Gi Burden – sablasno groteskna, fascinantna, bizarna umetnost

Gi Burden/1928-1991/sablasno groteskna, fascinantna, bizarna umetnost

Gi Burden/Guy Bourdin/ je bio fanatik, pun mračnih opsesija. Radio je za francuski Vogue i fotografisao modele u bizarnim i vrlo neudobnim, provokativnim pozama. Voleo je crvenokose žene koje su ga podsećale na davno izgubljenu majku.

Rodio se u Parizu 1928. Majka mu je bila Belgijanka, otac Španac, oboje vrlo mladi. Napušten od roditelja kao beba, živeo je sa babom i dedom koji su imali restoran u Parizu. Vratio se ocu kasnije , ali sa majkom nije imao, osim retkih telefonskih poziva, nikakav kontakt, jedan susret samo. Jedino sećanje na nju je duga crvena kosa i veoma svetao ten.

Njegov odnos prema modelima koje je fotografisao, ženi i devojkama bio je surov i pun nepoštovanja. Burden jednostavno nije bio svestan patnje i poniženja koje su te žene doživljavale od njega, ponekad je delovalo da je on u svemu tome uživao. Imao je reputaciju vrlo zahtevnog i teškog čoveka. Govorili su da treba imati karakter mazohiste da bi radili sa njim.

Njegov lični život nije bio ništa manje surov i uznemirujući. Maltretirao je psihički svoju ženu i devojke. Zabranio im je da koriste telefon i da primaju posete. Jedna od njegovih devojaka je izvršila samoubistvo vešanjem. Pronašao ju je njegov sin koji je tada imao 13 godina. Druga je pokušala samoubistvo sečenjem vena. Treća je poginula, a njegova žena je umrla u krevetu gledajuci TV, posle popijenih pilula za umirenje u kombinaciji sa drogama.

Za razliku od čuvenog modnog fotografa, Helmuta Njutna koji je takodje radio za Vogue, čije su fotografije bile stilizovane, monohromatične i sado-mazohistično erotične, kod Burdena su intenzivne boje koje je koristio obilato govorile mnogo.Njegovi modeli su podsećali na žene iz Stepforda, slične jedna drugoj, veoma svetle puti i crvenokose, nalik njegovoj majci.

Obojica su pravili tematski snažne fotografije u kojima su se naslućivale smrt, strah, nasilje i seks.

I Njutn i Burden su bili optuženi za mizoginiju.

Kad je Burdenu jednom neko rekao da su mu fotografije pornografske, Burden je odgovorio : ‘Ne zasmejavajte me, ovo se zove umetnost’.

Njegove fotografije imaju sličnu narativnukomponentu filmskog jezika kao fotografije Sindi Šerman. Fotografije su mu kao fragmenti izvučeni iz nedovršenih priča pune napetosti, sablasnog iščekivanja da će se još nešto dogodi. Groteskna kombinacija glamura i smrti.

Bizarno uvek fascinira.

Noga devojke koja sablasno viri iz kade od crnog emajla.Ili seansa sa dve model devojke koje je za potrebe snimanja lepkom zalepio jednu za drugu i posuo sitnim crnim perlama. Devojke su se tako spojene od jakog mirisa lepka onesvestile. ‘Oh, bilo bi divno fotografisati ih mrtve na krevetu’ izjavio je Burden.

Imao je čudan smisao za humor.

Njegov san je bio, kako kažu njegovi prijatelji, da fotografiše u mrtvačnici, a da mrtvi budu modeli.

Burden je imao kompleksnu ličnost mračnog genija.

Bio je pod jakim uticajem Men Reja koji je bio njegov mentor. Obožavao je Edvarda Vestona, njegov uticaj se može naslutiti na nekoliko Burdenovih fotografija. Slikari su takodje bili njegova inspiracija. Jasne, primarne boje na njegovim fotografijama su reminiscencija Hoknijevih bazena.

Nage žene koje nose gas maske, misteriozna naracija i geometrijska kompozicija su inspiracija sa Magritinih platna. Filmovi Bunjuela su takodje imali veliki uticaj na njegov surealistički umetnički pristup i nekonformistički ukus.

Voleo je da čita Luis Kerol.

Njegov prvi komisioni rad za Vogue bili su šeširi. Stavio bi mrtve muve i pčele na lice modela. Ili bi model sa šeširom postavio medju oguljenim kravljim glavama sa isplaženim jezicima…

Šta je to? Umetnost? Nadrealisti bi čak rekli da je njegova umetnost passe. Ali, ne zaboravite, to se sve dešavalo 50-tih godina prošlog veka. Burden je želeo, ali nije znao da slika. Slikao je fotoaparatom.

Seks, smrt i savršeno dizajnirane cipele Šarla Žurdana. To nam je ostavio fotograf Gi Burden u amanet.