девинску елегију да објасни појам отворености кроз идеју да чак и небо, ваздух и простор припадају предметности те спадају у затвореност. Повишени степен свести више искључује биће из света. Из тог разлога, човек  није у отвореном, већ наспрам истог. Квалитет који је човеку, па самим тим и песнику дат, јесте „одважност”. Човек корача у свету напоредо са њом. Без даљег херменеутичког прилаза Рилкеовој поезији изнутра, важно је да истакнемо значајну идеју коју технички напредак доноси, а Хајдегер је проформулисао: „Не угрожава американизам тек нас, данашње људе, него је неискушена суштина технике угрожавала већ наше претке и њихове ствари.”(Хајдегер 2001: 228). Није смртоносна атомска бомба, већ она претња која прети умирању суштине: „безусловност пуког”.[11]

VI

Писац треба да нас увери да зна више од осталих, а да упркос томе, сумња више од осталих.

(Данило Киш, Горки талог искуства)

Песник има исте категорије као било који човек: временитост, тиме и омеђеност смртним, властиту историју и поглед ка будућем. Постоји ли, круцијална, разлика између песника и „обичног човека”? Ово питање нуди вишесмеран одговор, а ми ћемо се фокусирати на релевантно: добро које песник својим „становањем” може да јамчи и да поспе пут успињања доброхотношћу.

 Хајдегер је отворио важно питање подстакнут Хелдерлиновим чувеним стихом: „…песнички станује човек…”. Проблематика овог питања је важна данас, а већ је постојала и у доба када је Хајдегер био забринут. Данас, наиме, човек изгледа као да је обележен супротношћу песничког: готово све непесничко се може додати као атрибут за хабитус човека. Да ли, ипак, постоји пут? Хелдерлинова идеја становања се налази у комплексној етимологији „стана” као пребивања у егзистенцији. Певање, нам, заправо омогућава тај стан градећи. Грађење треба узети са резервом, јер је несводиво на појам који данас имамо о грађењу. Грађење које се везује за поетско је виши назор грађења, то је differentia specifica песничког становања. Градећи човек се успиње ка горе, тај поглед ка горе обезбеђује му становање. Спрега Неба и Земље, о којој је било речи, супстанцијална је за одређење песничког становања. Човек је доле, неоспорно и чврсто везан за Земљу. Бивајући доле, он има могућност да свој поглед усмери ка горе. Тај распон између је мера са божанским у суштини. „Писање поезије је узимање мере, схваћено у строгом смислу те речи, узимање мере којим човек добија меру за ширину своје суштине.”(Хајдегер 1990: 160) Ову тврдњу згодно је повезати са временом. Песник је човек који посматрајући дамаре своје епохе, стопалима на Земљи, успиње шаке и поглед ка Небу. 

  1. Ноћас, кад Невидљив је Нетко из свијетлога небеског крчага
  2. лијевао плаву мјесечину по звезданој тканини,
  3. ја сам на гробљу пјевао о Срећи.

(Мирослав Крлежа, Пјесма) 

Песник је ковач који наставља да гради, а иза себе већ има изграђене тврђаве појмова, идеја, форми и језика. Ниче, пишући о специфично схваћеном појму историје казује: „Само из највише снаге садашњости смете тумачити”. (Ниче 1990: 48) Појам традиције важан је, како за песника, тако и за реципијенте. Из садашњег тренутка проматрати прошлост, једнако је важно као и гледање у будуће. Због пада у заборав и зарад духовног исцељења, морамо се вратити прошлости и тражити шта је у њој вредно, да бисмо могли да обитавамо у садашњости. Разумевање другости, може нам обезбедити саморазумевање, а кроз поетску реч то разумевање добија најчистији смисао.

12041714_10207274851567905_1079954797_n

Неопходност обнављања изборног пута бивања и мишљења је за Хајдегера откривање смисла бивствовања. Смисао бивствовања лежи у премошћавању и помирењу и упитном, али ипак, афирмативном погледу. Песник треба да осмишљавајући збиљу левитира између материје и оностраног, између бившег и потоњег, између себе и других, између нас и себе, и коначно: између Земље и Неба.

За П.У.Л.С.Е Маја Радивојевић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

.

[1]Ове појмове не треба везивати ни за један специфични филозофски дискурс, наведени су као надпојмови, ван било чијег дискурса.

[2] Хелдерлин је, вероватно, један од најпроблематичнијих песника епохе, семантички и формално. Наиме, ако бисмо се обратили немачким историографима 19. и с почетка 20. века, већина ( Ајхендорф, Хетнер, Шмит…) Хелдерлина сврстава у епигонство, емфатични идеализам, неприпадање или чак у патолошко стање. Оно што се може замерити поменутим историографима је превиђање Хајдегеровог индивидуалног талента који, заправо, надмашује епоху, а истовремено је дескриптивно илуструје.

[3] Треба бити обазрив и на овом месту, јер Хајдегер често своје теоријске текстове заодева у песнички израз.

[4] Миљковић, Бранко. О поезији. Избор текстова за курс „Филозофија књижевности“, стр. 155.

[5]Хајдегер ове темеље види у тројном одсуству Диониса, Херакла и Христоса. Ми ћемо, пак, остати суздржани од директног именовања одсуства темеља.

[6]Овде алудирамо на прозне текстове, али и на свеопшту климу у уметности.

[7] http://www.agoncasopis.com/Broj_08/o%20poeziji/2_zan_misel_molpoa.html

[8] Eкстасис, од грч.έκστασις – стајати вани, изаћи, бити изван

[9] Херменеутика се није, без разлога, поступно и селективно бавила питањем тумачења и времена.

[10] Треба поменути да Хајдегер Рилкеа вредносно у својим категоријама, у историји бивствовања ставља ниже у односу на Хелдерлина, али и у њему налази иницијацију светости песника.

[11] Адорно, рецимо, у Дијалектици просветитељства, сматра да напредак нужно доноси негаитвно, те да је напредак заслужан за атомску бомбу. Човек није кадар да изнесе напредак, већ да њиме господари, као што је желео да господари и језиком и природом.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

3 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
sascha ein
8 years ago

možda je pitanje gdje je POIESIS
Nisu sve pjesme one koje dozvoljavaju svijet
a trebale bi biti
tj. nije ovo naše (moderno) pjesništvo
poput Homerovog uvoda u Ilijadu:

,, … Muze, pjevajte mi srdžbu Ahilovu …”

dakle, Muze pjevaju.

U smislu raskrivanja svijeta POIESIS je
korijen nastanka poezije, ali
poezija današnjice,
koja je odvojena od grčkog raskrivanja već
postojećeg, nije poezija u IZVORnom smislu riječi.

Govorim u skladu s ovim što je napisano u glavnom
tekstu koji postavlja pravo pitanje:

Gdje je danas, ili šta je Poezija?

Nisu to, naravno, tek obične pjesmice.Problem jeste metafizički, tj. skriven čovjekovom raciju ili razumu.
To ide dublje. Otud muzika i pjesništvo bliski stanju transa ili ,,manike” o kojem Platon piše u dijalogu ,,Fedar”.

Kao i Homer, kažu, i Platon je pisao u šestercu ili heksametru no, prevođenje je donijelo ili odnijelo svoje … i zašto Platon ,,protjeruje pjesnike” to još nije jasno rečeno.

Hajdeger je mnogo toga rekao, slažem se.

Dopada mi se ovaj tekst.Naročito, i ponovo ću ga čitati.

Maja
Maja
8 years ago

Наравно, то сам и подразумевала да се данашње певање разликује од извора, али би истински требало да остане једнако важно и усмерено, као чисто и архетипско. Хвала на коментару.

trackback

[…] Izvor: PULSE […]