Ulogujte se / Kreirajte profil

Genije na filmu

Zašto filmovi o genijma, nisu genijalni?

Stiv Džabs je za života kultivisao izvesnu mistiku oko sebe, što neobičnim imidžom, što pokušajima da napravi kompaniju vođenu misijom, a ne samo profilom. Sada, nekoliko godina posle smrti, sećanje na njega potpuno je lišeno ljudskih momenata i svelo se na korišćenje pokojnika za ilustrovanje ideološle poente (za libertarijance na primer, on je primer inovativnog genija kojeg koči previše administrativnih propisa, za komuniste hipik koji je postao CEO). Ovoj konfuziji nije pomoglo, što scenario za biografski film o Džabsu piše Aron Sorkin- neko ko uopšte ne poznaje tehnologiju, a i ko ne može da izdrži a da ne govori svojim glasom kroz likove.

Najupečatljiviji, a i najmanje inovativan momenat Sorkinovog scenarija je takozvani „eureka momenat“. Primetiviši na nekom javnom događaju, da flopi disk savršeno paše u džep na sakou, Džobs dobija inspiraciju za eleganttne, minimalističke i (kako će se ispostaviti) očajnički neophodne Eplove proizvode.

Scena deluje neočekivano banalno i potpuno nadrealno u isto vreme, ali likovi u filmu prihvataju Džobsove ekscentričnosti, jer znaju da je on genije, te da je verovatno zaposednut nekim proviđenjem koje obični smrtnici ne mogu da razumeju.

Sorkin ima dosta veliko društvo koje je upalo u isti kliše. Amadeus, biografski film o Mocartu (i potpuno izmaštanom sukobu sa Salijerijem), nam pokazuje kompozitora koji stvara bez ikakvog napora, štancujući jedno remek delo za drugim, između nebrojanih pijanki i ljubavnica. Čarli Pakerk u filmu Bird je drugi kliše, izmučeni genije, dekandentan ,sklon drogama, ali se odnos između ovih mana i kreativnosti jednostavno ne istražuje. I Parkera kao Mocarta i Džabsa je jednostavno Bog pogledao i oni stvaraju velike stvari.

amadeus

A Beautiful Mind, izbegava da se suoči sa pitanjem kreativnosti, tako što je potpuno poistoveti sa mentalnom bolešću svog protagoniste. Polok, biografija velikog slikara, pada u još veću banalnosti, jer tvrdi da se do ideje o eksperimentisanju sa oblikom došlo slučajno- naime Polok je nakapao boju na platno, te primetio da od toga može i slika da ispadne. U poslednje vreme snmljeno je nekoliko filmova o Stivenu Hokingu, ali je uvek, njegova impresivna borba sa invaliditetom, preuzela primat u odnosu na naučni rad (delimično zato što je rad toliko apstraktan da se o njemu malo šta može snimiti). S druge strane, biografski film o Ajnštajnu još uvek ne postoji-iako priča ima sve, ljubav, prevaru, opsesiju, naciste i teorijsku fiziku. Fizičar se doduše pojavljuje u filmu Insignificance iz 1985e, ali tu deli sobu sa Merlin Monro, Džom DiMađiom i senatorom MakArtijem.

beautiful mind

Bobi Fišer, je takođe nedavno dobio biografski film (znatno slabiji nego svi do sada pomenuti) i nije prošao kako zaslužuje. Previše je pažnje posvećeno ekscentričnostima (anitsemitizam, opsesivnost, manija gonjenja) velikog majstora, kao i na političke implikacije koje je njegova karijera imala u vreme hladnog rata. S druge strane, sam šah eventualno zauzima treće mesto po važnosti među motivima ovog filma (opet delimično, jer je nemoguće načiniti šahovsku partiju uzbudljivom za gledaoca, koji i sam nije šahista).

fiser

Problem nije u autorima ovih fimova, gotovo svi pomenuti su sjajni scenaristi, sjajni režiseri i impresivni glumci (doduše ne uvek u istom filmu). Problem je u prirodi samog medija- drama traži konflikt i njegovo razrešenje. S druge strane život je znatno više komplikovan i većina pušaka ostane mirno iznad kamina, da baš nikad ne opale.

Geniji pak, toliko nam bar izvori govore, najčešće crpe inspiraciju iz intenznivh ličnih, formativnih iskustava, hraneći se njima, ali ne reciklirajući ih. Dosadan odgovor na pitanje Nature vs Nurture je da su zaista potrebna oba. A od dosadnih odgovora se ne prave zanimljivi filmovi.

Za P.U.L.S.E Janko Kanja

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Genije na filmu

  1. Горица Радмиловић

    04/05/2016 at 10:31

    Odlično. Baš pre neki dan sam razmišljala čemu tolika potreba da se socijalno unazadi svaki genije. Činjenica je da se takav čovek razlikuje od društva, ali dehumanizacija koja se ubacuje u ove filmove zaista je nešto neviđeno suvišno. Zanimljivo je i to što glumci koji iznose ove uloge uvek to urade maestralno. Imamo bar neku dobit. 🙂

  2. Danko Kuzmanović

    04/05/2016 at 12:11

    ja bih ipak Einstein and Eddington nazvao filmom. Tako da za Ajnštajna ipak postoji.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *